Tag Archive | "Noam Čomski"

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Ali, Fišer, Đoković

Posted on 10 October 2016 by heroji

Ratomir Damjanović 

 

Ali, Fišer, Đoković

 

- Neki sportisti dobijaju mitski oreol ne samo zbog sportskih rezultata. Svojim pobedama i harizmom oni menjaju svest i svet. -

 

Da li je ovakav naslov preuranjen? Možda će on biti odgovarajući tek kada Novak osvoji jedan gran slem više od Federera. Možda bi više odgovarao da je Đoković osvojio i Vimbldon, i Olimpijadu i US open. Ili je u pravu Pet Keš kad kaže da se već sada mora govoriti o eri Novaka Đokovića. I o dominaciji nezabeleženoj u istoriji teniskog sporta uz najveća dostignuća, kako ona koja se tiču statistike, tako i ona druga, koja podrazumevaju više nivo same igre. Novak Đoković je apsolutni pobednik jer je pobednik nad pobednicima. Nјegova era zabola se kao klin u eru Federera i Nadala. Zastrašujući niz uzastopnih pobeda na svim podlogama nad ovom dvojicom matadora neumolјivo svedoči o tome. Pet Keš, koji istina ne govori o Đokoviću kao najvećem svih vremena, jednostavno navodi Đokovićev međusobni odnos sa najbolјim igračima, videći pravu istinu na terenu kao jedino objektivnom ogledalu.

ĐOKOVIĆ – Federer 23:22, Nadal 26-23, Marej 24-10, Conga 15-6, Raonić 5-0, Monfis 12-0, Berdih 21-2 Vavrinka 19-5, Nišikori 10

2, Čilić 14:0, Štepanek 11:1, Del Potro 11:3. Gaske 12:1, Simon 9:1, Bagdatis 8:0, Ferer 16-5, Monako 8:0, Fiš 7:0, Izner 8-2, Davidenko 6-2, Hjuit 6-1, Gulbis 6-1, Dimitrov 5-1, Andersen 5-1, Verdasko 7-4, Has 6-3, a tu su i Kolšrajber, Borić, Tomić, Dominik Tim…

Đoković – ostatak sveta: dvostruko više pobeda. Sa svakim ponaosob pozitivan skor, uz razliku koja stvara nelagodnost čak i kod srpskog gledaoca. A tu su i neki drugi parametri, koji daju dodatnu argumentaciju onima za koje nema dileme ko je najveći šampion ikada.

Četiri vezana gran slema, najviše osvojenih masters turnira, rekord po broju ATP poena, zastrašujući niz uzastopnih pobeda nad Fеdererom i Nadalom na svim podlogama. Pa  nagrada Laureus akademije za najbolјeg sportistu sveta: 2012, 2015, 2016; ITF Šampion godine: 2011, 2012, 2013, 2014, 2015; ATP-ov igrač godine: 2011, 2012, 2014, 2015, uz brojne statističke podatke koji dovode do usijanja njegove fanove i protivnike: 66 titula, uklјučujući 12 gren slemova, pet pehara sa završnog turnira sezone, 39 ATP masters titula kategorije 1000.

Ali, sve je to samo igra, reći će neko. Ne, nije, počinje kao igra i sport i onda dođe trenutak kada se prelazi granica sportske igre. U pitanju je igra i sport taman onoliko koliko je to bila olimpijska pobeda Džesi Ovensa pred firerom. Ili meč Monike Seleš protiv Štefi Graf kad je jugoslovenskoj igračici koja je ozbilјno uzdrmala svetski poredak zaboden nož u vrat između dva gema.

Tema ovog teksta i nije da li je Đoković već sada apsolutni šampion, ili „samo“ jedan od najvećih, niti da li  će to biti. Ideja ovog teksta je da ukaže na to da je Novak Đoković svojom harizmom i rezultatima glavu uz glavu sa najznamenitijim ličnostima ne samo sporta. Postoje pobednici koji menjaju Svest. Nјihove pobede nisu samo stvar sporta. Oni menjaju i Svet. Robert Fišer, Mohamed Ali i Novak Đoković su takvi pobednici. Ono što je zajedničko ovоj trojici velikih jeste pobuna protiv protiv uspostavlјenog poretka. Stara tema. Sila i Vlast u Eshilovom Prometeju ubeđuju mitskog junaka da mora da „primi novi poredak, jer nov gospodar vlada bogovima“. Individualci poput spomenute trojice se suprotstavlјaju poretku u kojem oni nemaju pravo da postoje kao ličnosti. I jedan i drugi i treći osporavaju ideju da to čine u ime neke apstraktne ili konkretne moći i ideologije i politike, nego promovišu individualnu i bezuslovnu slobodu i talenat kao vrhunske vrednosti.

david protiv golijata

Ali se pobunio protiv američke administracije, koja ga je proganjala, oduzela titulu i zabranila da se bori u ringu.  Bobi se suprotstavio i ruskoj i američkoj sili i diktatu FIDE u službi svetskih moćnika, a 1992. godine je uprkos embargu SAD, igrao meč protiv Spaskog u Jugoslaviji. Završio je proganjan, ucenjen, bez prava na azil u bilo kom kutku sveta. Najveći šampion kojeg je svet ikad dao, praktično je oteran u smrt.

Novakova pobuna je posebnog kova jer je udario na čitav svetski poredak. Ujedinio je protiv sebe najmoćnije zemlјe sveta i sad je to već pobuna protiv Novaka. Ugroženi su mitovi, ali i  interesi, a kad se dovedu u pitanje ekonomski interesi onda su dovedeni u pitanje i nacionalni interesi, to jest ”interese koncentrisane moći koja vlada društvom“, kako piše Noam Čomski.

