Tag Archive | "Ratomir Rale Damjanović"

Tags: , , , , , , , ,

Galaksija Servantes

Posted on 20 December 2016 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

 

GALAKSIJA SERVANTES

 

Povodom knjige prof. dr Jasne Stojanović: Kako smo čitali Don Kihota -  srpska književna kritika o Servantesovom romanu (Beograd, Fokus – Forum za interkulturnu komunikaciju, 235 str.)

 

MOTO:

“U Servantesovom stvaranju život i književnost su od samog početka združeni, i, što je još zanimlјivije, ostaju zajedno zauvek, u istom književnom zamahu neverovatne savremenosti i jedinstvene koherentnosti”.

(A. Rej Asas i F. Sevilјa)

 

Bibliografija o Don Kihotu stvara se četiri stotine godina, kod Srba 230 godina, od prvog zapisa Dositeja Obradovića u “Sovjetima zdravago razuma” iz 1784. (približno 150 naslova). U našoj književnosti ona naročiti impuls dobija sa prvim prevodom Don Kihota 1895/96. godine. Tako je 19. vek u još jednom pogledu za Srbe prevratnički i oslobodilački, imaju na svom jeziku jedno od tri sunca svetske književne galaksije, kao što je pisao u Velikoj Srbiji (1903) Dragutin Ilić: “Znam mnogo zvezda svetlih i krupnih, mnogo, vrlo mnogo; ali sunca samo tri: Homer, Servantes, Šekspir; Ilijada, Don Kihot, Hamlet!”

Godina 2015, (četiri veka od objavlјivanja drugog dela Veleumnog plemića Don Kihota od Manče) i ova, na izmaku, 2016. (četiri veka od piščeve smrti), u celom književnom svetu obeležene su nizom kulturnih manifestacija i objavlјivanjem književnih izdanja koja podsećaju na velikog Servantesa i njegovo remek delo. Tako je bilo i pre deset godina kada je obeležavano 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota.

U Madridu postoji tradicija da se na dan smrti Migela de Servantesa,  koji je ujedno proglašen i Svetskim danom knjige (23. april) u Krugu lepih umetnosti ovo delo čita bez prestanka 48 sati. Tako je u još nekim evropskim gradovima, naročito u onima u kojima postoji Institut Servantes: biblioteka ,,Ernesto Sabato” u Budimpešti, ,,Karlos Fuentes” u Pragu, ,,Eduardo Mendosa”, u sklopu Instituta Servantes u Krakovu. I španski kulturni centar u Beogradu, Servantes, organizovao je čitanje u kome su učestvovali lјubitelјi Don Kihota, hispanisti, umetnici, studenti, đaci, javne ličnosti. Nisu u pitanju samo književne manifestacije nego i likovne, muzičke, pozorišne, sve one u kojima se kao inspiracija pojavlјuju Servantesovi junaci.

Godine 2004. u proslavu se uklјučio i kafić “Poslednja šansa” kraj kojeg se nalazi Soldatovićeva skulptura Don Kihot i Sančo Pansa. Tada je tu, na otvorenom prostoru, uz skut tog instituta tradicionalno bliskog i Špancima i Srbima, i Servantesovim junacima, održana “priredba” koja je, uz ostale prigodne manifestacije i izdanja, na tipično beogradski način uveličala proslavu svesvetskog pisca. Besedili su autorka novog prevoda Don Kihota Aleksandra Mančić, prof. Jasna Stojanović, istoričar umetnosti Uglјeša Rajčević govorio je o Soldatovićevoj skulpturi, autor ovoga teksta čitao odlomke iz svog romana Sančova verzija. Bila je to i svojevrsna promocija novog prevoda, a tekstove su, kao donkihotski par snova, čitali i “igrali” Milenko Pavlov kao Sančo i Aleksandar Dunjić kao Don Kihot. Nјihove mudrolije će se, najavlјuje vlasnik senjor Raul Vukadinović, uskoro naći namolovane na fasadi popularnog restorana, što će Beograd sasvim izdvojiti među gradovima koji neguju Servantesov duh.

Don Kihot se kod Srba, inače, prima vrlo lako, a razlog tome „možda treba tražiti u jednoj crti nacionalnog mentaliteta /…/, specifičnom osećanju istorije i vlastite nesrećne prošlosti, /…/ jednom tragičnom osećanju naše vekovne zle kobi, ali i epski snažnog i legendarnog otpora, i poetske vere u budućnost».

Beograd, a posebno Univerzitet u Beogradu, ispolјavaju decenijama istinsku lјubav prema španskom klasiku. Iz velike i razgranate servantističke porodice svakako treba izdvojiti prevodioce Don Kihota i univerzitetske profesore koji su svojim radom postavlјali temelјe i produblјivali servantističku građevinu u nas, kakvi su Milan Marković, Ljilјana Pavlović-Samurović i Jasna Stojanović, čija poslednja knjiga u elektronskom izdanju Kako smo čitali Servantesa -  srpska književna kritika o Servantesovom romanu, zaokružuje autorkino dugogodišnje raznovrsno bavlјenje ovim piscem. Krajem novembra ove 2016. godine profesorka je održala predavanje u SANU „Servantes i Srbi“ koje je u naučnim krugovima i kod lјubitelјa književnosti imalo veliki odjek.

1204_quixote_04

Profesorka Stojanović je vrlo afirmisana u svetskoj servantističkoj porodici. Jedina je članica Međunarodnog udruženja servantista iz Srbije i sa područja bivše Jugoslavije. Članica je Međunarodnog udruženja hispanista i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, predsednica Jugoslovenskog društva za mediteransko pozorište i umetnost. Bavi se španskom književnošću Zlatnog doba (Špansko pozorište baroka, 2009, 2011), vezama španske i srpske književnosti, savremenim španskim teatrom i kritikom, prevodi prozu i dramske tekstove sa savremenog i klasičnog španskog, kao i sa francuskog. Zahvalјujući njoj dobili smo Servantesove Međuigre, a prevodom knjige Servantes. Život i književnost, čiji su autori svetski priznati autoriteti Antonio Rej Asas i Florensio Sevilјa, dobili smo jedan sintetičan pogled na život i literaturu velikog Španca. Izvanredno dobra knjiga, duboka, sveobuhvatna, kratka i laka za čitanje.

Jasna Stojanović je, takođe, i pisac prve doktorske teze o Servantesu na ovim prostorima (Filološki fakultet 2003), kojom je “popunjena praznina u izučavanju uzajamnih veza naše književnosti i stranih literatura i primanja velikih svetskih pisaca u našoj sredini” (Z. Konstantinović). Disertacija je objavlјena 2005. godine pod naslovom Servantes u srpskoj književnosti. (Godinu dana kasnije izlazi tematski srodna knjiga Don Kihot u srpskoj kulturi).

Dok je u studiji Servantes u srpskoj književnosti u prvom planu vrednovanje i razmatranje Don Kihota od strane domaće kritike (do 2000. g.), kao i tragovi romana u fikcionalnoj književnosti, u novoj knjizi naglasak je na samim tekstovima i kritičkim prilozima. Knjiga je, zapravo, istraživački uvid u tradiciju kritičkog bavlјenja Don Kihotom u Srbiji, dugoj 230 godina, i donosi tekstove (članke, beleške, polemike, prikaze, felјtone) iz književne periodike, kulturnih dodataka dnevnih novina, knjiga eseja, udžbenika i elektronskih medija, a u nekoliko posebnih slučajeva i iz parateksta književnih dela.

