Poetički igrokaz Rada Drainca

Posted on 15 August 2015 by heroji

Snežana Kesić

 

POETIČKI IGROKAZ RADA DRAINCA

 

U sklopu partiture lirskih osobenosti i stvaralačkih mena koje se ukrštaju u  poetičkom spektru jednog pesnika, Rade Drainac, umetnički profil, boem i avanturista banditskog srca, svojim lirskim izrazom autentično reflektuje specifičnu klimu književnih strujanja nakon prvog svetskog rata[1]. Potvrđujući kvalitet frenezije u  tadašnjim umetničko- istorijskim uslovima, pesnik je po diktatu unutrašnjih duhovnih vibracija usvajao različite uticaje koji su se u pozitivnom ishodu salivali u krvotoku autentičnog poetskog bića, dok su se u neuspelim pokušajima prepoznavali u pesničkoj pozi. Razbarušena priroda oličena u darovitosti koja nije strepela pred zakonima poetike udaljavala se od svake mogućnosti podilaženja disciplini normativnih regula, ispisujući poeziju čije reči “zavise samo od toga da li ih ispunjavaš sadržinom svog bića” (Drainac 1999: 98) i koja je stvarna samo ako njeni stihovi odslikavaju autentične glasove istog. . “Najapsolutnije stanje poezije- to je osećaj koji nema ekvivalent u rečima. Između reči koje uobličavaju i osećaja koje predstavljaju belo usijanje, visi jedan martir koji se zove pesnik.“ (Drainac 1999: 53).     )

Sazvučja Drainčevih stihova identifikuju pesnika čiji se stvaralački identitet saobražava supstratu poetskog i kad se ponekad čini da  verbalne igrarije i veštački štimung podređuju izvorni stvaralački izraz. Autentični ritam ničim sputane artističke svesti razgorevajući emotivne pulsacije, koje u izvesnim stihovima nisu u potpunosti ustrojene u smislu kreiranja trezvenije i racionalnije poetike, maskiraju u bučnijem i nametljivijem glasu svoju izvornu sentimentalnost. Uz umerenije  izoštravanje i odmeravanje svojih poetskih izohipsi, prenaglašena emotivna bujnost slovenske duše u kombinaciji sa orijentalnom podatnosti vatri i ekstazi, sa žarom “melanholije u krvi”, po nekim mišljenjima  mogla je doneti pesniku slabosti koje ga u poređenju sa drugim pesnicima tog doba dovode u podređen položaj. Međutim, svako potkopavanje njegove intimne poetske ispisnice poništava liričnost u njenom aksiomatskom punktu, supstancijalnoj vatri pesnikovih reči koje imaju snagu potčinjavanja i najdoslednijih pesničkih ostvarenja: “Možda nisam pesnik, no egzaltirani cinik. U svakom slučaju, rekao sam toliko  lepih reči koje pobeđuju sve misli o božanstvima.“ (Drainac 1999: 173). Drainac možda nije “volšebnik, vrhovni naučnik, ili prorok”, ali je rukovalac tajnim poetskim zanatom, miljenik “najljubavnijih”, od tišine neodziva preglasan, od tajne nedokučenosti i razočarenja skandalozan i prekomeran.

 


[1]  Radojko Jovanović rođen je u Trbunju, u Toplici. Godine 1915, kao šesnaestogodišnji mladić, u povlačenju sa srpskom vojskom, prešao Albaniju i, i kao većina izbegličke dece, nastavio školovanje u Nici u Bolijeu. Po svršetku rata našao se u Parizu, odakle se ubrzo vratio u svoju zemlju. Radio je u fabrici tekstila, kao violinista u pariskim javnim kućama i za bioskopskim platnima. U periodu između dva svetska rata dugi niz godina bavio se novinarstvom, uzimajući vidnog učešća u  književnom životu zemlje, bio je jedan od najprepoznatljivijih beogradskih boema. Pored poezije, pisao je priče, romane, jednu dramu, eseje, članke, kritike (pored književnih, likovne i pozorišne), polemike, pamflete, političku publicistiku, osnivao časopise: Hipnos,Novo čovečanstvo,Front, Slika aktuelnih događaja, Nova brazda, Novi svet, saradnik u mnogobrojnim književnim časopisima.  . Neposredno pred napad Nemačke na Jugoslaviju1941. pesnik je mobilisan; oronuo i bolestan, uspeo je da dođe do Blaca, odakle je ubrzo otišao na lečenje, da bi umro 1. maja 1943.

