Sunčica Glišić
Dragana Mihailović
Vilinske priče
Simbolika i značenje bajki
Dublja značenja kriju se u bajkama što sam ih čuo u
detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život.
Šiler
Apstrakt: Osnovna ideja ovog rada je da prikaže kako bajke, svojim neposrednim jezikom i formom pomažu detetu u najznačajnijem i najtežem zadatku njegovog odrastanja – da pronađe svoj put I smisao života. Preko jedinstvenih jezičkih slika, bajke prenose svoje poruke direktno dečijem svesnom i nesvesnom umu. Iskustva psihoterapeuta su pokazala da bajke obogaćuju dečiji unutrašnji svet, bez obzira na njegovu intelektualnu zrelost, kao i da li je zdravo ili ne, mnogo dublje nego druga literatura, umetnost ili terapeutski metod. Proučavanje bajki je u naučnim krugovima imalo posebno mesto. Veliki naučnici kao što su K.G. Jung, V. Prop, B. Betelhajm i dr. dali su intrigantne analize proučavajući simboliku i jezik bajki. Bajke, ma kada da su nastale, i danas služe kao inspiracija umetnicima, piscima, slikarima, kao i stvaraocima savremene pop kulture.
Ključne reči: bajke, simbolika, deca, psihologija, kultura
Osnovna ideja ovog rada je da prikaže kako bajke, u maštovitom obliku, svojom jedinstvenom formom i jezikom, na najneposredniji način, pomažu detetu u najvažnijem i najtežem zadatku u njegovom odrastanju ~ da pronađe svoj put i smisao života. Bajke svojim “jezičkim slikama” prenose poruke o svesnom, nadsvesnom i nesvesnom umu. Iskustva psihoterapeta pokazuju da narodne bajke, podjednako svoj deci, na svim stupnjevima razvoja i inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem obogaćuju njegov unutrašnji život, nego ma koje drugo štivo, ma koji drugi vid umetnosti ili ma koji terapeutski pristup. «Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan ; zapravo sazdan na samim istinama prvog reda. Jer, šta je ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve nevolje, da njena snaga brda pomera.»(G. Olujić, Poetika bajke)
Pišući o značaju bajke za savremeno dete G. Olujić je naglasila da «bajka detetu nudi nadu da je jedan humaniji svet, ipak, moguć, ili bi bar morao biti. Mudrije i starije od svih književnih rodova, bajka to dobro zna, kao što zna da zlatna jabuka čovekovog sna o sreći ne pada junaku bajke sama od sebe u krilo. Da se do nje dođe potrebno je preći pustinje i glečere, u bespuću naći put. A put je onoga ko ima snage da njime krene, poručuje bajka detetu zbunjenom i nesigurnom u sopstvene mogućnosti, otvarajući prostore jednog drugačijeg, lepšeg sveta kakav je moguć, možda samo u snu, jer bajka jeste čovekov san o sreći, čistije, lepše lice stvarnosti.»
Do XVII veka bajke su, u dugim zimskim večerima, pričane ne samo deci već i odraslima, te su kao deo usmene tradicije prenosile i reflektovale vrednosti, moral i težnje društvenih zajednica pod čijim su okriljem nastale. Naučni interes za bajke u Evropi se razvio u XVIII v., u vreme kada je Š.Pero od bajki načinio književni rod, a naročito u XIX v., kada se umetnost pripovedanja sve više gubila. Početkom XVIII v. izašla je prva evropska verzija 1001 noći, prevedene na francuski od strane orijentaliste A. Galana. Braća Grim su među prvima sačuvala i sakupila brojne priče koje su čuli od pojedinaca iz naroda i izdali od 1812-1815. svoje prve zbirke bajki. Dvadesetih godina XIX veka, pre nego što je štampao svoju prvu knjigu bajki 1835.godine, H. K. Andersen se već upoznao sa ključnim delima braće Grim. Dobivši podsticaj od Grima, Vuk Karadžić sakuplja srpske bajke, u kojima se pripovedaju «kojekakva čudesa što ne može biti». Vremenom se, na temelju izvorne, narodne bajke, formirala tzv. umetnicka bajka . U Engleskoj izlazi Kerolova Alisa u zemlji čuda, a i veliki književnici XIX i XX v. ~ Gete, Puškin, T. Man, Karel Čapek i dr. su se oprobali u pisanju bajki. Na samom početku XX v. F. Baum objavljuje Čarobnjaka iz Oza, bajku, koja je, kao i većina drugih, poslužila kao inspiracija za brojne stripove, igračke i filmove, bilo animirane, bilo igrane.
