Archive | August, 2014

Tags: , , , , , , , , , ,

Vilinske priče- Simbolika i značenje bajki

Posted on 25 August 2014 by heroji

Sunčica Glišić

Dragana Mihailović

Vilinske priče

                  Simbolika i značenje bajki

 

Dublja značenja kriju se u bajkama što sam ih čuo u

detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život.

Šiler

 

Apstrakt: Osnovna ideja ovog rada je da prikaže kako bajke, svojim  neposrednim jezikom  i formom pomažu detetu u najznačajnijem i najtežem zadatku njegovog odrastanja – da pronađe svoj put I smisao života. Preko jedinstvenih jezičkih slika, bajke prenose svoje poruke direktno dečijem svesnom i nesvesnom umu. Iskustva psihoterapeuta su pokazala da bajke obogaćuju dečiji unutrašnji svet,  bez obzira na njegovu intelektualnu zrelost,  kao i  da li  je zdravo ili ne, mnogo dublje nego druga literatura, umetnost ili terapeutski metod. Proučavanje bajki je u naučnim krugovima imalo  posebno mesto. Veliki naučnici kao što su K.G. Jung, V. Prop, B. Betelhajm i dr. dali su intrigantne analize proučavajući simboliku i jezik bajki. Bajke, ma kada da su nastale, i danas služe kao inspiracija umetnicima, piscima, slikarima, kao i stvaraocima savremene pop kulture.

Ključne reči: bajke, simbolika, deca, psihologija, kultura

 

Osnovna ideja ovog rada je da prikaže kako bajke, u maštovitom obliku, svojom jedinstvenom formom i jezikom, na najneposredniji način, pomažu detetu u najvažnijem i najtežem zadatku u njegovom odrastanju ~ da pronađe svoj put i smisao života. Bajke svojim “jezičkim slikama” prenose poruke o svesnom, nadsvesnom i nesvesnom umu. Iskustva psihoterapeta pokazuju da narodne bajke, podjednako svoj deci, na svim stupnjevima razvoja i inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem obogaćuju njegov unutrašnji život, nego ma koje drugo štivo, ma koji drugi vid umetnosti ili ma koji terapeutski pristup. «Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan ; zapravo sazdan na samim istinama prvog reda. Jer, šta je ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve nevolje, da njena snaga brda pomera.»(G. Olujić, Poetika bajke)

Pišući o značaju bajke za savremeno dete G. Olujić je naglasila da «bajka detetu nudi nadu da je jedan humaniji svet, ipak, moguć, ili bi bar morao biti. Mudrije i starije od svih književnih rodova, bajka to dobro zna, kao što zna da zlatna jabuka čovekovog sna o sreći ne pada junaku bajke sama od sebe u krilo. Da se do nje dođe potrebno je preći pustinje i glečere, u bespuću naći put. A put je onoga ko ima snage da njime krene, poručuje bajka detetu zbunjenom i nesigurnom u sopstvene mogućnosti, otvarajući prostore jednog drugačijeg, lepšeg sveta kakav je moguć, možda samo u snu, jer bajka jeste čovekov san o sreći, čistije, lepše lice stvarnosti.»

Do XVII veka bajke su, u dugim zimskim večerima, pričane ne samo deci već i odraslima, te su kao deo usmene tradicije prenosile i reflektovale vrednosti, moral i težnje društvenih zajednica pod čijim su okriljem nastale. Naučni interes za bajke u Evropi se razvio u XVIII v., u vreme kada je Š.Pero od bajki načinio književni rod, a naročito u XIX v., kada se umetnost pripovedanja sve više gubila. Početkom XVIII v. izašla je prva evropska verzija  1001 noći, prevedene na francuski od strane orijentaliste A. Galana. Braća Grim su među prvima sačuvala i sakupila brojne priče koje su čuli od pojedinaca iz naroda i izdali od 1812-1815. svoje prve zbirke bajki. Dvadesetih godina XIX veka, pre nego što je štampao svoju prvu knjigu bajki 1835.godine, H. K. Andersen se već upoznao sa ključnim delima braće Grim. Dobivši podsticaj od Grima, Vuk Karadžić sakuplja srpske bajke, u  kojima se pripovedaju «kojekakva čudesa što ne može biti». Vremenom se, na temelju izvorne, narodne bajke, formirala tzv. umetnicka bajka . U Engleskoj izlazi Kerolova Alisa u zemlji  čuda, a i veliki književnici XIX i XX v. ~ Gete, Puškin, T. Man, Karel Čapek i dr. su se oprobali u pisanju bajki. Na samom početku XX v. F. Baum objavljuje Čarobnjaka iz Oza, bajku, koja je, kao i većina drugih, poslužila kao inspiracija za brojne stripove, igračke i filmove, bilo animirane, bilo igrane.

bajke_brace_grim

Ekranizacija bajki u XX v., kao i mnoštvo novih fantastičnih priča koje su nastale, doprinela je njihovoj popularnosti na jedan nov način i potvrdila da je potreba za  vilinskim pričama, i kod dece i kod odraslih, još uvek živa. Pišu je pesnici i romansijeri, ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski), nobelovci (Isak Baševis Singer), prozaisti (Italo Kalvino, Anđela Karter), profesori univerziteta (Tolkin), i ne namenjuju je samo deci.  Etički i metafizički problemi na kojima je ona sazdana jednakom snagom odjekuju i u malim i u velikim čitaocima, pomažući im da svet sagledaju u svoj njegovoj složenosti, užasu i sjaju.

Poslednjih godina svedoci smo oživljavanja bajke i u svetu i kod nas. Pored Desanke Maksimović i Branka Ćopića javljaju se novi pisci (Grozdana Olujić, Stevan Raičković, Tiodor Rosić), koji se nakon dela ostvarenih u literaturi za odrasle okreću bajci, inovirajući taj prastari rod. «Bajka traje», kako beleži ugledni časopis World Literature Today, ocenjujući stvaralaštvo Grozdane Olujić kao «bajke za sve prostore i sva vremena», od kojih je bajka «Varalica i smrt» od strane World Academy for Art and Culture proglašena za najbolju modernu bajku sveta.

 

                                   Bruno Betelhajm i tumačenje bajki

                                               

Kod Bruna Betelhajma, psihoanalitičara austrijskog porekla, nailazimo na sjajna tumačenja bajki. Prevođena jezikom Frojdove psihoanalize ~ Pepeljuga , najpoznatija i verovatno najomiljenija bajka, tumačena je kao priča o suparništvu braće i sestara. Život u pepelu simboliše Pepeljugin inferioran odnos u poređenju sa sestrama, ali je istovremeno i simbol ponovnog rađanja. Sa njom se lako identifikuju, kako dečaci tako i devojčice, jer deca oba pola podjednako pate od suparništva sa braćom i sestrama i osećaju istu želju da budu izbavljena iz svog niskog položaja i da nadmaše one koji im izgledaju nadmoćniji. Ivica i Marica, Crvenkapa i Džek i čarobni pasulj odražavaju detetovu borbu za samostalnost i nezavisnost. Crvenkapa, za razliku od Ivice i Marice, koji su morali da budu gurnuti u svet, spremno napušta svoj dom. Ona se ne boji spoljašnjeg sveta, već sagledava njegovu lepotu i tu leži opasnost. Iako puna vrlina, ona zapada u iskušenje, i njena sudbina govori nam da poverenje u svačije dobre namere čoveka, zapravo, izlaže opasnostima. Kad u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moći nad nama (Bruno Betelhajm). Mala prodavačica šibica je moralistička priča o okrutnosti sveta: ona pobuđuje saušešće među ugnjetenima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno saušešće prema drugima u istom položaju, već pre ubeđenje da može izbeći tu sudbinu.

Amoralne bajke, kako ih Bruno Betelhajm naziva, kao što su Mačak u čizmama ili Džek i čarobni pasulj, ne pružaju polarizaciju ili protivstavljanje dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. One ne grade karakter deteta zalažući se za opredeljivanje između dobra i zla, već pružaju nadu da čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti visprenošću i sitnim lukavstvom velikog i moćnog, veru da čovek, i pored svih svojih slabosti, može uspeti  i podstiču nas da krenemo u duhovno hrabre poduhvate u našim sopstvenim životima. Džin koji se sukobljava sa junakom u bajkama oslikava odnos deteta prema odraslom. U svim kulturama, deca su se uvek bojala odraslih i opirala se vlasti koju stariji imaju nad njima. Ona znaju da osim povinovanja njihovim naredbama, imaju samo jedan način da se obezbede od gneva odraslih ~ da ih nadmudre.

dzek_i_carobni_pasulj

Danas, kada deca više ne odrastaju unutar bezbednosti šire porodice, upozorava nas B.Betelhajm, više nego ikada ranije važno je pružiti detetu sliku junaka koji sasvim sam mora da kroči u svet i nađe bezbedno mesto u njemu, i to tako što s dubokim unutrašnjim pouzdanjem sledi svoj put. Junak bajke neko vreme ide sam, kao što se i dete često oseća usamljeno. Sudbina ovih junaka uverava dete da se poput njih može osećati izopšteno i napušteno, ali da će, kao i oni, tokom svog života na svakom koraku biti usmeravano i da će mu biti pružena pomoć onda kada mu bude najpotrebnija. Betelhajmova poruka je da detetu treba da omogućimo da prihvati problematičnu prirodu života i nas samih, a da ga to ne porazi. To je upravo i poruka koju bajke u mnogostrukim vidovima prenose detetu – da je borba protiv ogromnih teškoća neizbežna (mnoge bajke, na primer, započinju najtežim gubitkom za dete – smrću majke ili oca), da one čine suštinski deo ljudskog postojanja, ali da čovek, ako se nepokolebljivo suočava s neočekivanim i često nepravednim tegobama, na kraju savladava prepreke i izlazi kao pobednik.

