Vasilije Milnović
Duh humanosti u doba profita
Fenomen „zagonetnog pisma“ u Andrićevoj Gospođici
SAŽETAK: tema ovog rada jeste propitivanje osnovnih karakteristika Andrićevog romana, s naglaskom na odnos novca i ideje humaniteta. Ova tema biće tretirana kako na fonu građanske emancipacije koju Andrić opisuje u ovom romanu na njemu svojstven način društvene kritike, tako i na motivu „zagonetnog pisma“, koji je više psihološko-filozofskog karaktera. Oba ova pravca tumačenja – roman kao kritika društva i kao psihološki ili filozofski roman – polaziće iz samog karaktera Rajke Radaković. Takođe, ovaj rad će se baviti i određenim anticipatorskim značajem Andrićevog romana, u kontekstu kasnijeg razvoja srpske književnosti.
KLJUČNE REČI: pismo, nesvesno, društvena kritika, psihološki roman, roman karaktera, humanitet, profit, Gospođica, Ivo Andrić.
Roman Gospođica Ive Andrića, od početka je doživljavan kao slabije uspeo[1] deo tzv. bosanske trilogije (uz dela Na Drini ćuprija i Travnička hronika), gde bi zajednički elemenat činio, pre svega, kontekst bosanske istorije, uz hroničko prikazivanje vremena i pojedine motive date u legendarnom ili paraboličkom maniru. To je uslovilo slabije interesovanje kritike za ovaj roman, na šta se više puta i sam Andrić žalio.[2] Međutim, ukoliko se pod pojmom trilogije, između ostalog, podrazumeva redosled: teza-antiteza-sinteza, onda bi Gospođica u kontekstu Andrićeva dva prethodna romana, zauzimala sasvim posebno mesto, prilično odeljeno od njegovih romana-hronika. U tom smislu, njegovi romani-hronike bi se pre mogli dovesti u vezu s pripovetkama sa istorijskom tematikom. Uostalom, za razliku od prethodnih romana, koji slede linearni tok događaja obrazujući hroniku, u Gospođici je, sa opisom smrti glavne junakinje na početku i na kraju romana, kao i s njenim mentalnim vraćanjem u prošlost u toku jedne večeri, na sceni cirkularni sklop i okvirna konstrukcija zasnovana na retrospektivi. Takođe, umesto balkanske istorijske problematike na relaciji Istok-Zapad, u Gospođici je u središtu pažnje istorija pojedinca, povezana sa određenim istorijskim mizanscenom. U tom smislu Gospođica se, pre nego bilo koje drugo Andrićevo delo, može smatrati – modernim evropskim romanom. I to neopravdano zapostavljenim romanom, koji je ostao tradicionalno klizav teren za tumače, svojevrsna „vežba koja ne prestaje da zbunjuje kritičare.“[3]
[1] Videti: Palavestra, Predrag, Univerzalna dimenzija Andrićeve proze, Književne novine, 16.10.1971; Protić, Predrag, Veliki pisac i njegov promašaj, Književne novine, 1.12.1976.
[2] „A Gospođica je pravi roman, mnogo više nego moje hronike. Za hronike ja sam naučenjački pribrao a zatim stvaralački provario ogromnu građu. Za Gospođicu sam uzeo građu jedino iz svakodnevnog života i nisam upotrebio ni jedan arhivski, pisani dokument.“ Dimitrijević, K., Ivo Andrić, Gornji Milanovac, 1981, str. 67.
[3] Hawkesworth, Cilia, Ivo Andrić: Bridge Between East and West, London, 1984, p. 173.
Za razliku od Andrićevih junaka u njegovim pripovetkama sa istorijskom tematikom i u romanima-hronikama, koji su odmah na početku obeleženi razlikom u odnosu na svoje autohtono okruženje, u njegovom romanu iz urbanog života – Gospođica, na sceni je postepeno udaljavanje glavnog lika od centra ka margini. Dok je u prvima, pored figura glavnih junaka, prikazano i sve ono od čega je Bosni bilo teško, ali i ono što je na tamni život Bosne bacalo bogate šare, u potonjem Andrićevom ostvarenju je pred nama, pre svega, jedan „roman karaktera“: novog, modernog i asocijalnog lika, jednog od prvih „urbanih gubitnika“ u srpskoj književnosti.[4] Shodno tome, u prvima se podiže pred našim očima negdašnje vreme s logorima i hanovima, sa čaršijama i kahvanama, s prljavim i surovim životom i s vazda živim drumovima po kojima putuju neki strašni, tajanstveni i smešni tipovi kao što su Đerzelez Alija, Mustafa Madžar, Mula Jusuf ili Ćorkan. Tu se putuje, zakonači, pa se ujutro dalje ide, pa se sretne kaluđer, pa Cigani ili paše i vojske koje se sele iz logora u logor, pa neko veselje, pa reka preko koje valja preći ili sagraditi most. Za razliku od takve atmosfere, u modernim, urbanim uslovima, logika trgovine poništava sve ostale vrednosti, a šarenilo likova biva zamenjeno različitim načinima ostvarenja profita i – u „beogradskom“ delu romana Gospođica – svojevrsnom uniformisanošću likova. Danas, u doba advertising-a, rekli bismo: raznovrsnošću proizvoda i likom menadžera.
Iz sadržaja romana Gospođica, lako je uočljiv taj kontrast starog i novog sveta, pri tom pojačan i određenim istorijskim mizanscenom. Naime, inicijalna radnja romana smeštena je u Sarajevo oko 1906. godine, grad u kome opštu sliku šarenila ujedinjuje fenomen novca i potrebe za njim.
