Tag Archive | "Aleksandar Tišma"

Tags: , , , ,

Odlazak velikog šetača

Posted on 03 April 2013 by heroji

Pero Zubac

 

Odlazak velikog šetača

 

Otišao je na drugu obalu i Aleksandar Tišma. Novi Sad je sad mnogo manji grad, ali to se na prvi pogled ne vidi. Živimo, inače, na prvi pogled. Navikli smo se.

Vest o njegovom odlasku, mada sam znao da ga je skolila ozbiljna boljka, zatekla me je na putovanju. U Šapcu sam bio i kada je sahranjen. Na kraju novosadskog Novog groblja, kažu. Ne u Aleji velikana. Novi Sad nema takvu instituciju.

Nešto je bilo, pa se zaboravilo. Posmislio sam, možda bi taj čovek odabrao da počiva na periferiji, jer, znam, govorili smo o tome, da je voleo da šeta periferijom grada i da, neprimetan, dugo sedi u malenim kafanama na rubu velegrada i sluša živi jezik. Čak smo se jednom i sreli u nekoj malenoj telepskoj kafani. Pogledali se i razumeli.

Razgovarali smo retko i na brzinu, ako se izuzmu „četvrci u Letopisu”, koji su trajali nepune dve godine, kada sam imao sreću da svakog podneva, sa još dvojicom izabranika iz generacije, razgovaram o umetnosti s njim, Boškom Petrovićem i Sretenom Marićem. Svi su sad na drugoj obali…

Pozdravljali smo se klimoglavom, pokretom ruke ili sa zdravo – poštovanje i odlazili svaki na svoju stranu. Dok je dolazio da poseti majku u mome susedstvu, sretali smo se skoro svakodnevno. Po njenom odlasku ređe, samo slučajno, u vrevi prolaznika. Ali znao sam da dok je Tišma tu, sve izgleda sigurnije i normalnije. Sada Tišme među nama nema. Mali je naš grad.

Rodom je iz Horgoša. Pisac, geografski gledano, iz subotičkog okruga. Prelistao sam ponovo, za ovu priliku, „Dnevnik”– 1942–1951, s podnaslovom „postojanje” – izdanje „Matice srpske” iz 1991. godine, s nakanom da osvetlim neka pominjanja Subotice.

ŠACA

U ovom delu „Dnevnika” Subotice, pominje se šifrovano, te pažljiv čitalac, pomoću vraćanja na pročitane stranice, može da poveže konce i da sazna da je reč o dva ljubavna iskustva iz mladih godina: jednog kojeg se pisac seća s nelagodnošću, i drugog koje mu u sećanju budi slike iz mirnog i sigurnog ravnotoka ljubavi. Moglo bi se ustanoviti i šta se to mladom piscu desilo pri jednom kratkom ljubavnom kontaktu, ali to i nije toliko bitno.

Prođimo kroz neke pasuse iz „Dnevnika”:

18. 12. 1942.

„…U Subotici, na prelazu, sreo Pačarića. Utisak kao da smo se juče videli poslednji put. Naišao sam na neku devojku i proveo sa njom noć u privatnoj sobi. Bilo je dosta lepo. I evo me sada ovde. Kako će biti? Pa živeće se, vegetiraće se.”

6. 2. 1947.

„…(3) držati se čvrsto i verno Evice, živeti kao u Subotici.”

22. 6. 1947.

„Ovde, u vojsci, nastojim da se održim na površini. Dobar vojnik više ne mogu postati, ne umem da preskočim ni ogradu od pola metra – nikad to nisam radio. No, sve sam mirniji i dani mi sve brže prolaze. Divna je i grozna osobina čoveka ta navika, koja ga prilagodi svakoj nedaći.

Na žene ne mislim. To je od broma – odlična stvar. Sa tako čistom glavom mogu se stvarati čudesa. Po povratku iz vojske gledaću da sredim seksualni život. Biti bez odnosa sa ženama za mene je plus – to je posle ovog iskustva i onog iz Subotice sigurno.”