 

Sav uliven u paradoksima i nesporazumima, a dosledan autentičnoj pesničkoj etici, razvijao je jednu tragediju identifikovanu velikom ironijom. Iako često determinisan kao najglasniji pesnik naše  međuratne lirike, njegova poezija proizilazi iz tišine, koliko i krika. Ispod vike i ponekad retoričnih efekata prepoznaje se sentimentalni vapaj najnežnijeg osećanja naivnog, detinjeg poverenja u ljude i ljubav.

U “Hipnosu”, pesničkoj percepciji “sna i ‘kolevke’ bića i univerzuma” iskazuje se suštastvena, duboka, lična ljubav, izmičući racionalnim uokvirenjima i hraneći se svojom krvlju kao pokretačem “osnovnog elementa”. Očekujući spas od teskobe svakodnevnog života, pesnik u dosluhu sa vlastitim pesničkim odgovorima saziva raznovrsne stanice savremenog sveta kroz poetsku meditaciju na različitim geografskim prostorima. U poređenju sa uporišnim, ali kvalitativno varirajućim  motivom kosmopolitizma, odnos prema zavičaju se nije menjao, od početka sublimišući potrebu za ujediniteljskim prostorom i pribežištem  za sve  moguće rasutosti.

U moru opštih mesta i izvesne negativističke retorike protiv pesnika “pokleklog na pola puta”, “sa više dobrih stihova nego pesama”  neospornog talenta,  a skromne erudicije, rasutog u mnogostrukim lirskim otpočinjanjima, a svedenim na nekoliko ključnih odrednica, ponavlja se pitanje: zašto je Drainac često bliži pesnicima nego kritičarima. Odgovori na ta pitanja usaglašavaju se parametrima  najčistije supstancijalnosti njegovih lirskih punktova, koja se uprkos šeretskom koketiranju sa boemizmom  izdvaja jedinstvenim unutrašnjim sluhom i autentičnim stvaralačkim strujanjem.

Rade-Drainac1

Drainčeva lirska zaostavština uključuje jedanaest zbirki pesama: “Modri smeh,” “Afroditin vrt“,  “Erotikon”, “Voz odlazi”, “Dve avanturističke poeme”,  “Lirske miniature” “Bandit i pesnik,” “Banket”, “Ulis,” “Čovek peva,“  “Dah zemlje.” Međutim, njegov plodan pesnički opus ne čine samo pesme koje su ispunile zbirke pesama i o kojima je bilo toliko kritičkih osvrta, već i one koje su u paralelnom dugogodišnjem radu pesnika objavljivane u časopisima i listovima. Tu građu savesno je prikupio i hronološki odredio Gojko Tešić, pod zajedničkim nazivom “Buntovnik i apostol,” grupišući je u pet celina: rane pesme “Iz tuđine“, pisane mahom u Francuskoj, a objavljene najvećim delom u listu “Epoha,” 1919- 1920; “Pijane pesme” iz dvadesetih godina koje predstavljaju celinu naslovljenu prema nazivu jedne najavljivane, i nikad objavljene zbirke pesama; “U senci životopisa” iz tridesetih godina; “Bomba na skveru”, pesme objavljene iz rukopisnih arhiva, i “Appendix”, pesme objavljene u okviru drugih celina: mahom je reč o odlomcima iz “Rasvetljenja” i izvora koji su problematični. Izvesnu zabunu u prvi mah mogu predstavljati pesme sa istim naslovima, budući da je Drainac isto imenovao različite i posve drugačije pesničke celine (“Obnovljenje”, “Na raskrsnici”, “U senci životopisa”, “Povratak”…).