“Teško je zamisliti varoš sa manje novca i slabijim izvorima zarade a sa većom žeđi za novcem, sa manje volje za radom i veštine da se privredi, a sa više želja i prohteva.. Mešavina istočnjačkih običaja i srednjoevropske civilizacije stvara ovde jedan naročiti oblik društvenog života u kome se domaći svet takmiči sa došljacima u stvaranju novih potreba i prilika za trošenje.”[5]
Dok junaci najpoznatijih Andrićevih dela, bezuspešno pokušavaju da prikriju svoju razliku u odnosu na svet, koji doživljavaju kao tamnicu i tako zaštite svoju individualnost, glavni lik ovoga romana ide u obrnutom smeru – ona se sama izdvaja, u inače podvojenom okruženju. Naime, u gradu šarenog kulturnog nasleđa, koga ujedinjuje jedino potreba za novcem, novčana jedinstvenost grada dovodi i do društvene preraspodele na stari građanski sloj, koga pre svega određuje načelo skromnosti i štednja, a koji se lagano urušava i novi vid dolazeće građanske emancipacije, koja se ne zaustavlja na štednji, već ušteđeni novac pokušava da investira.
“Ukoliko ima još ljudi sa starim čaršijskim navikama skromnosti i strogim načelima male zarade ali velike štednje, oni stoje po strani od svakog društvenog života kao smešni ostaci davno prošlih vremena.” (57) Drugim rečima: doba štednje biva surovo zamenjeno duhom profita. Gospođica će logično svoj kapital početi da stvara vođena ovim potonjim duhom. Sam Gospođicin otac je trgovac, ali trgovac starog kova, koji, izgleda, zbog svoje ljudske čestitosti propada.
[4] Videti: Vladušić, Slobodan: Od moderne veštice do anahrone starice (uspon i pad Rajke Radaković), u: Portret hermeneutičara u tranziciji, Dnevnik, Novi Sad, 2007, str. 99-127.
[5] Svi citati iz romana Gospođica preuzeti su iz izdanja: Andrić, Ivo, Gospođica, Sabrana djela Ive Andrića, kniga treća, Mladost-Prosveta-Svjetlost-Državna založba Slovenije, Zagreb-Beograd-Sarajevo-Ljubljana, 1963, str. 56-57.
U testamentarnom obraćanju svojoj ćerki, iz bolesničke postelje, na samrti, on je opominje na prirodu sveta i društva u kome ona tad odrasta i u kome ne uspeva onaj koji je dobar i izdašan, tj. onaj koji je, na bilo koji način, okrenut prema bližnjem. Ovaj zavet se može protumačiti i kao očevo priznanje zastarelih principa tradicionalne trgovine utemeljenih na „trgovačkoj časti“. Ti principi su ga i doveli do bankrotstva. U novoj konstelaciji stvari, u modernom svetu, potrebno je stvari postaviti na egoističnim osnovama da bi se uspelo:
„Pamti dobro: svi su naši osjećaji i obziri samo naše slabosti i njih vreba i na njih cilja sve oko nas. Od malena se navikni da ti nimalo ne laska kad te hvale i da ti ni najmanje ne smeta kad te nazivaju tvrdicom, bezdušnim i samoživim stvorenjem. Prvo je znak da treba biti na oprezu, a drugo da si na pravom putu. Ne uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa. A što svijet hvali dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti živi.“ (26, 27)
Ćerka, Rajka Radaković, koja je do tada bila živahno dete, daje svoj zavet, postajući od tada radikalno drugačija. Ovaj momenat u romanu, inicira pomenuti novi stadijum građanske emancipacije, bitno različit od stadijuma koji je bio okruženje njenog oca i koji se, očigledno, zajedno sa generacijom njenog oca urušio. Duh profita postaje dominantna odrednica nove trgovine. Taj duh će biti osnovni pokretač Gospođicine buduće dehumanizacije zasnovane na opštem smanjivanju troškova (postepeni prekid odnosa sa rodbinom, kao i prenebregavanje tradicionalnog načela pomoći ubogima) i denacionalizacije (isticanje zastave Austro-Ugarske na kući, u doba sarajevskog atentata, ratno poslovanje itd.).
Senzibilitet gospođice Rajke, određen je, dakle, generički. Iako su im mnogi pomogli, zarad starog prijateljstva sa njenim ocem – znači, iz humanih razloga – to ne ublažava u Gospođici opštu sliku propasti i ne utiče na njen zavet. To što ona uskoro preuzima brigu u kući, stalno imajući na umu svoj zavet, nju konstituiše kao ličnost. Najodgovorniji za njeno konstituisanje je svakako otac, koji u izvesnom smislu – sam sebe ništi zbog sopstvene propasti, prenoseći u obliku svojevrsnog zaveta taj duh ćerki, čime njegov greh postaje neotkupljiv, jer takav roditeljski testament poništava svaki humanitet, zbog čega Gospođica postaje jedno jezivo, iako suštinski nezlobivo, biće. Time, ona u kontekstu Andrićevog celokupnog opusa, postaje i jedan od njegovih najmračnijih likova.
No, ona, ipak nije „izdvojeno“ biće, po sebi, poput Anike, Mustafe Madžara ili Đerzeleza, koji su već moderni likovi, ukoliko pod „modernošću“ podrazumevamo neuklopljenost, izvesnu iracionalnost i otuđenost od sveta koji ih okružuje. Njena geneza, s druge strane, nije ni poput one junaka apsurda iz Dnevnika o Čarnojeviću, koji je hteo da promeni svet, pa izlazi zgađen iz rata.
Njena, takođe moderna geneza, zasnovana je drugačije. Za nju bi se pre moglo reći da njena iracionalnost (u ovom slučaju: iracionalna štednja) zapravo izrasta iz samog jezgra građanske racionalnosti: da treba i da je korisno štedeti, kao mudar zalog za budućnost. Ona se, dakle, iz tradicionalno racionalnih razloga, pojačanih zavetom umirućem ocu, pridružuje duhu profita, a ne, poput ostalih, iz nekog otpora tradicionalnom građanstvu ili prirodne različitosti u odnosu na svet. Ovo će naročito doći do izražaja u drugom, „beogradskom“ delu romana, kada će se u punoj meri otkriti Gospođicina anahronost u odnosu na moderno, velegradsko okruženje. Dakle, njena ekscentičnost, u ovom slučaju proizilazi iz samog centra, ako se tako može reći, a nije unapred postavljena na marginu.