Pobede Bobija Fišera ravne su pobedama Muhameda Alija. Pobede Novaka Đokovića mogu se meriti sa pobedama Roberta Fišera i Mohameda Alija.

Ali je pobedio u 56 borbi, a poražen je samo pet puta. Broj pobeda nokautom višestruko preovlađuje nad onima na poene. (Tri puta prvak sveta u superteškoj kategoriji). Fišer je nanizao najbolјe igrače sveta (prvu dvojicu sa nulom): Tajmanov, Larsen, Petrojsan, Spaski, a neke je savladao čistim nokautom. Tako je otpočelo rušenje sovjetske imperije, mnogo pre rušenja Berlinskog zida u novembru 1989.

Noletova pobeda u Kanadi (2007) kada je dobio (u to vreme najmlađi) (sva) tri prva igrača sveta bila je najava velikog pobedničkog hoda i rušenje imperije belog sporta. Pobede nokautom su i Đokovićeva specijalnost. Što se tiče mečeva u super teškoj kategoriji, sa igračima iz top 10, on je prvi igrač u istoriji koji je u jednoj sezoni (u singlu) dobio 30 mečeva protiv 10 najbolјih musketara sa reketom. Broj finalnih mečeva koje je igrao i odnos pobeda i poraza dodatno ga utvrđuju kao prvog.

Ukratko, Đokovićeva dominacija na tronu ravna je nepopularnoj tiraniji i stvara ozbilјno osećanje anksioznosti. Kao vladavina današnjeg srpskog vaterpolo tima. Kao dominacija jugoslovenskog košarkaškog tima u ondašnjoj Evropi. Pobornici teorije zavere kažu da se raspad Jugoslavije nije slučajno odigrao uoči košarkaškog susreta američkog i jugoslovenskog drim tima.

Osim toga, Đoković ne ruši samo promovisani stereotip o izuzetnosti drugih, osporavajući pravo nasledstva na krunu i presto, nego ruši i stereotip uspostavlјen o jednoj zemlјi i jednom narodu. Na raznim jezicima, pred velikim auditorijumom, a to je za osetlјive uši ravno subverzivnoj delatnosti. Osporena je moć korporativnog kapitala i skrivene manjine koja odlučuje u piramidi vlasti i života.

Sada se došlo do zanimlјivog paradoksa, da će dalјem razvoju tenisa Novak najviše doprineti ako počne da gubi. Vimbldonske arhive će to pokazati za koju godinu. Tek tada bi mogla da se nastavi igra koja okreće veliki novac. Kada je u kladionicama izgublјena neophodna dinamika rezultata i neizvesnost igre u gledalištu, kada je zavladala dosada, sa ozbilјnom pretnjom da sve to može da potraje, proradila je tehnologija subverzije i urušavanja trona. Zato je podignuto mnogo čaša u čast Novakovih poslednjih poraza.

Zato su krenuli u ruženje i rušenje Đokovića, svi, državni promoteri, organizatori, štampa, igrači, publika, koja takođe ima svoj deo kolača. Aspekt identifikacije je veoma važan u lјubavi prema nekom sportisti. Volim sebe jer sam on. Pobeđujem uz pivo i čips i kućnog lјubimca koji maše repom na dobar forhend, jer to gazdu čini srećnim. Samo ako ga izvode Federer, Nadal, Marej.

Sve je bilo dobro dok su pobeđivali, ubeđeni da će uvek pobeđivati. Džouker je bio dobrodošao da se malo zabave, jer drznik, uvek, na kraju, dobija svoje. Busanje u prsa završava se zadovolјstvom gledalaca koji su dobijali svoju porciju pobede. Sve dok nije redovno počeo da tuče ne samo protivnike na terenu, nego i gledaoce, uklјučujući Matsa Vilandera, koji redovno pobeđuje Novaka pred TV kamerama. Tog teniskog asa koji po svom sofisticiranom stilu tako podseća na Džejmi Šeja, ako se još iko seća tog nato-servera iz godine tri devetke.

Kad je dogurao ovako daleko kao Srbin, koliko bi tek dogurao kao Englez, pitaju se neki u šali, imajući na umu da je Novaku nuđeno da “postane” Englez, i takmiči se za Veliku Britaniju. Đokovićev pobednički duh ukorenjen je u njegovo nacionalno biće. Kosmopolitizam ne isklјučuje nacionalno osećanje. To je ono što Nikola Tesla ističe u dva svoja govora u Beogradu 1892. godine. Osim što podvlači srpsko ime, narod iz koga je ponikao i “oltar srpske misli”, Tesla govori i o univerzalnoj vrednosti sopstvenog dela kao “dobročinstvu za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to delo jednog Srbina.”

Kriterijum koji Novak ne propušta da spomene, mada Đoković već odavno ne pripada samo Srbima nego celom svetu, kao Mohamed Ali, kao Robert Bobi Fišer, kao Jusein Bolt, i to je ono što samo retki pojedinci shvataju. Dođe tako trenutak kada nacije više nisu bitne. Ni granice. Kada se granica povlači vertikalno sa onima i prema onima koji su  pomerali granice. Kao kakav mitski junak, u jednoj pesmi na Youtube, koju peva onaj pobunjeni deo sveta, uz humornu žicu tako karakterističnu za samog Đokovića, on ima nadčovečanske moći: Novače, Novače, šta ti je čoveče,/ sve si ih zgazio i porazio…/ Kada reketa se lati/ Kao zemlјotres se klati/… Od siline zemlјu trese/ mora diže u cunami/ eruptiraju vulkani, /O Novače stani!“

Vimbldon, Olimpijske igre i US open su samo etape u Novakovom pobedničkom putu do potpunog ostvarenja, ideala Itake, simbola kuće i porodice, koje često apostrofira Novakov otac, a i sam Novak. Na Itaku može da stigne samo onaj pred kojeg su postavlјene sve najveće prepreke. Neko sa lakšim preprekama ne može. Homerska mreža nevolјa prati samo najveće. Oni pobeđuju i u onom smislu na koji ukazuje Konstantin Kavafi u pesmi Itaka, jer dolaze do mudrosti koja im omogućava da shvate smisao putovanja i značenje Itake.