Tu su prva saznanja, prvi prevodi, prva tumačenja, informacije o recepciji Don Kihota u svetu, filozofsko, književno i psihološko shvatanje i tumačenje donkihotizma, Servantesovo remek delo kao svojevrsno čitanje literature, sukobi i mišlјenja povodom knjige, promene u tumačenju u raznim fazama.

Knjiga Jasne Stojanović je struktuirana kao celina iz dva dela. Prvi deo čine autorkin predgovor i bibliografski pregledi: Srpska kritika o Don Kihotu (1838-2014) i Strana kritika o Don Kihotu na srpskom jeziku, a drugi, centralni deo knjige, izbor tekstova (u fragmentima ili u celini), odnosno recepcija i tumačenja kod nas.

U opsežnom predgovoru priređivač knjige razlikuje nekoliko bitnih faza u razvoju kritičke recepcije Don Kihota kod Srba:

1. Objavlјivanje prvog srpskog prevoda 1895/6; 2. Španski građanski rat 1936-39; 3. Osnivanje i delovanje Katedre za iberijske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1971); 4. Otvaranje španskog kulturnog centra – Instituta Servantes u našoj zemlјi i 5. 400-godišnjica objavlјivanja prvog dela romana (2004, 2005).

Prof. Stojanović ističe značaj i suštinu svih tih faza, uočavajući njihove osobenosti, reakciju kritičke javnosti, promene u tumačenju glavnog lika, uticaj na domaće književne tokove, pomeranje književne kritike od publicističkog, edukativnog, pedagoškog ka akademskim vodama i naučnoj interpretaciji koja obuhvata brojne aspekte Don Kihota. Autorka sa puno informacija i poznavanja problematike sistematično otvara jedno po jedno pitanje recepcije Don Kihota, koja se potpuno uklapa u “otkrivanje” Servantesovog romana u evropskoj i svetskoj književnosti i književnoj kritici. Čitalac, na malom prostoru, dobija ogroman broj podataka, susptancijalnih tumačenja i povezivanja u okvirima teme.

U Predgovoru se posebno ukazuje na istinske posvećenike proučavanja i afirmisanja Servantesovog dela, kakvi su Đorđe Popović-Daničar, Milan Marković i Ljilјana Pavlović-Samurović. Francuski đak i docent za uporednu književnost na Beogradskom univerzitetu, Marković je objavio između 1932. i 1937. godine čitavu bibliografiju radova o Servantesu: pet tekstova u periodici i jednu knjigu. Među njima se po obilјu naznaka za buduća proučavanja ističe inovativna studija (Servantes u jugoslovenskoj književnosti), objavlјena u pariskom časopisu Revue de littérature comparée, a u moderne doprinose spadaju i njegova poredbena istraživanja Servantes i Mark Tven i Alfons Dode i Servantes. U te najposvećenije stručnjake svakako spada i profesorka Ljilјana Pavlović-Samurović, koja je ostavila ne samo dubok trag u bavlјenju  Servantesovim delom, nego i postavila temelјe za dalјa i dublјa naučna istraživanja. Ona objavlјuje značajan broj radova u periodici i naučnim zbornicima, kao i dve monografije: Don Kihot Migela de Servantesa i Knjigu o Servantesu. U poslednjoj su najnovija saznanja svetske servantistike, združena sa rezultatima autorkinih komparativnih traganja.

Prof. Jasna Stojanović ističe u tom kontekstu razvoj i uticaj univerzitetske kritike u ekspliciranju Kihota, povezujući to sa formiranjem Katedre za španski jezik i hispanske književnosti Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta koja je osnovana je 1971. godine, i kasnije preimenovana u Katedru za iberijske studije.

Posle 2000. godine, naglašava autorka knjige, izlaze nove studije, a posle proslave 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota u okvirima naučne kritike izlazi i spomenuta monografija Servantes u srpskoj književnosti, koja jednim svojim delom predstavlјa izbor autora i tekstova, od prvih refleksija, prevashodno pedagoškog tipa, onih Dositeja Obradovića u Sovjetima zdravago razuma iz 1784, Jovana Sterije Popovića u Romanu bez romana, Đorđa Popovića, prvog prevodioca, o životu i delu Migela de Servantesa, istrajnog servantiste, već spominjanog Milana Markovića, koji se Servanteosvom delu obraća svestrano, preko tekstova čiji su autori Oto Bihalјi Merin, Ivo Tartalјa, do onih novijeg datuma, kada se Don Kihotu pristupa na kompleksniji način. Takvi su tekstovi Milana Damnjanovića: Realnost i etičnost Don Kihota (1966), Sretena Marića: Tragična luda – Don Kihot (1968), Nikole Miloševića: Don Kihot i nihilizam (1961), Predraga Petrovića: Crnjanski i don Kihot (2004), Bojana Jovanovića: Umnost ludosti (2005) Aleksandre Mančić: Vetrenjače na jezik (2005), Tihomira Brajovića: Don Kihotov literarni potomak (1992), Jelice Velјković: Na raskršću fikcija – Don Kihot između Vizantije i Zapada (2013).

Studije naših autora bave se percepcijom Don Kihota, donkihotizmom, odnosom dva glavna junaka, odnosom između stvarnosti i iluzija, realnosti i mašte, racionalnog i nestvarnog, prevodima, uticajima na našu književnost i naše pisce, stavlјajući u donkihotski kontekst dela savremene srpske književnosti, poput Duh Kihotizma u drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, ili Balkanski sukob u romanu servantesovskog tipa: Sančova verzija Ratomira Damjanovića.

Deo knjige koji obuhvata bibliografske odrednice dragocen je izvor za pregled ove teme u nas, sveobuhvatan i iscrpan. I letimičan pogled na naslove i imena autora pokazuje kakvo blago ima posvećeni čitalac u rukama, a naročito onaj koji se upušta u naučna istraživanje, i, s druge strane, koliko je temelјno, raznovrsno i duboko interesovanje naše kritike i književne misli za Servantesa i njegov roman, odnosno za protagoniste Don Kihota i Sanča Pansu.

Strani uticaj na čitanje Don Kihota je takođe tema predgovora u kojem Stojanović ističe da je “u ranoj fazi primanja Kihota, francuska kritička misao odigrala (je) značajnu ulogu i vidno uticala na stvaranje percepcije o njemu“. U odelјku Bibliografija stranih autora zastuplјena su najznačajnija imena svetske kritike. Čitalac će tu naći podatke za tekstove Hajnea, Tomasa Mana, Žana Kasua, Auerbaha, Lukača, Borhesa, Hauzera, Suhodolskog, Turgenjeva, Unamuna, Asorina, Vargasa Ljosu, Gombroviča, Delgada, Dostojevskog, Kafku, Kunderu, Ortegu i Gaseta, Rej Asasa i Florensija Sevilјu…

Autorka otvara pitanje prevoda, izdvajajući činjenicu da smo i mi, kao toliki drugi evropski narodi, dobili prvi prevod u 19. veku (Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani i Holanđani dobili su prevod Kihota na svom jeziku u 17. veku, a Rusi u 18 v.) i da, prirodno, tek posle Popovićevog prevoda počinje široka recepcija i tumačenje Servantesovog remek-dela. Svaki prevod bio je impuls za sebe, i taj prvi Đorđa Popovića (1895/96), i drugi (1988) iz pera Duška Vrtunskog, inače i prevodioca Servantesovih novela, i treći, vezan za proslavu 400-godišnjice, Aleksandre Mančić, koja je prevodila sa prvog i za sada jedinog kritičkog izdanja Kihota koji je pripremila međunarodna ekipa servantista.