Ovaj njen put stazom modernog profita, bar onako kako ga ona doživljava, podrazumeva i određene aktivnosti na rubu zakona, kao što je zelenašenje, a pri tom je u vezi sa određenim prostorno-vremenskim fenomenima. Naime, u pomenutoj novčanoj podvojenosti tadašnjeg Sarajeva, uslovljenoj suprotnošću novog odnosa prema novcu naspram starog, Andrić eksplicitno ukazuje na jedan ne tako lako uočljiv urbani fenomen:
„Za ovo nekoliko godina upoznala je ljude, ustanove i poslove; sad je mogla sama da prati novosti i promene na sarajevskom novčanom tržištu, i to ne na onom velikom i javnom, nego na onom malom i tajnom ali živom, koje je za većinu ljudi nevidljivo, ali koje dobro poznaju nesrećni i poročni ljudi, robovi teških kamata i neumoljivih rokova.“ (55)
Fenomen zelenaštva pripada području nevidljivog urbanog života i profita na ivici zakona. Ovaj urbani fenomen, logično se uklapa u određene Gospođicine svetonazore po kojima je iza sebe ostavila „sve što je izlišno i sporedno“ i priklonila se društvu onih, koji su „našli put ka onome što je, po njihovom shvatanju, bitno i osnovno u društvu, onih koji svoju jedinu strast zadovoljavaju na račun bezbrojnih, sitnih i krupnih strasti i potreba svega ostalog sveta.“ (59, 60) Tamo gde treba u čoveku da bude činjenica humaniteta, kod Gospođice se nalazi – „milion“.
„Njoj nije trebalo mnogo pa da celu ovu varoš i sav život oko sebe počne da smatra svojim lovištem i da zaboravi na sve osim na svoju žudnju za plenom.“ (57)
Lik tvrdice-zelenaša jedan je od najpoznatijih tipova junaka, isprva vezan za žanr komedije kao književne vrste (Plaut, renesansno pozorište, Šekspir, Molijer, Sterija), da bi u XIX veku, u pripovednoj književnosti, bio dovođen u vezu sa fenomenom novca, što je skoro uvek bilo povezano sa nekom vrstom demonske otuđenosti (Balzakova Evgenija Grande[6] ili Dikensov Nikolas Niklbi[7]). Peter Tirgen navodi i pripovetku nama manje poznatog nemačkog pisca Teodora Štorma, gde je takođe glavni junak žena, a njena priča ima neke zapanjujuće sličnosti i paralele sa junakinjom Ive Andrića.[8]
Povezujući genezu Gospođicinog karaktera (dakle, možemo reći: psihološki plan) sa prostorno-vremenskim okruženjem, Andrić od ovog karaktera pravi simbol samog građanskog društva i njegov hod ka ljudskoj margini, ali i ka margini političke moći. Ovo je jedan od Andrićevih vrhunskih ciničkih, mada dobro prikrivenih, poruka, briljantno rasutih po čitavom njegovom delu. Ova kritika društva, prikrivena svedenim stilom pripovedanja, postaje najuočljivija u beogradskom delu Gospođicinog života.
[6] O komparaciji Andrićeve Gospođice i Balzakovog romana, videti: Tartalja, I., Pisac kao čitalac i čitalac kao pisac, u: Delo Ive Andrića u kontekstu evropske književnosti i kulture, Beograd, 1981, str. 15-25.
[7] O komparaciji Andrićeve Gospođice i Dikensovog romana, videti: Jakobsen, Per, Rajkina kuća, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 24, sv. 22, sept. 2005, str. 335-344.
[8] Videti: Tirgen, Peter, Roman Gospođica Ive Andrića: psihologija, simbolika, poređenje teksta, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 15, sv. 12, maj 1996, str. 281-305. U tekstu je dat i jedan dubinskopsihološki model tumačenja, koji osnovno psihološko profilisanje glavne junakinje dovodi u vezu sa „Elektrinim kompleksom“, koji označava ekscesno vezivanje kćeri za oca, uz istovremeno neprijateljsko osećanje prema majci i to autor potvrđuje nizom dobro odabranih detalja iz romana.
Naime, denacionalizacija duha profita i odrođavanje od bilo kog okvira (porodičnog, nacionalnog, čak i humanog, pa i polnog), čemu gospođica Rajka podleže, simbolično je propraćena njenim fizičkim iseljenjem iz grada u kome je do tada živela. No, u uslovima velegrada, u kome već uveliko vlada korporativni duh i fenomen „mode“, gospođica Rajka jedino još može da se bavi fiktivnom trgovinom, jer u jednom trenutku napušta stvarne transakcije, kao da je intelektualno zabavlja trgovina, kao da u tome zadovoljava svoju potisnutu humanu potrebu za stvaralaštvom. Izvesna zastarelost Rajkinih shvatanja, u urbanom kontekstu, možda najbolje dolazi do izražaja u sceni čitanja stihova u domu Hadži-Vasićevih, od strane „angažovanog“ pesnika Budimirovića (postoji mišljenje da je ovo književni alter-ego nekom stvarno postojećem pesniku, možda Sibu Miličiću, čija se poezija može, u kontekstu srpske avangarde, tumačiti i kao svojevrsni prelaz od Andrića ka Crnjanskom). Građanska klasa, shodno pravilima moderne urbanosti, aplaudira pesniku koji joj svojim stihovima priziva propast, što je za Gospođicu potpuno iracionalan postupak, koji prevazilazi njeno razumevanje sveta. Drugim rečima: to što ona jedina obraća pažnju na ono što joj se „servira“ u pesnikovom recitovanju, ne udovoljavajući time velegradskoj modi, zasnovanoj na formi, a ne na sadržini, govori i o samom društvu.[9] U tom smislu, roman Gospođica se može tumačiti i kao jedna anticipacija Pekićevog opusa, koji je, skoro u celini, posvećen ideji propasti društvene klase kojoj je sam pisac pripadao i, s tim u vezi, društvenoj kritici.