U bajkama je zlo svuda prisutno, baš kao i vrlina – personifikovani kroz razne likove i njihove postupke – kao što su dobro i zlo sveprisutni i u životu. Zlo nije lišeno svoje privlačnosti i često je privremeno nadmoćno. Ali bajke nas istovremeno i uče da se zločin ne isplati i zato zla osoba uvek gubi. Prikazivanjem polariteta karaktera, bajka omogućava detetu da lako shvati razliku između ljudi i da se stoga i kao odrasli čovek mora opredeliti. Ali detetovo opredeljenje se zasniva na tome ko pobuđuje njegovu sklonost, a ako odbojnost. Za dete pitanje nije “da li želim da budem dobar?”, već “na koga želim da ličim?” Dete o ovome odlučuje na osnovu uživljavanja u jedan lik. Ako je taj lik dobra osoba, onda i dete želi da bude dobro.

Luis Kerol je, u svojim pričama o Alisi, prilično radikalno proterao svako moralisanje, svaku nametnutu pouku; tačnije, nailazimo na moralne pouke samo onda kada želi da im se podsmehne. Preko avantura radoznale i nestašne, ali i “trezvene i razborite Alise”, koja se stalno sukobljava sa iščašenom logikom sveta u koji je upala, Kerol nas uči kako isključivo od nas samih zavisi hoćemo li pravila i zakonitosti doživeti kao nešto što sputava naš duh i delanje, ili kao okvir za pronalaženje  uvek novih puteva, iz kojih će život zaista izrasti u čudesnu igru. I zaista, kako to Z. Paunović u svom tekstu  Nestašna olovka Luisa Kerola primećuje,  “bilo bi dosadno biti samo veliki ili samo mali; kada kao Alisa, menjamo svoju veličinu, a sa njom i ugao posmatranja, tada i svet, stalno promenljiv, prestaje da nas zbunjuje i plaši i postaje zanimljiviji” i samim tim predstavlja izazov za nas.

 

Istočnjačke priče kao osnov biblioterapije

 

Bajke se obraćaju istovremeno svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma, ali i do uma racionalne, kultivisane odrasle osobe. One prenose važne poruke svesnom , predsvesnom i nesvesnom umu . Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem, obogaćuju unutrašnji život deteta, nego ma koje drugo štivo i ma koji terapeutski pristup.

Mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina, bajke su vekovima bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera, podseća nas psihoterapeut N. Peseškijan, jeste zbirka 1001 noć, čija je okvirna priča u osnovi prikaz lečenja jednog psihički obolelog vladara uz pomoć pripovedanja. Prema okvirnoj priči, dvoje protagonista, muškarac i žena, sreću se u trenutku velikih kriza u svom životu: car je zgađen životom i pun mržnje prema ženama; Šeherezada strepi za svoj život, ali je rešena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki ~ nijedna priča to ne može postići sama, jer su naši psihološki problemi previše složeni, a njihovo rešavanje teško. Jedino velika raznolikost bajki može obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je “1001 noć” pažljivog slušanja bajki da se car oslobodi depresije, da se postigne njegovo izlečenje.

1001_noc

Šta je to što se nalazi u biću određene priče, a što je čini tako magično uticajnom i lekovitom za nas? Bajke delaju na više nivoa: od funkcije ogledala, kada čitalac prepoznaje svoj unutrašnji konflikt ili problem u sadržaju priče, preko funkcije modela (čitalac u priči nazire način rešenja svog unutrašnjeg konflikta; obrt u radnji priče, tačnije, iznenadno rešenje zamršenog problema budi u čitaocu doživljaj otkrića tj. uvida, a istovremeno racionalno uputstvo za rešenje problema – gotov obrazac za akciju, zadovoljava našu iskonsku potrebu za orjentacijom i osloncem), do funkcije priče kao protivkoncepta. Primer za ponuđeni protivkoncept Nosrata Peseškijana, koji se bavio  biblioterapijom, nudi nam sliku preterano učtivog sredovečnog pacijenta sa psihosomatskim problemima, nesposobnog da bilo kome otvoreno kaže “ne”, opterećenog osećanjem krivice i strepnjom od odbacivanja. Njegov moto ili koncept, usađen od detinjstva bio je : Ako ti neko učini zlo, nauči zlo da podnosiš, odricanjem i praštanjem bićeš oslobođen krivice.Varijante ovog koncepta su i u našoj kulturi  vrlo dobro poznate. Da bi podstakao izmenu stanovišta, a samim tim i prevazilaženje konflikta, Peseškijan mu nudi protivkoncept: Dve stvari zatamnjuju naš duh: ćutanje kad treba da govoriš i govor kad treba ćutati. Prevazilaženjem prvog koncepta značenje učtivosti se proširuje i na čestitost.

U savremenoj psihoterapiji rad sa bajkama se može odvijati i slično psihodrami ili geštalt drami, u kojima pojedinac preuzima uloge, ili pomoću “vruće stolice”- identifikacijom sa junakom bajke (na taj način figure iz bajke postaju nosioci naših sopstvenih projekcija). Bajka govori: Prepoznajem te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam nešto o tebi, želiš li i ti nešto, pogledaj me. Toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg leži u njima, a u doživljaju bajke krije se izlečenje.

 

Psihološki pistup

S pojavom psihoanalize, u prvoj pol. XX veka, došlo je do stvaranja brojnih škola, pravaca i  istraživanja koja su se ticala psihološkog proučavanja umetnosti, kulture i književnosti. Frojd i psihoanalitičari su u bajci videli, pre svega, izraz potisnutih infantilnih i incestualnih želja. Međutim, tek je švajcarski psiholog K. G. Jung bajku prepoznao kao riznicu arhetipova – “iskonskih slika”, koje dolaze iz kolektivno nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i vremenima. Arhetipovi predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili slične mitske predstave, a koje odrazavaju opšteljudske situacije, nadanja, potrebe i strahovanja ~ suštinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima.

Bajke se, kao i snovi, služe jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz dubina nesvesnog, koje jedino na taj način može nešto da poruči i obznani.

Navešćemo samo neke simbole i arhetipove koje srećemo u bajkama:

anima i animus - otelotvoreni u bajkama i mitologijama kao figure koje dopunjuju i objašnjavaju žensku odn. mušku stranu junaka, često su prikazani kao stari mudrac i velika majka, vila i junak, zarobljeni princ i zatočena princeza, ili jednostavno kao otac i majka – prvi predstavnici pola u detinjem života. Veliki broj mitova i bajki govori o princu koji je čarolijom pretvoren u neku životinju ili čudovište  i koga svojom ljubavlju spasava neka devojka, kao u bajci «Lepotica i zver», gde ljubav kao poriv povezuje duh i prirodu u najboljem smislu reči;

čarobnjak ili đavo – personifikacija senke, tamne i nepriznate strane ličnosti, u terminima analitičke psihologije, ili veštica, kada se radi o ženskom junaku u bajci;

motiv blizanaca  ili  različite braće simbolički prikazuje odnos između ega i senke;

patuljci se u bajkama sreću kao poznavaoci tajni o zemlji, rudnicima, šumi ili blagu, te ih Jung posmatra kao “vratare nesvesnog”;

životinje koje srećemo u bajkama mogu poprimiti raznorazna značenja i uglavnom simbolišu korisne i nesvesne snage na koje možemo da se oslonimo (kao što su golubovi u «Pepeljugi», koji se najednom pojavljuju da joj pomognu); ptica, kao i krilati konj simbol su intuicije, važne, i ponekad nepravedno zanemarene strane ličnosti;

prastaro drvo ili biljka simbolišu rast i razvoj psihičkog života.

Proces individuacije, sazrevanja i ucelovljenja ličnosti, prikazan je u bajci kao svojevrstan “pohod junaka”, pri čemu dolazi do susreta sa tim “praslikama” ili arhetipovima, što su sve unutrašnji doživljaji otelotvoreni u likovima iz bajke; kao i u životu, junak u bajci mora da savlada sve teškoće, i, idući putem prožetim patnjom, zabludama ali i radošću, dođe do ispunjenja svoje lične sudbine, koja kulminira u dostizanju duhovne celovitosti. (S tim u vezi možemo pomenuti i simbol večitog dečaka – puer aeternus -  kao specifičnog psihičkog stanja u kome se može naći mlado biće zanemarujući svoj razvoj, a na koji upozorava bajka nudeći pri tom i rešenje za taj konflikt). Krajnji cilj indiduacije je, po Jungu,  Sopstvo  - simbol totaliteta i celovitosti psihe. Taj simbol srećemo u bajkama kao lik mudraca, proročice, duha prirode, ali i kao dragi kamen, biser, ili dete…

Šume, pećine i vode, nezaobilazni su krajolik koji prati radnju bajke – sve su to specifični simboli nesvesnog, mesta misterije, nepoznatog i unutrašnjeg;  planina, s druge strane, predstavlja stanje svesti i krajnji cilj ljudskog razvoja..