Još jednu činjenicu zapaža autorka knjige: poslednje dve decenije 20. i početak 21. veka doneli su novo doba u čitanju Servantesovog romana. Veze naših hispanista sa stranim kolegama, razmene i zajednički projekti sve su učestaliji. Domaći servantisti kompetentno nastupaju u strukovnim udruženjima i u tom pogledu su lideri u regionu. Posredstvom interneta, koji čini dostupnom literaturu, ubrzava i olakšava komunikaciju, moguće je pratiti aktuelne tokove u španskoj i svetskoj servantistici, što rezultira smelijim i originalnijim istraživanjima.

Kao vrlo zanimlјivo izdvaja se promišlјanje donkihotizma, kao i analize vitezovog lika, često kroz prizmu psihološke korelacije sa drugim književnim junacima. (Hamlet, na primer). Razgovor o tome bi nas mogao odvesti do srpskog Don Kihota, to jest do poređenja karaktera viteza iz La Manče i karaktera naših lјudi, o čemu je pisao Zoran Konstantinović u knjizi Literarno delo i nacionalni mentalitet.

Znatan deo radova razmatra pitanja književne teorije i istorije u Servantesovoj literarnoj radionici. «Nema te stare narativne forme ni podvrste romana koji u servantesovskoj prozi nisu asimilovani, o kojima se nije meditiralo ili koji nisu duboko inovirani», pišu Rej Asas i Florensio Sevilјa, i tu činjenicu da je Don Kihot knjiga o knjizi uopšte, i o literaturi, a rasprave o pojedinim estetičkim i poetičkim pitanjima u srži dela, zapažaju i naši i strani kritičari.

Knjiga Jasne Stojanović temelјno, brižlјivo i kompetentno ukazuje na brojne aspekte Servantesovog dela kod nas. Ona je više od recepcije jednog književnog dela i predstavlјa ogledalo mišlјenja, kulture, duhovnog, estetičkog i poetičkog nasleđa u istoriji naše književnosti. Ona pri tom značajan deo kritičkog nasleđa spasava od zaborava i iznosi na svetlo dana na jednom mestu, i one prvobitne tekstove i one novijeg datuma, što može biti od izvanredne pomoći budućim tumačima Servantesa. Knjiga je dostupna na linku i čitaoci Kulturnog heroja mogu se uveriti u njenu vrednost, a možda će ih podstaći da pročitaju ponovo Don Kihotu. Vitold Gobrovič je govorio da su ga brojne nove knjige i novi pisci vraćali „starim“ knjigama trajne vrednosti.

Kako smo čitali Don Kihota.pdf

Comments (3)

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Kirka i pisac

Posted on 25 January 2016 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

KIRKA I PISAC

 

Nije uobičajeno da se reaguje na književni prikaz[1] ili kritiku, ali tekst Aleksandra Gatalice o hrestomatiji “Serbia – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora“ (Itaka, 2014), odveć banalizuje i pojednostavljuje jednu složenu temu,  da bi se to prećutalo. U toj knjizi na 1000 strana “gotovo da nema negativnih tekstova o Srbiji”, primećuje Gatalica. Nema pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”. On je, veli, lično pročitao da je “Džon Rid  u knjizi „Rat u Srbiji  1915“, osim potresnih pasaža o Srbima, primetio i kako se u naše javne kuće ulazi kroz svinjce…”, a toga u ovoj dvotomnoj hrestomatiji nema, pa prema tome, slika o Srbiji nije dovoljno autentična. “Kakva je snaga montaže i kolažiranja prigodne vrste, najbolje znaju dvojica od troje priređivača ovog obimnog dvotomnog kompleta zapisa o Srbima iz pera stranaca, Novo Tomić i Ratomir Damjanović, dugogodišnji novinari…”, piše Gatalica, eksplicitno denuncirajući priređivače da su falsifikatori. Slični onima koji su se već istakli u nacionalnom falsifikovanju, bilo da su bili ZA ili PROTIV. “U brojnim knjigama stranaca Srbi ipak nisu samo zaštitinici Evrope, vitezovi bez mane, i narod koji se jedino ističe po velikodušnosti”, ističe Gatalica a baš takva slika Srba je, proizilazi iz njegovog komentara, bila namera priređivača. Malo uz pomoć kolažiranja, malo mitske čarobnice Kirke… “Ko to tamo peva Srbija!”, kaže on u stilu Šijanovih filmskih junaka.

“Dalje nećeš moći!”

Malo je požurio Gatalica i zaslužuje da mu se za ovu (ne)promišljenu diskvalifikaciju i knjige i priređivača, samo pošalje kratak otpozdrav na pismo, ali Gatalica nije bilo ko. Ugledni je pisac, višestruki laureat, muzički kritičar koji veoma ozbiljno shvata svoj posao, javna ličnost od integriteta. Istina, njegovi su javni nastupi zbunjujuće banalni, neinventivni i konfuzni, pa bi se i rečeni prikaz mogao uzeti kao jedna od nesuvislosti koje eksplicira sa akademskim tonom. Ali, da se ipak, pozabavimo njegovim pristupom, simptomatičnim za jednu pojavu koja je više od decenije vrlo popularna kod nas. U pitanju je potreba da se reaguje na sve što ima predznak srpski, ako nije reč i o tehnologiji manipulacije jednake onoj u Miloševićevo vreme, kada se reč „srpski“, „srpsko“, izgovarala s punim ustima. U isti mah, baš je to Miloševićevo vreme i dozirano angažovanje protiv mnogima bila dobra odskočna daska, od objavljivanja knjiga do prevoda na druge jezike, što je, bez sumnje, dobro za srpsku kulturu, iako bi se moglo reći i to da bi za srpsku književnost mnogo bolje bilo da neke knjige uglednih pisaca nisu prevedene.

Ali, to je već druga tema.

O “Serbiji” je pisalo desetak uglednih autora (izdanje iz 2014. je novo i prošireno), književnih kritičara, profesora univerziteta, akademika, etnologa, istoričara, sociologa, tumačeći je kao neku vrstu istorijske čitanke i antologije i multidisciplinarne studije koja otvara brojna pitanja. Na jedno od njih ukazuje u svom predgovoru Akademik Dejan Medaković:

„Brzo je postalo jasno da smo, hteli to ili ne, postali svedoci civilizacijskih smena i potresa onih sila koje se bore za globalnu vlast i poredak u današnjem svetu. U takvoj borbi jedva da ima mesta za stare pojmove o međunarodnom pravu i ostalim tekovinama jednog poraže¬nog sveta.“

“Pred nama je knjiga o kojoj treba govoriti u množini, jer je u njoj sazdano više knjiga, a njeni sadržaji su tako zgusnuti i nosivi da se iz nje, prosto, indukuju druge knjige, čineći osnov za celu, tematski jasno uokvirenu, malu biblioteku knjiga”, zapisao je svojevremeno Mile Nedeljković u listu „Vukova zadužbina“.

