Archive | Knjigohranilište

Tags: , , , , ,

Zanimljivo,zavodljivo i neočekivano ili sve se ponavlja osim života

Posted on 18 March 2017 by heroji

Ilija Bakić

 

Zanimljivo,zavodljivo i neočekivano ili sve se ponavlja osim života

 

„I noć se uvukla u njegovo srce“ Đorđa Pisareva; izdavač Agora, Zrenjanin, 2015.

 

Đorđe Pisarev (1957), zapaženi pisac srednje generacije, svojim novim romanom čini sledeći odvažni korak u pravcu sopstvenog definisanja mesta literature u totalitetu sveta. Kao jedan od retkih autora koji je ostao dosledan postmodernističkom doživljaju stvaranja i uloge umetnosti/književnosti u svakodnevici, Pisarev se konstantno razlikovao i razlikuje od literarne matice (i matrice) kojom se kreće većina ovdašnjih savremenih pisaca. Njegovo stalno traganje za novim vizurama i rakursima odnosno distanca prema tradicionalno realističkom literarnom ključu podrazumevali su „upotrebu“ fantastike, eskapizma, korišćenje žanrovskih ikonografija, karikiranje odnosno mimikrijsko, manirističko oponašanje stvarnosnog. Stepen približavanja ili otklona od realnog varira od knjige do knjige, a iza svih njih stoji napor stvaranja literature koja prevazilazi „oponašanje“ stvarnosti „obogaćeno“ prigodnom poukom. Ovog puta, u romanu simboličnog naslova „I noć se uvukla u njegovo srce“, već na prvim stranicama nedvosmisleno se otkrivaju dve paralelne i fizički susedne realnosti: savremeni Novi Sad u kome živi novinar Grab i Park dobre nade, alternativna stvarnost ili fiksacija u koju će Grab lako ušetati i u kojoj su prostor i vreme potpuno drugačiji ali jednako uverljivi. Primamljivost tog drugog sveta očarava ali i muči Graba suočenog sa mizernom trivijalnošću sopstvene „realne“ egzistencije koja podrazumeva otaljavanje nezanimljivog posla „serviranja“ nebitnih i isfabrikovanih vesti (neretko ukradenih od drugih kuća); ni njegove psihijatrijske seanse ne uspevaju da ga iz životne apatičnosti „vrate na pravi put“. Kako osnovna priča odmiče spoj, preplitanje i konfrontacija „običnog“ i „parkovskog“ sveta, u kome je sve „zanimljivo, zavodljivo i neočekivano“, očigledni su pa njihovo razlikovanje postaje otežano sve dok ne postane  nemoguće jer dva sveta, čini se, neraskidivo srastaju pa se redakcijski trenuci nastavljaju u putovanja brodom „PraBigl“ do egzotičnog Galapagosa sa koga će se putnik/novinar/prirodnjak vratiti u napušteni grad koji je, možda, (jednom) bio njegov ali je od njegovog odlaska do povratka prošlo previše vremena.

Nakon uvodne priče „Ljubav u Parku dobre nade“ koja postavlja kostur situacije/zameštateljstva slede segmentni koji će ovu postavku razvijati ali na drugačije načine, fragmentarno i zadesno/nelinearno u, naizgled, drugim formama/žanrovima. Prvim segmentom/prilogom „Park: Hronike“ razvija se mitologija Parka: u kratkim zapisima objašnjavaju se (ili mistifikuju) njegovi delovi, istorija, varljivi Zakoni/principi po kojima (ne) funkcionišu. Krajnji utisak je da Park jeste/može biti svet/stvarnost za sebe. Celinu naslovljenu kao „Parkovska književnost“ čini „Izveštaj o svetu vrata, ogledala i imena“ i u njemu se, kroz opise/prikaze pojedinih proznih dela, raspravlja o značaju i dometima književnosti i njenom odnosu prema stvarnosti koji je odražen u stavu „Nova svest parkovskih prozaista podrazumeva shvatanje o nesvrsishodnosti mimetičke književnosti.“ U tekućoj nam stvarnosti (koja očito ipak nije tako daleka od „parkovske“) ovaj stav bi se lako prepoznao kao postmodernistički sa složenim dilemama koje otvara, počev od one u kom smeru se nemimetička proza može/treba kretati?