   Jung je čitav svoj život posvetio proučavanju simbola, koji se nesvesno stvaraju u čovekovoj psihi i smatrao da su nasleđeni obrasci emotivnog i mentalnog ponašanja – arhetipovi – pozadina skoro svih ljudskih aktivnosti i delovanja. Bajke konkretizuju arhetipove i na najjednostavniji način nam pokazuju kako pravilno razmevanje simbola može imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca.

S obzirom da je osnovna ideja rada zasnovana na psihološkom tumačenju bajki, istakli bi da su se fenomenom bajke bavili stručnjaci različitih profila (istoričari, književni kritičari, antropolozi – strukturalisti, folkloristi), pokušavajući da objasne univerzalni kulturološki karakter bajki, odn. sličnosti motiva među različitim, čak i udaljenim narodima –  počev od teorije o postojanju jednog zajedničkog indoevropskog mita, preko tvrdnje da je Indija kolevka svih priča, koje su se migracijama raširile po celom svetu, do ideje da su svi narodi prošli iste faze razvitka, te da u osnovi postoji jedna zajednička ljudska psiha koja reprodukuje iste simbole, bez obzira na vreme i kulturu u kojoj su te bajke nastale.

Iako vecina bajki ima vanevropsko poreklo, najbogatiji doprinos su dali Kelti, koji su uz Induse verovatno jedini tvorci novih motiva. Kelti i Irci opisuju divovsku snagu, nepobedivost u jelu i piću, mačevanju, u borbi sa životinjama, nemanima i ljudima, putovanja u podzemni svet, začarane zamkove u trnovitim šumama, dugoke bunare iz kojih izleću opaki vetrovi, braću koja se pretvaraju u labudove ili gavranove, vodu života koja se nalazi u ukletom dvorcu, vitezove koji jašu uz staklenu planinu. Severnog i germanskog porekla su bajke o guščarici, kralju Droselbartu, propasti sveta…Nemci rado maštaju o borbama bogova, divova i kepeca, o avetima, o neumitnoj smrti i srećnom Hansu. Mnoge priče o medvedu i lisici dolaze sa severa i severoistoka, kao i bajka o mlinu soli na dnu mora. Francuske bajke ne poznaju demone, čarolije imaju čas vedar, čas setan prizvuk, i u njima se odbacuje sve što može poremetiti ravnotežu čoveka i društva. Suprotno tome, nemačka bajka doživljava čari kao tamno prokletstvo koje su natprirodne sile bacile na izabranog pojedinca, koji je time istrgnut iz uske svakodnevice i kroz borbu i patnju poveden ka srećnijem životu.

 

                                             Prop i morfologija bajki

 

Začetnik strukturalne folkloristike, V. J. Prop, podvrgao je bajke morfološkoj obradi, posmatrajući ih kao narodne priče čija se radnja odigrava u okviru funkcije likova, koje logički i umetnički proizilaze jedna iz druge. Za bajku je važno šta čine likovi, a ne ko ili kako nešto čini – volja pojedinih likova, njihove namere i postupci su određeni sa aspekta značenja za junaka, tok radnje i razvoj priče. Takođe, živa bića, predmeti i osobine likova mogu se, sa stanovišta morfološke analize likova, smatrati ekvivalentima, jer funkcionišu na isti način; npr. jedna od najvažnijih osobina pomoćnika je vidovitost: vidovit konj, žena, dete…, ali ako u bajci nema pomoćnika, to svojstvo prelazi na junaka. Atributi likova (njihov pol, uzrast, položaj), načini njihovog pojavljivanja (doletanje zmaja, susret sa baba Jagom) i atributivni elementi (baba Jagina glinena noga) su ti koji bajci, s jedne strane, daju živopisnost i bogatstvo detalja, dok ograničenost broja funkcija i likova govori o njenoj ponovljivosti i jednoobraznosti, s druge strane. Ovde Prop daje svoju ključnu hipotezu – postoji samo jedna bajka, a sve ostale poznate bajke su samo varijante u odnosu na taj jedan tip.

Prop se u svom istraživanju bajke bavi i njenim poreklom, kao i mogućnošću da sve bajke potiču iz jednog izvora; pri tom, jedinstveni izvor ne pretpostavlja usko geografski pojam – bajku treba posmatrati u kulturno-istorijskom i religijskom kontekstu u kojem je nastala. Prop tvrdi da bajke sadrže tragove ranih oblika socijalnog života i arhaičnih religija (npr. putovanje, prva i osnovna faza u kompoziciji bajke, odražava predstave o putovanju duše u zagrobnom svetu, predstave koja je mogla nastati nezavisno bilo gde na svetu). Takođe, sličnu strukturu kao i bajke, sadrže i pojedine narodne novele, priče o životinjama, kao i izvestan broj legendi i starih mitova, pa je to oblast u kojoj treba tražiti poreklo bajke. Prop se zalaže sa upoređivanje bajki s obredima i običajima, mitovima i ranim religijskim pojavama, s ciljem da se utvrdi koji motivi potiču od ovog ili onog obreda i u kakvom su odnosu prema njemu. Npr. znatan deo motiva čarobne bajke odražava obred inicijacije, te proučavanjem tih prvobitnih formi društvenog života i predstava možemo doći i do izvora bajki. Ono što ljudi pripovedaju nekad su stvarno i radili ili bar zamišljali  (izolacija kralja, ili zatočeništvo njegove dece  potiču iz običaja stvarne izolacije kralja od opasnosti spoljneg sveta, jer je od njega zavisilo blagostanje naroda). Svaki ples, ili ceremonija bili su propraćeni ritualom i pričom o njegovom poreklu i sve su one bile ezoterične. Međutim, vrlo rano je počela profanizacija sakralnih priča i njihovo umetničko uobličavanje, a to je trenutak rođenja bajki.

“Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda nije supstitut, već legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas.” *(G. Olujić, Poetika bajke)

 

 

Abstract: The main idea of this work i to highlight ways in which fairy tales, through their immediacy of form and language aid in the most significant and difficult task faced by children : the discernment of heir own path and meaning in life. Through the uniqueness of their linguistics images, fairy tales convey their messages directly to childrens councious and subconcious minds. The expiriences of psychotherapists have shown that fairy tales enrich the inner life of a child, whether intellecually mature or not, whether sick or healthy, in a deeper manner than other literature, art form or terapeutic method. A study of fairy tales in scientific circles had a special place. Great scholars such as C. G. Jung, V. Prop B. Bettelheim and others gave an intriguing analysis by studying the symbolism and language of fairy tales. Fairy tales, no matter when they created, serve as an inspiration to artists, writers, painters  and autors of contemporary pop culture.

Key words: fairy tales, symbolism, children, psychology, culture

 

Bibliografija:

 

* Olujić, G., Poetika bajke, Braničevo : časopis za književnost, jezik i kulturu,  2004., god. 50, br. 2, Str. 161-169.

Bettelheim, B.,  Značenje bajki, Beograd, Jugoslavija 1979.

Peseschkian, N.,  Istočnjačke priče u psihoterapiji, Beograd, Nolit, 1991.

Prop, V.J.,  Morfologija bajke, Beograd, Prosveta, 1982.

Jung, K. G., Duh bajke, Beograd, Panpublik, 1988.

Chevalier J., Alain, G.,  Rečnik simbola, Novi Sad, Stylos, 2004.

 

Comments (3)

Tags: , ,

9 sekundi pred kihanj

Posted on 22 August 2014 by heroji

Uroš Pajić

 

9 sekundi pred kihanj

 

Kad sam krenuo kući, mojih cipela nije nigde bilo, ružičasti otirač ležao je ravnodušno, napolju ni daška vetra. Trudio sam se da sačuvam pribranost, ipak je to prva poseta njenim roditeljima, besomučno sam govorio, pažnju im držao u nivou očiju, divan dan danas, gestovima, da ne gledaju dole u moju sramotu, više sreće na sledećim izborima, pažljivo zatvorih vrata uz osmeh. Ko je vinovnik ovog zločina, ne pada mi na pamet da sad rešavam misteriju, što pre da se izgubim. Često sam sanjao ovakav slučaj, bos, ili potpuno go, iz neobjašnjivih razloga, obično bi trajalo neko vreme pre nego primetim, a onda užasnut od stida napravio bih ogroman napor da se probudim, stignem na sigurno, šmugnem sa ulice ili iz javne zgrade, tamo gde se sme biti nag, kući.

Cipele su bile krasan artefakt pretprošle decenije, buvlje pijace su inače jedini živi muzeji, mesta gde predmeti nisu pali šaka sistematičnom odstrelu, vitrine su gasne komore, tabakere jauču svojim posrebrenim usnama jer neko ih je svakog dana milovao, a sad nema ni sećanja na dodir i vlažni otisci, nežni ornamenti su zauvek izbrisani. I kada se povremeno sa njima rukuje, koža je skrivena gumenom rukavicom. Golom šakom se stupa na pijacu, jer to je poljana gde se uglavnom pipka, opipava, merka dlanom ili stopalom. Predmeti se kotrljaju iz ruke u ruku, golicaju ih jagodice prstiju, stari upaljač se raduje stisku palca.

Palim cigaretu, i svi ostali rekviziti su tu, sve do čarapa na koje se kači nevidljivo seme trave, korov jede beton, ispucala staza. Vlažna li je kora krastavca, peta prsti.