Ukoliko tako postavimo stvari, ne stoji konstatacija da je roman Gospođica samo „psihološki roman“, na osnovu čijeg teksta se „relativizuje vrednost tumačenja koje se vezuje samo za određeno vreme.“[10] Takođe, ovaj roman se ne bi mogao bliže odrediti ni terminom njegovih prethodnih proznih sinteza – „hronika“. Odnosno, Gospođica jeste i psihološki roman, kao što je i svojevrsna slika društva i to mahom kritički intonirana. No, još je Rajnhard Lauer istakao da ovaj roman karakteriše izvesna dvojnost (bitna za čitav Andrićev opus, uostalom), gde su – istorijski pad Dvojne monarhije i psihološki pad Rajke Radaković – dovedeni u vezu i paralelizovani „alegorijskim nitima“ tj. da se u radnji prepoznaje izvesna „alegoreza između istorije i karaktera.“[11] Na taj način, ovaj roman izrasta u modernu polifonu proznu konstrukciju,[12]koja paralelno ističe mnogostrukost stvarnosti ovoga romana: psihološku stvarnost glavne junakinje, istorijsku predratnu i međuratnu urbanu stvarnost na našim prostorima, kao i određeni treći plan teksta, oličen u nekolikim mitskim ili simboličnim povezivanjima.[13]
[9] Da bi dobro prikrivena kritika društva bila potpuna, Andrić nam u ovom trenutku romana ostavlja svojevrsnu šifru, dobro sakrivenu samom činjenicom da je roman pisao za vreme, a objavio posle Drugog svetskog rata. Naime, šta to čita pesnik Budimirović i koji su to stihovi? Ni manje ni više – u pitanju su Andrićevi stihovi (ili poetska proza) iz Crvenih listića – njegove rane, socijalne i levičarski intonirane poezije. Još jedan hrabar cinizam naizgled ozbiljnog i svedenog Andrića, baš poput onog da četnici ulaze u kasabu na kraju njegovog najslavnijeg romana Na Drini ćuprija ili da je Travnička hronika, zapravo, svojevrsna restauracija monarhije.
[10] Tirgen, Peter, Ibid, str. 304.
[11] Videti: Lauer, Rajnhard, Istorija i karakter u Andrićevoj Gospođici, u: Poetika i ideologija, Prosveta, Beograd, 1987, str. 163-171.
[12] O tome da ni jednom pravcu tumačenja ne bi trebalo davati prioritet, najbolje svedoči činjenica o varijantama ovog romana. Andrić je, naime, dodavao određene pasaže prvom izdanju iz 1945. godine, kojima je, pre svega, zaokruživao psihološki profil glavne junakinje. Videti detaljnije o tome: Tirgen, Peter, Ibid, str. 301-304.
[13] Tirgen tako navodi nekoliko simboličnih odsjaja u ravni teksta, kao što je: motiv tkanja i krpljenja, simbolika životinja, konotacije potisnute seksualnosti, mitske paralele sa figurama Nemezis i Arahne itd., Ibid.
„Šta je ova besmislena pometnja koju već mesecima opaža oko sebe? Ko su ti što se nazivaju pesnicima, novinarima, nacionalistima ili komunistima i što diraju u ono u što ne treba dirati? (…) Ali sama potreba da se takva pitanja postavljaju zbunjuje je i ogorčava i podiže iz postelje. A kroz sve zidove i vrata dopire do nje, kao daleko cerekanje umesto svakog odgovora, divlja crnačka muzika sa gramofona, uz koju sada opet igraju svi, bez obzira na razliku u mišljenju, i nagoni je da još dublje zagnjuri glavu u jastuk.“ (160)
U takvoj gradskoj atmosferi, postaje se bogat tako što se pridruži kakvoj velikoj korporaciji ili zahvaljujući ludačkoj sreći – slučajnom susretu sa prijateljem između Slavije i Kalemegdana. Drugim rečima: prijateljstva postaju mreže kontakata, zahvaljujući kojima se uspeva u mnogoljudnoj zajednici.[15] To zahteva izvesnu uniformisanost i neautentičnost, zahvaljujući kojima se vrši kooptacija u društvo. Još 30-ih godina XX veka, tzv. „frankfurtska škola“ studija kulture (pre no što su se one u anglo-američkoj sredini i prozvale tako), koja se u teoriji uglavnom opisuje kao „frojdomarksizam“, bavila se preispitivanjem strukture autoriteta. Preispitivanjem načina na koje društvo utiče na psihu pojedinca, ova je škola pokazala da je propadanje prosečne porodice i očinske figure kao njene glave (fenomen lako uočljiv i u Andrićevoj Gospođici, gde je figura majke u potpunosti potisnuta u drugi plan), uticalo na aktuelno psihološko stanje pojedinca, u kome se on mazohistički podređuje nametnutom autoritetu, vidljivom, u moderno doba, u fenomenu korporacije. Zapravo, Andrićev roman prati zamenu starog buržoaskog posednika XIX veka (oličenog npr. u liku Rajkinog oca) impersonalnom korporacijom XX veka (što najbolje reprezentuje lik gazda Đorđetovog sina Miše Hadži-Vasića). Ovo iskliznuće subjekta u duh profita, najbolje se očituje kroz sudbinu ratnog profitera Rafe Konfortija.
[14] Kako nas u svom tekstu obaveštava Tirgen, Andrić se, dok je radio na Gospođici, posebno bavio Balzakom, Ibid, str. 286.
[15] Vladušić, Slobodan, Ibid.