Ekranizacija bajki u XX v., kao i mnoštvo novih fantastičnih priča koje su nastale, doprinela je njihovoj popularnosti na jedan nov način i potvrdila da je potreba za vilinskim pričama, i kod dece i kod odraslih, još uvek živa. Pišu je pesnici i romansijeri, ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski), nobelovci (Isak Baševis Singer), prozaisti (Italo Kalvino, Anđela Karter), profesori univerziteta (Tolkin), i ne namenjuju je samo deci. Etički i metafizički problemi na kojima je ona sazdana jednakom snagom odjekuju i u malim i u velikim čitaocima, pomažući im da svet sagledaju u svoj njegovoj složenosti, užasu i sjaju.
Poslednjih godina svedoci smo oživljavanja bajke i u svetu i kod nas. Pored Desanke Maksimović i Branka Ćopića javljaju se novi pisci (Grozdana Olujić, Stevan Raičković, Tiodor Rosić), koji se nakon dela ostvarenih u literaturi za odrasle okreću bajci, inovirajući taj prastari rod. «Bajka traje», kako beleži ugledni časopis World Literature Today, ocenjujući stvaralaštvo Grozdane Olujić kao «bajke za sve prostore i sva vremena», od kojih je bajka «Varalica i smrt» od strane World Academy for Art and Culture proglašena za najbolju modernu bajku sveta.
Bruno Betelhajm i tumačenje bajki
Kod Bruna Betelhajma, psihoanalitičara austrijskog porekla, nailazimo na sjajna tumačenja bajki. Prevođena jezikom Frojdove psihoanalize ~ Pepeljuga , najpoznatija i verovatno najomiljenija bajka, tumačena je kao priča o suparništvu braće i sestara. Život u pepelu simboliše Pepeljugin inferioran odnos u poređenju sa sestrama, ali je istovremeno i simbol ponovnog rađanja. Sa njom se lako identifikuju, kako dečaci tako i devojčice, jer deca oba pola podjednako pate od suparništva sa braćom i sestrama i osećaju istu želju da budu izbavljena iz svog niskog položaja i da nadmaše one koji im izgledaju nadmoćniji. Ivica i Marica, Crvenkapa i Džek i čarobni pasulj odražavaju detetovu borbu za samostalnost i nezavisnost. Crvenkapa, za razliku od Ivice i Marice, koji su morali da budu gurnuti u svet, spremno napušta svoj dom. Ona se ne boji spoljašnjeg sveta, već sagledava njegovu lepotu i tu leži opasnost. Iako puna vrlina, ona zapada u iskušenje, i njena sudbina govori nam da poverenje u svačije dobre namere čoveka, zapravo, izlaže opasnostima. Kad u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moći nad nama (Bruno Betelhajm). Mala prodavačica šibica je moralistička priča o okrutnosti sveta: ona pobuđuje saušešće među ugnjetenima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno saušešće prema drugima u istom položaju, već pre ubeđenje da može izbeći tu sudbinu.
Amoralne bajke, kako ih Bruno Betelhajm naziva, kao što su Mačak u čizmama ili Džek i čarobni pasulj, ne pružaju polarizaciju ili protivstavljanje dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. One ne grade karakter deteta zalažući se za opredeljivanje između dobra i zla, već pružaju nadu da čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti visprenošću i sitnim lukavstvom velikog i moćnog, veru da čovek, i pored svih svojih slabosti, može uspeti i podstiču nas da krenemo u duhovno hrabre poduhvate u našim sopstvenim životima. Džin koji se sukobljava sa junakom u bajkama oslikava odnos deteta prema odraslom. U svim kulturama, deca su se uvek bojala odraslih i opirala se vlasti koju stariji imaju nad njima. Ona znaju da osim povinovanja njihovim naredbama, imaju samo jedan način da se obezbede od gneva odraslih ~ da ih nadmudre.