Počelo je tako, nezgodan slučaj, ma koliko neprijatan ipak nimalo važan i najverovatnije bih se odgegao kući, zaboravio na to da nisam sreo Profesora, na prvi pogled bez ikakvog određenog razloga da se tu nađe, ali on ga je imao, to je sigurno, za tu priliku je poneo malu platnenu torbu, u njoj metalni obruč i jedan kratki štap. Čemu su ovi predmeti trebali da posluže nije jasno, bar čemu štap zasebno, ili obruč obaška, a u torbi još i komadić jute, ovo možda ipak sasvim slučajno. Na stranu prvobitna namera, sada on razgleda mene i ne promiče mu nedostatak cipela u čitavoj mojoj pojavi. To nije dobro, kaže. Naravno preporuka jeste da se koristi svaka prilika da se hoda bos, ali dečko, ovo nisu pravi uslovi, pomalo je vlažnjikavo, a stopala nisu navikla na nagle temperaturne promene, da ne govorimo o mikroorganizmima iz tla, navući ćeš nešto. Ovo prvo je bio konvencionalni deo razgovora, ono što se očekuje, nadalje sledi analiza mog slučaja u sasvim drugom ključu.

Izuven čovek poštuje tlo na koje stupa, ono je sveto, dakle iz hrama izašav zaboravio cipele, dragi moj, pa svuda se vrzmaju škorpije, žalac bode ko oštar pogled, to svevideće oko iz trougla, a strane jednake. Blizu čina svete tajne venčanja, kao na nizozemskoj minijaturi, klompice ti veselo laju na psića duge dlake, jambolija. Tako je to, čovek se zaboravi, ne seća se više da su njegove papučice otrčale za venčanom suprugom, ne, ti više nisi sam, makar sve to bilo jednostavnije, oduzmimo hram, svešteno lice, sveće, ili pak ostavimo sveće, ali neka to budu one za trpezom i jedino što vezu dvoje ozvaniči su dvoje, njeni roditelji, tata seče pile. Zalogaj ne klizi, nije glatka kožura što se topi, jambolija je to i vlakna se lepe za nepce.

Još dugo bih slušao pronicljivo izlaganje Profesorovo da nije namah prekinuto kijanjem, s moje strane, jednom, drugi put, treći, i tu između trećeg i sledećeg kihnja, vidim kroz oči već sasvim vlažne, uz ivičnjak se zaustavlja automobil, i tako obnevidelom čini mi se poznat, kao pod svetlom stroboskopa, kadar po kadar sve više ga prepoznajem i ja sve više kijam, isprekidano gledam kako se vrata otvaraju, noga-koleno, čarape su bele, duge, ona izlazi i ona je niko drugi do moja devojka, pogled izbezumljen, mora da je i moj takav, pa njeni roditelji, sa jedne, sa druge strane, ja sam opkoljen, ja sam osramoćen, pokušavam da dođem do reči, svaka je nasilno rastavljena od sledeće, opravdanje iz mene ne izlazi ucelo, čujem samo fragmente kako štrckaju iz mojih iskrivljenih usta, i isto tako isprekidano čujem, „ti-bos-majmun“, onda otac „rekao-ne-kreten“, majka „idemo-nazdravlje-budala“. Odoše.

Sa poslednjom škripom guma kada su kola zamakla za ugao prestade i napad kijanja koji me tako iznenada obuzeo svog, telo mi se trese. Osećam dodir, tu, u korenu šake, Profesor meri moj puls. Kroz naočare sa tankim okvirom gleda u ručni sat.

Tvoje srce još uvek kuca, krv putuje na sebi svojstven način, odlazi da bi ponovo došla, i tako redom, pa i ti ne brini, sebi svojstvenim načinom i ti ćeš doći do nje opet, samo da bi ponovo otišao. Jedino je izbor obuće bio pogrešan, neprikladan, dečko, pa to su bile cipele mrtvog čoveka i njima je prazna utroba nemirna. Umesto da grickaju meso starog petla, dole, pod zemljom, one su živele na trunima tvoje mrtve kože. Prvom prilikom odšetale su sa nekim trošnijim primerkom.

Sad već potvrđenih životnih funkcija, bez nade u opasnost koja bi me kobnim ishodom rešila turobnog raspoloženja, spuštam se dole na ivičnjak, dok Profesor stoji pokraj mene i kucka me nehotice štapom, ta ruka mu i inače podrhtava. Hladna su mi stopala, naročito prsti. Ništa ne preduzimam. Tako mi i treba, mislim i čupkam korov nikao iz pukotine. Trava je nužnost indukovane iskre života i biće je dok i nas svih, dok pojedinačno ostavljamo zube u njoj. Možda sva briga i nije vredna toga, kucnuli smo se zubima u prvom poljupcu, a to sam odbio da čitam kao loš znak. Neugodna stvar, to u nama, stid od neuspeha, trapavosti, kao ovo sa cipelama. Sve bi bilo u redu da sam samo prijavio slučaj, sigurno me ne bi pustili da odem tako, pomogli bi.

Džaba priželjkuješ kakav kristalni kandelabr da ti se na glavu sruči, iz nekoliko minuta tihovanja progovara Profesor, muklim glasom, kao da je spavao. Jedino predviđam skori pljusak, a to bi te dovelo u nezavidan položaj i, ako budeš bio srećne ruke, spore smrti od nelečenog zapaljenja pluća. Međutim i pored primamljivog sleda događaja u ovom proročanstvu prihvatam njegov zamaskiran poziv do obližnjeg bistroa, pravac ukazan lakim ćuškama pomenutog štapa.

kk

Jednom sam već bio na takvom mestu, zapravo odlazio svakodnevno, moja porodica, roditelji i dvojica braće znali su gde da me nađu. Čitave dane bih presedeo u sedištima od lažne kože, potamnele, nekad sjajno crvene boje, sada izlizanih naslona za ruke iz kojih je mestimično izvirivalo žućkasto punjenje, sintetičko meso. Ovaj bistro nije bio ni po čemu poseban pa stoga i sličan davnom mestu moje dokolice. Tad još nisam radio, nalazio da su devojke dosadne izbliza, crtao skice svojih patenata i dopisivao sa strane nekakve račune, fusnote, da cela stvar izgleda ozbiljnije. Došetala bi se tada konobarica, u onom trenutku kada bi bilo pusto, postoje takvi momenti vakuuma, kao da više nikog nigde na svetu nema, i ona bi se tada nalaktila preko mog stola te bih morao da zaklanjam svoje beleške. Hajde, budi dobar, rekla bi, ne više od sedamnaest godina je imala, pokaži mi, šta ti je to, i išla mi je na nerve, užasno, užasno sam je želeo, a tako mrzeo, te moćne oči su kopale po mojim spisima, kopale po meni, bio sam go golcat, zaklanjao sam svoje papire malim šakama, pusti me, radim. Mogao sam da osetim njen dah, čulan, organski, sa lakim mirisom dima od cigareta koje je krišom pušila, umela je da me dovede do ivice, preznojavao bih se na granici urlika i plača.

Isti stid me obuzeo kada smo ušli. Sve to što se desilo, moja sramota, i onih nekoliko sekundi pre toga, kada je sve još uvek moglo da bude dobro, onih nekoliko sekundi pre nego što sam počeo da kijam. Zasigurno bih prepoznao njihov veliki automobil, umakao na vreme.

Profesor gura napred, sve dublje u prostoriju, pronalazi nam mesto odakle imamo pregled na čitav lokal. Čim sednemo, on počinje, vidiš onog tipa, što se stalno češe desnicom ispod levog pazuha, preko jedne od dojki, što se takođe može reći i za muškarce, ma koliko ne bili u stanju da koriste pomenute žlezde u istu svrhu kao i žene, e taj ti se češe zato što mu je koža tesna, odnosno nemiran je, a takvi simptomi za primerke u tim godinama najčešće se javljaju kao posledica neblagovremenog rastanka sa hraniteljima, on boravi u gnezdu koje je svoju primarnu svrhu ispunilo, sad kad bi već uveliko trebalo da služi za hobije sredovečnih ljudi, slikarstvo akvarela, sitna keramika ili sakupljanje motocikala, međutim ništa od toga, i dečko je zapravo tužan i kao da ga je zloduh obuzeo i znoj polako poprima neprijatan miris. A krupni crnac u uglu koji ima dve šoljice espreso kafe na stolu, takav mir retko ko ima, tek čovek koji je opkoračio tle, siguran i bez straha, sa jednom nogom na ovoj, drugom na drugoj strani, dve šoljice su zapravo jedna koja postoji na dva mesta, netaknuta ona je prepoznatljiva kao jedinstvena, i ovde i tamo, sa prvim gutljajem njih je dve, da bi se na kraju, istim putem, možda maleno ogledalo, kapija bez šarki, obe slile u istu, jedinu.

Napolju pada kiša. Da nisam tako utučen i bos čestitao bih Profi na uspešnom predviđanju, gotovo da se smrklo od sivih oblaka i ljudi blizu prozora mogu da se ogledaju. Iznenadio ih je sopstveni lik, pomalo neprijatno, kada je žena zavrnutih rukava prekidačem na uskom zidu kraj šanka uključila lampe što su jedva primetno zanjihane visile iznad naših glava, na molbu starca koji nije ništa rekao, tek je visoko podigao ruku držeći svoje naočari u njoj, to je sve što je bilo potrebno, druga ruka koščatim dlanom prohladne kože ležala je mirno na knjizi otvorenoj pri sredini, nekih tristotinak strana, tako je putovao moj pogled, jedna ruka, druga, zatim knjiga, i vraćam se Profesoru i vidim da on oponaša tog čovu, i on drži svoje naočari visoko iznad glave, njegovo lice poprima izraz lica pomenutog čitaoca, gleda ka šanku, zatim spuštajući pogled sa njim i ruku i u njima naočare koje ležu na nos i gledaju dole na sto, a tamo je druga ruka čekala dlanom preko jedne knjige od nekih tristotinak stranica, tvrd povez.