Sledeća celina „Put devojčice sa šibicama“ unekoliko je antiteza „Izveštaja…“ jer nju čini poezija (nekoliko pesama postoji već i u delu „Ljubav…“) koja dokazuje da može biti jednako faktografski uzbudljiva i ubedljiva ali i nadahnuto lepšava i asocijativna. Završni segment „Park: Rečnik“ koncipiran je kao pojmovno/fenomenološki abecedni pregled odrednica sa tekstovima o svakodnevnim stvarima i pojavama (cveće, darovi, lokomotiva, suze…) pomešanim sa analizama/definicijama apstraktnih/filozofskih termina (alternativna, drugačija stvarnost, univerzum, život…). U njima se, pak, otvaraju dveri drugačijih značenja i postavljanja u šire kontekste što, pre ili kasnije, svaki od pojmova dovodi u vezu sa sveprisutnom literaturom i, napokon, sa stvarnostima, onom (samo naizgled) „običnom“ i onom „parkovskom“. Dualitet, međutim, ne znači konflikt već otkrivanje i ukazivanje na nepostojanje samo jednog viđenja/tumačenja pojavnog uz otvorenu dilemu koje od njih je pretežno i važnije. Konačnog odgovora, naravno, nema mada ima mnoštva naznaka, asocijativnih veza i nizova.

           i_noc_se_uvukla_u_njegovo_srce

„I noć se uvukla u njegovo srce“ predstavlja se kao roman koji odbija da bude puki pogled na svet i njegovo oponašanje već namerava da sebe izgradi kao zaokruženu pojavu/realnost. Takvim stavom/ambicijom iskušava se i sama romaneskna forma, njene granice odnosno ono što jeste i nije roman. Po viđenju Đorđa Pisareva roman (kao ni svet) nema granica, ni formalnih ni sadržinsko/suštinskih. U njemu mogu ravnopravno da stoje proza i poezija, zapis, esej, prikaz, crtež. Pozicija pripovedača nije zadata, on može biti „sveznajući“ a može da ga i ne bude jer je utopljen u ulogu kritičara, filozofa, analitičara. Ton dela takođe nije nepromenjiv već zavisi od sadržaja i raspoložanja/intonacije teksta, od učenog do posprdnog, lirski intoniranog ili ciničnog. Jednako takav je i odnos prema kontinuitetu i linearnosti pripovedanja/kazivanja. Sve ovo relativizovanje ustaljenih kanona i šablona ima za cilj da se dosadašnji dometi romana i proze stave pod znak pitanja, da se smanji distanca između teksta i onoga o čemu on govori, da se ukine odnos primarnosti i njegovog oponašanja, da se, konačno, fizičko izjednači sa mentalnim/duhovnim kao samosvojnom celinom sposobnom da, i pored preplitanja, budu samostalna i kao takva postoji i opstaje. Literatura/proza/poezija imaju svoje magije i misterije koje nisu manje vredne od onih u stvarnosti. Da bi se to sagledalo i spoznalo potrebna je otvorenost prema senzacijama i drugačijim doživljajima. Ili, kako Pisarev kaže, „Literatura nije igra, ona je samo nešto drugačija stvarnost. Postoje uvek stvarnosti koje paralelno teku; u jednoj ste Tezej, u drugoj sam Minotaur, u trećoj Arijadna koja razmotava klupko.“ Život u mentalnoj (i virtuelnoj) stvarnosti nije drugorazredan u odnosu na onu fizičku. Između njih ima mnogo veza ali niti se može niti sme jedna nadmoćno/nadmeno stavljati iznad druge. Bez fizičke stvarnosti nema one mentalne ali i obrnuto, bez mentalne fizička je osuđena na brzu propast. Kao potvrdu toga autor kaže „sve se ponavlja osim života“ (mada, ipak, ne precizira kog).