I tako dalje.

“Serbia” je bila nekoliko godina najtraženija knjiga u međunarodnoj razmeni Narodne biblioteke Srbije i nalazi se u mnogim svetskim bibliotekama, univerzitetskim i slavističkim centrima, kao i u bibliotekama Srba u dijaspori.

Putnici koji su prolazili kroz srpsku zemlju, najčešće nisu imali nameru da pišu ni pozitivno ni negativno, ni dobro ni loše, ni afirmativno ili suprotno od toga. Pisali su ono što vide, o ljudima i zemlji, o njenoj umetnosti, težnjama i nadama, istoriji i “sadašnjosti”. U kontekstu, razume se, mogu se naći i negativni tonovi, kako to formuliše Gatalica, ima pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”, kako on napominje kao savesno đače, ali tu crno-belu šemu, kao model objektivnosti za koji se zalaže, toliko omiljenu centrima moći koje su stvorili udruženi političari, generali, intelektualci i novinari, priređivači nisu imali u vidu.

Ključni kriterijumi prilikom izbora bili su književna vrednost teksta, autentičnost, zanimljivost i originalnost autorovih zapažanja o srpskoj zemlji i srpskom narodu, srpskom stvaralačkom biću, srpskim nacionalnim težnjama, motivima i mitovima, u kojima se osvetljava kakav značajan događaj iz istorije ili istorijska ličnost.

Zastupljeni žanrovi su pesme i poeme, putopisi, dnevnici i memoari, besede i rasprave, pripovetke i romani, drame, eseji, pisma, zapisi…, 13 poglavlja, 350 autora, preko 500 tekstova, 1 000 stranica, opsežna bibliografija i beleške o delima i piscima na 90 stranica.

Autori tekstova su znameniti ljudi, pisci i putopisci nekad i u novijim vremenima, nobelovci, akademici, profesori univerziteta, doktori nauka, svetski poznati i priznati umetnici, istraživači, istoričari, ratni izveštači, novinari…

Uspon i pad Srbije, to je ključna vertikala u knjizi. Preovlađuju svetli tonovi, i sami putnici se radije opredeljuju za njih. Ponekad se romantičarski oduševljavaju i glorifikuju Srbe, nekad im se čude ili ih žale, uzdižu njihovu epsku i lirsku  poeziju, dive se njihovom neopokornom duhu, ali i uočavaju nesposobnost da se snađu u velikim prelomnim trenucima. Epsko i lirsko, herojsko i tragično se neprekidno prepliću. Pred “putnicima” je mali narod sklon mitovima i samoobmanama, ambicijama i pretenzijama koje karaterišu velike i moćne narode. Narod sa  kojim se Evropa više puta poigrala, koji se vekovima nalazio u žrvnju velikih sila bez jasne svesti o tome. U temi Srbi i Evropa stranci pišu i o mračnoj strani evropske diplomatije (nekad i sad), o evropskom Molohu i njegovoj nezajažljivoj osvajačkoj gladi, o patološkoj potrebi za katarsom u kojoj proživljava svoje ratove, tridesetogodišnje, stogodiše, hiljadugodišnje, verske, žetvene, ratove ruža i krsta, krstaške i pohode Svete lige i  svoj pakleni krug strahova u kojima preovladava “islamska opasnost”. O Evropi koja je zbog korumpiranosti, nesposobnosti, vazalske svesti i nemoći svojih vođa postala protektorat Sjedinjenih Američkih Država, kako kaže Harold Pinter. Nekada opsedana spolja, danas opsednuta iznutra, Evropa je već osvojena, razjedinjena i razbijena sa mogućnošću da doživi sudbinu Jugoslavije, jer je urušavanjem svih principa međunarodnog prava otpočelo i njeno urušavanje. Jedan od autora koji se bavi tom temom svojoj knjizi dao je naziv: „Smrt Evrope u Prištini“ (Žak Ogar).

Tekstovi (ne zapisi) su autentični i u većini slučajeva sagledavaju srpsku kulturu kao “kulturu otpora u sudaru sa velikim civilizacijama i silama, koja žilavo brani vlastiti kulturni identitet” (dr Zoran Avramović). Time se bave i “stari” i “novi” autori. Sve je više istraživačkih knjiga i studija koje stavljaju pod lupu protekle decenije i događaje. U poglavlju knjige koje je nazvano “Sunovrat Evrope”, podosta je tekstova upravo o stvaranju lažne slike, kao prvom ratnom cilju, o čemu opsežno piše Filip Najtli u knjizi “Prva žrtva rata”. Javljaju se analitičari koji sistematizuju i tumače Veliku Laž Veka, dovodeći u vezu koordinate tog projekta u kojem su učestvovali moćnici jednog vremena, oni što su rukovodili zemljama, vojnom ili medijskom silom, intelektualci, filozofi i razni drugi bojovnici koji su propovedali NATO-istinu, evropsku i američku, velikim ustima, sa velikim argumentima, menjajući istoriju,  oblikujući događaje iz savremenog doba, zastrašujući sve koji misle drukčije i kvare sliku.

O tome pišu Čomski, Pinter, Handke, Hofenbauer, Ralf Hartman, Žan Ditur, Pjer Pean, Dik Marti… Ne zaboravimo njihove prethodnike. To su Žak Merlino u knjizi “Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču”, Klaus Biterman priređivač zbornika “Serbien muss sterbien”, Vladimir Volkov, koji ima više knjiga sa tom temom, Žan Ditur, Filip Najtli, Robert Parsons, Mišel Kolon…

Po žestini se naročito ističu Pinter, Solženjicin, Čomski, Mihalkov, Debre, Doleček, Monros-Stojaković, Zinovjev, Handke, čiji je govor prilikom dobijanja Ibzenove nagrade uključen u knjigu, Dejvid Gibs koji 2010. objavljuje knjigu o „humanitarnom razaranju Jugoslavije“, iz koje je izdvojen tekst „Rat koji nije gotov“. Oni su direktni i jasni, kao njihovi prethodnici iz ranijih vremena, Vilijam Denton u knjizi “Hristijani u Turskoj” (1862), Viktor Igo u tekstu “Za Srbiju” (1876), Dostojevski u svom dnevniku (“Prokleti interesi evropske civilizacije“, 1877), dobitnik Nobelove nagrade za književnost Karl Spiteler („Naše švajcarsko gledište“, 1914), rumunski akademik Nikolae Jorga, čiji je čuveni govor “Srbija, herojska i mučenička” (1915), takođe u knjizi, pa Gijom Apoliner („Austrijski i bugarski progon srpske ćirilice“, 1917), Gilbert Kit Česterton („Srbi u istoriji“, 1914, „O spasavanju Srba“, 1916), Migel de Unamuno („Za srpski narod“, 1918), Alfonso Rejes („Raspeće Srbije“, 1919), Bertold Breht („Poslanica Srbima“, 7. april 1941), Edmond Pari („Genocid u satelitskoj Hrvatskoj 1941-1945“, 1960), Karlo Falkoni „Ćutanje Pija 12“, 1960), Per Hanson („Oktobar 1941“, 1976), Andre Malro („Tragedija se približava“, 1984), Rudolf Burger („Duh iz 1914“, 1994) Pjer Galoa („Nemačka Evropa ili evropska Nemačka“, 1977), Ralf Hartman („Danke Dojčland“, 1988), Žan Kler („Beogradska Gernika, 1999)…

Ali, to je samo jedna od tematskih linija i vertikala knjige čija bi se “struktura mogla podvesti pod parafrazu sintagme Miloša Crnjanskog Srbija i komentari“, kako je to definisala prof. dr Danica Andrejević na prvoj promociji hrestomatije u Univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” u Prištini 1995. godine. “Istovremeno, to je i hrestomatija i hronika jednog dugog hoda po mukama, antologija i zbornik, čitanka i dnevnik događaja kroz srpsku misteriju vremena, sfingu balkanskog prostora i tajnu nacionalnog pravoslavnog bića ” rekla je ona tada.