Novakovi trijumfalni pohod na istoriju Srbiji je doneo ozbilјne probleme. Sve je više gojaznih. Ljudi sede po dva-tri i više sati u fotelјi i ne mrdaju, uz grickalice i pivo. Tenis ozbilјno utiče na svest i jezički milјe naših lјudi. Đoković ih je naučio kako da pobeđuju. Jedan Sremac ispekao je rakiju koja ima naziv Taj brejk. Ide ne može biti bolјe. Sa rakijom je inače stalno taj brejk, a tek kad Novak dobije gem. Gem ko gen.

Tenis nam je u genima. Tenis i opstanak.

Dok su oni tamo jeli prstima i gađali se kostima za trpezom, mi smo igrali tenis.

A onda su došli Turci… I srpski guslari…

Ponavlјa se mit iz narodne bajke u kojoj siromašak savladava sve prepreke, aždaje, zmajeve, divove, zamke, podvale i izazove, postaje carski zet i penje se na presto.

Jedino što to u ovom slučaju više i nije bajka, nego stvarnost. Ne samo ostvarenje sna, nego i otvaranje očiju.

 

Comments (2)

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Kirka i pisac

Posted on 25 January 2016 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

KIRKA I PISAC

 

Nije uobičajeno da se reaguje na književni prikaz[1] ili kritiku, ali tekst Aleksandra Gatalice o hrestomatiji “Serbia – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora“ (Itaka, 2014), odveć banalizuje i pojednostavljuje jednu složenu temu,  da bi se to prećutalo. U toj knjizi na 1000 strana “gotovo da nema negativnih tekstova o Srbiji”, primećuje Gatalica. Nema pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”. On je, veli, lično pročitao da je “Džon Rid  u knjizi „Rat u Srbiji  1915“, osim potresnih pasaža o Srbima, primetio i kako se u naše javne kuće ulazi kroz svinjce…”, a toga u ovoj dvotomnoj hrestomatiji nema, pa prema tome, slika o Srbiji nije dovoljno autentična. “Kakva je snaga montaže i kolažiranja prigodne vrste, najbolje znaju dvojica od troje priređivača ovog obimnog dvotomnog kompleta zapisa o Srbima iz pera stranaca, Novo Tomić i Ratomir Damjanović, dugogodišnji novinari…”, piše Gatalica, eksplicitno denuncirajući priređivače da su falsifikatori. Slični onima koji su se već istakli u nacionalnom falsifikovanju, bilo da su bili ZA ili PROTIV. “U brojnim knjigama stranaca Srbi ipak nisu samo zaštitinici Evrope, vitezovi bez mane, i narod koji se jedino ističe po velikodušnosti”, ističe Gatalica a baš takva slika Srba je, proizilazi iz njegovog komentara, bila namera priređivača. Malo uz pomoć kolažiranja, malo mitske čarobnice Kirke… “Ko to tamo peva Srbija!”, kaže on u stilu Šijanovih filmskih junaka.

“Dalje nećeš moći!”

Malo je požurio Gatalica i zaslužuje da mu se za ovu (ne)promišljenu diskvalifikaciju i knjige i priređivača, samo pošalje kratak otpozdrav na pismo, ali Gatalica nije bilo ko. Ugledni je pisac, višestruki laureat, muzički kritičar koji veoma ozbiljno shvata svoj posao, javna ličnost od integriteta. Istina, njegovi su javni nastupi zbunjujuće banalni, neinventivni i konfuzni, pa bi se i rečeni prikaz mogao uzeti kao jedna od nesuvislosti koje eksplicira sa akademskim tonom. Ali, da se ipak, pozabavimo njegovim pristupom, simptomatičnim za jednu pojavu koja je više od decenije vrlo popularna kod nas. U pitanju je potreba da se reaguje na sve što ima predznak srpski, ako nije reč i o tehnologiji manipulacije jednake onoj u Miloševićevo vreme, kada se reč „srpski“, „srpsko“, izgovarala s punim ustima. U isti mah, baš je to Miloševićevo vreme i dozirano angažovanje protiv mnogima bila dobra odskočna daska, od objavljivanja knjiga do prevoda na druge jezike, što je, bez sumnje, dobro za srpsku kulturu, iako bi se moglo reći i to da bi za srpsku književnost mnogo bolje bilo da neke knjige uglednih pisaca nisu prevedene.

Ali, to je već druga tema.

O “Serbiji” je pisalo desetak uglednih autora (izdanje iz 2014. je novo i prošireno), književnih kritičara, profesora univerziteta, akademika, etnologa, istoričara, sociologa, tumačeći je kao neku vrstu istorijske čitanke i antologije i multidisciplinarne studije koja otvara brojna pitanja. Na jedno od njih ukazuje u svom predgovoru Akademik Dejan Medaković:

„Brzo je postalo jasno da smo, hteli to ili ne, postali svedoci civilizacijskih smena i potresa onih sila koje se bore za globalnu vlast i poredak u današnjem svetu. U takvoj borbi jedva da ima mesta za stare pojmove o međunarodnom pravu i ostalim tekovinama jednog poraže¬nog sveta.“

“Pred nama je knjiga o kojoj treba govoriti u množini, jer je u njoj sazdano više knjiga, a njeni sadržaji su tako zgusnuti i nosivi da se iz nje, prosto, indukuju druge knjige, čineći osnov za celu, tematski jasno uokvirenu, malu biblioteku knjiga”, zapisao je svojevremeno Mile Nedeljković u listu „Vukova zadužbina“.