Mitologizovanje i mistifikovanje literature, drugačijih, nesvakidašnjih pogleda na nju i iskoraka iz njenih ustaljenih uloga, uz vrcavu visprenost, dobrodošlu duhovitost i blagu posprdnost (prema svemu i svima) esencije su ovog romana i čine ga izvanrednim delom oplemenjene nove osećajnosti potpuno apartnim u savremenoj nam prozi.

Comments (2)

Tags: , , , , , , , ,

Pozdrav od Džona Lenona

Posted on 23 February 2017 by heroji

Aleksandar Radović

Pozdrav od Džona Lenona

Dragan Bunić. Svetska federacija. Novi Sad: Prometej, Udruženje Intelkapital, 2016.

 

          “U svetu postoji jedno carstvo…” nije samo početni stih popularne dečje pesmice već i realnost jednog publicističkog teksta. Ono što nisu uspeli Rimsko, Sveto Rimsko carstvo nemačke narodnosti Fridriha Barbarose, Napoleon širenjem do Ilirskih provincija, Habzburgovci, ruski carevi niti Otomanska imperija pošlo je za rukom – Draganu Buniću.

Autor knjige Svetska federacija uspeo je u nameri da čitav svet, svet društvenih odnosa, obujmi i predstavi u jednom drugom svetu – svetu književnog teksta, metafori samoj. Zelenkaste broširane korice knjige i stranice (njih ukupno 279) u trinaest poglavlja, sa potpisom Jugoslovena  i švajcarskog državljanina Dragana Bunića, otkrivaju čitaocima istorijat ideje o stvaranju jedne svetske države i potrebu da Svetska federacija dobije svoj puni međunarodno-pravni subjektivitet.

Put do realizacije neće biti nimalo lak, ali “od njive do trpeze dugačak je put”.[1]

Istorija potrage i potrebe za “Ujedinjenim kraljevstvom građana sveta” seže do antičkog filozofa Zenona i njegove škole. Jer, kako piše diplomirani pravnik (sa dva fakulteta u dve države!) i kriminolog Dragan Bunić “ideja o jednoj državi, a time i o jednoj vladi, jednom caru, kralju, predsedništvu u svetu, stara je koliko i sama država”.[2] Ovu činjenicu autor iznosi u prvoj rečenici prvog poglavlja Svetske federacije i do kraja završnog poglavlja ubedljivo obrazlaže istorijske, pravne, ekonomske i kulturno-istorijske razloge za ideju čije su pristalice u prošlosti bili, između ostalih, Simon Bolivar, Viktor Igo, književnik i vizionar Herbert Džorž Vels, Vinston Čerčil…

Ideje o neophodnosti saradnje država i njihovih grupacija kako glasi naslov prvog poglavlja Svetske federacije Dragan Bunić obrazlaže imajući na umu dva dvadesetovekovna neuspešna pokušaja objedinjavanja resursa sa odrednicom “međunarodni, internacional”. Nedovoljna kohezija i suprotstavljenost interesa velikih sila pobednica u Prvom svetskom ratu (Antanta) dovela je u krizu Ligu (Društvo) naroda osnovanu Versajskim mirovnim ugovorom 19. aprila 1919. godine. Neefikasnost rada Lige naroda, smatra ispravno Bunić, nije bila uzrokovana izostankom potpisa predstavnika Sjedinjenih Američkih Država sa osnivačkog dokumenta Lige naroda. Jer, teškoće u radu Organizacije Ujedinjenih Nacija (koja i danas radi u palati na Ist Riveru u Njujorku) prisutne su mada je SAD jedan od osnivača organizacije (uz bivšu Jugoslaviju) koja je nastala godinu dana nakon kapitulacije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

 


[1] Slogan emisije za poljoprivrednike “Znanje-imanje“ emitovane na TV Beograd tokom osamdesetih godina  20. veka.

[2] Dragan Bunić. Svetska federacija. Novi Sad: Prometej, Udruženje Intelkapital“, 19.

