Archive | June, 2012

Ivan Naćuk

Posted on 29 June 2012 by heroji

 

IVAN NAĆUK

(1972 – 2005)

nedovršena priča i tragika jedne mladosti

–          rođen 4. jula 1972. g. u  Novom Sadu

–           Zmaj-Jovina gimnazija

–          u vojsci (19 godina mu je tek) sazreva kao ličnost, počinje da piše

–          student PMF-a; prati svoju sestru na svim putovanjima radujući se svim njenim uspesima u tenisu

–          diplomirani turizmolog

–          preminuo 2. januara 2005. godine u 33. godini

–          skromnu zaostavštinu,  pesme na požuteloj hartiji u svesci na linije, vojničkoj, prelistava njegova majka Irina

pesme  su njegove:

–           zgusnute slike iz vojničkog košmarnog života

–          nagoveštaj neizvesne budućnosti

–          nedosanjane i nedorečene misli

–          slutnja – deo surovih okolnosti

–          osećaj vremenske ograničenosti

–          puka seta i čemer;

–          voleo život, ptice i – Jesenjina

–          pseudonim Sirius

„Ruske slovo“, decembar 1991. (Литературне слово, 12)

 

ПЛАХТАРКИ                                                                            

Шмикаю ше по морю

тисячи плахтарки вельки.

Били витрила

драгу им указовали;

боки древени з гуком

габи надвойнє рубали,

а чайки около, около

нєпреривно кружели…

Шицко було очековане

и красне…

А вецка моряки

компаси потрацели

и плахтарки

у напряме нєпознатим

до безумя рушели…

JEDRILICE

Klizilo je morem hiljadu lađa

Velika bela jedra pokazivala su im put.

Težak zvuk drveta lomio je talase,

a ptice uporno naokolo kružile…

Sve je bilo lako i jasno,

sve očekivano i lepo.

Onda su ljudi pogubili kompase

i jedrilice u nepoznatom pravcu

u bezumlje krenule….

 

СУДЬБА

Сцел сом судьбу спреведнуц,

крочел сом крочайом иншаким од других,

а вец зрозумел же и то – судьба…

Sudbina

Htedoh sudbinu da prevarim,

napravih korak drugačiji od drugih,

a onda shvatih da je i to – sudbina…..

 

 СЛУЧЕЛО ШЕ

У гевтих часох щесце трепецело,

запори нє ляли

и гвизди малючки

насправди блїщали.

Жем була цепла,

коруни древох розкошни,

витри були цихи,

моря мирни,

а вшадзи приємни гласи

доокола ше чули…

Вец нїхто нє знал цо ше случело,

лєм ше природа чудовала

цо то чловек наробел

же шицка тота краса скапала…

DESILO SE

U ona vremena lebdela je sreća,

zastala kiša,

malene zvezde imale pravi sjaj.

Zemlja je bila topla,

drveće bujno,

vetrovi  tihi,

more mirno i prijatni zvuci.

Onda niko nije znao šta se desilo,

samo se priroda čudila

šta je to čovek učinio

da sva ta lepota nestane

 

СКОК

Прешол сом милю, можебуц три.

Прах вельки сом дзвигал,

охабял каменьче,

шветла клїпкали,

пси брехали,

глас моїх плюцох – чувствовали.

Спомалшел сом живот,

зведол на розумни гранїци

и  – попатрунок занавше залядзел…

SКОК

Prešao sam milju, možda tri.

Veliku prašinu sam dizao

i ostavljao sitno kamenje.

Šarala su svetla,

psi lajali –

glas mojih pluća osećali.

Usporio sam život,

sveo ga na razumne granice

i pogled zaledio zauvek.

 

ГВИЗДА

Исновала моя гвизда,

була вона – моя, и була гвизда.

Провадзела ме у думкох

и жила у просторе.

Нїґда сом ю нє видзел,

лєм ми гварели

Глєдал сом ю длуго блукаюци поцме ноцами

и глєдал горе медзи гвиздами…

Вец єдного дня ми гварели же скапала

и же уж гвизда давно буц престала.

ZVEZDA

Postojala je moja zvezda.

Bila je ona moja, i bila je zvezda.

Pratila me svuda

i živela u prostoru.

Nikada je nisam video,

samo sam čuo da negde postoji.

U snovima mi se javljala,

u svitanja budila.

Dugo sam je tražio

tumarajući noćima

i tražio gore među zvezdama.