Pa, da vidimo, kaže Profesor.

Ovde, na mestu gde smo stali, a gde je priča poodmakla prateći glavnog karaktera, mladića od dvadeset i kusur godina, počev od onih momenata kada postaje zanimljivo, inicijacija mladog lovca i njegovi nespretni susreti sa plitkom željom da se uhvati ono nešto, u koštacu sa čudima razlika u polnosti, želja prikrivena radom na pronalascima (jedan od njih bi služio disanju ispod vode, budući da naš junak ne ume da pliva, međutim za to vreme počinje da pliva u njemu…), pa sve preko nedopečenih rešenja, krtog kalupa, forma izraza koja izaziva turobno raspoloženje, do iole uspelog odlivka u kom on nju grli namerno uvećanom šakom preko bedara i ljubi je tako da čitav pokret ima spiralni zamah, a spirala se kreće i ka spolja, širi se, a takođe ona urasta u sopstvenu unutrašnjost.

Zavrnuti rukavi, bele podlaktice, spuštaju dve šoljice kafe koja se puši, svaku sa po jedne strane knjige, a ona bliža Profesoru odmah parom vlaži okna njegovih naočara, mora da ih smakne sa nosa na tren, razmena pogleda odobravanja i zahvalnosti za uslugu je u pitanju. Ja svoju šolju odmah uzimam u ruke, navlažene hladnim znojem, i iako keramika malo peče, to prija. Bez prethodnog dodavanja šećera, Profa malom metalnom kašikom meša svoju kafu, tako da čitav pokret ima spiralni zamah, ponavlja on odlomak iz knjige blagim škriputavim glasom.

Nakon tutnajve u daljini, par odblesaka munje na staklima zgrade preko puta, nestalo je struje. Pevajući glas sa radija je utihnuo, a sa njim stišali su se i gosti koji su do tada živo govorili, ili ćuteći lupkali olovkom ritam pesme po ivici stola. Kafe je jedna velika prostorija, sa dve strane providne, uglavnom čisto staklo, firma i poneka reklama ne zaustavlja pogled van, a tamo je tmurno, sivilo prožeto trunkom žućkastog svetla, sunce još uvek odlazi tamo gde nema oblaka. U polumraku svi smo isti, bez šuma nam se rašire zenice, blenda pušta više svetla, i sedimo okovani, poneko srkne, poneko promrmlja koju reč sa konobaricom koja već zamišljeno drži glavu oslonjena laktovima na šank, gleda u daljinu, kao i svi mi, isti, sa pogledom u brda, u oblake, ne može da se čita, da se kuva, sluša muzika, pa ipak kao da se čuje jasna nota, jedan dalek ton, zvuk koji je tu postojao i pre pojave civilizacije.

Čisto „A“, kaže Profesor, ton je dalek, ali ipak ne podleže nikakvoj promeni, možeš da kreneš ka njemu, ostaće isti, Dopler je znao za izuzetak, odnosno ton koji se čuje onda kada se ništa ne čuje, a nema veze sa zujanjem u ušima, posledicom promena u krvnom pritisku, ne, ton je „A“, nota koja se čuje kada podigneš slušalicu telefona, to mi ljudi podražavamo nešto živo, neobjašnjivo. Čujem taj ton, čujem ga i na malenom zvučniku slušalice, svega par koraka me odvelo do aparata koji je visio na zidu, veza nije u prekidu, ili ću bar to saznati za koji trenutak, pritiskam dobro upamćen broj, ponavljanjem se najbolje uči. Ponavlja se ton, u pravilnim intervalima, sa šumom između, sa zvukom trenja elektrona u žicama, vlažnim od kiše, od stuba do stuba.

U istom ritmu Profa pod stolom ljulja stopalo, bez jasnih naznaka o položaju kostiju, široke nogavice ukrštene u kolenima, te ona koja se klati sa cipelom na kraju visi prebačena preko druge, sasvim mirne, moje se zenice miču prateći to klatno, i tada, istovremeno sa klikom u uhu koji znači da je slušalica s druge strane kliznula u nečiji dlan, shvatam: Profa nosi moje cipele.

Comments (3)

Tags: , , , , , , ,

Knut Hamsun: Zaraslim stazama gladi i očaja

Posted on 15 August 2014 by heroji

Dragan Uzelac

 

Knut Hamsun: Zaraslim stazama gladi i očaja

 

„Po zaraslim stazama” 1949.

 

Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.

… Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti; ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon sasvim uveli – bez stila, bez stava.

Slavni norveški pisac, Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine za roman „Plodovi zemlje” i epski opus koji je trajao više od pola veka, kontroverzna, autorski izuzetno plodna i višeslojna ličnost, koji se nakon teške i siromašne mladosti i boravka u „obećanoj zemlji” Americi okreće protiv angloameričke kulture i načina života i usmerava pažnju i simpatije prema Nemačkoj, biva optužen 1945. godine, po završetku Drugog svetskog rata, kao saradnik nemačkih okupacionih snaga. Usledilo je njegovo hapšenje a potom i zatvorski dani izolacije unutar vlastite kuće, staračkog doma, psihijatrijske klinike i ponovo vlastitog doma. Bile su to pozne Hamsunove godine (blizu devedesetih – umro je 1952. u svojoj 93. godini), koje ga nisu sprečile da napiše još jedno veličanstveno, stilski izvanredno i pronicljivo, književno delo – autobiografski roman „Po zaraslim stazama”, zatočeničke zabeleške starog šereta, jednog velikog čoveka i duha, usamljenika i okorelog individualca ničeanske snage i nepopustljivosti.

Ostareli, devedesetogodišnji Hamsun stvara neverovatno zanimljivo, pronicljivo, lucidno i duhom živahno memoarsko štivo, isprepleteno sudarima prošlosti i sadašnjosti, nenametljivo se braneći od etikete izdajnika. Poslednja Hamsunova knjiga, proizašla iz građe dnevničkih zapisa tokom procesa vođenog protiv njega i psihijatrijskih pregleda kojima je bio brutalno izložen, zbirka njegovih zatočeničkih, rezigniranih misli i osećanja, još jedno njegovo remek-delo u dugom nizu, svedočanstvo je o sudbini jednog velikog izolovanog čoveka, ekstremnog individualca, beskompromisnog u svojim stavovima i delotvornosti…

…Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

Kroz izvrsno stilizovane dnevničko-fragmentarne spise progovara svojeglavi, do kraja samo sebi dosledni i dostojanstveni Hamsun, ničeanski oblikovan (nad)čovek, vešto koristeći prefinjenu ironiju koja prodire u srž međuljudskih odnosa i razobličava laži i pritvornost. Iz njegovih živopisnih priča, uverljivom i škrtom rečenicom izranjaju tragični gubitnici, nizovi živopisnih likova neverovatne životne energije, okrenute pre svega veličanstvenoj prirodi i „plodovima zemlje”, lutalaštvu i „jesenjim zvezdama svirača sa sordinom”, hrabrih usamljenika koji dosledno slede svoj put i ne posustaju ni pred kakvim neprilikama surove sudbine…

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…

… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.

knut-hamsun

 

„Glad” 1890.

 

Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom „Glad”, objavljenim 1890. godine. Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije (današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje. Roman otvara sledeća misao: To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija: Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši.Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja ‒ momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja. Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu! Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka. Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima: bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemaren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju: Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu. Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim? Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog.  Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti. Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim. Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre. Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan. Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek. Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu; svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak. On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena… Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu.

 

„Pan” 1894.

 

Predivna, panteistički intonirana priča „Pan”, nastala je 1894. godine.Ona u formi lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije. Snaga Hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa ‒ hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva.

Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji. Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta. Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića. Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota. Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta ‒ dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom. Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Uprkos tragičnom završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji. Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova, simbolično, u tananim naznakama. Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.

 

„Lutalica svira sa sordinom” 1909.

 

Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem, pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeje, romana „Pod jesenjim zvezdama”, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa. Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo. Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koje život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima. „Lutalica svira sa sordinom” jedna je u nizu besmrtnih. Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, štaviše, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.

Ređaju se događaji na imanju Falkenbergovih: s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega, Hamsun ostaje po strani ‒ njegovom oštrom oku ništa ne promiče. Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim. I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilnosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio. Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima.

 

„Plodovi zemlje” 1920.

 

Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920. godine ‒ roman „Plodovi zemlje” ovenčan je slavnom Nobelovom nagradom: bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija za velikog nordijskog pisca. Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu. Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser: Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama ‒ da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira ‒ ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi. Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha vremenom nadvladavaju surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani. Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga dovele do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

Tako započinje Hamsunova literarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima.Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca-čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božju volju, zahvaljujući pokorno na darovima. Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, rađaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije. Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou. Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi. Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate za to? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.

Kao i u navedenom romanu, i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja. Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveku i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, usamljenika doslednog isključivo samom sebi. Isprva, Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, što ga vremenom dovodi do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama. Mada se pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napušta. Godine koje su usledile, donele su još niz izuzetnih literarnih dela.