 

Upravo na primeru rada Ujedinjenih nacija pokazuje autor Svetske federacije svu apsurdnost donošenja pravnih normi čije nepridržavanje jeste doprinelo krizi savremenog sveta i država u njemu. Lajt motiv knjige Dragana Bunića, sluti autor ovog prikaza, je da je donošenje zakona i podzakonskih akata u mnogim oblastima (bezbednost, zakonodavstvo, ekonomija, zaštita životne sredine, ljudska prava) i njihovo istovremeno kršenje glavni uzrok postojeće krize (koja se manifestovala najpre u Sjedinjenim Američkim Državama 2007. godine). Dragan Bunić, autor knjiga Svetsko krivično pravosuđe i Ekonomska kriminalistika iz prve decenije 21. veka, ponudio je jedno od rešenja za problem koji je očigledan dugi niz decenija a posebno od kraja osamdesetih godina 20. veka koji je obeležen padom Berlinskog zida.

Svetska federacija Dragan Bunić

            Svetska federacija će biti “savezna država sastavljena od sadašnjih suverenih država koje su članice OUN, ali i od onih koje to nisu”[3] piše član mnogih međunarodnih nevladinih organizacija (Građani sveta i druge) koje od Nešatela u Švajcarskoj do Ženeve i Njujorka svakodnevno rade na ostvarenju svoje ideje.

Pominjana na početku ovog teksta, carstva i kraljevstva tokom istorijskog toka nisu uspeli da ostvare plemeniti cilj koji je predmet knjige Svetska federacija. Rasna, verska i nacionalna netrpeljivost kao i različiti partikularni interesi određenih lobi grupa u savremenom međunarodnom okruženju najviše su uticali da san mnogih stanovnika jedine nam planete ne bude (do danas) ostvaren. Ove činjenice i prepreke premenitoj ideji potencira i Vasilije Milnović u predgovoru Bunićevoj studiji. Od prvih rečenica knjige Svetska federacija kreće i pokušaj rešavanja nezavidnog stanja u međunarodnim odnosima, a Milnović s pravom ističe holistički karakter Bunićevog odnosa prema savremenom svetu.

Knjiga Dragana Bunića Svetska federacija pisana je sa osloncem na frankofone bibliografske izvore a autor citira i dela nemačkih pravnih  ekonomskih stručnjaka kada obrađuje pojedina pitanja u najnovijem izdanju. To je i razumljivo jer Bunić, “naš čovek iz Nešatela”, već decenijama živi i radi u Švajcarskoj. Međutim, i neispisano je prisutno. Uloga slovenskog sveta je važna u integracionim procesima za koje se zalaže Dragan Bunić jer su u 20. veku postojale najmanje tri države (SSSR, SFRJ, Čehoslovačka) čiji je ideal bio zajedništvo nasuprot separatizmu.

Čak i ako državne granice ostanu ovakve kakve su u ovom trenutku, čak i da ne dođe do pomirenja pristalica levih i desnih političkih opcija, čak i da se crnci i belci, četnici i partizani, grobari i delije nikada ne pomire: Svet je stekao još jednu dobru knjigu. Antiutopije književne i društvene stvarnosti respektabilan su žanr umetničke proze čak i pre nego što je objavljen roman 1984 Džordža Orvela.

 


[3] Dragan Bunić. Svetska federacija. Novi Sad: Prometej, Udruženje Intelkapital“, 108.

 

Da je publikovana u vremenu hipi komuna i “dece cveća” o kojem govori i film Bernarda Bertolučija Sanjari (2003), Bunićeva knjiga bi, verovatno, bila proglašena još jednim pokušajem stvaranja boljeg sveta. U ambijentu zasnovanom na diskriminaciji, u vremenu kada su ugledni novosadski izdavač Prometej i udruženje Intelkapital objavili Svetsku federaciju knjiga se čita kao SF roman.

Knjiga Svetska federacija Dragana Bunića promovisana je na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu u oktobru 2016. godine, a očekuju se njeno prevođenje na vodeće svetske jezike.