Obuhvaćeni su svi periode u njenom istorijskom putu: nemanjićko doba, freske, ikone, zadužbine, Kosovski boj i kosovski junaci, epska i lirska poezija (istorija u pesmi), putopisi kroz srpsku zemlju, srpske teme kao inspiracija književnosti, srpski ustanci, oslobođenje Srbije, Veliki rat, Drugi svetski rat, ratovi 91-95, bombardovanje Srbije 1999, medijske laži o razbijanju Jugoslavije, otimanje Kosova i Metohije, stogodišnjica Velikog rata, petnaestogodišnjica bombardovanja Srbije…

Veliki broj stranica posvećen je srpskom pitanju kroz vekova,  jer su Srbi s vremena na vreme, “pokretači istorije”, i to u poglavljima “Za Srbiju”, “Pravda za Srbiju”, “Sunovrat Evrope”, u kojima se raspravlja i o medijskoj i propagandnoj slici Srbije. Ugledni savremenici događaje objašnjavaju u istorijskom kontinuitetu, bez obzira da li je u pitanju austrougarska, nacistička, vatikanska, ustaška ili savremena propagandna mašinerija. Pokazuje se da je Austrougarska postavila model koji je prihvatila nacistička Nemačka, i da je on kasnije, taj model, malo usavršen i osavremenjen, primenjen prilikom demonizovanja Srbije u poslednjih 25 godina od strane bivših srpskih saveznika udruženih sa zajedničkim neprijateljima iz dva svetska rata. Na prvi pogled je vidljiv propagandni angažman tih NATO-pisaca i zaista bi trebalo objaviti u nekakvom zborniku šta su pisali i govorili. Treba sabrati njihove novinske tekstove, besede, ratne izveštaje, “istorijske” studije, paskvile, karikature…, i videti kakva se pacovština (Ginter Gras) tu nataložila! Nekakav Institut za Istinu trebalo bi da sakupi šta je sve pisano nekad i šta je pisano u poslednjih 25 godina, na osnovu kakvih komandi, u kojima je učestvovala i intelektualna armada, je na Srbiju kretala kaznena ekspedicija.

Noam Čomski te i tako angažovane intelektualce naziva “čoporom nezavisnih umova”. U pitanju je etablirana “elita”, koja zna da je bolje da se nađe uz oficijelni stav, koji im obezbeđuje dalekosežnu korist, pogotovu ako im se obradom javnog mnjenja pruži alibi, da su na pravoj strani, humanosti i pravde, što ima svoju upotrebnu vrednost i na ovim prostorima. Dežurni kontrolori, poput Gatalice u ovom slučaju, odmah reaguju. Za svaki slučaj, jer posao još nije dovršen. Ne dozvoljavaju bilo kakvo drugo tumačenje osim oficijelnog, postavljanje bilo kakvih pitanja koja otežavaju poslovođama novog opskurantizma i novim filozofima, koji afirmišu princip: “Postojati – znači biti opažen (Ese est percipi) i u skladu s tom logikom nastupaju u tumačenju današnjeg sveta. Naše je, po njima, da tu doktrinu prihvatimo u nešto modifikovanom obliku: “Postojati – znači biti prokažen”. Ali, ni to nije dovoljno. Takva slika mora se razrađivati. Mi smo loši, i to, za naše dobro, moramo dokazivati. Možda je i gore od toga, ali nismo bili svesni. Što više takvih slika u svakom trenutku! U protivnom, ne samo da nećemo biti opaženi i dobiti kakvu takvu šansu, nego ćemo se bezizlazno i trajno naći među prokaženima.

kirka

1.Briton Rivjer, Kirka i Odisejevi prijatelji

Savremena Kirka preuzima ne samo obličje nego i um. Kirkina sredstva su trava moli (u “Odiseji”), kod nas je to u narodnom poimanju bunika, a u savremenom značenju medijska poruka. Mediji imaju tu moć da angažuju sve strukture društva i oblikuju stvaranje lažne slike na osnovu koje se preduzimaju akcije, bez obzira na žrtve i stradanja, s idejom da će strahote i stradanja zaseniti uzroke i povode. Uvereni u ispravnost onoga što rade moćni, koji su uvek u pravu, (jer je u njihovom vitalnom interesu), medijski promovišu to svoje pravo, svoju „veliku dušu“ i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od malih i slabih. I  najveće divljaštvo proglašavaju kao svoje pravo u ime pravde i humanosti.

Na udaru su sve strukture društva, sve institucije, sva vremena. Francuz Rože Mikieli to zapaža u knjizi “Subverzija” (1971): “Pri tome su uvek aktuelna dva cilja: sopstveno javno mnenje koje se u prvoj fazi priprema, kada mu se samo nagoveštava akcija koju ono samo treba da zahteva kao neodložnu i stvar svog morala i svoje države, i javno mnenje u Zemlji pariji. Stvara se određena slika kod sebe i u svetu i razara duhovno i ekonomsko uporište zemlje koja je na nišanu. U svemu tome značajni pomagači su osvedočeni intelektualni autoriteti.

Fenomen poznat iz prošlosti, koji nije imao veze samo sa autoritarnim karakterom vlasti i strahom podanika, nego i sa mirisnim ideološim čarobnim napitkom, kao što je ona trava “moli” u “Odiseji”, kojim Kirka Odisejeve mornare pretvara u svinje, ostavljajući im ljudsku misao. I sa  iracionalnom ljubavlju, o čemu rečit primer daje Ridiger Zafranski u knjizi “Zlo i drama slobode”. Kakvi su bili ti psihološki mehanizmi koji su intelektualce vodili u tabor autoritarnog režima, kao inkvizitore, egzekutore, pritajene gušitelje, kakvi su bili modeli manipulacije, prinude i nagrađivanja, o tome je već dosta pisano. Totalitarni hardver prošlosti zamenjen je totalitarnim softverom ovog vremena koji modifikuje i modernizuje te “svagda iste obrasce”. “Nevolja današnjeg sveta jeste neuviđanje nevolja”, piše profesor Mihailo Đurić u knjizi “O potrebi filozofije danas”, a jedna od tih današnjih neuviđenih nevolja jeste razaranje duhovnih vrednosti i praksa da intelektualci iz interesa, ili nekritički, prihvataju zahteve novih moćnika, svesno maskirajući njihove ciljeve, ili, ponekad, nesvesni svega, jer su se ciljano doveli u stanje nesvesnosti. “To je vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti a onda postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze”, pisao je nekada akademik Nikola Milošević.