Comments (5)

Tags: , , , , , , ,

Ljubica-Cuca Sokić

Posted on 10 August 2014 by heroji

Nikola Kusovac

Ljubica-Cuca Sokić

Ka čistoj umetnosti

          Mora da postoji neki viši kosmički red, neka gornja pravda koja univerzum drži i održava u prirodnoj ravnoteži. Jer kako bi se drugačije moglo razumeti to što se samo nekoliko meseci pre nego što su zlosrećni Srbi izgubili utemeljivača svoje moderne umetnosti, neprevaziđenu slikarku i nenadmašnog rodoljuba Nadeždu Petrović, rodila u Bitolju 9. decembra ratne 1914. godine, u bežaniji, Ljubica-Cuca Sokić. Jedna od onih dičnih Srpkinja koja je nastavila tamo gde su pre nje stigle i, sa više ili manje slave a mnogo značaja po svoj rod stale slikarke poput Katarine Jovanović, zatim Mine Karadžić Vukomanović, Poleksije Todorović i nadasve Nadežde Petrović.

Poreklom iz ugledne i dobrostojeće beogradske porodice – otac joj je bio poznati novinar i vlasnik lista Pravda – Ljubica je mogla, što je i iskoristila, da stekne temeljno školsko i solidno opšte obrazovanje. Upravo blagodareći takvim okolnostima, mogla je potom, takođe, da se da se bez ikakvih egzistencijalnih problema opredeli za umetnički poziv, koji onda nije obećavao sigurnu budućnost, pogotovo ne ženama. Tako se ona rano prirodno otisnula stazama umetnosti što su ih već zapaženo krčili naslednici imućnijih srpskih porodica: Petrović, Nastasijević, Popović, Konjović, Deroko, Ristić, Vučo, darujući srpsku kulturu znamenitim književnicima, muzičarima, arhitektima, slikarima i pesnicima.

Mada njeno stupanje u Umetničku školu u Beogradu 1930. podseća na onaj stereotip po kojem ženskoj deci imućnih sledi, uz miraz, još i poznavanje lepih veština, muzike, veza ili slikarstva, ipak nije bilo tako. Njena rano ispoljena ljubav i sklonost ka slikarstvu, uz golemu radnu energiju, marljivost i trudoljubivost kojima je bespogovorno ispunjavala složene crtačke i slikarske zadatke svojih učitelja Ljube Ivanovića, Bete Vukanović, Vase Pomorišca i najmlađeg među njima, neponovljivo radoznalog Ivana Radovića, mogli su da posluže kao primer i onima čija je budućnost zavisila od takvih vrlina. Nažalost, nisu sačuvani ili poznati njeni rani predškolski ili školski radovi, osim jednog Autoportreta rađenog ugljem 1929. u kojem se pored uticaja njenog gimnazijskog nastavnika Zore Petrović očituje raskošan dar, na osnovu kojeg bi se moglo smelo tvrditi kako je i do koje mere savladala i usvojila gradivo i nauk Umetničke škole, koju je, sa Akademskim tečajem, okončala 1936. godine. Međutim, ako se sudi prema vrednostima njenih najranijih poznatih dela, kao i prema svedočenju njenih drugova iz Škole, u prvom redu slikara Milivoja-Miće Nikolajevića, onda se bez kolebanja može zaključiti da je ona do tančina savladala sve bitne elemente klasične crtačke i slikarske veštine. Njeni rani radovi nastali 1936, poput jedne Mrtve prirode i predela koji prikazuje Varošicu (Kratovo), kao i prve pariske slike Glava starca i Atelje, obe iz 1937, pokazuju da je još tada bila spremna da u jednom realistički odmerenom i otprve intimističkim duhom prožetim slikarskim postupkom savlada sve zadatke, počev od spretnog snalaženja pri obradi portreta, predela, mrtve prirode i enterijera, do složenog kompozicionog rešenja. To znači da je iz beogradske Umetničke škole izašla pripremljena da tehnički i tehnološki reši svaki zadatak, da se smelo upusti u ispitivanje izazovnih stvalačkih prostora.

lj-sokic-mrtva-priroda-1950-szpb-19

 

Put u te prostore vodio je mnoge evropske i svetske umetnike između dva velika svetska rata u Pariz, grad koji je slovio za najveću i nezaobilaznu umetničku metropolu. Ni Sokićeva nije mogla niti htela u tom pogledu da bude izuzetak. Zato se, odmah po uspešnom završetku Akademskog tečaja u Beogradu, uputila u Pariz. Tamo je boravila, s kraćim letnjim prekidima od sredine 1936. do jeseni 1939. godine. Iz tog razdoblja, koje nije bilo dugo koliko je značajno, sačuvano je više njenih dela, u svakom slučaju dovoljno da utvrdimo kako se još trada iz niza ubedljivih nagoveštaja mogla naslutiti i predvideti njena dalja slikarska sudbina, njen dalji blistav umetnički razvoj.

Mada se može steći utisak, istina samo ako se ovlaš pristupi njenim slikama rađenim u Parizu, Atelje, Enterijer sa figurom, Pijaca I i Pijaca II (sve nastale početkom 1937. i početkom 1938) da je Sokićeva u odnosu prema prirodi i predmetu, načinom na koji ih prikazuje i posmatra, ostala zarobljenik jednog školskog ili klasično shvaćenog realizma, ipak u biti nije tako. Krećući se u krugu naših mladih i naprednih intelektualaca,već formiranih ili budućih slikara, Bore Baruha, Jurice Ribara, Bogdana Šuputa, Peđe Milosavljevića i nešto mlađeg Alekse Čelebonovića, ona se nekako bez grča, vidnih uzleta i padova, zaludnih lutanja, gotovo pravolinijski kretala napred, prema jasno sagledanom i visoko postavljenom cilju koji ju je vodio i na kraju doveo do nečeg što se može naznati čistim slikarstvom. Tako je, sada se jasno može sagledati, samo ona u svojoj generaciji dosegla, prema Čelebonoviću, „nedostižni slikarski ideal: detalj prirode koji će sobom, materijalom od kojeg je satkan, nositi istančanost osećanja nastalog u određenom ambijentu, neke blage harmonije u sivom, neočekivane oblike masa u krupnim konturama i iznad svega neku nostalgičnu tugu za izgubljenim rajem koji su možda jedino osetili ljudi s kraja XIX i početka XX veka.“

Bilo bi ipak preterano i nesuvislo tvrditi kako je umetnički razvoj Ljubice Sokić u Parizu tekao posve mirno i bez ikakvih kolebanja ili osvrtanja na ono što se zbivalo oko nje, pre svega na ono što su radili, na šta su, kao ljudi i umetnici, reagovali njeni pariski drugari. Iako od svih otpornija na uticaje koji ne potiču iz samog bića slike, nego se na njega više ili manje uspešno kaleme, održavajući razne socijalne, političke, ideološke i druge interese, kako o tome svedoči slika koja prikazuje švalju u enterijeru (poznata pod nazivom Figura u enterijeru koja šije), ipak nije mogla da ostane sasvim slepa i gluva na zla što su se upravo onda, poput najcrnjih oblaka, silno preteći, nadvijala nad čovečanstvom. Ipak, samo oni koji su dobro upoznati sa onovremenim prilikama u Parizu i koji do tančina poznaju stvaralački nerv same slikarke, poput Alekse Čelebonovića, mogli su u njenom slikarstvu da prepoznaju i otkriju tragove izvesne angažovanosti. Njemu je to pošlo za rukom kada je u njenim pariskim pijacama, a mogao je isto uočiti i u enterijerima, kakav je onaj sa švaljom i drugi kod krojačice, video ljude iz naroda koji su klasno prepoznatljivi uprkos tome što su optički dati u vidu pikturalnih mrlja. Jer, prostor u kojem su oni postavljeni lišen je svake romantičnosti, topline, živopisnosti i površne dopadljivosti. Još je ubedljiviji bio Čelebonović kada je u njenoj slici Crvena kuća (Dvorište), koja u stvari predstavlja pogled na jedno  tipično gradsko dvorište, u sumornoj atmosferi zatvorenički strogo i zastrašujuće nemo nanizanih prozora što sežu do neba, otkrivao muklo osećanje tuge i bespomoćnosti pred zloslutnim hukom milinatntnog nacističkog natčoveka Trećeg rajha. No, ako analiza socijalnih pobuda i slojeva u njenom slikarstvu zahteva izuzetno poznavanje opštih prilika, onda uočavanje i predstavljanje bitnih, čisto likovnih i estetičkih vrednosti u njenom stvaralaštvu ne podrazumeva ništa slično. Večina njenih pariskih dela, uključujući i ona u kojima se slute neki uticaji angažovane umetnosti, što si inače tipičniji za Baruha, Ribara i Šuputa, satkana je od najfinije pikturalne građe, odnosno od onih oplemenjenih, molskih, kao kroz dubinu duše provučenih, srebrnastosivih tonova boje čiju je milozvučnost otkrivala i upijala, poput većine vršnjaka, stojeći opčinjena pred delima znamenitih francuskih intimista Vijara i Bonara. Ako se njene slike Pariski atelje i Enterijer uporede sa Vijarovim Enterijerom, može se videti kako je ona brzo i do kraja proniknula mehanizam njegovom stvaralačkog postupka. Toliko brzo da je još 1938, a naročito naredne godine, morala da potraži nova rešenja, neke nove izražajne mogućnosti. Morala je da odstupi, a tako je uradila, od jednog naglašeno sentimentalnog, lokalno obojenog, preterano lirskog i stoga skučenog intimizma. Sigurno ne zbog nečeg sasvim različitog, što nije intimističko. Jer njene slike iz Oteja, zatim one sa motivima ulica i trgova Pariza, poput onih koje prikazuju Bulevar Monparnas i Bulevar Egar Kine, na prvi pogled otkrivaju kuda se to njihov tvorac uputio i kakve je prvenstveno estetičke ciljeve sebi postavio. Već i površan osvrt na ova njena dela pokazuje da ona, zanemarujući detalj  i svodeći elemente priče i opisa na njihovo prepoznavanje, stremi ka jednom stanju u kojem se tipsko nameće pojedinačnom, opšte posebnom, univerzalno ličnom i, što je najvažnije, čisto likovno svemu što ga opterećuje. Plastična sredstva kojima je to postizala temelje se kako na redukovanju crteža, koji više ne nosi konstrukciju celine niti opisuje predmete, tako da i na većoj ulozi širih bojenih površina što u određenoj valerskoj igri, najčešće sivih tonova, grade ritmove, određuju prostor i nose kompozicionu armaturu. To je više nego upečatljivo pokazala svojim Autoportretom u crvenoj bluzi iz 1939. i Stolicom sa krpama, iz 1940. godine.