11. 7. 1947.

„…Prvo jučerašnje popodne posle ambulante palo mi je malo teško – već sam se bio navikao na pomisao da neću biti dugo u vojsci – poverovao sam glasinama. Danas mi se, sa zdravljem, vratilo i raspoloženje. Čak sam, evo, osetio i potrebu da analiziram ,nacionalno pitanje’. Prvi takav slučaj posle Subotice.”

 

Da zapišemo i neophodna objašnjenja. Pačarić je piščev školski drug,  jedan od trojice koji su isključeni iz Novosadske gimnazije kada i Tišma. Evica je piščeva poznanica sa igranki, Novosađanka, malo starija od njega, s kojom je dugo, mada s prekidima, održavao ljubavnu vezu. Opisana je kao Darinka u „Mrtvom uglu”. U „Dnevniku” se na sto trideset i sedmoj stranici pominje, mada u beogradskom miljeu, Marija R. Ona je piščeva poznanica iz Subotice i iz vremena, kako kaže pisac, „kad sam bio onda dopisnik”; u međuvremenu,  preselila se u Beograd i tu se srela s Tišmom.

ŠACA2

Za tumačenje stava o „nacionalnom pitanju”, mislim da je najbolje citirati dva pasusa iz „Dnevnika”:

 

 

6. 12. 1943.

„Moja književna budućnost se preda mnom zamagljuje. Dosadašnja predstava o potpunoj slobodi moga ja, o njegovoj nezavisnosti od vremena i mesta pokazuje se prilično iluzorna. Čitajući Dositeja i njegove komentatore, vidim koliko sam stran svemu srpskom, pa i istočnom – možda manje stran po duši nego po saznanjima i duhovnim vezama.”

7. 12. 1943.

„Evo primera za sebičnu pozadinu nacionalizma: Dok sam se kolebao na kom ću jeziku pisati, što kod mene znači kom ću narodu pripadati, bio sam bezmalo ravnodušan prema vaskrsu srpske, odnosno jugoslovenske države. Otkako sam, međutim, došao do odluke (ne suviše čvrste, istina) da ću biti srpski književnik, mene zabrinjava sudbina Srpstva – želeo bih da narod za koji u prvom redu pišem bude što snažniji i značajniji.”

Pominjanje vojske je i moja draga uspomena s nekog, od retkih, razgovora s Tišmom. Vojsku je služio u Mostaru, a pri kraju vojnog roka prekomandovan je u Sarajevo.

Otišao je veliki novosadski šetač. Lako i jednostavno, kako je samo on umeo, u istoriju.

 

2003.

Comments (1)

Tags: , ,

Brat moj Radnoti

Posted on 26 July 2012 by heroji

Pero Zubac

Jedna od knjiga koju često nosim na putovanja, kao nekakvo već relikvijarno štivo, kao odbranu od zla i nepogode, jeste zbirka pesama jednog od najvećih modernih mađarskihh pesnika Mikloša Radnotija (1909–1944) BORSKA BELEŽNICA (prevod Danila Kiša i predgovor Aleksandra Tišme), koju su štampali 1979. godine Narodna biblioteka i Književna omladina iz Bora.

Sama imena prevodioca i pisca predgovora dovoljna su zaloga za izuzetnu vrednost ove knjige.

A tek pesme! A tek priča o pesmama!

Pesme sakupljene u ovoj malenoj zbirci pronađene su u masovnoj grobnici u selu Abda, na severozapadu Mađarske, prilikom poratne ekshumacije „u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadeset dva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima, pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je sražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom Avala 5, identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija (Miklós Radnóti), a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika”.

Radnoti je svesku kupio u Srbiji od jednog seljaka, dok je boravio kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme okupacije, a dospeo je tu 1. juna 1944. godine kao pripadnik radne službe „u koju je Hortijeva, pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni otpor.”  Vreme ratno, nevreme za poeziju.