Comments (2)

Tags: , , , , , , ,

Svetska federacija

Posted on 06 December 2016 by heroji

Svetska federacija

 

Neposredno pred veliki beogradski sajam knjiga, ove godine, ugledni novosadski izdavač Prometej u saradnji sa udruženjem građana INTELKAPITAL, objavio je knjigu Svetska federacija Dragana Bunića. Štampana verzija izdanja svoju promociju imala je na sajmu, a INTELKAPITAL će u dogledno vreme objaviti elektronski format ove izuzetne knjige.

Na tragu velikih svetskih državnika, stvaralaca i vizionara, nadovezujući se na trud svojih prethodnika, Bunić je uz omaž Igou, Čerčilu, Bolivaru, Brijanu, Lotijanu, Velsu – između ostalih koji su se bavili ovom temom – ponudio uzbudljiv koncept uređenja sveta kao model jedinstvene države koja će imati svoju skupštinu, vladu,administraciju i pravosuđe, ali koja će se odreći atomskog naoružanja i oružja za masovno uništavanje.Bunićeva ideja je odvažna – zalaže se za jednu državu s klasičnim državnim prerogativima i poštovanjem svih naroda i država koje bi se morale odreći suverenosti u korist jedne svetske zajednice. Potrebu takvog uređenja argumentuje neuspehom Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti da obezbede mir i prosperitet u svetu.

 SF

 

„Bunićeva knjiga ukazuje na različite modele potencijalne alternativne mondijalizacije, zasnovane na demokratskim načelima i kulturi dijaloga. Da li je moguć jedan postliberalni svet, u kojem neokolonijalizam i tradicionalne imperijalne pretenzije nestaju, zajedno sa ‘humanitarnim intervencijama’ i klasnim jazom između 1% i 99% stanovništva ? To je i najvažniji razlog zbog koga knjiga pred nama ima šta da saopšti današnjem čitaocu, uz adekvatne predloge, ali i otvorena pitanja, koji zahtevaju širu raspravu”‒  piše u predgovoru Vasilija Milnovića.

Dragan Bunić je švajcarski državljanin, koji je završio pravni fakultet u Novom Sadu, gde je zbog političkih razloga i posledične emigracije bio sprečen da odbrani svoju doktorsku disertaciju posvećenu problemima korupcije kao društveno opasnog ponašanja. U Nešatelu je takođe završio pravni fakultet, ovog puta na francuskom jeziku. Objavio je dve knjige na francuskom jeziku, Svetsko krivično pravosuđe i Ekonomska kriminalistika. Jedan je od retkih evropskih autora koji se dosledno bave ovim temama. Svoje priloge objavljivao je na sajtu Kulturni Heroj.

Štampano izdanje Svetske federacije možete poručiti kod izdavača, na adresi:

www.prometej.rs

Elektronsko izdanje knjige biće uskoro dostupno čitaocima našeg sajta.

Više o knjizi možete saznati na osnovu prikaza koji postoji već na šest svetskih jezika – engleskom, španskom, francuskom, ruskom, srpskom, te na esperantu.

Présentation en anglais

Présentation en espagnol

Présentation en esperanto

Présentation en français

Présentation en russe

Comments (7)

Tags: , , , , , ,

Urnebesna literarna avantura

Posted on 30 October 2016 by heroji

Ilija Bakić

 

Urnebesna literarna avantura

„Kapetan Prljavi Fred“ P. Hovard; izdavač Agora, 2015.

 

Svetovi beskrajnih literarnih priča kriju mnoge tajne; na policama univerzalne biblioteke (po)stoje biseri koji strpljivo čekaju da budu otkriveni. Protek vremena za njih je beznačajan ili im, suprotno pravilima, samo povećava vrednost. Osnovni problem u kosmosu Literature je pronalaženje i iznošenje na svetlo dana čudesnih knjiga od kojih čitaocima zastane dah i zavrti se u glavi. Jedna od takvih knjiga je i „Kapetan Prljavi Fred“ koju je napisao i 1940. godine objavio P. Hovard. Iza tog anglosaksonskog imena-pseudonima stoji mađarsko ime Jene Rejto (1905-1943) kojim se u decenijama pred II svetski rat potpisivao popularni pisac pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare. Rejto se, pak, na svojim proznim delima potpisivao kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. Ova šund/petparačka dela učinila su ga poznatim i široko popularnim među čitaocima. No, iza svih ovih dela postoji još jedna tajna – Jene Rejto je takođe pseudonim! Rejto je zapravo Jene Rejh,  Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Za Hovardom/Rejtom/Rejhom su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih lakih, zabavnih pisaca što se svakako može egzaktno meriti tiražima i prodajom knjiga ali, istovremeno, stvara i lažnu sliku o dometi takvih dela, konkretno, u ovom slučaju, o romanu „Kapetan Prljavi Fred“.