To je put jedne ličnosti od spretnog trgovca i novčanog špekulanta, preko potpunog gubitka sopstvenog subjekta „u novim i svetlim prostorijama“ kancelarije bezlične firme TRGOVINA A. D., do ludila izazvanog izmenjenim istorijskim prilikama nakon Velikog rata.[16] Kontrast između naziva Rafine firme i naziva firme Gospođicinog oca „Obren Radaković, Komisiona i agenturska radnja“, najbolje svedoči o promeni stanja. Ovaj kontrast kasnije dolazi do novog vida: to je kontrast između anahronih stavova gospođice Rajke i porodice Hadži-Vasić, čija glava, gazda Đorđe „ničim ne odaje šta misli“, a „ona hladna ali savršena profesionalna ljubaznost prešla mu je u prirodu.“ (147) Ovde, dakle, već imamo prikazan naredni stadijum emancipacije građanstva, spram koga je Gospođica zastarela.
Ona, koja je ratno doba, koristila za bogaćenje, već u vozu za Beograd jasno uviđa da sam rat „nije ni poznala dobro za one četiri godine, radeći i stičući, bežeći od svega što je teško i opasno, ne učestvujući gotovo ničim u opštoj nesreći i stradanju, živeći u svojoj kući, na svome, i u svemu manje-više isto kao i u mirno doba.“ (145) Ovde se nameće poređenje lika Gospođice sa jednim kasnijim likom srpske književnosti – Arsenijem Njegovanom, koji, takođe, ne izlazi iz svoje kuće i koji svoje zgrade doživljava kao svoju ušteđenu imovinu. Takođe, njena konstantna briga oko toga da se ne sazna za njenu saradnju sa neprijateljem, u toku rata, jasno pokazuje Gospođicino neprepoznavanje narednog stepena emancipacije građanstva na fonu profita, u kome bilo kakav nacionalni okvir više ne igra nikakvu ulogu. Sada je sve utemeljeno na „zapovednom korporativnom lancu“ koji subjekte posmatra kao nadređene i podređene.
Takvu sliku naredne etape emancipacije građanstva najbolje u romanu reflektuje lik gazda Đorđetovog sina Miše:
„…za svoje godine i suviše odmeren i ozbiljan u govoru i u pokretima. Taj neće, izvesno, nikad pronaći novi sistem državnih finansija, ali je isto tako sigurno da nikad neće ni pogrešiti u primenjivanju onog koji već postoji. Sve je na njemu uredno, sve sjajno od mnogih zlatnih predmeta koje nosi na sebi. Zlatan prsten sa pečatom na desnoj ruci, zlatna tabakera, zlatna pisaljka na zlatnom lancu, zlatan sat privezan zlatnom narukvicom oko zgloba leve ruke. I pri svakom pokretu blesne poneki od tih predmeta kratko i nenametljivo.“ (148)
Ovde po prvi put u srpskoj književnosti imamo opis one figure koja će u današnje vreme postati nezaobilazna – figure menadžera. Njegova „uklopljenost“ u sistem potvrđuje se njegovim praćenjem „mode“, određenim „trendi“ detaljima od zlata, lako uočljivim na njemu. Činjenica da čeka nameštenje u Narodnoj banci ili nekoj sličnoj instituciji, već jasno odvaja ovaj karakter od negdašnjih trgovaca iz prethodne dve generacije (Rajkin otac, koji poistovećuje firmu sa svojim imenom i Rafa Konforti, koji već stvara firmu bezličnog imena, iako stoji kao njen začetnik). Činjenica da Miša „čeka“ nameštenje, lepo se uklapa sa sintagmom iz prethodnog citata da on neće „izvesno, nikad pronaći novi sistem državnih finansija“, što ponovo govori u prilog Andrićevoj društvenoj kritici u ovom romanu. Naime, novi građanski subjekt, očigledno je postao jednoličan, neautentičan i uniformisan, vođen isključivo duhom profita. Subjekt u savremenom svetu, opijen zabavom i onim što će nekoliko decenija kasnije Bart nazvati novim „mitologijama“, a Debord „društvom spektakla“, može da manifestuje samo izvesnu „politiku pristajanja“.
[16] Detaljnije o analizi ovog lika, videti: Kostić, Dragomir, Rafo Konforti iz romana Gospođica, Sveske Zadužbine Ive Andrića, god. 27, sv. 25, sept. 2008, str. 173-201.
Jedna od najvažnijih karakteristika ovog novog društva jeste: kultura informacija. U gradskoj atmosferi, društvo pridaje veliki značaj medijima (u ono vreme, na primer, novinama), koji, opet, imaju veliki uticaj na isto. Ono što je, s tim u vezi, simptomatično za karakter Gospođice, jeste njena osetljivost i odbojnost na ono što drugi pišu i govore. U njenim sarajevskim danima, jedino uzgredni tekst u novinama, kada je prozovu „Šajlok u suknji“ zbog njenog odbijanja da da prilog za bolesnu radničku decu, prekida njenu disociranost od sveta i društvenih dešavanja. Ovo prati i „govorkanje po gradu“, prvo među rodbinom, a posle i među građanima Sarajeva. Kasnije, nakon rata, glasila oslobodilaca će žestoko napadati sve ratne profitere, jedno od tih glasila će čak navesti i ime Rajke Radaković, kao što su glasila propalog carstva, za vreme rata, hvalila njen preduzetnički duh. Ovo takođe prate i posleratna govorkanja među svetom (npr. razgovor dva pijanca ispod Rajkinih prozora).