Pesme “Iz tuđine” svojom lirskom strukturom  uspostavljaju asocijativnu vezu sa prvom pesnikovom zbirkom “Modri smeh” koju Drainac piše po ugledu na pesničku lektiru. Krećući se još nedozrelom pesničkom putanjom, tematska i stilska koherentnost  pesničkih slika bazirana je na jednoličnom i beskrvnom izrazu nedovoljno razmahanog pesnika- bandita.  Motiv ljubavi prema ženi, nezaobilazan i u kasnijim Drainčevim pesničkim ostvarenjima aktuelizovan je uz nešto erotičniji prizvuk u odnosu na prvu pesnikovu zbirku:

“Njezin šapat zvoni ko drhtava struna; /Smeh se njen razleže kao zvuk viole/ Do zanosne zvezde- sred toploga juna-/ Zaljubljeno grle njene grudi gole.“ (Drainac 1999: 23)

Nedovoljno inventivni pesnički obrti, uz pravilan sled ukrštene rime abab, versifikaciono još uvek ne najavljuju pesnikov način stihotvorenja koji ga u kasnijem periodu  u najvećoj meri približava dekadentnom modelu (u smislu kreiranja autentičnog unutrašnjeg jezika koji se opire svakom normativnom ustrojstvu stiha).   Temu suprotstavljanja detinjstva i zavičajne oaze u odnosu na “mrak grada”  inicira pesnikovo duboko intimno raspinjanje između ova dva duhovna prostora:

“Još detinjstvom ranim naviknut na snove/ Izašao sam davno izvan mračnog grada,/ I dok vihor lomi gole jablanove/ Sniva, dugo sniva, moja duša mlada.“ (Drainac 1999: 7)

Druge pesme ove zbirke prepoznaju početne karakteristično Drainčevske pesničke punktove, čiji će se akordi u budućem stvralačkom putu značajno razviti, kako u tematsko- stilskoj ravni, tako i u emocionalnom strujanju, se u izrazito modernističkoj orijentaciji:

“I mislim.- ko ljubav, što plamenom svojim/ Umara i gori,- jedna čežnja duga/ toplu krv talasa u grudima mojim/ I mladost mi pije…/ to je bol za tajnom koju večnost krije./ al umorno telo i um pao tada- (…) ja ostajem isti, nedokučen svega,“ (“Tajna večnosti”). (Drainac 1999: 16).

U periodu od 1921. do 1929. objavljivane su “Pijane pesme,” koje  sublimiraju pesnička traženja od završnih odjeka predpariskog doba do hipnističkih težnji uronjenih u osvajanje intuitivne umetnosti i kulminaciono- afirmišućeg glasa “Pesnika ili bandita.” “Pesma o meni” iz 1922, govoreći o pesniku “koji nikad neće osloboditi sebe/ od sanja/ tišina/ lutanja i daljina,” i  koji će “sve možda baciti za sobom/ sem put za večnost“, projicira največniju Drainčevu dilemu užlebljenu u procepu između patosa istine i iluzije:

“A ko zna /Možda je sve  u meni/ San ili laž.“ (Drainac 1999: 31).

    U emocionalnoj arhitektonici svetlih i tamnih tonaliteta, nežni štimung: “pod svetlošću plavih zora/ i s muzikom sfera/ i komikom meteora(…) s čežnjom nadahnuća poput božanskih ekstaza”, dekonstruiše bunovno i sarkastično bolno rešenje:

“Živiš umiranjem, bez ljubavi, bez volje i nada;/ Ne više što si sam, no besmislom prolaze dani,/ Razum postaje trošna balustrada/ Nad kojom proleću gavrani.“

Pesničke vibracije njegovih “krvlju ispunjenih meditacija,” artikulišući san o beskrajnosti:

“Ja nisam čovek/ već plavo priviđenje goruće hipnoze,“ (Drainac 1999: 60)

kreću se u, za njega, prepoznatljivim koordinatama- od neiskorenjive vere u najčistiji aksiom svog duševnog nadahnuća:

“O niko neće moći da izmeni ovo buntovno srce/ ni požar krvi da ugasi/ zalud će neko kušati iz lirskog davljenja da me spasi/ ostaću i posle groba nož za ubice pravde i neba/ i večni plin žarke ljubavi“, (Drainac 1999: 57)

do sumnje u vlastitu lirsku moć i potencijalni preobražaj poezije:

“Puna su mi usta blasfemija kao vinogradi jesenjskih čvoraka/ Ako ikada ponovo pustim kosu za apostolske ideje/ Postaću ubica.“ (Drainac 1999: 77).