Cuca_Sokic_autoportret

U ovakvim nastojanjima Ljubica Sokić nije mogla niti htela prečicom da ide do kraja, što je razumljivo, ali je zato jasno ukazala na jedan od jedan od puteva svog daljeg razvoja, i to onaj kojim se potom celo celovito izrazila i dokazala kao slikar. Njen povratak u Beograd, koji pada u vreme kada su se kakonada Krupovih topova i pobednički topot Hitlerove soldateske sa Jelisejskih polja sve jasnije čuli u petokolonaštvom razjedinjenoj Kraljevini Jugoslaviji, doista nije ništa dobro obećavao. Jedna godina rada u miru beogradskog ateljea urodila je tek kratkim nizom slika što su prikazane na izložbama Desetorice, grupe kojoj je, uz svoje pariske drugare i one sa studija u Umetničkoj školi, prirodno pripadala. U tom kratkom i neizvesnostima svake vrste bremenitom razdoblju, vremena je bilo tek za nekoliko radova, enterijera, portreta, autoportreta i mrtvih priroda, na kojima se pre vidi izvesno sređivanje tek donetih pariskih utisaka nego što se otkrivaju smeliji prodori na duhovnoj i estetičkoj liniji začetoj u motivima iz Oteja ili na slici Mali trg u Parizu.

Rat koji je svom žestinom hrupio u život po svemu ljudski brižne, lirski raspoložene i saosećajne slikarke, upravo kako je sebe predstavila na Autoportretu iz 1944, doprineo je njenom zatvaranju, njenom tihom, skoro nečujnom bitisanju. Poput Školjke, koju upravo tih godina slika, ona se zatvorila u svoju ljušturu, svoju kućicu, svoj dom i atelje, u svoj svet, da bi tek kroz nekoliko neupadljivih, setnih, koloristički odmerenih mrtvih priroda, uglavnom cveća ili neveselih predela  nastalih u bežaniji, pod Avalom ili u Boleču, pokušala da održi u životu štogod od tek zapaljene stvaralačke vatre, one koju ni silni vihori rata nisu mogli sasvim da utrnu. Pošto dve mrtve prirode, jedna s bocom s lukom i druga samo s lukom, što ih je naslikala usred rata, 1943, otkrivaju da u njoj ni tada, kada je na zbivanja oko sebe gledala užasnuto i neveselo, nije sasvim ugašena stvaralačka radoznalost koja ju je vodila ka sve čistijem i od svega suvišnog oslobođenom likovnom izrazu. Onom izrazu što će ga postići tek deceniju i po kasnije. Pred njom se nalazilo tada još mnogo iskušenja, mnogo prepreka, nedaća i, što je bilo gore, mnogo stvaralačkih sumnji i neverica.

U tom smislu, gledano u celini, prve poratne godine nisu donele olakšice većini već formiranih umetnika, posebno onih čije je sazrevanje bilo u toku, kao što je bio slučaj sa Sokićevom. Naprotiv, donele su te godine niz teškoća, nedoumica, nepotrebnih lutanja i često nesavladivih prepreka. Po direktivi uvezena i neuspelo kalemljena estetička dogma socijalističkog realizma stavila je mnoge stvaralačke ličnosti na teška iskušenja. Za samu Ljubicu, koju je već rat zaustavio u razvoju, jedna oštra a ideološki obojena kritika izrečena povodom dekadentnog izgleda jedne portretisane osobe, za takve ocene opasne 1946, nije mogla ostati bez određenih posledica. Ako ništa drugo, bila je primorana da se više okrene slikanju predela, za koje nije bilo lako utvrditi da li su ili nisu dekadentni. Razumljivo, predeli koje je slikala u tim godinama, a naročito oni nastali tokom 1949, u Sremskim Karlovcima, nose sva obeležja njenog prethodnog rada i najbliži su, po nervaturi crteža i pikturalnoj strukturi, njenoj sočnosti, jednoj vrsti poetskog, lirski nadahnutog realizma. Samo u slici Crveni krovovi kao da ima nešto od onih vrednosti i rezultata što ih je Sokićeva ostvarila u znatnoj meri na slikama iz Oteja i pominjanom platnu Mali trg u Parizu. Pri tome se mora naglasiti da su Crveni krovovi nastali 1952, što će reći one prelomne godine u kojoj je ona održala zapaženu izložbu sa Duškom Ristićem. Važnost ovog njenog nastupa nije u vrednostima što ih je pokazala, ostavši verna jednom vidu lirsko-intimističkog realizma, nego proističe iz svega što je doživela pred sopstvenom slikom Kiša ili Sremski Karlovci po kiši. Prema njenom kazivanju, na toj slici, koja se posetiocima izložbe istinski dopadala, otkrila je opasnost od nečega previše opisnog i odveć sentimentalnog, od neke atmosfere koju nije mogla da pravda i prihvati, dakle od nečega što nije htela, niti volela, čega se pribojavala kao opasne zamke i zablude. Bio je to signal za punu opreznost, crveno svetlo za dalje kretanje u tom smeru, a zeleno za neka istraživanja, bolje reći za neke nove tvoračke sumnje, za nova pitanja i nove odgovore. Rezultat toga je što ona nije, nekoliko godina potom, javno nastupala, nije izlagala ono što je u tim po nju kriznim godinama radila.

 

U miru ateljea, suočena sa sobom, Sokićeva je uporno i prilježno, kako samo ona zna i može, tražila izlaz iz očite stvaralačke krize. Da uloženi napori, odricanja i nedoumice nisu ostali bez rezultata, potvrdilo je sve što je zatim naslikala, a bolje od svega Mrtva priroda sa bocama i Mrtva priroda sa šahom. Njeno temeljito opšte i likovno obrazovanje doprineli su uverenju da njen dalji umetnički razvoj podrezumeva iznalaženje čvrstih stvaralačkih uporišta u sopstvenom delu i stečenim iskustvima. Stoga joj nije bilo teško da, analizirajući pređeni put, tačno uoči vrednosti nekih ranijih nagoveštaja i delimičnih postignuća, što su se očitovale u slikama iz Oteja, zatim mrtvim prirodama iz ratnih godina i delimično na slici Crveni krovovi. Bile su to vrednosti u kojima se realistički odnos prema stvarnosti nalazio na udaru, odnosno gde se on podvrgavao sumnji i proverama. Zato je sasvim razumljivo zbog čega se odlučila da u daljem radu istražuje i gradi takav slikarski postupak kojim će moći smelije i radikalnije da odstupa od prepoznatljivog opisivanja stvari i prirode.

Prvi koraci koje je Ljubica Sokić učinila na tom putu bili su prosto iznuđeni i ogledali su se u sve čvršćem, duhom geometrije određenom postavljanju kompozicije i rešavanju prostora, tačnije u racionalnom ritmovanju svedenih bojenih površina. Tokom nekoliko godina rada, oko 1960, kada nastaje kubistički dinamična i apstraktno shvaćena Kompozicija, koja se čuva u Zbirci Aleksandra Milojevića, ona se lagano ali nepokolebljivo, iz dela u delo, udaljavala od realističnog gledanja na svet, na predmet, na figuru i predeo, što ih je pretakala u sliku. Ali, za divno čudo, to udaljavanje od realnosti oslanjalo se u punoj meri na svet sopstvenog ateljea koji je postao vrelo njenog nadahnuća, gde je svaki predmet postajao mogući i stvarni deo njene slike. U tom prelaznom razdoblju njenog stvaralaštva prožetog euklidovskim duhom, jednako kao i određenim uticajem Matisovog dela prema kojem očito nije bila ravnodušna, ona se kretala u dosta široko postavljenim granicama, čiji jedan pol čine radovi u kojima su oblici predmeta jasni, dok drugi pol obrazuje veća grupa dela u kojima je proces geometrizacije toliko odmakao da katkad deluju kao plod poetike čiste apstrakcije. Uistinu, to su dela čiji se „uzdržani lirizam i lepota jednostavnog“ mogu posle pažljive analize odrediti kao neka blaža varijanta geometrijske apstrakcije.