Nije, pri tome, na udaru samo sadašnjost nego i prošlost, jer “kontrolisanje prošlosti svakako predstavlja veliki deo mogućnosti kontrolisanja sadašnjosti”, kaže oksvordski profesor Dominik Liven, naglašavajući da “oni koji drže moć nastoje da svojim tumačenjem istorije očuvaju svoju moć i da proglase da su njihova zajednica ili njihova ideologija pravedni, da su to uvek bili i da postoje za dobrobit čovečanstva.” Oni su, dakle, dobri momci, a mi smo svakako loši momci. Tako jeste sada, tako će i biti a tako je i bilo. Zbog toga što smo loši sada, bili smo loši i u prošlosti. I to moramo da otkrijemo. Sve to što su o nama u prošlosti pričali i pisali blagonaklono, sumnjivo je, jer je izvađeno iz negativnog konteksta. I verodostojno je samo ako se uz belo priloži i crno. Nismo mi baš tako dobri, poučava nas G.A. Mnogo smo lošiji. Lošiji od dobrih. Nemojmo se zavaravati. Ako saznamo koliko smo loši, bićemo mnogo bolji. Lošiji smo i od sebe. Jednostavno loši. Nismo mi takvi kakvi jesmo, nego smo i gori.

Ali, Gataličina crno-bela naiva i nije predmet ovog teksta, nego svest koja propagira takav sistem vrednosti.

Prof. dr Milo Lompar prihvatanje takve logike naziva “duhom samoporicanja”, a mogli bismo, imajući na umu jedan roman Mišela Uelbeka, taj programirani poremećaj nazvati “duhom pokoravanja”. U pitanju je neka vrsta samohipnoze koja sjedinjuje samoporicanje i pokoravanje, i mimikriju koja po potrebi sofisticirano maskira taj fenomen.

Medijska manipulacija ima tu globalnu i lokalnu moć da uguši, prikrije, poništi drugačije mišljenje. O tome je autor ovih redova napisao seriju tekstova još krajem devedesetih, u svojim kolumnama “Slovo o jeziku”, u listu Intervju, a 1992. godine je objavio tekst u kojem je našim medijskim moćnicima dokazivao da će “izgubiti propagandni rat protiv sopstvenog naroda”. Tako doslovce, i ostao bez posla devet godina. I: da brane vlast tako žustro “jer više nije reč samo o goloj vlasti nego i o goloj koži”.

Dvadeset tri godine kasnije delimo stav Harloda Pintera, koji je govorio da je “svaka istina tek varljiv odraz stvarnosti… Ali, kao što sam rekao”, kaže britanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, “traganje za istinom nikad ne sme da stane. U njemu ne sme da se kasni, niti može biti odgođeno, sa njom se mora suočiti, baš tu, na licu mesta”.

Naravno da u 13 poglavlja knjige, na 1020 strana, ima i negativnih tonova i komentara, ali tema negativne percepcije malo je složenija nego što je shvata Gatalica, koji negativno izjednačava sa svinjcima kao predsoblju javne kuće a priređivačima nonšalantno pripisuje “snažno kolažiranje” slike o Srbiji! Pored svega što je Rid napisao o “istrebljenoj naciji”, njemu nedostaje i jedan prikaz svinjca kroz koji se, navodno, prolazilo u kupleraj, da bi slika o Srbiji bila autentičnija. I to hoće u naslovu, izdvojeno, krupnim slovima.

“Uprkos odsustvu ovakvih tonova, “Serbiju 1-2 trebalo bi preporučiti, ali samo za naporedno čitanje s ostalim knjigama koje su lako dostupne”, zaključuje bezazleno pisac teksta na kraju prikaza.

Dobra ideja.

Mogao bi preporučitelj da sastavi bibliografiju takvih knjiga. Čim se čitalac malo zanese, imao bi priliku da odmah uzme jednu gorku dozu da se ne bi zaneo još više.

Levo dobra Srbija, desno loša Srbija.

Smiješane najlakše se piju.

Impresionira neobaveznost sa kojom Gatalica sve to izgovara, i lakomost da na svoj konto, nonšalantno, upiše lake poene. One što dolaze kad loptica zakači tenisku mrežu, koje imaju svoje žargonsko ime. Kada bi se pravila ATP lista sa takvim poenima, mnogi bi se sa ovijeh strana našli na top-listi među prvih deset igrača. Ili prvih sto. Uz pomoć čarobnice Kirke.

Gatalica je očevidno ozbiljan kada predlaže ono uporedno čitanje. Ima ljudi koji iskreno veruju, iz dna duše, i dublje, u svaku svoju reč. Samohipnotički veruju, uprkos raciju koji se tu i tamo probudi. Nema tu pomoći, ni nama ni njima. Manipulatori manipulišu svesno ili manipulišu nesvesno, ali uvek manipulišu. Ovi drugi su, može se reći, skoro nedužni jer reaguju instinktivno, bez obzira da li je dugme pritisnuto ili nije. Metode su uglavnom iste, menja se samo ideologija. Pri tome, postupak manipulativne argumentacije obično ima za cilj da napad koji propagira svojom pričom predstavi kao puku odbranu. U ovom slučaju, Gatalica brani čitaoca od lepe slike Srbije, prihvatajući crno-belu šemu kao odraz istine i objektivnosti u savremenom svetu.

A možda je u pitanju samo arogancija, ona koja redovno prati osrednjost i “snažnu” ambiciju!

Cui bono!, rekao bi Ciceron.

2015.

 


[1]   “Prikaz” je objavljen u nedeljnom izdanju Blica 8. februara 2015. Komentar priređivača, u znatno kraćem obimu, Blic i Gatalica (urednik podlistka) nisu hteli da objave.

 

Comments (4)

Tags:

Lovci u mutnom

Posted on 31 July 2015 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

 

Lovci u mutnom

 

LOVAC U MUTNOM – sintagma koju upotrebljavamo kada želimo da ukažemo na nekoga ko nečasnim sredstvima ostvaruje cilj, ko ne preza od mutnih radnji, izvan propisa, morala i zakona. Takvu osobu sintagma određuje kao LOVCA gipkog mačjeg hoda, oštrog oka, prefinjenog sluha i njuha, izvanrednog refleksa koji strpljivo i uporno čeka u zasedi, nepogrešivo procenjuje pravi trenutak za skok i DOLAZAK MUTNOG VREMENA KOJE JE NAJPOGODNIJE ZA DOBAR ULOV. Novinari i običan svet sve češće, kako stvari izlaze na videlo, upotrebljavaju množinu: LOVCI U MUTNOM. To je ono što posebno zabrinjava. Zvuči paradoksalno, ali što je više lovaca u mutnom teže ih je pronaći. Kako ih uloviti i izbaciti na suvo, kad se u mutnoj vodi ne mogu prepoznati. Ni lovci u mutnom, ni MUTIVODE. Doduše, znamo da se mutivode drže uglavnom dna, dok lovci u mutnom operišu po svim prostorima, i na površini, i na najvećim dubinama, uvek spremni, uvek na oprezu.