Danas, kada deca više ne odrastaju unutar bezbednosti šire porodice, upozorava nas B.Betelhajm, više nego ikada ranije važno je pružiti detetu sliku junaka koji sasvim sam mora da kroči u svet i nađe bezbedno mesto u njemu, i to tako što s dubokim unutrašnjim pouzdanjem sledi svoj put. Junak bajke neko vreme ide sam, kao što se i dete često oseća usamljeno. Sudbina ovih junaka uverava dete da se poput njih može osećati izopšteno i napušteno, ali da će, kao i oni, tokom svog života na svakom koraku biti usmeravano i da će mu biti pružena pomoć onda kada mu bude najpotrebnija. Betelhajmova poruka je da detetu treba da omogućimo da prihvati problematičnu prirodu života i nas samih, a da ga to ne porazi. To je upravo i poruka koju bajke u mnogostrukim vidovima prenose detetu – da je borba protiv ogromnih teškoća neizbežna (mnoge bajke, na primer, započinju najtežim gubitkom za dete – smrću majke ili oca), da one čine suštinski deo ljudskog postojanja, ali da čovek, ako se nepokolebljivo suočava s neočekivanim i često nepravednim tegobama, na kraju savladava prepreke i izlazi kao pobednik.
U bajkama je zlo svuda prisutno, baš kao i vrlina – personifikovani kroz razne likove i njihove postupke – kao što su dobro i zlo sveprisutni i u životu. Zlo nije lišeno svoje privlačnosti i često je privremeno nadmoćno. Ali bajke nas istovremeno i uče da se zločin ne isplati i zato zla osoba uvek gubi. Prikazivanjem polariteta karaktera, bajka omogućava detetu da lako shvati razliku između ljudi i da se stoga i kao odrasli čovek mora opredeliti. Ali detetovo opredeljenje se zasniva na tome ko pobuđuje njegovu sklonost, a ako odbojnost. Za dete pitanje nije “da li želim da budem dobar?”, već “na koga želim da ličim?” Dete o ovome odlučuje na osnovu uživljavanja u jedan lik. Ako je taj lik dobra osoba, onda i dete želi da bude dobro.
Luis Kerol je, u svojim pričama o Alisi, prilično radikalno proterao svako moralisanje, svaku nametnutu pouku; tačnije, nailazimo na moralne pouke samo onda kada želi da im se podsmehne. Preko avantura radoznale i nestašne, ali i “trezvene i razborite Alise”, koja se stalno sukobljava sa iščašenom logikom sveta u koji je upala, Kerol nas uči kako isključivo od nas samih zavisi hoćemo li pravila i zakonitosti doživeti kao nešto što sputava naš duh i delanje, ili kao okvir za pronalaženje uvek novih puteva, iz kojih će život zaista izrasti u čudesnu igru. I zaista, kako to Z. Paunović u svom tekstu Nestašna olovka Luisa Kerola primećuje, “bilo bi dosadno biti samo veliki ili samo mali; kada kao Alisa, menjamo svoju veličinu, a sa njom i ugao posmatranja, tada i svet, stalno promenljiv, prestaje da nas zbunjuje i plaši i postaje zanimljiviji” i samim tim predstavlja izazov za nas.
Istočnjačke priče kao osnov biblioterapije
Bajke se obraćaju istovremeno svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma, ali i do uma racionalne, kultivisane odrasle osobe. One prenose važne poruke svesnom , predsvesnom i nesvesnom umu . Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem, obogaćuju unutrašnji život deteta, nego ma koje drugo štivo i ma koji terapeutski pristup.
Mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina, bajke su vekovima bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera, podseća nas psihoterapeut N. Peseškijan, jeste zbirka 1001 noć, čija je okvirna priča u osnovi prikaz lečenja jednog psihički obolelog vladara uz pomoć pripovedanja. Prema okvirnoj priči, dvoje protagonista, muškarac i žena, sreću se u trenutku velikih kriza u svom životu: car je zgađen životom i pun mržnje prema ženama; Šeherezada strepi za svoj život, ali je rešena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki ~ nijedna priča to ne može postići sama, jer su naši psihološki problemi previše složeni, a njihovo rešavanje teško. Jedino velika raznolikost bajki može obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je “1001 noć” pažljivog slušanja bajki da se car oslobodi depresije, da se postigne njegovo izlečenje.