Slovenski vapaj u krvi pojedinih stihova:

“Znam, bio sam pesnik:/ srce je moje bunar, namesti jedan đeram-/ Slovenske naše duše sive kao stepe“, (Drainac 1999: 106)

 izaziva opsesivnu  reakciju Drainčevog hipertrofirano emocionalnog bića na ratne užase:

“Da se rodih cinikom odavno bih ismejao detinje srce;/ Puteve da pronađeš to beše opsesija moja;/ no ja ni na samoubistvo ne mogu da mislim./ Da žalim za ženom proplakao bih krikom izgubljene ptice./ Ovako ja sam opijumska kafana za kužne snove.“ (Drainac 1999: 88).

U zbirci “U senci životopisa”, u istoimenoj pesmi, “na kraju druma,/ gde sve postaje blagost,/ sve opraštanje i Ljubav,” pesnik pretpostavljajući ljubav prema devojci u odnosu na ljubav prema poeziji, poništava slavu, nalazeći mir samo na obalama reka, gde može da usanja svoj san. (Drainac 1999: 136).

U odgovoru na desakralizovanu stvarnost istorijskih razaranja, u retkim prikazima svojih intimnih reakcija na košmarni profil društva, pesnik piše:

“Ali najbolnije beše gledati kako narodi žvaću svoje nacionalizme/ kao svetu euharastiju,/ istoriju kako pljuje na grobnice sahranjenog bratstva/ i ljudska krda kako se pretvaraju u otrovne termite!/ U kamenolomu moje duše još se razleže od plača./ Video sam Evropu vođenu od ludaka i epileptičara!/ gledao sam perfidije apostola i pesnika! /I ja sam okusio sve otrove sveta.“ (Drainac 1999: 233)

Međutim, ponekad, ništavilo sopstvenog iskustva pokazuje mogućnost preinačavanja u pozitivnom refleksu poezije:

“Treba izviždati tragedije/ staklene vedrine uneti u atome/ ogorčenja će kao tajfuni razvejati sve u pepeo/ zeleno drvo budućnosti se zove tišina/ da nije tih nada ne bi bilo ni belih pesničkih/ usijanja.“ (Drainac 1999: 215).

U okviru posthumno objavljenih pesama, u zbirci “Bomba  na skveru“ pesnik apostrofira beznađe profane egzistencije koje je dehumanizovalo svaku preostalu nadu u mogućnost duhovne revitalizacije. Od dotrajalih iluzija ljubavnih osećanja prema ženi u kojima on više nije rob svojih sentimentalnih intuicija:

“Govorim li sam? To vetar u zavesama plače./ Druže moj! Sklopi oči i metkom revolverskim ustreli taj san,/ Jer ma koliko bio lep njen mekani dlan,/ Znaj! Sve je od žene laž,“ (Drainac 1999: 268)

do obesvećenih ideja i njihove pesimističke valorizacije u vremenu

”demokratije stila ampir kao našminkana drolja/ kada je socijalizam dobio lues i kada su Jude komunu raspleli na krst:/ U stoleću tiranije mada to ne beše narodna volja/ I evo zašto u nebo kao buntovnik digoh prst.“ (Drainac 1999: 284)

 Materijalističko doba je u “drainizmu” u službi zakona mašine obezvređujući svako plemenito strujanje prirodnih čovačanskih tokova:

“Umesto srca, čovek će pod pazuhom nositi akumulator pun elektriciteta/ Ljubav će nam agencije iznajmljivati za minimalne honorare/ (…)/ I to je možda još jedini san čovečanstva u ovo mrsko doba turbina/ Kada će umesto srca lajati megafoni sa bandera.“  (Drainac 1999: 262).