U novonastalim velegradskim okolnostima, ovakva vrsta informisanja postaje usko povezana sa duhom profita. Taj momenat, Gospođica, koju nisu interesovale društvene okolnosti i novine, propušta. Već u Sarajevu od pre rata, time što odbija da u novinama oglasi uobičajenu zahvalnost što joj je osiguranje isplatilo određenu sumu, kao i kasnije odbijanje da da prilog za bolesnu decu, Gospođica pokazuje začetke anahronosti, koja će kasnije u Beogradu postati definitivna. Ova dva podatka, iniciraju dva fenomena koja će postati u naše vreme globalni, a čije naznake se, takođe, po prvi put u srpskoj književnosti, mogu pronaći u ovom romanu: reklama i društvena odgovornost. Time što odbija da se oglasi u novinama, Gospođica naprosto propušta priliku da se reklamira (za razliku od preduzetničkog duha Rafe Konfortija, koji čak koristi i strane termine, kao i pozivanja na ime i čast, da bi se što bolje izreklamirao), a činjenica da odbija da pomogne ugroženima, pokazuje da pored nedostatka osećaja za, danas bismo rekli: advertising, ne poseduje ni društvenu odgovornost (ono što će u novije vreme biti poznato kao CSR – Corporate Social Responsibility). Zapravo, ono što će je jedino povezati sa društvom, biće jedan čisto egzistencijalni motiv – činjenica njene smrti. No, njena smrt je aperceptibilna, kao uostalom i njen život (sa izuzetkom povremenih i brzo zaboravljenih kritički intoniranih tekstova u štampi). Otuđenost i poništenost su ovde dominantni fenomeni, koji u potpunosti dolaze do izražaja u moru informacija velegrada.
Pojmovi kao što su „ideja“ ili „izgled“, istorijski su nastali iz istog starogrčkog korena „ejdos“ (eidos). U početku „ejdos“ je označavao samo spoljašnji izgled predmeta i tek kasnije, po svemu sudeći, pod Platonovim uticajem, on počinje označavati čistu umnu sliku oslobođenu od zemaljskog joj tela – „ideju“. Tako je nastalo filozofsko učenje – „idealizam“ i odgovarajuće političko učenje o vlasti ideja – „ideologija“. Mediji, koji su u početku širili vlast ideologije, na kraju su sami osvojili tu vlast. U novije vreme, televizija će biti ono magično sredstvo, koje će ponovo vratiti društvo sa vlasti ideja na vlast slika ili kako zaključuje savremeni teoretičar kulture Mihail Epštejn: „Spor svih ideologija, liberalnih i konzervativnih, nacionalnih i kosmopolitskih, religijskih i sekularnih, završava se njihovim zajedničkim porazom i – pobedom videologije.“[17]Stoga se u moderno doba „ejdos“ gotovo vraća u prvobitno i bukvalno značenje – izgleda, u očigledne, doslovne i lako razumljive slike, koje se danas sve više pomeraju ka digitalnoj sferi, u kojoj se stepen socijalizacije meri stepenom umreženosti pojedinca u virtuelne „društvene mreže“, što će, verovatno, postati tema nekog budućeg romana. U doba između dva rata, o kome govori Andrićev roman, tu funkciju, razume se, u mnogo manjem i naivnijem vidu, obavljala je štampa.
[17] Epštejn, Mihail, Blud rada, Stylos, Novi Sad, 2001, str 90.
Štampa je tada, u velikoj meri, bila ono sredstvo koje je obavljalo dvojaku funkciju: kao medijum društvenog uspeha i kao vrsta kooptacije bilo kakve različitosti, forma koju će u velikoj meri usavršiti savremeni zapadni kapitalizam.[18]Ako se uzme u obzir izrazita turobnost kojom su predstavnici modernizma slikali svet u kome je masa urbanih ljudi jednostavno volela da čita dnevne novine[19] (otuda i njen prezir prema nedostatku kritičkog mišljenja modernog čoveka), onda ne treba da čudi količina formalnih eksperimenata, koji se bave tekstualnim sredstvima za predstavljanje razdvojene unutarnjosti modernog subjekta (od kojih je verovatno najpoznatiji: tok svesti).
To je, dakle, bilo razdoblje na čijem je završetku, u doba Drugog svetskog rata, Andrić pisao svoja dela. Njegova kritika je, međutim, diskretnije prirode, briljantno sakrivena u, naizgled, tipično zapadnom obrascu romana. U tom smislu, Andrić može poslužiti kao anticipacija čuvenoj Kišovoj rečenici: da traga „za formom koja bi mogla da učini čudo.“[20]
Andrićeva Gospođica sve što čita, čita isključivo iz ekonomskih razloga, bez ikakvog dodira sa društvenom svešću, čak i nemačke putopise čita samo da bi se informisala o mogućnosti za nova tržišta.[21] Takođe, ona u jednom trenutku, kako smo već rekli, napušta realnu trgovinu i počinje da se bavi, kako Andrić veli, „knjigovodstvom nestvarnih operacija“:
„A njeni stvarni poslovi bili su retki, sitni i krajnje oprezni; sve je teže nalazila u sebi volje i odlučnosti za njih, a sve je više izvodila samo zamišljene i nestvarne operacije. Dugo i pažljivo bi raspitivala dok ne bi saznala najpovoljniji kurs neke od svojih hartija; zabeležila bi ga, pa bi posle dve ili tri nedelje proveravala koliko bi izgubila ili dobila da ju je tada prodala, i unosila bi taj uobraženi gubitak ili dobitak u svoje knjigovodstvo nestvarnih operacija, koje je vodila u zasebnoj knjizi i prelistavala i čitala svakodnevno.“ (166)
Ova Rajkina fiktivna trgovina, zapravo predstavlja, kako u izvanrednom eseju zaključuje Aleksandar Jerkov,[22]svojevrsni „ekonomski roman“, gde se umesto slova i reči pojavljuju cifre, umesto likova – hartije od vrednosti, a umesto radnje – dešavanja na berzi. „Gospođicin ekonomski roman je, prema tome, izrazito avangardno delo koje raskida odnose društvene uslovljenosti i umetničkog teksta.
[18] Videti: Frank, Tomas, Osvajanje kula: biznis kultura, kontra kultura i uspon hip konzumerizma, Svetovi, Novi Sad, 2003.
[19] Verovatno je najslavniji slučaj prezira prema štampi onaj T. S. Eliota.
[20] Videti: Kiš, Danilo, Homo poeticus, Sabrana dela Danila Kiša, BIGZ, Beograd, 1995.