I tako dalje.

“Serbia” je bila nekoliko godina najtraženija knjiga u međunarodnoj razmeni Narodne biblioteke Srbije i nalazi se u mnogim svetskim bibliotekama, univerzitetskim i slavističkim centrima, kao i u bibliotekama Srba u dijaspori.

Putnici koji su prolazili kroz srpsku zemlju, najčešće nisu imali nameru da pišu ni pozitivno ni negativno, ni dobro ni loše, ni afirmativno ili suprotno od toga. Pisali su ono što vide, o ljudima i zemlji, o njenoj umetnosti, težnjama i nadama, istoriji i “sadašnjosti”. U kontekstu, razume se, mogu se naći i negativni tonovi, kako to formuliše Gatalica, ima pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”, kako on napominje kao savesno đače, ali tu crno-belu šemu, kao model objektivnosti za koji se zalaže, toliko omiljenu centrima moći koje su stvorili udruženi političari, generali, intelektualci i novinari, priređivači nisu imali u vidu.

Ključni kriterijumi prilikom izbora bili su književna vrednost teksta, autentičnost, zanimljivost i originalnost autorovih zapažanja o srpskoj zemlji i srpskom narodu, srpskom stvaralačkom biću, srpskim nacionalnim težnjama, motivima i mitovima, u kojima se osvetljava kakav značajan događaj iz istorije ili istorijska ličnost.

Zastupljeni žanrovi su pesme i poeme, putopisi, dnevnici i memoari, besede i rasprave, pripovetke i romani, drame, eseji, pisma, zapisi…, 13 poglavlja, 350 autora, preko 500 tekstova, 1 000 stranica, opsežna bibliografija i beleške o delima i piscima na 90 stranica.

Autori tekstova su znameniti ljudi, pisci i putopisci nekad i u novijim vremenima, nobelovci, akademici, profesori univerziteta, doktori nauka, svetski poznati i priznati umetnici, istraživači, istoričari, ratni izveštači, novinari…

Uspon i pad Srbije, to je ključna vertikala u knjizi. Preovlađuju svetli tonovi, i sami putnici se radije opredeljuju za njih. Ponekad se romantičarski oduševljavaju i glorifikuju Srbe, nekad im se čude ili ih žale, uzdižu njihovu epsku i lirsku  poeziju, dive se njihovom neopokornom duhu, ali i uočavaju nesposobnost da se snađu u velikim prelomnim trenucima. Epsko i lirsko, herojsko i tragično se neprekidno prepliću. Pred “putnicima” je mali narod sklon mitovima i samoobmanama, ambicijama i pretenzijama koje karaterišu velike i moćne narode. Narod sa  kojim se Evropa više puta poigrala, koji se vekovima nalazio u žrvnju velikih sila bez jasne svesti o tome. U temi Srbi i Evropa stranci pišu i o mračnoj strani evropske diplomatije (nekad i sad), o evropskom Molohu i njegovoj nezajažljivoj osvajačkoj gladi, o patološkoj potrebi za katarsom u kojoj proživljava svoje ratove, tridesetogodišnje, stogodiše, hiljadugodišnje, verske, žetvene, ratove ruža i krsta, krstaške i pohode Svete lige i  svoj pakleni krug strahova u kojima preovladava “islamska opasnost”. O Evropi koja je zbog korumpiranosti, nesposobnosti, vazalske svesti i nemoći svojih vođa postala protektorat Sjedinjenih Američkih Država, kako kaže Harold Pinter. Nekada opsedana spolja, danas opsednuta iznutra, Evropa je već osvojena, razjedinjena i razbijena sa mogućnošću da doživi sudbinu Jugoslavije, jer je urušavanjem svih principa međunarodnog prava otpočelo i njeno urušavanje. Jedan od autora koji se bavi tom temom svojoj knjizi dao je naziv: „Smrt Evrope u Prištini“ (Žak Ogar).

Tekstovi (ne zapisi) su autentični i u većini slučajeva sagledavaju srpsku kulturu kao “kulturu otpora u sudaru sa velikim civilizacijama i silama, koja žilavo brani vlastiti kulturni identitet” (dr Zoran Avramović). Time se bave i “stari” i “novi” autori. Sve je više istraživačkih knjiga i studija koje stavljaju pod lupu protekle decenije i događaje. U poglavlju knjige koje je nazvano “Sunovrat Evrope”, podosta je tekstova upravo o stvaranju lažne slike, kao prvom ratnom cilju, o čemu opsežno piše Filip Najtli u knjizi “Prva žrtva rata”. Javljaju se analitičari koji sistematizuju i tumače Veliku Laž Veka, dovodeći u vezu koordinate tog projekta u kojem su učestvovali moćnici jednog vremena, oni što su rukovodili zemljama, vojnom ili medijskom silom, intelektualci, filozofi i razni drugi bojovnici koji su propovedali NATO-istinu, evropsku i američku, velikim ustima, sa velikim argumentima, menjajući istoriju,  oblikujući događaje iz savremenog doba, zastrašujući sve koji misle drukčije i kvare sliku.