Šta je to što se nalazi u biću određene priče, a što je čini tako magično uticajnom i lekovitom za nas? Bajke delaju na više nivoa: od funkcije ogledala, kada čitalac prepoznaje svoj unutrašnji konflikt ili problem u sadržaju priče, preko funkcije modela (čitalac u priči nazire način rešenja svog unutrašnjeg konflikta; obrt u radnji priče, tačnije, iznenadno rešenje zamršenog problema budi u čitaocu doživljaj otkrića tj. uvida, a istovremeno racionalno uputstvo za rešenje problema – gotov obrazac za akciju, zadovoljava našu iskonsku potrebu za orjentacijom i osloncem), do funkcije priče kao protivkoncepta. Primer za ponuđeni protivkoncept Nosrata Peseškijana, koji se bavio biblioterapijom, nudi nam sliku preterano učtivog sredovečnog pacijenta sa psihosomatskim problemima, nesposobnog da bilo kome otvoreno kaže “ne”, opterećenog osećanjem krivice i strepnjom od odbacivanja. Njegov moto ili koncept, usađen od detinjstva bio je : Ako ti neko učini zlo, nauči zlo da podnosiš, odricanjem i praštanjem bićeš oslobođen krivice.Varijante ovog koncepta su i u našoj kulturi vrlo dobro poznate. Da bi podstakao izmenu stanovišta, a samim tim i prevazilaženje konflikta, Peseškijan mu nudi protivkoncept: Dve stvari zatamnjuju naš duh: ćutanje kad treba da govoriš i govor kad treba ćutati. Prevazilaženjem prvog koncepta značenje učtivosti se proširuje i na čestitost.
U savremenoj psihoterapiji rad sa bajkama se može odvijati i slično psihodrami ili geštalt drami, u kojima pojedinac preuzima uloge, ili pomoću “vruće stolice”- identifikacijom sa junakom bajke (na taj način figure iz bajke postaju nosioci naših sopstvenih projekcija). Bajka govori: Prepoznajem te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam nešto o tebi, želiš li i ti nešto, pogledaj me. Toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg leži u njima, a u doživljaju bajke krije se izlečenje.
Psihološki pistup
S pojavom psihoanalize, u prvoj pol. XX veka, došlo je do stvaranja brojnih škola, pravaca i istraživanja koja su se ticala psihološkog proučavanja umetnosti, kulture i književnosti. Frojd i psihoanalitičari su u bajci videli, pre svega, izraz potisnutih infantilnih i incestualnih želja. Međutim, tek je švajcarski psiholog K. G. Jung bajku prepoznao kao riznicu arhetipova – “iskonskih slika”, koje dolaze iz kolektivno nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i vremenima. Arhetipovi predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili slične mitske predstave, a koje odrazavaju opšteljudske situacije, nadanja, potrebe i strahovanja ~ suštinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima.
Bajke se, kao i snovi, služe jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz dubina nesvesnog, koje jedino na taj način može nešto da poruči i obznani.
Navešćemo samo neke simbole i arhetipove koje srećemo u bajkama:
anima i animus - otelotvoreni u bajkama i mitologijama kao figure koje dopunjuju i objašnjavaju žensku odn. mušku stranu junaka, često su prikazani kao stari mudrac i velika majka, vila i junak, zarobljeni princ i zatočena princeza, ili jednostavno kao otac i majka – prvi predstavnici pola u detinjem života. Veliki broj mitova i bajki govori o princu koji je čarolijom pretvoren u neku životinju ili čudovište i koga svojom ljubavlju spasava neka devojka, kao u bajci «Lepotica i zver», gde ljubav kao poriv povezuje duh i prirodu u najboljem smislu reči;
čarobnjak ili đavo – personifikacija senke, tamne i nepriznate strane ličnosti, u terminima analitičke psihologije, ili veštica, kada se radi o ženskom junaku u bajci;
motiv blizanaca ili različite braće simbolički prikazuje odnos između ega i senke;
patuljci se u bajkama sreću kao poznavaoci tajni o zemlji, rudnicima, šumi ili blagu, te ih Jung posmatra kao “vratare nesvesnog”;
životinje koje srećemo u bajkama mogu poprimiti raznorazna značenja i uglavnom simbolišu korisne i nesvesne snage na koje možemo da se oslonimo (kao što su golubovi u «Pepeljugi», koji se najednom pojavljuju da joj pomognu); ptica, kao i krilati konj simbol su intuicije, važne, i ponekad nepravedno zanemarene strane ličnosti;
prastaro drvo ili biljka simbolišu rast i razvoj psihičkog života.