[21] S. Vladušić napominje da je ovaj momenat jedan od orijentalističkih motiva romana, u smislu da se prikupljanje informacija o Orijentu ne čini iz naučnih, već iz strogo političkih, odnosno interesnih afiniteta. Vladušić, Ibid, fusnota 11.
[22] Jerkov, Aleksandar, Ekonomski roman: iščezavanje primaoca u Andrićevim romanima, Sveske, Pančevo, god. 2, br. 6, decembar 1990, str. 92-101.
U njemu kulminiraju procesi koji označavaju odnos adresata tradicionalnog romana i njegovog junaka prema novom dobu u kome tekst postaje medijski projekt namenjen bezličnom subjektu.“[23] Dakle, u svetu koga karakteriše duh profita, gde je umetnost reprodukovana, a činjenica humaniteta rasejana u moru novinskih članaka i reportaža, svakovrsnih informacija i advertising-u, autentičnost i humanitet postaju samo reči i natpisi, prazne ljušture nekadašnjih semantičkih sadržaja. Ovaj anticipatorski momenat spram savremenog doba, u Andrićevom romanu, posebno podcrtava fenomen „zagonetnog pisma“.[24]
Kako je već rečeno, samo dva agensa iz Gospođicinog odnosa prema društvu ostaju vidljivi: njena osetljivost na tekst i duh trgovine (makar i fiktivne). Same nje – Rajke Radaković – nema, što je inicirano već i samim naslovom romana. To posebno postaje uverljivo u činjenici njene smrti, koja će biti primećena tek kada poštar donese pismo, da bi se uskoro u novinama pojavio jedan mali, besmislen tekst o potencijalnom ubistvu, koje je ubrzo odbačeno kao mogućnost. Drugim rečima: tekst detektuje njenu smrt i time uokviruje i celinu njenog života.
Ovo, međutim, omogućava postavljanje suštinskog problemskog pitanja, kada je reč o romanu Gospođica Ive Andrića: ko može da piše Gospođici? Tužna je indicija da postoji samo rođak Vesa koji bi joj mogao pisati. No, na jednom mestu u romanu se kaže da je ona prekinula sve odnose sa Vesom, kao i sa svim ostalim potencijalnim pošiljaocima.
Da li je duh oca u Hamletu logičan i zašto se on ne javlja direktno svom sinu? Analogno ovoj slavnoj situaciji, može se tumačiti i zagonetno pismo u Andrićevom romanu: kao pismeno sastavljeni (inače njoj usmeno predat) testament njenog oca, kojim je uokviren čitav njen život.
Da stvar nije naivna i da predstavlja eventualnu mogućnost za jednu dubinsku analizu ovoga romana, svedoči opet Gospođicina smrt. Naime, zahvaljujući tom „zagonetnom pismu“ utvrđuje se činjenica njene smrti, dva dana pošto je stvarno preminula, tako što je poštar zatekao njeno beživotno telo. Ovaj momenat, pri tom i otvara roman. Zatim: već smo konstatovali njenu osetljivost po pitanju teksta u novinama. Ovoga puta, međutim, ona nije u mogućnosti da reaguje na tekst pisma, naprosto zato što više nije u životu. Drugim rečima: ne najavljuje li nam u ovom romanu Andrić, preko fenomena „zagonetnog pisma“, poznatog u svetskoj književnosti, svojevrsnu diseminciju subjekta pisanja i prevlast samog „pisma“ po sebi, očitog mnogo kasnije u kontekstu srpske književnosti – u enciklopedijsko-leksikonskoj formi kod Pavića ili Kiša? U takvom poretku stvari „pismo“ tj. tekst konstituiše subjekta, a ne obrnuto.
Ovo implicira Lakanovu misao da je naše nesvesno konstituisano preko jezičkih pravila, koja su ispolinska, kao i naše nesvesno.[25] Zapravo, Lakan spaja Frojdove psihoanalitičke i Levi-Strosove strukturalističke stavove, kroz radikalni izazov čuvenoj Dekartovoj maksimi – Cogito ergo sum, u novoj „istini“ o subjektu, koju više ne pronalazimo u svesnoj racionalnosti, „već pre u radikalno neosmišljenoj i neosmislivoj strukturi nesvesnog koja, po Lakanu, naliči jeziku.“[26]Drugim rečima: struktura oznaka-označeno odgovara strukturi našeg nesvesnog.
[23] Ibid, str. 100.
[24] Na ovaj fenomen prvi je ukazao, koliko je autoru poznato, u jednom predavanju prof. Aleksandar Jerkov.
[25] Videti: Lakan, Žak, Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda naovamo, u: Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 149-188.
[26] Navedeno prema: Lusi, Nil, Postmodernistička teorija književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1999, str. 53.
Reći da nesvesno naliči strukturi jezika, znači potvrdu odsustva čvrstih značenja, pa u tom kontekstu možemo posmatrati i ovaj fenomen „zagonetnog pisma“ u Andrićevoj Gospođici, kao što i sam Lakan, želeći da poentira jednom parabolom, nalik Frojdovom Edipu, obrađuje fenomen „ukradenog pisma“ na modelu istoimene Poove priče (pismo sakriveno na najočiglednijem mestu). Iz pomenute parabole, Lakan izvlači zakon koji glasi: „Pismo mora da stigne na svoju adresu.“ Naprosto, u prirodi je pismenosti da stigne u komunikacijskom lancu do onoga kome je, u okviru određenog kolektiva, namenjeno. U dijalogu, mi razmenjujemo mnogo pisama, sa svim onim što smo pročitali. Sama svest, ustrojena je, dakle, nalik pismu. U tom smislu, pismo je ono koje konstituiše čoveka!