O tome pišu Čomski, Pinter, Handke, Hofenbauer, Ralf Hartman, Žan Ditur, Pjer Pean, Dik Marti… Ne zaboravimo njihove prethodnike. To su Žak Merlino u knjizi “Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču”, Klaus Biterman priređivač zbornika “Serbien muss sterbien”, Vladimir Volkov, koji ima više knjiga sa tom temom, Žan Ditur, Filip Najtli, Robert Parsons, Mišel Kolon…

Po žestini se naročito ističu Pinter, Solženjicin, Čomski, Mihalkov, Debre, Doleček, Monros-Stojaković, Zinovjev, Handke, čiji je govor prilikom dobijanja Ibzenove nagrade uključen u knjigu, Dejvid Gibs koji 2010. objavljuje knjigu o „humanitarnom razaranju Jugoslavije“, iz koje je izdvojen tekst „Rat koji nije gotov“. Oni su direktni i jasni, kao njihovi prethodnici iz ranijih vremena, Vilijam Denton u knjizi “Hristijani u Turskoj” (1862), Viktor Igo u tekstu “Za Srbiju” (1876), Dostojevski u svom dnevniku (“Prokleti interesi evropske civilizacije“, 1877), dobitnik Nobelove nagrade za književnost Karl Spiteler („Naše švajcarsko gledište“, 1914), rumunski akademik Nikolae Jorga, čiji je čuveni govor “Srbija, herojska i mučenička” (1915), takođe u knjizi, pa Gijom Apoliner („Austrijski i bugarski progon srpske ćirilice“, 1917), Gilbert Kit Česterton („Srbi u istoriji“, 1914, „O spasavanju Srba“, 1916), Migel de Unamuno („Za srpski narod“, 1918), Alfonso Rejes („Raspeće Srbije“, 1919), Bertold Breht („Poslanica Srbima“, 7. april 1941), Edmond Pari („Genocid u satelitskoj Hrvatskoj 1941-1945“, 1960), Karlo Falkoni „Ćutanje Pija 12“, 1960), Per Hanson („Oktobar 1941“, 1976), Andre Malro („Tragedija se približava“, 1984), Rudolf Burger („Duh iz 1914“, 1994) Pjer Galoa („Nemačka Evropa ili evropska Nemačka“, 1977), Ralf Hartman („Danke Dojčland“, 1988), Žan Kler („Beogradska Gernika, 1999)…

Ali, to je samo jedna od tematskih linija i vertikala knjige čija bi se “struktura mogla podvesti pod parafrazu sintagme Miloša Crnjanskog Srbija i komentari“, kako je to definisala prof. dr Danica Andrejević na prvoj promociji hrestomatije u Univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” u Prištini 1995. godine. “Istovremeno, to je i hrestomatija i hronika jednog dugog hoda po mukama, antologija i zbornik, čitanka i dnevnik događaja kroz srpsku misteriju vremena, sfingu balkanskog prostora i tajnu nacionalnog pravoslavnog bića ” rekla je ona tada.

Obuhvaćeni su svi periode u njenom istorijskom putu: nemanjićko doba, freske, ikone, zadužbine, Kosovski boj i kosovski junaci, epska i lirska poezija (istorija u pesmi), putopisi kroz srpsku zemlju, srpske teme kao inspiracija književnosti, srpski ustanci, oslobođenje Srbije, Veliki rat, Drugi svetski rat, ratovi 91-95, bombardovanje Srbije 1999, medijske laži o razbijanju Jugoslavije, otimanje Kosova i Metohije, stogodišnjica Velikog rata, petnaestogodišnjica bombardovanja Srbije…

Veliki broj stranica posvećen je srpskom pitanju kroz vekova,  jer su Srbi s vremena na vreme, “pokretači istorije”, i to u poglavljima “Za Srbiju”, “Pravda za Srbiju”, “Sunovrat Evrope”, u kojima se raspravlja i o medijskoj i propagandnoj slici Srbije. Ugledni savremenici događaje objašnjavaju u istorijskom kontinuitetu, bez obzira da li je u pitanju austrougarska, nacistička, vatikanska, ustaška ili savremena propagandna mašinerija. Pokazuje se da je Austrougarska postavila model koji je prihvatila nacistička Nemačka, i da je on kasnije, taj model, malo usavršen i osavremenjen, primenjen prilikom demonizovanja Srbije u poslednjih 25 godina od strane bivših srpskih saveznika udruženih sa zajedničkim neprijateljima iz dva svetska rata. Na prvi pogled je vidljiv propagandni angažman tih NATO-pisaca i zaista bi trebalo objaviti u nekakvom zborniku šta su pisali i govorili. Treba sabrati njihove novinske tekstove, besede, ratne izveštaje, “istorijske” studije, paskvile, karikature…, i videti kakva se pacovština (Ginter Gras) tu nataložila! Nekakav Institut za Istinu trebalo bi da sakupi šta je sve pisano nekad i šta je pisano u poslednjih 25 godina, na osnovu kakvih komandi, u kojima je učestvovala i intelektualna armada, je na Srbiju kretala kaznena ekspedicija.

Noam Čomski te i tako angažovane intelektualce naziva “čoporom nezavisnih umova”. U pitanju je etablirana “elita”, koja zna da je bolje da se nađe uz oficijelni stav, koji im obezbeđuje dalekosežnu korist, pogotovu ako im se obradom javnog mnjenja pruži alibi, da su na pravoj strani, humanosti i pravde, što ima svoju upotrebnu vrednost i na ovim prostorima. Dežurni kontrolori, poput Gatalice u ovom slučaju, odmah reaguju. Za svaki slučaj, jer posao još nije dovršen. Ne dozvoljavaju bilo kakvo drugo tumačenje osim oficijelnog, postavljanje bilo kakvih pitanja koja otežavaju poslovođama novog opskurantizma i novim filozofima, koji afirmišu princip: “Postojati – znači biti opažen (Ese est percipi) i u skladu s tom logikom nastupaju u tumačenju današnjeg sveta. Naše je, po njima, da tu doktrinu prihvatimo u nešto modifikovanom obliku: “Postojati – znači biti prokažen”. Ali, ni to nije dovoljno. Takva slika mora se razrađivati. Mi smo loši, i to, za naše dobro, moramo dokazivati. Možda je i gore od toga, ali nismo bili svesni. Što više takvih slika u svakom trenutku! U protivnom, ne samo da nećemo biti opaženi i dobiti kakvu takvu šansu, nego ćemo se bezizlazno i trajno naći među prokaženima.