Kad se razbistri, zinućemo od čuda kad budemo videli to što ćemo videti! Lupićemo se po čelu i upitati gde su nam bile oči. I na sebi ćemo ugledati skliske naslage mulja. Kako ga bar pod rukom nismo napipali?! Kakva nam se to skrama navukla na oči, te ni u bistrom mutno nismo videli. Sada: uši nam pune mulja, nozdrve pune mulja, pod pazuhom – mulj… Glib između prstiju, u obrvama… ispod jezika mulj, talog, punoglavci. Neće biti vremena da sve to saperemo!

Mutna voda je velika opasnost i veliki izazov, i za poštena čoveka. Love i oni koji to nisu nameravali. Neki prosto spasavaju glavu, neki gube glavu, gube orijentaciju, zavara ih tolika mutna voda.

brod budala

Iskusni, prekaljeni, osvedočeni LOVCI U MUTNOM u mutnoj vodi snalaze se kao i u bistroj. Sve dobro vide, sve dobro znaju. Znaju topografiju dna, raspored obala, tajne kanale, podvodne pećine, uvale, opasne grebene, nalete vetrova… I svuda mute. Najradije love i mute jezikom i rečima. Obilato koriste BLATIZME. Mute uzvodno, mute nizvodno, mute kurjački i janjeći, mute u prošlost, u sadašnjost, i budućnost, mute za svoje dobro, mute za svoje opšte dobro, mute iz kaprica i iz zabave, sipaju mutne reči iz klozeta i slivnika sudbinski zabrinuti za budućnost, navode mutnu maticu pod naša grla, mute sa spremljenim koferima i okovanim škrinjama. Mute knjigama, mute rečima, mute s dva prsta, mute sa svih deset prstiju, mute još malo koliko im je ostalo za mućenje, dok ne odu neopaženi. Ljudi ginu – oni mute. Ljudi tuguju – oni mute! Mute odozdo, mute odozgo. Sa ove i sa one strane, spreda i straga, stalno dodaju mulja, da se voda ne izbistri, brljaju vodu, da se mulj ne slegne na dno. Jer kad se stiša i slegne, ugledaćemo što dosad nismo videli! Zanemećemo pred tumorom koji se nakotio u tom mulju.

Ali, udariće bistra voda i na našu vodenicu.

Voda koja ne pazi ni kumstva ni prijateljstva!

Voda koja svašta opere do pogana jezika!

Voda koja svašta opere do crna obraza!

Voda koja sve nosi izvan sramote!

Voda koja sve pere osvem grijeha!

Lepote: Voda riče, a mlini melju!

1987.

 

Comments (2)

Tags: , , , , , , , ,

Poslanica Ginteru Grasu

Posted on 14 April 2014 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

 

Poslanica Ginteru Grasu

 

Her Gras,

 

„Bit pacova je trostruko razbacivanje koje transcedentalno izvire u svetskom projiciranju pacova ili u kanalizaciji”, stoji u Vašim „Psećim godinama”. Harold Pinter prepoznao je u ovom vremenu to „svetsko projiciranje pacova”. „Zarad održavanja vlasti”, kaže on, „od suštinskog je značaja da ljudi žive ne saznavši istinu, čak ni istinu vlastitih života. Zato je ono što nas ovde okružuje zapravo ogroman i gust splet laži kojima se hranimo.”

Dogodilo se, eto, da ste i Vi (postali) jedna od velikih laži savremenog sveta, uprkos svojoj savršenoj tehnici prikrivanja. Toliko ste se dugo borili protiv sebe i stekli veliku slavu, krijući ko ste! Zakopano sećanje je kao zakopana kost za koju ne znamo u koju smo je rupu zakopali. Ali vreme oglođe i tu „kurjačku spilju” pamćenja. I očas, uvidimo koliko smo duboko i trajno u kolopletu „psećih godina”. Ili pacovštine veka.

„Istina, pacov truli i bez pacovštine, ali nikada pacovluk ne može da bitiše bez pacova.” Reči Vašeg junaka, dragi Gintere.

Godina 1999. je prelomna godina u našim životima. Vi ste dobili Nobelovu nagradu za književnost, mi smo dobili bombe (redosled je obrnut, i, sigurno, slučajnost) koje ste Vi opravdali svojim govorom. Bilo je to 26. marta, u Gradskoj biblioteci, u okviru sajma knjiga, u Lajpcigu. Pravo vreme i pravo mesto za komandu jednog pisca! I pravi grad. U Lajpcigu je „Vuk, Stefanov sin, Srbin” piše veliki Gete u članku „Srpska književnost”, „u godinama 1823. i 1824. štampao tri sveske narodnih pesama u originalu”… koje se „mogu staviti uz ’Pesmu nad pesmama’”.

Vidite gospodine Gras, mi ovde imamo pravo na nešto drugačiji pristup Vašem „otkriću”, i Vašoj poslanici Srbima, toliko drugačijoj od „Srpske poslanice” koju je dan posle bombardovanja Beograda napisao Bertold Breht („Padoše tvoje bombe i napraviše jame, / Veće od naših srušenih kuća…”). Nas ste zadužili. Ovde su ljudi ginuli. I ta činjenica ne dopušta metafore i okolišenja. Komande se ne menjaju vekovima, ni prizori koji ostaju iza komandi, slični onima koje Vi opisujete u svom dnevniku. Čitali smo Remarka, kojeg navodite, čitali smo i našeg Crnjanskog, i „Magnum krimen” smo čitali, Viktora Novaka, znamo to iz mnogih drugih knjiga, ali citiraćemo kako mladi esesovac Gras, pripadnik elitne jedinice „Jerg fon Grundsberg” mnogo godina kasnije, u svom dnevniku „Pri guljenju crnog luka”, doživljava svoje stradanje: „Strah je zagospodario mojim bićem… Oko mene se pružao prizor pustoši… Među mrtvima su puzali preživeli, ili su stajali kao i ja, skamenjeni od straha…. Pogled mi je bio ustremljen ka lešu momka čiji je grudni koš bio potpuno otvoren… Gledao sam u njegova creva i okruglo lice koje se, učinilo mi se, u trenutku smrti smanjilo…”

Zamenite imena gradova, gospodine Gras, upišite umesto gradova i sela iz Vašeg dnevnika, Grdelica, Niš, Aleksinac, Varvarin, Batajnica, Ralja, i dobićete prizore koje opisujete.

Svetska javnost će se, bez sumnje, dugo baviti vašom esesovskom prošlošću i raspraviti da li ste krivi što ste ćutali 60 godina i licemerno sudili drugima, perući svoje „pseće godine koje grizu jedna drugu za rep.” Pretpostavljam da Vam neće verovati samo na reč, nego da će Centar „Simon Vizental”, ipak, pokrenuti temeljniju istragu. Ali, jedno je sigurno, gospodine Gras, krivi ste zbog toga što ste pristali uz novi fašizam 1999. godine, što ste biranim rečima blagoslovili operaciju „Milosrdni anđeo”, koja tako podseća na operacije iz 1939. godine. („…Ako i svi iznevere, mi, međutim ostajemo verni.”)