Proces individuacije, sazrevanja i ucelovljenja ličnosti, prikazan je u bajci kao svojevrstan “pohod junaka”, pri čemu dolazi do susreta sa tim “praslikama” ili arhetipovima, što su sve unutrašnji doživljaji otelotvoreni u likovima iz bajke; kao i u životu, junak u bajci mora da savlada sve teškoće, i, idući putem prožetim patnjom, zabludama ali i radošću, dođe do ispunjenja svoje lične sudbine, koja kulminira u dostizanju duhovne celovitosti. (S tim u vezi možemo pomenuti i simbol večitog dečaka – puer aeternus - kao specifičnog psihičkog stanja u kome se može naći mlado biće zanemarujući svoj razvoj, a na koji upozorava bajka nudeći pri tom i rešenje za taj konflikt). Krajnji cilj indiduacije je, po Jungu, Sopstvo - simbol totaliteta i celovitosti psihe. Taj simbol srećemo u bajkama kao lik mudraca, proročice, duha prirode, ali i kao dragi kamen, biser, ili dete…
Šume, pećine i vode, nezaobilazni su krajolik koji prati radnju bajke – sve su to specifični simboli nesvesnog, mesta misterije, nepoznatog i unutrašnjeg; planina, s druge strane, predstavlja stanje svesti i krajnji cilj ljudskog razvoja..
Jung je čitav svoj život posvetio proučavanju simbola, koji se nesvesno stvaraju u čovekovoj psihi i smatrao da su nasleđeni obrasci emotivnog i mentalnog ponašanja – arhetipovi – pozadina skoro svih ljudskih aktivnosti i delovanja. Bajke konkretizuju arhetipove i na najjednostavniji način nam pokazuju kako pravilno razmevanje simbola može imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca.
S obzirom da je osnovna ideja rada zasnovana na psihološkom tumačenju bajki, istakli bi da su se fenomenom bajke bavili stručnjaci različitih profila (istoričari, književni kritičari, antropolozi – strukturalisti, folkloristi), pokušavajući da objasne univerzalni kulturološki karakter bajki, odn. sličnosti motiva među različitim, čak i udaljenim narodima – počev od teorije o postojanju jednog zajedničkog indoevropskog mita, preko tvrdnje da je Indija kolevka svih priča, koje su se migracijama raširile po celom svetu, do ideje da su svi narodi prošli iste faze razvitka, te da u osnovi postoji jedna zajednička ljudska psiha koja reprodukuje iste simbole, bez obzira na vreme i kulturu u kojoj su te bajke nastale.
Iako vecina bajki ima vanevropsko poreklo, najbogatiji doprinos su dali Kelti, koji su uz Induse verovatno jedini tvorci novih motiva. Kelti i Irci opisuju divovsku snagu, nepobedivost u jelu i piću, mačevanju, u borbi sa životinjama, nemanima i ljudima, putovanja u podzemni svet, začarane zamkove u trnovitim šumama, dugoke bunare iz kojih izleću opaki vetrovi, braću koja se pretvaraju u labudove ili gavranove, vodu života koja se nalazi u ukletom dvorcu, vitezove koji jašu uz staklenu planinu. Severnog i germanskog porekla su bajke o guščarici, kralju Droselbartu, propasti sveta…Nemci rado maštaju o borbama bogova, divova i kepeca, o avetima, o neumitnoj smrti i srećnom Hansu. Mnoge priče o medvedu i lisici dolaze sa severa i severoistoka, kao i bajka o mlinu soli na dnu mora. Francuske bajke ne poznaju demone, čarolije imaju čas vedar, čas setan prizvuk, i u njima se odbacuje sve što može poremetiti ravnotežu čoveka i društva. Suprotno tome, nemačka bajka doživljava čari kao tamno prokletstvo koje su natprirodne sile bacile na izabranog pojedinca, koji je time istrgnut iz uske svakodnevice i kroz borbu i patnju poveden ka srećnijem životu.