kirka

1.Briton Rivjer, Kirka i Odisejevi prijatelji

Savremena Kirka preuzima ne samo obličje nego i um. Kirkina sredstva su trava moli (u “Odiseji”), kod nas je to u narodnom poimanju bunika, a u savremenom značenju medijska poruka. Mediji imaju tu moć da angažuju sve strukture društva i oblikuju stvaranje lažne slike na osnovu koje se preduzimaju akcije, bez obzira na žrtve i stradanja, s idejom da će strahote i stradanja zaseniti uzroke i povode. Uvereni u ispravnost onoga što rade moćni, koji su uvek u pravu, (jer je u njihovom vitalnom interesu), medijski promovišu to svoje pravo, svoju „veliku dušu“ i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od malih i slabih. I  najveće divljaštvo proglašavaju kao svoje pravo u ime pravde i humanosti.

Na udaru su sve strukture društva, sve institucije, sva vremena. Francuz Rože Mikieli to zapaža u knjizi “Subverzija” (1971): “Pri tome su uvek aktuelna dva cilja: sopstveno javno mnenje koje se u prvoj fazi priprema, kada mu se samo nagoveštava akcija koju ono samo treba da zahteva kao neodložnu i stvar svog morala i svoje države, i javno mnenje u Zemlji pariji. Stvara se određena slika kod sebe i u svetu i razara duhovno i ekonomsko uporište zemlje koja je na nišanu. U svemu tome značajni pomagači su osvedočeni intelektualni autoriteti.

Fenomen poznat iz prošlosti, koji nije imao veze samo sa autoritarnim karakterom vlasti i strahom podanika, nego i sa mirisnim ideološim čarobnim napitkom, kao što je ona trava “moli” u “Odiseji”, kojim Kirka Odisejeve mornare pretvara u svinje, ostavljajući im ljudsku misao. I sa  iracionalnom ljubavlju, o čemu rečit primer daje Ridiger Zafranski u knjizi “Zlo i drama slobode”. Kakvi su bili ti psihološki mehanizmi koji su intelektualce vodili u tabor autoritarnog režima, kao inkvizitore, egzekutore, pritajene gušitelje, kakvi su bili modeli manipulacije, prinude i nagrađivanja, o tome je već dosta pisano. Totalitarni hardver prošlosti zamenjen je totalitarnim softverom ovog vremena koji modifikuje i modernizuje te “svagda iste obrasce”. “Nevolja današnjeg sveta jeste neuviđanje nevolja”, piše profesor Mihailo Đurić u knjizi “O potrebi filozofije danas”, a jedna od tih današnjih neuviđenih nevolja jeste razaranje duhovnih vrednosti i praksa da intelektualci iz interesa, ili nekritički, prihvataju zahteve novih moćnika, svesno maskirajući njihove ciljeve, ili, ponekad, nesvesni svega, jer su se ciljano doveli u stanje nesvesnosti. “To je vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti a onda postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze”, pisao je nekada akademik Nikola Milošević.

Nije, pri tome, na udaru samo sadašnjost nego i prošlost, jer “kontrolisanje prošlosti svakako predstavlja veliki deo mogućnosti kontrolisanja sadašnjosti”, kaže oksvordski profesor Dominik Liven, naglašavajući da “oni koji drže moć nastoje da svojim tumačenjem istorije očuvaju svoju moć i da proglase da su njihova zajednica ili njihova ideologija pravedni, da su to uvek bili i da postoje za dobrobit čovečanstva.” Oni su, dakle, dobri momci, a mi smo svakako loši momci. Tako jeste sada, tako će i biti a tako je i bilo. Zbog toga što smo loši sada, bili smo loši i u prošlosti. I to moramo da otkrijemo. Sve to što su o nama u prošlosti pričali i pisali blagonaklono, sumnjivo je, jer je izvađeno iz negativnog konteksta. I verodostojno je samo ako se uz belo priloži i crno. Nismo mi baš tako dobri, poučava nas G.A. Mnogo smo lošiji. Lošiji od dobrih. Nemojmo se zavaravati. Ako saznamo koliko smo loši, bićemo mnogo bolji. Lošiji smo i od sebe. Jednostavno loši. Nismo mi takvi kakvi jesmo, nego smo i gori.

Ali, Gataličina crno-bela naiva i nije predmet ovog teksta, nego svest koja propagira takav sistem vrednosti.

Prof. dr Milo Lompar prihvatanje takve logike naziva “duhom samoporicanja”, a mogli bismo, imajući na umu jedan roman Mišela Uelbeka, taj programirani poremećaj nazvati “duhom pokoravanja”. U pitanju je neka vrsta samohipnoze koja sjedinjuje samoporicanje i pokoravanje, i mimikriju koja po potrebi sofisticirano maskira taj fenomen.

Medijska manipulacija ima tu globalnu i lokalnu moć da uguši, prikrije, poništi drugačije mišljenje. O tome je autor ovih redova napisao seriju tekstova još krajem devedesetih, u svojim kolumnama “Slovo o jeziku”, u listu Intervju, a 1992. godine je objavio tekst u kojem je našim medijskim moćnicima dokazivao da će “izgubiti propagandni rat protiv sopstvenog naroda”. Tako doslovce, i ostao bez posla devet godina. I: da brane vlast tako žustro “jer više nije reč samo o goloj vlasti nego i o goloj koži”.