Kapetan-prljavi-Fred

U prvom nivou čitanja, reč je o prepoznatljivoj avanturističkoj priči koja se najpre dešava na brodu „Zvezda Havaja“ koji plovi egzotičnim toplim morima sve do Singapura. Otresiti mornar Džimi Džumbus, koji zbog svoje prgavosti i lakog potezanja noža mora da radi dva posla, ložača i konobara, upoznaje na tom putovanju princa prestolonaslednika koji putuje inkognito, avet (koja to i nije) i jednog vrlo zlog čoveka (koji to i nije), Kapetana Prljavog Freda. Posle svakakvih peripetija, u dogovoru sa princom, Džimi se iskrcava glumeći, privremeno, prestolonaslednika a pravi princ odlazi da upozna šareni svet podzemlja, velikih i malih kriminalaca i probisveta. Plan se, naravno, komplikuje i na prestolu i u podzemlju o čemu čitalac saznaje iz Džimijevog dnevnika i opisa prinčevog zlopaćenja po katakombama. Zaplet i rasplet u svemu su žanrovski prepoznatljivi ali se time priča ne iscrpljuje jer je ona nadograđena urnebesnim humorom koji sve boji dodatnim šarmom i dopadljivošću. No, Hovard/Rejto/Rejh se ne zaustavlja na pukom humoru proizašlom iz sklopa okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera. On svoje duhovitosti gradi i na samim rečima i njihovim značenjima, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavoj igrariji šatrovačnim jezikom. Suptilnost ovog nivoa, pak, otkriva postojanje još jednog horozonta na kome se pisac bezbrižno poigrava kanonima žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, gradeći celinu koja nadilazi žanr postajući samosvojna kategorija. Ključni argument u prilog ove tvrdnje je izostanak (za žanr bitnog) senzacionalizma, fingirane i prenaglašene egzotičnosti odnosno ushićenosti koji imaju zadatak da opčine publiku (sakrivajući naivnost i druge manjkavosti priče). Hovard/Rejto/Rejh nema potrebu da na taj način tretira svoj tekst; on potpuno vlada svojom tvorevinom, gradi je slobodno, elegantno i beskrajno duhovito. Ili je možda pisac do ovog (vele)majstorstva stigao ne namerno već instinktivno, literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)?

Kako god bilo delo koje je pred nama dokazuje postmodernistiki kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard/Rejto/Rejh u vreme pisanja „Kapetana…“ definitivno nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je, može se reći, anticipirao (što potvrđuje Borhesovu tvrdnju da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Prolazak vremena samo je pojačao te kvalitete i čitavom romanu dodao novu vrednost ne samo kao klasika petparačke literature već i kao dela koje, i posle 75 godina od objavljivanja, u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini, odiše zavodljivom-vrcavom svežinom (koja je, pak, zalog i daljeg trajanja). Otuda nije nemoguće da će se u nekim budućim godinama za „Kapetana…“ iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

Zahvaljući pomenutim jezičkim kvalitetima romana njegovo prevođenje bilo je vanredan izazov koji je podrazumevao i specifični metod „posrbljavanja“ teksta prema duhu i stilu originala. Ovaj teški zadatak briljantno je obavio Petar Milošević koji zaslužuje sve pohvale. Pohvale i zdušnu podršku zaslužuje i izdavačka kuća „Agora“ koja je čitaocima otkrila i ponudila jedno od najuzbudljivijih literarno-čitalačkih putešestvija u nepoznato u 2015. godini.

(„Dnevnik“, 2015.)

Comments (1)