Ova problematika, u stvari je drevnog porekla: još u antičko vreme je postavljeno pitanje da li ontički domen (domen stvari onakvih kakve jesu) biva otkriven od strane epistemskog domena (domena poznavanja stvari onakvih kakve jesu), ili ontičko biva proizvedeno od strane epistemskog. Postoji, međutim i treća mogućnost: ontičko je nepristupačno za epistemsko i u tom slučaju ono uvek postoji, ali će uvek počivati izvan iskaza o njegovom saznanju! Ukoliko, dakle, principi tumačenja nekog teksta (što je, naravno, simbolička ravan tumačenja same stvarnosti) nisu ništa više do obrazovana nagađanja i nesavršeni pokazatelji, zapitanost kako se onda može stići do bilo kakve odluke po pitanju istine teksta (istine stvarnosti), odjednom postaje uistinu ogromna i preteća. No, nije li, s tim u vezi, Andrićeva metafora „zagonetnog pisma“, u kontekstu srpske ali i svetske književnosti, svojevrsna magistralna anticipacija onih savremenih tema, hronološki mnogo kasnije vidljivih u literaturi?
Andrić, razume se, zna za Poa. Da li je mislio na priču Ukradeno pismo dok je pisao Gospođicu? Verovatno ne. Pa ipak, kao što Lakan preko Poa izvlači parabolu, tako i mi iz Andrića možemo izvući jednu parabolu. Jer, pismo izveštava o istini Gospođičine užasne otuđenosti i usamljenosti. Ono se ne izražava nekim traktatom iz svoje sadržine, nego metaforom. Ovo zakasnelo pismo jeste metafora njenog pustog života, ispražnjenog od svakog humaniteta. Jedino na šta je ona reagovala bio je tekst u novinama (dakle nešto što se uklapa u širi koncept fenomena pisma), a u ovom pismu nje nema.
Na kraju, Rajka Radaković umire zbog kaputa – još jedan simbol ispražnjenog subjekta. Ovo nije i jedina sličnost sa Gogoljem i specijalno Šinjelom. Lik Akakija Akakijeviča odmah se nameće jednom komparativnom pristupu. On je pisar, što određuje i omeđava njegovu ukupnu svest, slično Gospođici koju konstituiše zavet. Čak je i simbolika imena prisutna u oba ova dela. No, Gogolj ima jednu priču u kojoj đavo krade pismo jednom Kozaku, te ovaj mora da silazi u pakao po njega. Ova Gogoljeva priča, bila bi obrazac svojevrsnog folklornog oblika „ukradenog pisma“. Možemo, u tom smislu, reći da je kod Poa agens čist um, dok je kod Gogolja to folklorni heroizam junaka. Kroz motiv kartaške igre, gde Kozak gubi, data je suština novca kao demonske sile. Iako lik đavola nije prisutan u romanu Gospođica, on kao da je prizvan samom atmosferom romana i utemeljenjem duha profita glavne junakinje, gde bi se na mestu ugovora o prodaji duše, našao Gospođicin zavet. Ovo je svakako u vezi i sa fenomenom grada kao lika u romanu – postupak koji uvode evropski realisti da bi oslikali svojevrsni
demonsko/pakleni prostor trgovine, pomame za novcem i svakovrsnih izazova, pre svega, prema došljacima.[27]
Zanimljivo je, pri tom, da je Rajka Radaković, u jednom tekstu u novinama okarakterisana kao „Šajlok u suknji“. Nije li ovo svojevrsna Andrićeva šifra za poniranje u dubinsku analizu njegovog romana? Poput Borhesovih šifriranih kratkih priča, ova informacija nas, zapravo, može usredsrediti baš na fenomen „pisma“, jer u Šekspirovom Mletačkom trgovcu ključnu ulogu igra upravo zamena pisama. Možemo se ovde podsetiti da se život produžava upravo preko te zamene u Hamletu. Da li duh humanosti, koji predstavlja saopštenje duha Hamletovog oca u svetu „koji je izleteo iz zgloba“, počiva i u ovom pismu Andrićevoj Gospođici? U stvari, nije bitno ko piše Rajki ovo pismo, kao god što nije bitno ni šta u njemu piše, čak i da je pogrešno poslato, ono što je zaista bitno jeste da ono zapravo stiže baš tamo gde i treba da stigne. Kao da pismo odlučuje samo gde će da stigne. No, u Andrićevoj junakinji se za života desila disperzija moralnih zakona i tu gde pismo stiže – tu nema više ljudskog bića.
Evo zakona koji se odavde može izvesti: humanitet je nužni agens svakog pisma! Ljudsko biće jeste suštinska sadržina svake oznake. U svakoj oznaci nije samo označeno, nego i pečat humanosti. To je zakon koji se ne može izvesti iz Poa, a može iz Andrića. Istinski osnov ove priče, bila bi, dakle, kriza humaniteta – što je i osnov misli kraja XX veka, te bi se anticipatorski karakter Andrićeve Gospođice mogao prepoznati jedino ukoliko se ovaj roman čita iz perspektive savremene književnosti i ostvarenja koja su je, u najznačajnijoj meri, formirala. Posmatrano, dakle, iz savremenog doba, ovaj Andrićev roman dobija sve više na značaju, kao moguće stvaralačko počelo one tradicije, koja će, u kontekstu srpske književnosti, dovesti do originalnih romaneskno-pripovedačkih poetika jednoga Pekića, Pavića ili Kiša.
Resume: This Andric’s novel appears to be unjusticefable neglacted work of a great writer. That becomes clear only from the perspective of contemporary literature. By criticly viewing the society itself and indepth psychology of the main charachter, this novel today offers one very current situation, and that is an individual in a world of profit, the world that endangers his wholeness and humanity. In that sense, this novel is the most contemporary Andric’s acomplishment – specific history of citizen’s emancipacion and modern need for spirit of humanity.
[27] Videti o fenomenu humanizovanog zla u gradu: Lompar, Milo, Crnjanski i Mefistofel: o skrivenoj figuri Romana o Londonu, Filip Višnjić, Beograd, 2000.
March 5th, 2013 at 09:38
Au, kakav tekst… Kao da je matematičar pisao. Sjajno!
March 5th, 2013 at 10:22
Izuzetno!