Dvadeset tri godine kasnije delimo stav Harloda Pintera, koji je govorio da je “svaka istina tek varljiv odraz stvarnosti… Ali, kao što sam rekao”, kaže britanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, “traganje za istinom nikad ne sme da stane. U njemu ne sme da se kasni, niti može biti odgođeno, sa njom se mora suočiti, baš tu, na licu mesta”.

Naravno da u 13 poglavlja knjige, na 1020 strana, ima i negativnih tonova i komentara, ali tema negativne percepcije malo je složenija nego što je shvata Gatalica, koji negativno izjednačava sa svinjcima kao predsoblju javne kuće a priređivačima nonšalantno pripisuje “snažno kolažiranje” slike o Srbiji! Pored svega što je Rid napisao o “istrebljenoj naciji”, njemu nedostaje i jedan prikaz svinjca kroz koji se, navodno, prolazilo u kupleraj, da bi slika o Srbiji bila autentičnija. I to hoće u naslovu, izdvojeno, krupnim slovima.

“Uprkos odsustvu ovakvih tonova, “Serbiju 1-2 trebalo bi preporučiti, ali samo za naporedno čitanje s ostalim knjigama koje su lako dostupne”, zaključuje bezazleno pisac teksta na kraju prikaza.

Dobra ideja.

Mogao bi preporučitelj da sastavi bibliografiju takvih knjiga. Čim se čitalac malo zanese, imao bi priliku da odmah uzme jednu gorku dozu da se ne bi zaneo još više.

Levo dobra Srbija, desno loša Srbija.

Smiješane najlakše se piju.

Impresionira neobaveznost sa kojom Gatalica sve to izgovara, i lakomost da na svoj konto, nonšalantno, upiše lake poene. One što dolaze kad loptica zakači tenisku mrežu, koje imaju svoje žargonsko ime. Kada bi se pravila ATP lista sa takvim poenima, mnogi bi se sa ovijeh strana našli na top-listi među prvih deset igrača. Ili prvih sto. Uz pomoć čarobnice Kirke.

Gatalica je očevidno ozbiljan kada predlaže ono uporedno čitanje. Ima ljudi koji iskreno veruju, iz dna duše, i dublje, u svaku svoju reč. Samohipnotički veruju, uprkos raciju koji se tu i tamo probudi. Nema tu pomoći, ni nama ni njima. Manipulatori manipulišu svesno ili manipulišu nesvesno, ali uvek manipulišu. Ovi drugi su, može se reći, skoro nedužni jer reaguju instinktivno, bez obzira da li je dugme pritisnuto ili nije. Metode su uglavnom iste, menja se samo ideologija. Pri tome, postupak manipulativne argumentacije obično ima za cilj da napad koji propagira svojom pričom predstavi kao puku odbranu. U ovom slučaju, Gatalica brani čitaoca od lepe slike Srbije, prihvatajući crno-belu šemu kao odraz istine i objektivnosti u savremenom svetu.

A možda je u pitanju samo arogancija, ona koja redovno prati osrednjost i “snažnu” ambiciju!

Cui bono!, rekao bi Ciceron.

2015.

 


[1]   “Prikaz” je objavljen u nedeljnom izdanju Blica 8. februara 2015. Komentar priređivača, u znatno kraćem obimu, Blic i Gatalica (urednik podlistka) nisu hteli da objave.

 

Comments (4)

Tags: , , , , , ,

Šta bi rekao Hajne?

Posted on 14 February 2014 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

 

Šta bi rekao Hajne?

 

Komedi fransez na nemački način!

Pošto su ga zabranili u Francuskoj, Handkeu uzimaju „Hajneovu nagradu” u Nemačkoj. Zavesa je dignuta – čeka se da padne sečivo. Piscu su natakli šajkaču i nazuli opanke, radi živopisnije slike. Konkurs za dželata je jedan od najposećenijih veb-sajtova…

Šta bi na to rekao Molijer, čiji je svaki novi komad ujedinjavao političare, dvorane i duhovništvo u optužbama da je rušitelj normi i neprijatelj crkve? Francuski velikan nije praštao pokvarenost, lakomost, licemerstvo i jezuitizam francuskom društvu svog doba, kompromise sa savešću i „kompromise s nebom”, i zato je zabrana „Tartifa” podrazumevala da niko ne sme da sluša, prikazuje i čita njegov komad. Cenzurisanje Handkea nije ništa drugo do cenzurisanje Molijera, koji je povodom zabrane (svog) „Tartifa”, 6. avgusta 1667, definisao današnju zabranu Handkea: „Oni ne mogu da mi oproste što pred celim svetom otkrivam njihove prevare; Ako Tartifi dobiju preimućstvo oni će time steći pravo da me proganjaju više nego ikad.”

PeterHandke

 

A Hajne? Šta bi na ovo danas rekao Hajne?

Pogledamo li Hajneovu kritičku i publicističku prozu, doći ćemo do odgovora na mnoga pitanja koje postavlja ovo vreme. Pisac koji je „svoju epohu tumačio na sjajan način, sa jedinstvenom mešavinom svirepe ironije, oštrog sarkazma, tačnosti u zapažanjima i proročanske ozbiljnosti po kojima se izdvaja od svojih savremenika” (E. Vermej), piše o „najmljenim književnim lakejima”, o „stvorovima bez duše i srca”, o „vernim pudlama”, o „slugeranjama”, o „licemerima svih boja”, o „čoporu fakultetskih naučnika i pesnika čiji je zadatak (bio) da deluju na narod…”

„Ali, taj čopor je u međuvremenu ležao vezan na lancu”, kaže Hajne, „u mraku svoje štenare, i veoma ošugao i počeo ružno da miriše i ništa novo nije naučio nego da laje još uvek na stari način.”