Prop i morfologija bajki
Začetnik strukturalne folkloristike, V. J. Prop, podvrgao je bajke morfološkoj obradi, posmatrajući ih kao narodne priče čija se radnja odigrava u okviru funkcije likova, koje logički i umetnički proizilaze jedna iz druge. Za bajku je važno šta čine likovi, a ne ko ili kako nešto čini – volja pojedinih likova, njihove namere i postupci su određeni sa aspekta značenja za junaka, tok radnje i razvoj priče. Takođe, živa bića, predmeti i osobine likova mogu se, sa stanovišta morfološke analize likova, smatrati ekvivalentima, jer funkcionišu na isti način; npr. jedna od najvažnijih osobina pomoćnika je vidovitost: vidovit konj, žena, dete…, ali ako u bajci nema pomoćnika, to svojstvo prelazi na junaka. Atributi likova (njihov pol, uzrast, položaj), načini njihovog pojavljivanja (doletanje zmaja, susret sa baba Jagom) i atributivni elementi (baba Jagina glinena noga) su ti koji bajci, s jedne strane, daju živopisnost i bogatstvo detalja, dok ograničenost broja funkcija i likova govori o njenoj ponovljivosti i jednoobraznosti, s druge strane. Ovde Prop daje svoju ključnu hipotezu – postoji samo jedna bajka, a sve ostale poznate bajke su samo varijante u odnosu na taj jedan tip.
Prop se u svom istraživanju bajke bavi i njenim poreklom, kao i mogućnošću da sve bajke potiču iz jednog izvora; pri tom, jedinstveni izvor ne pretpostavlja usko geografski pojam – bajku treba posmatrati u kulturno-istorijskom i religijskom kontekstu u kojem je nastala. Prop tvrdi da bajke sadrže tragove ranih oblika socijalnog života i arhaičnih religija (npr. putovanje, prva i osnovna faza u kompoziciji bajke, odražava predstave o putovanju duše u zagrobnom svetu, predstave koja je mogla nastati nezavisno bilo gde na svetu). Takođe, sličnu strukturu kao i bajke, sadrže i pojedine narodne novele, priče o životinjama, kao i izvestan broj legendi i starih mitova, pa je to oblast u kojoj treba tražiti poreklo bajke. Prop se zalaže sa upoređivanje bajki s obredima i običajima, mitovima i ranim religijskim pojavama, s ciljem da se utvrdi koji motivi potiču od ovog ili onog obreda i u kakvom su odnosu prema njemu. Npr. znatan deo motiva čarobne bajke odražava obred inicijacije, te proučavanjem tih prvobitnih formi društvenog života i predstava možemo doći i do izvora bajki. Ono što ljudi pripovedaju nekad su stvarno i radili ili bar zamišljali (izolacija kralja, ili zatočeništvo njegove dece potiču iz običaja stvarne izolacije kralja od opasnosti spoljneg sveta, jer je od njega zavisilo blagostanje naroda). Svaki ples, ili ceremonija bili su propraćeni ritualom i pričom o njegovom poreklu i sve su one bile ezoterične. Međutim, vrlo rano je počela profanizacija sakralnih priča i njihovo umetničko uobličavanje, a to je trenutak rođenja bajki.
“Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda nije supstitut, već legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas.” *(G. Olujić, Poetika bajke)
Abstract: The main idea of this work i to highlight ways in which fairy tales, through their immediacy of form and language aid in the most significant and difficult task faced by children : the discernment of heir own path and meaning in life. Through the uniqueness of their linguistics images, fairy tales convey their messages directly to childrens councious and subconcious minds. The expiriences of psychotherapists have shown that fairy tales enrich the inner life of a child, whether intellecually mature or not, whether sick or healthy, in a deeper manner than other literature, art form or terapeutic method. A study of fairy tales in scientific circles had a special place. Great scholars such as C. G. Jung, V. Prop B. Bettelheim and others gave an intriguing analysis by studying the symbolism and language of fairy tales. Fairy tales, no matter when they created, serve as an inspiration to artists, writers, painters and autors of contemporary pop culture.
Key words: fairy tales, symbolism, children, psychology, culture
Bibliografija:
* Olujić, G., Poetika bajke, Braničevo : časopis za književnost, jezik i kulturu, 2004., god. 50, br. 2, Str. 161-169.
Bettelheim, B., Značenje bajki, Beograd, Jugoslavija 1979.
Peseschkian, N., Istočnjačke priče u psihoterapiji, Beograd, Nolit, 1991.
Prop, V.J., Morfologija bajke, Beograd, Prosveta, 1982.
Jung, K. G., Duh bajke, Beograd, Panpublik, 1988.
Chevalier J., Alain, G., Rečnik simbola, Novi Sad, Stylos, 2004.