I niko nije mogao slutiti da je i u takvim neljudskim uslovima nastajala jedna od čudesnih knjiga-svedoka, koja će svedočiti o jednom užasnom dobu, za sva vremena, zauvek.

„U takvo sam doba živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.”

Tragajući za podacima iz života Mikloša Radnotija, u razgovorima sa zaljubljenicima u njegovu reč ovde, u Vojvodini, i nekim dalekim putovanjima po Mađarskoj, saznao sam mnoge pojedinosti, neobične, kako to u životima velikih pesnika biva, među kojima i podatak da je rođenje pesnikovo uzrokovalo smrt matere i brata blizanca, pa sam, davne jedne godine, listajući Radnotijeve pesme pod tankim čempresom za jednog vrelog leta u Dalmaciji zapisao i stihove:

„Stari fotosi. Klupa senovita.

Na rame mu naslonjena žena, kô ti.

Nejasni znaci. Poruka skrovita:

smeši mi se brat moj Radnoti…”

Jednog leta sam, potom, satima, oslonjen na šipkastu metalnu ogradu, posmatrao kako se dečaci igraju u dvorištu gimnazije koju je pohađao, zanesen, čekajući da ugledam njegovo setno lice. I video sam ga, namah, tako sam hteo da mi se učini.

Sretao sam ga u hladnom, opojnom miru Estergomske bazilike, pio s njim hladno pivo u bašti Verešmartija u Pešti. Mnoga je leta ovaj brat moj proveo sa mnom u Mostaru, Makarskoj, Dubrovniku, hodao uz mene po Zlataru i Zlatiboru, kada nemam s kim ja i sada umem da razgovaram sa Radnotijem.

U nekim vremenima osama, koja me prate, Radnoti je tu da me potpori šutnjom.

Vredi pisati. Pesme će nas nadživeti, hartija je trajnija od mnogih tvrdih materijala. Reč je najtrajnija. Neuništiva.

Još 1933. godine, u svojoj četvrtoj knjizi pesama „Újhold” (Mlad mesec), objavljenoj 1935. godine, pesnik je zapisao i stihove, predskazujuće:

„Živim i sada kao bik, ali kao

bik koji ustukne na sred zrikavačke livade

i visoko onjuši vazduh. Oseća da se u šumama

planinskim zaustavila košuta; čulji uši i odskače

s vetrom, koji šišteći donosi miris vučjih krda,

njuši visoko i ne beži, kao što beže srne…

…Tako se borim i ja i tako ću pasti,

pa će za pouku dobima kasnim kosti mi čuvati predeo.”

Put prema smrti vodio je Mikloša Radnotija iz brda ponad Žagubice preko Bora, Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela, Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora pa preko Dunava u dubinu njegove zemlje Mađarske, ispod pesama ostali su datumi, imena gradova i sela kroz koja je pešačeći, gladan, izubijan i izmoren, zapisivao svoje poslednje stihove. Pesnik koji je letovao u Crnoj Gori i ostavio niz izuzetnih pesama ljubavi prema Crnogorcima, običnim ljudima sa kojima je drugovao. Eto sudbine, poslednje, divne pesme napisao je koračajući u smrt putevima zemlje koju je voleo.Veliki pisac i humanist Aleksandar Tišma, moj sugrađanin koji mi osvetli i tmuran dan kada ga u šetnji ugledam i prozborim reč s njim, između ostalog zapisao je o Radnotiju:

„Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa životom – o svome delu.”

Mnogo sam od Radnotija, brata mog, naučio.

Među ključnim prijateljima koji su me vratili literaturi, potpuno i definitivno, nalazi se i Mikloš Radnoti.

Preporučujem ga pažnji čitalaca, kao znak moje male hvale.

 

Comments (1)