Grass, 1944

Ima previše dokaza za to, barem danas, sedam godina kasnije. Čitajte Handkea, čitajte Brehta, čitajte Pintera, čitajte Solženjicina, čitajte Čomskog. Prelistajte druge knjige. Čitajte Viktora Igoa iz 1871. (članak „Za Srbiju”) i dnevnik Dostojevskog iz 1877. (o „prokletim interesima evropske civilizacije”); Migela de Unamuna iz 1918. (članak „Za srpski narod”); Malroa i njegovo pismo Narodnoj biblioteci Srbije: „Dok su, u najmračnijim časovima poslednjeg rata, posle Varšave, Roterdama i Denkerka, preostali narodi predavali Trojnom paktu svoju sudbinu i svoju teritoriju”, piše Malro, „Beograd se, jednog prolećnog jutra 1941, pobunio. Sa svim svojim narodom on je izabrao slobodu, dok se ceo kontinent pokorio. Odmazda koja će uslediti imala je razmere besnila, izazvanog tom nepokornošću.”

„Razmere besnila”, her Gras! Taj izraz kao da je preuzet iz „Psećih godina”. Na taj grad ste vi odapeli svoje reči kojima ste faktički opravdali „besnilo” novih gospodara sveta.

Ali, znate Vi, sigurno, sve. Znate Vi više nego što mi znamo.

Zašto Vam pišem? Ne verujem da ćete priznati svoje danas kao što ste priznali svoje juče. Prosto, to bi bilo protiv onih koji su Vas naterali da stanete uz njih i pozovete na bombardovanje Srbije. U protivnom, mogli bi Vam pronaći da ste Vi, ipak, ispalili neki metak. U samoodbrani. Ne verujem da će Vas mnogo potresti fraza da je piščeva krivica veća nego komandantova. Branićete sigurno stav da smo dobili ono što smo  zaslužili. Pišem Vam zbog onih koje čudi naša tvrdoglavost. I zbog onih koji bi da nam ukinu pravo da se branimo, onih koji od nas traže priznanje i potpunu, ratnu i duhovnu kapitulaciju. Da učinimo nešto na šta Vi, inače, nikada niste pristali. Uzgred, imam i nekih ličnih razloga koji su u vezi sa godinom 1945-tom, zbog koje sam, u romanu „Sančova verzija”, napisao, misleći na ovaj, naš, novi rat: „Neka se maknu sa pozornice svi koji neće da igraju ovu komediju, ovu ljubavnu priču u kojoj se događaji prikazuju kao da je sve plod piščeve fantazije, iako je je rat koje određuje sudbine junaka – s t v a r a n.”

A šta znači to „stvaran”, znamo i Vi i ja, i svi oni koji danas, bilo gde, čekaju da im se očevi vrate iz rata.

Pristali ste uz komandante, her Gras, i sad Vam sleduje komandna odgovornost. Nekada Hitler i SS – danas Vesli Klark i NATO. Komandanti uvek imaju svoje mrtve i svoja odlikovanja, gde god bili. Oni najvise odgovaraju Mefistovom profilu „zemljinog malog boga (Geteov „Faust”): „A uma sav mu smer / Da bude zverskiji no sama zver.”

Geboren-in-unruhigen-Zeiten

 Sećam se jednog teksta koji je objavljen u „El paisu”, 4. aprila 1999. godine. O jednom generalu, i jednom humanisti. General je Vesli Klark. Humanista je Havijer Solana. Pisac teksta „Dve ukrstne sudbine” je Gabrijel Garsija Markes. A Vi me, tako namrgođeni, podsećate na tog nasmešenog humanistu, koga, piše Markes, „u svetu bije zaslužen glas čoveka koji se najviše smeje i grli”.

Otkud Vi s njima gospodine Gras? Takav pisac!? Zasšto ste u tome učestvovali? Zašto ste se stavili na spisak onih čiji je pristanak trebalo dobiti, kako Noam Čomski definiše najamnički soj? Da li odgovor daje vaš junak Matern?:

„Diskutant: ’Čiji je Pluton?’”

„Matern:’Pripada onome ko mu da da ždere.’”

Odgovor je, naravno, nesto složeniji: „Naša još uvek nesavladljiva prošlost”, kako stoji u romanu „Pseće godine”, obavezuje u sadašnjosti. Nesto su znali o Vama, i to je to. I sve vreme su to znali o Vama, i sve vreme ste Vi znali da to o Vama znaju. Ulovili su Vas, Gintere, književni prinče. Priterali su Vas, a Vi ste izabrali da čučnete, umesto da kleknete.

Verujem da će Vam stići još koji otpozdrav odavde, sličan onome koji ste dobili 1999. od tadašnjeg predsednika Udruženja književnika Srbije, Slobodana Rakitića, koji Vas je pročitao: „Vaš stav shvatam kao osećanje krivice, kao da njime lečite neke svoje duboke komplekse. Pokajanje je, međutim, jedini put da se krivice oslobodite a ne da pravdate bombardovanje jednog starog i ponosnog naroda. Za pokajanje nikada nije kasno.” (Politika, 3. april 1999)

Entlassungspapier Guenter Grass

Za pokajanje nikada nije kasno, uistinu, kao ni za ispravljanje grešaka. Godine 1994. dodeljena Vam je nagrada „Karel Čapek”, i ovom prilikom želim da Vas na tog češkog humanistu podsetim. „Pre dvadeset godina smo svojom političkom verom stajali protiv fronta – koji su činili velikogermanizam i hungarizam”, piše Karel Čapek, u praškim „Lidovim  novinama”, od 28. oktobra 1934. „Ova situacija se ponavlja još jače. Pre dvadeset godina smo s posebnom ljubavi i saučestvovanjem mislili na krvareću Srbiju; i ta se analogija ponovo ostvaruje”.

Vi ste, gospodine Gras, doprineli da se ta analogija ostvaruje. Malo 1943, malo 1999. Bojim se da, posle svega, ne zaslužujete nagradu koja nosi ime tog časnog čoveka.

Za svet je Vaš slušaj pitanje morala i etike. Za nas ovde je to pitanje koje isključuje retoriku i podrazumeva jasnost sa kojom je izraelski premijer Olmert nedavno raskrinkao licemerje svih vojnih, političkih, književničkih i filosofskih NATO komandanata, i svih njihovih pomagača u medijima. Uključujući i Vas. „Odakle im pravo da pridikuju Izraelu”, pita se on, „Evropske zemlje su napale Kosovo i pobile na hiljade civila. Deset hiljada. A nijedna od tih zemalja nije bila pogođena, pre toga, ni jednom raketom.”

Her Gras, u Norveškoj su spaljivali knjige Knuta Hamsuna.

Vaše su ovde, u Srbiji, vraćali u biblioteke.

Oni koji ih budu ponovo čitali, imaće jednu činjenicu više o Vama. I o nama. Jer, sve što ste ikada rekli, o bilo kome, sada podleže novim merilima.

Sećam se onog pitanja iz vašeg romana:

 „Brojali smo do osam, kako se zvaše deveti?”

Glas odavde:

Deveti je Gras. Ginter je 999-ti.

Glas iz romana:

„Ako hoćete da se ispovraćam prijatelji,

onda mi pridržite lavor!

Sav pasulj pojeden pre mnogo psećih godina

prepustiću vam bez ustezanja.”

Glas odande:

„Trebalo bi ga zaustaviti u starenju, da bi ga što duže pokazivali potomcima.”

Glas odavde:

Želim Vam dug život gospodine Gras.

 

 

Objavljeno u beogradskim Književnim novinama, 2006.

Comments (7)