Slikarstvo Sokićeve ni posle 1962, a posebno ono nastalo sredinom i pod kraj sedme decenije XX veka, u vreme kada njen tzv. period čiste apstrakcije doseže krajnje granice, nije tako i toliko programski dosledno apstraktno da se iza ili ispod nežnih bojenih površina, ritmova, prostornih odnosa, ne bi prepoznali sasvim svedeni elementi realnog i predmetnog sveta. To su najčešće detalji enterijera, zatim predela, mrtvih priroda, boca, predmeta iz njenog ateljea ili, pak, poznati motivi iz Beograda i Ečke. Samo je u jednom kraćem razdoblju, od 1966. do 1971, ona uspela da odstrani gotovo sve što je oblikom prepoznatljivo, voluminozno, opisno, figurativno ili odveć emotivno. Na taj način je u ovom važnom i veoma plodnom stvaralačkom periodu, kada su nastale slike Kompozicija, Uspravna sa ljubičastom, Uspravna sa tirkiznom, Uprošćene forme III, IV i V, Uprošćeni enterijer, kao i Beli bokal, Stočić sa zelenom bocom i Mermerni sto, razvila i do kraja ostvarila onu rano, još u Parizu, začetu estetičku ideju o čistom slikarstvu i čistoj slici. Oslobađajući se opisa i time nepotrebnog detaljisanja, njena slika je naprosto izašla na samu površinu, svela se na jedan prostorno i valerski nenametljivo ritmovan sklad bojenih ploha u svedenoj konstrukciji prepoznaje njen ukupan minuli rad, uloženi trud, bogato iskustvo, golemo znanje i potpuna predanost poslu i pozivu.

sremski-karlovci-po-kisi-1952

Ipak, mogući zaključak da se Ljubica Sokić tokom sedme decenije prošlog veka, poput većine jugoslovenskih umetnika, prepustila onda do agresivne pomodnosti altuelnim, snažnim i sveobuhvatnim strujanjima raznih vidova apstrakcije, ne bi imalo potpunog opravdanja. Razume se, ona nije nikada bila ravnodušna prema promenama koje su se dešavale u biću umetnosti, a posebno za one u slikarstvu. Budno je i pažljivo pratila sve što se dešavalo u svetu i kod nas. Kao dugogodišnji likovni pedagog, omiljeni profesor slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, učeći mlade ali i prateći izbliza njihov rad, morala je – ako ne zbog sebe, onda zbog njih – da bude uvek obaveštena o matici aktuelnih likovnih zbivanja. Ponešto od tih i tako primanih obaveštenja moglo je da ima, kao što jeste imalo, izvestan značaj i za njen umetnički rad. Međutim, kada se njeno stvaralaštvo posmatra u jednoj celovitoj retrospektivi, onda namah postaje jasno da ona nikada nije činila ustupke  hirovima pomodnih likovnih aktuelnosti, osim ako oni nisu logično proisticali iz njenog svekolikog razvoja, tačnije ako se nisu popudarali sa njenim pogledima sa njenim pogledima na umetnost, već usvojenim shvatanjima i formiranim estetičkim stavovima. Retki su umetnici, posebno u Srbiji, čije se stvaralaštvo, poput njenog, odlikuje tako čvrsto uspostavljenom logikom razvoja, u kojem nema skokovitosti, lutanja ili bilo kakve avanture. Ne može se čovek oteti utisku da njen ukupan opus, od prvourađenog dela do mnogih slika što ih je po običaju, posle bezmalo osam punih decenija rada, uporedo dorađivala gotovo do poslednjeg daha, predstavlja jednu homogenu celinu iz koje ništa ne štrči, niti prekida prirodno građen građen sled događaja unutar kojeg sve opravdano i očekivano proističe jedno iz drugog. I, kao što se ne može održati tvrdnja da je ona poetiku apstrakcije prihvatila sledeći diktat aktuelnih strujanja u svetu i kod nas, tako se ne može ni poreći da ih je bila svesna i da ih donekle nije sledila. Prihvatala ih je, jednostavno, zato što su se logikom njenog razvoja, njena intimna shvatanja umetnosti i slikarstva u dato vreme podudarila sa opštim kretanjima, tipičnim za vladajuće prilike u celini. Otuda opredeljenje Ljubice Sokić za jedan vid lirske apstrakcije ne predstavlja nikakvu stvaralačku avanturu nego je, samo, očekivana karika u lancu njenog likovnog razvoja. Trebalo bi tek istaći da se u njenim radovima koji deluju kao plod apstrakcije mogu prepoznati ili naslutiti predmeti i likovi od kojih je polazila u apstrahovanje, putem redukovanja opisa i detalja. U činjenici da su apstraktno i apstrakcija u slikarstvu Sokićeve bliže površini nego suštini njenog stvaralačkog postupka valja sada tražiti razloge zbog kojih je ona posle 1972, tokom trećeg i najdužeg razdoblja svog umetničkog rada, ostala vezana za jedan vid krajnje osobene figuracije. Stoga, jednako kao što je njen put u drugu fazu rada, tzv. apstraktnu – koja se neoštro omeđuje 1962. i 1972, tekao potpuno ili gotovo neprimetno, tako se i njeno iskoračenje iz ove faze  u sledeću, uslovno nerealističko figurativnu, odvijalo na istovetan način. Na primer, dok je njena slika Devojka iz profila rađena 1973. tako da se njen lik jedva razaznaje ispod širokih i ravnih bojenih površina koje u celini značajem potiru crtež, dotle je Devojka za stolom iz 1977. otelotvorena jednom poetskom tananom i jasno definisanom crtačkom armaturom.

Ali da ne bude zabune, trebalo bi istaći da povratak Ljubice Sokić figuri, figuraciji, slikarstvu predmeta i predela, nipošto nije podrazumevao njen povratak realizmu ili realističkom načinu slikanja. Ništa od toga. Postupak kojim je ona organizovala sliku tokom tri i po decenije minulog rada, način na koji je razrešavala na bit svedene elemente crteža, slagala boje u tananom valerskom tkanju, zatim kako je ritmovala prostor i gradila pojednostavljenu kompoziciju, bliži je, metodološki gledano, njenoj fazi relativne apstrakcije – kako je s razlogom i tačno odredio Aleksa Čelebonović, nego što se zasniva na iskustvima iz njenog pravog i više realizmom prožetog svralačkog razdoblja.

Dakle, ako se za sve što je Sokićeva naslikala posle 1972. može reći da je očekivano, jer prirodno izrasta iz njenih dugom prethodnom praksom brušenih rešenja, trebalo bi odmah naglasiti da je istovremeno i novo, pošto potvrđuje njenu izrazitu stvaralačku prirodu koja ne pristaje na postignuto i dostignuto, nego uvek, ne pitajući za cenu i ne žaleći truda, teži dalje, u neistražene i nedokučene prostore duha i materije. Upravo kao što se to očituje u njenim slikama Motiv iz Grčke (1973) i Zelena kapija (1974), zatim u Mrtvoj prirodi (1975), Devojci sa smeđim rukavima (1977), Devojčici sa narovima (1979), Mrtvoj prirodi (oko1982), Portretu devojke na plavo-zelenom divanu (1985), Motivu sa Dorćola, jednom iz 1994. i drugom iz 2004, ili na bilo kojem delu iz ovde i sada, u sve zapaženijom Galeriji RTS-a, ponuđene retrospektive njenog stvaralaštva. Jer, doista, samo ličnosti koje su bez ostatka i do srži posvećene svom pozivu, poput Sokićeve, mogu tako nepokolebljivo, dosledno i uporno da se posvete izvršenju najtežeg stvaralačkog zadatka koji se ogleda u mirenju naizgled protivurečnih zahteva po kojima je svaki umetnik dužan da se neprestano menja, razvija i dorađuje, ali da istovremeno bude uvek svoj i prepoznatljiv.

Da je Ljubica – Cuca Sokić sve stvaralačke zahteve, bez obzira na njihovu složenost ispunjavala gotovo do poslednjeg dana, do smrti januara 2009, čovek se lasno može uveriti osvrtom na celinu njenog bezmalo osamdeset godina dugog i plodnog umetničkog puta. Tako se iz osnovnih likovnih elemenata, koji se sadrže u slikama Pijaca i Crvena kuća ili u nekom od njenih ranih autoportreta, kasnije razvilo jedno lirskim nabojem prožeto, valerski prebogato iznijansirano i uvek likovno pročišćeno, u suštini svojevrsno realističko slikarstvo. Međutim, iz svega što se u početku samo naslućivalo nastalo je, potom, prvo do 1972, a zatim i dalje do kraja, jedno tanano i složeno slikarsko tkanje, svejedno koliko apstraktno ili asocijativno i potom nerealistički figurativno, kojim je ona stekla izuzetan i nesporan umetnički ugled. Nastalo je, naime, jedno strpljivo traženo i na isti način građeno slikarstvo, koje se temelji na krajnje doslednom i praksom potvrđenom nastojanju da se viđeno pretoči u intimno proživljeno i potom svede na bitno, na odnose boje i prostora, na čistu likovnost i njenu realnost. Upravo na jednu suštinski važnu osobinu po kojoj ona, uz Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i delimično Ivana Tabakovića, Peđu Milosavljevića i Stojana Ćelića, tvori jezgro vrednosti i odlika po kojima može da se prepozna i tipološki odredi beogradska škola slikanja.

 

Izložbeni katalog Ljubica Cuca Sokić 1914-2009 objavljen je povodom izložbe u Galeriji RTS, Beograd, 18. mart-02. naj 2009. Izložbeni katalog nalazi se u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske pod signaturom Ук IV 1696.

 

 

 

Comments (4)