U prostoru u kom nema moralne, društvene ili istorijske odgovornosti ništa više nije delotvorno- nema mogućnosti  za preobličavanjem vizije o egzistenciji čovečanstva jer niko nije spasen od ništavila. Povratak prvobitnoj pesničkoj formuli je nemoguć jer ne postoji mogućnost vaskrsavanja nade:

“/Sve moje verovanje pretvorilo se u odvratan, gadni skelet./ Zalud sam dizao toliku prašinu srca: ja danas lutam slep i sam! / Drainče pesniče! U šta veruješ sada/ Iz ove šume lakeja i ubica što se zove svet.“ (Drainac 1999: 260)

  U kontekstu opšteg zavaravanja otelotvorena ideja o večnoj stvaralačkoj egzistenciji javlja se kao kapitalna laž jer će jedinstveni pesnikov otisak ostaviti samo frivolan trag na telu           lakoumnog  čovečanstva:

“…Onda će reći: ‘seljak iz Toplice pevao je dušom miliona,‘/ Onda kada me kao strvinu bace u plitki grob./ I ja neću moći da izbegnem taj odvratni paradoks/ koji se kao nimbus izmišljotine oko genija ispreda.“ (Drainac 1999: 256)

U zbirci “Apendix” i dalje preovladava pesimistički kredo; u nemogućnosti reaktualizacije nadanja i zbiru antiteza svih životnih afirmacija, iskrsavaju dileme poput ove:

“Ima li ljubavi u svetu ili pesnik samo oblacima usta ispira?“ (Drainac 1999: 313)

Ogorčenje “mrtvim vremenima” izjednačeno je sa neminovnošću patničke uloge življenja:

“Kako zaustaviti ovo monstruozno vrenje/ Ludosti i kiša?/ Patim kao niko u svetu!/ Ludost ili mudrost:/ to je moj život.“ (Drainac 1999: 303).

Zaslepljen nehumanom pozicijom čoveka u svetu, sve dublje sagledavajući iluzornost svakog konstruktivnog čina, pesnik izjavljuje:

“Svršeno je!/ Zgadio sam se na sve svetinje ovoga sveta / Izlazeći iz života, u kome sam ni gore ni bolje prošao od ostalih/ spreman sam ravnodušno da siđem u pakao u taj hrišćanski bordel- sa likom braće svoje: poniženih i malih!“

Ostaje potreba da se “Epitafom” obeleži grob nagoveštavajući samo odbleske nekadašnjeg nemirnog bukača u borbi za plemenitije ustrojstvo sveta i života:

“Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči: /’Spavaj prvi put mirno, druže Drainče,/ Veliki naš putniče’/I ništa više.“ (Drainac 1999: 314).

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      [2]Dugi niz godina je pojava ovog pesnika najviše zahvaljujući iskošenoj prizmi nadrealističkih dogmi imala efemerni značaj u srpskom književnom prostoru. Danas je tumačenje njegovog stvaralačkog dela saobrazno prepoznavanju autentičnih pesničkih vrlina, jer je jedinstvenim zračenjem i fluidom svoje poezije koja je sva tekla iz njegovih vena, sazvao simfonije svoje duše i goruća pitanja duha, bliska svim formulama vremena u autentičnom odgovoru na njih.  (Drainac 1999: 55).

 


[2] “Poezija je crvena nit koja vezuje sve ljudske aktivnosti, i tako sublimirana, ona se na kraju izravnjuje sa univrzumom(…) Pesnik, koji nije svim svojim telom, do svoje najnevidljivije pore, osetio da treba da se izjednači sa beskonačnošću, nikada nije ni bio pesnik.“

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Tek povremeno uzmem sa najviše police u stanu zbirku izabranioh pesama Radeta Drainca čije je svetovno ime bilo Radojko Jovanović, ovaj tekst poziva na detaljnije i priželjnije čitanje ovog pesnika…

  2. Pink Frojd Says:

    Sjajno! Konačno na webu i nešto o Raki Draincu!

Ostavi komentar