Onda je jednog dana nestala,

prestala da bude moja,

prestala da bude zvezda.

 

АНА, ВОЙНА

Рушаме до войни

зоз мержню у першох.

Рушаме зоз мержню

забивац другу мержню.

Забиєме доброту у воздуху,

у нас єй випатра давно нєт.

Черкац будзе з косцами шмерц,

птици плакац буду,

а нарикац цали ранєти швет…

 

И кед останєме сами, без нєприятельох

и приятельох,

шицки будземе исти

як марионети на цверенкох безсмисла

ANA, RAT

Krenućemo u rat s mržnjom u sebi.

Krenućemo s mržnjom da ubijamo mržnju.

Ubićemo dobrotu u vazduhu,

u nama je već izgleda odavno nema.

Zveknuće smrt, ptice će plakati,

urlati ceo ranjeni svet.

 

I kad ostanemo sami – bez neprijatelja i prijatelja,

svi ćemo biti isti

kao marionete

na uzicama besmisla.

 

ПОКРОВ

На жемову главу

спущел ше били покров;

обвити з цмоту

виполнєл простор цали,

пооблапял трави,

пообочковал древа

и цихучко скрил

лїсце поодпадоване.

Сцигнул зоз часу

и одлучел же ту останє…

Останє ту, гварели,

Бо слунку одбрал моц.

А вец лєм снопчок зарйох

Зоз спектра слунка

Покров били препалєл

И пахульки били скапали

И гори шнїгово

Цо коло драгох стали…

PLAŠT

Na hladnu zemlju

spustio se beli plašt;

u zagrljaju noći lagano

ispunio prostor celi.

Zagrlio travu,

poljubio drveće

i tiho zasenio opalo lišće.

Stigao odnekuda i odlučio da ostane.

 

ТОТА ЄШЄНЬ

Спадла зла єшень,

лїсце умера,

знаки жимово,

витор розноши

капки дижджово.

Животи ше шицки

до шкарупинох уцагую,

мрази их спац укладаю,

барви помали вилєзую.

Чи будзе знова живота,

чи ище задую витри з югу,

чи жима вично ту останє

у тим пременлївим краю.

Чи нам и врациц ше треба

птици ше на одходзе питаю

OVA JESEN

Pala je jesen nevesela,

lišće umire,

hladnoća živi,

vetar raznosi kapi kiše.

Sve se povlači u svoje ljušture,

mrazevi uspavljuju život,

boje polako nestaju.

Da li će opet biti života,

da li će ponovo duvati topli vetar s juga,

ili će sve zauvek ostati hladno,

da li vredi ponovo dolaziti u ovaj promenljivi svet,

ili će sve zauvek ostati hladno

pitaju se ptice.

(prepevao: M. Kovač)

 

Ovako je Literaturne slovo (podlistak „Ruskog slova“) 14. januara 2005. zabeležilo njegovu prisutnost na pesničkom nebu Rusina i fizički odlazak:

„U decembarskom, 12. broju Literaturnog slova objavljeno je devet kratkih medaljona Ivana Naćuka koga je tada, kao vojnika, zadesio početak rata na jugoslovenskim prostorima – Jedrilice, Desilo se, Skale, Sudbina, Zvezde, Živ sam, Plašt, Ova jesen i Ana, rat.

            Ovih dana njegov mladi život se prelomio i ostavio za sobom još nekoliko neobjavljenih pesama.“

 

ПИСНЯ САМА

Хвилька сом

вельо длугша як шицки вичносци.

 

Ноц сом

вельо шветлєйша як шицки слунка хтори швицели.

 

Падам

вельо красше як шицки котри ше дзвигаю.

 

Нє мудри сом

вельо баржей як шицки хтори би то нє жадали буц.

 

Цихо сом,

вельо гласнєйше як шицки цо бешедую.

 

Нєт ме

вельо баржей од шицких хтори дакеди були.

 

PESMA SAMA

 

Ja sam trenutak

daleko duži od svih večnosti koje postoje.

 

Ja sam noć

daleko svetlija od svih sunaca što sijaju.

 

Ja padam

daleko lepše od svih koji se uzdižu.

 

Ja nisam mudar

daleko više od svih koji to ne žele da budu.

 

Ja ćutim

daleko glasnije od svih što govore.

 

Ja ne postojim

daleko više od svih koji su ikad postojali.

8. decembar 1991.g.

 

ТАК ДРАГОМ

На концох  були вони,

ту дзешка стал сом

закрити зоз малюнками прешлосци –

глєдал вязу.

 

Була длуга ноц,

ище чежши час;

лєм ствари витримовали прицисок.

 

Капки сокох страху правели водопади

и гашели огень у нас.

Нє будземе бановац за прешлосцу,

будземе бановац за будучносцу хторей не будзе.

 

ONAKO USPUT

Na krajevima su bili oni,

tu negde stajao sam

pokriven slikama prošlosti –

tražio vezu.

 

Beše duga noć,

još teže vreme,

samo su stvari izdržavale pritisak.

 

Kapi sokova straha pravile slapove

i gasile vatru u nama.

 

Neće nam biti žao prošlosti

već budućnosti koje neće biti.

 

ЗА БИНУ

Запах, чувство живота.

Сон, предусловиє яви.

Красни рана дзешка далєко.

 

Гвиздово роздалїни,

мали шлїд диханя;

закриєм швет з єдну вельку плахту.

 

Падаю каменьчки, виволую витор.

За муром пада шнїг.

Прахи наших целох

спущую завису на тот шве

IZA POZORNICE

Miris, osećaj života.

San preduslov jave

i lepa jutra negde daleko.

 

Zvezdane razdaljine,

mali trag disanja;

pokriću svet jednim velikim čaršavom.

 

Padaju kamenčići,

izazivaju vetar.

Iza zida pada sneg.

Prahovi naših tela

spuštaju zavesu na ovaj svet.

 

Ovo nigde nije objavljeno

ODLAZIM, DA

Odlazim negde,

krenuću ukorak s mislima svojim.

Pratiće me vetar,

zaboraviti nešto.

Zaspaću sam izvan svih prostora i pobeći morem,

sve je to samo san.

 

«Sirius», u rukopisu „Pozdravi iz prošlosti“, 19. oktobar 1991. g.

 

PESMA

Prijatelju, poveruj mi –

ja sam samo gost što zakuca na vrata i ode,

ne ostavi ništa – ni glas ni kucanje,

ni reč da pomene,

ni trag svojih nogu ispod svetiljke,

ni senku na zidu  – ništa.

Ništa – ni glas, ni korak.

Ode tako u noć što počinje vraćanjem,

a završava spavanjem kao kišna kap.

Kao neko kog se čeka, a ne dolazi.

Školjka na stolu znak dalekih putovanja,

samo ću zakucati na vrata i otići – sasvim…

 

IZMEĐU ROĐENJA I SMRTI

Noć je pala iza jele,

zrak zvezde skinuo je trag…

Tišina se uporno provlačila,

smeo ja krenuo u mrak.

Videh taj put,

priželjkivao kraj;

uz krivinu i bez ičeg

krenuo u beskraj.

Da li čuješ, nemirna svetlosti,

što paraš oči i gubiš sjaj,

da li čuješ, da li se nadaš

da ti uskoro dođem u kraj.

 

IVICA

Na tankoj ivici održava se život,

na oštrim stranama radosti lebdi sreća.

U praskozorju behu mnogi znaci,

u noćima – senke.

Malo je bilo istine

i malo stvarnosti da zadovolji ljudska čula.

 

PROSTORI

Konačnost ovih prostora

završava se ovde;

sve počinje kada život zamre.

Sva življenja i pouke imaju isti značaj.

Čak i kraj ponekad nije kriv.

Zašto onda i postoji nešto

kada je razlog daleko od istine.

 

OKRAJCI ŽIVOTA

Ništa nije ostalo,

ni mali deo okrajka života.

Gde je sve nestalo – nema odgovora.

Nema više ni bure,

nikad je više neće ni biti.

Nestao je i veliki talas

da nas zapljusne.

Nećemo moći više

napraviti drugi svet,

naš je svet otišao

našao je drugi kraj.

 

I OPET SLUTIM DA SVE OVO SANJAM I DA SAM U SNU NEMOĆAN

Anonimni pisac ovako je reagovao na Ivanov odlazak:

„Pesnik

jedan više, jedan manje – nepoznati;

na obali nema nikog,

bolji su pre otišli.

Osećati više no što se razumeti može,

više no što treba smelosti,

prepustiti se talasu

na moru večnosti,

nema ni jednog ostrva

na kojem možeš postati stena,

samo naučiti plivati,

jer dno je suviše poznato.“

Comments (4)