Intelektualne trupe Evrope krenule su, opet, „na stari način”, u svoj protestni marš kada je obelodanjeno da je nagrada „Hajnrih Hajne” pripala Peteru Handkeu, čiji je komad tek nešto ranije cenzurisan i zabranjen u „Komedi Fransez”. U toku je lov na pisca koji poput slavnog pesnika nastoji da vidi šta se zbiva iza kulisa, bilo da je u pitanju, kako piše Hajne, „maskarada onih crnih budala koji su od rodoljublja načinili pravi zanat”, ili „savez mediokriteta u borbi protiv velikana”. „Od svih mesta u pozorištu, jedno mi je namilije” stoji u Hajneovim spisima „O francuskoj pozornici”, „odatle se dobro vidi ne samo šta se igra na pozornici, nego i šta se događa iza kulisa, tamo gde prestaje umetnost, i gde opet počinje naša draga i lepa priroda… Posećivao sam veoma malo ’Komedi fransez’, za mene u toj kući ima nečeg pustog, neprijatnog. Njome još uvek lutaju sablasti starih tragedija, s bodežom i peharom otrova u bledim rukama.”

Slutim da je počeo završni čin evropske tragikomedije i naše drame i da više niko ne može pisati niti govoriti na stari način. Čomski, Pinter, Handke! To je zaista previše čak i za moćne „inkvizitore istine” u „histeričnoj kampanji”, u Francuskoj i u Nemačkoj, kako o evropskim najamnicima danas govori Čomski, „tih prikaza sa onoga sveta”, kako je nekada pisao Hajne. „Zar vas ne podiđe kadikad jeza gledajući kako oko vas pužu ti ropski stvorovi, ti uslužni stvorovi, sa gotovo ironičnom poniznošću?”, pitao je Hajne svoje savremenike u člancima koje je objavljivao u augzburskom „Algemajne cajtungu”. „Jezuite se šepure tamo i pevaju pobedničke pesme… Oni su ustali iz groba i sada je njihova vladavina luđa nego pre; jer kada su iz carstva mrtvih pušteni na beli dan, mnogi su u žurbi natakli na ramena prvu glavu koja im je pala pod ruku i tad su počinjene kobne greške, pa sad glave ne priliče trupovima i srcima koja u njima vilene… Kakva jezovita protivrečnost između misli i osećanja, načela i strasti, reči i dela tih prikaza sa onoga sveta.”

Sad još i Elfride Jelinek i Vim Venders, koji se suprotstavljaju presudi piscu koji se usprotivio presudi jednom narodu. Pa Zigfrid Lefler, glavni urednik časopisa „Literatura” i Žan Pjer Lefebr, univerzitetski profesor iz Pariza, članovi žirija za nagradu „Hajnrih Hajne”, koji ne osporavaju pravo piscu „da drukčije misli i piše”.

„Golgota je svuda gde jedan veliki duh iskazuje svoje misli”, zapisao je Hajne povodom ekskomunikacije Baruha Spinoze, i te bi se reči mogle sasvim primeniti na Petera Handkea koji je, da se opet podsetimo nemačkog romantičarskog pesnika, „razumeo politiku i njene omče isto onako kao što je nekad shvatio religiju i njene bodeže”. „Za istinu je mogao učiniti sve, samo ne lagati”, veli Hajne, i to je ono što boli evropske cenzore kada je Handke u pitanju.

U Parizu, 30. aprila 1840, pišući o Žorž Sandovoj, Hajne ukazuje na strah „vitezova religije”, „građanskih štitonoša morala”, od „mogućnosti da komad uspe”: „U osnovi, tim malim ljudima ne može se uzeti za zlo što se brane koliko mogu od najezde velikih….I u Nemačkoj postoji savez za odbranu i napad između mediokriteta koji nemilice iskorištavaju pozorište. To je još više slučaj ovde, na način koji zaslužuje svaki prezir, jer je Pariz leglo i središte te bede. Pritom, ti mali ljudi ovde su tako žustri i spretni, tako neumorni u svojoj borbi protiv velikana, a najposle i protiv genija, koji je uvek i svuda usamljen.”

Za Vima Vendersa Handke je „jedan od najvećih pisaca današnjice”. Jedan od onih koji ne robuju svom vremenu, niti dogmama prošlosti i sadašnjosti. „Tričarijama” dnevnih ili bilo kakvih interesa suprotstavljao se i Hajne: „Velike činjenice i velike knjige ne poniču iz tričarija, nego su neizbežne, povezane sa kružnim putanjama sunca, meseca i zvezda i nastaju možda silom njihovog uticaja na zemlju. Činjenice su samo plodovi ideja; …ali otkuda to da u izvesnim vremenima izvesne ideje tako silno dolaze do izražaja da preobražavaju na najčudesniji način ceo život ljudi, njihovo pevanje i stremljenje, njihovo mišljenje i pisanje.”

Međutim, nije ovde reč samo o Hajneu, Handkeu i njihovim progoniteljima. „Ono što se u Evropi radi sama Evropa radi”, zapisao je Igo 1876. godine u tekstu „Za Srbiju”, otklanjajući iluziju da se stvari odvijaju spontano ili bez znanja centra. Generalna proba izgona Srba s Kosova i Metohije, najavljena u štampi kao scenario dobrih priprema, zbiće se, na premijeri, kao još jedna repriza etničkog čišćenja Srba. Čeka se samo da „čovek u crnom” pištaljkom označi početak. I dok jedni raspravljaju o cenzuri duha i zločinu vlasti, zanemarujući da je rastojanje između njih jednako onoj visini koja deli giljotinu od vrata osuđenika, drugi vrše poslednje pripreme i postavljaju se na punktove odakle će prenositi „događaj”. Ravnodušnost sa kojom današnja Evropa prećutkuje veliki evropski logor pred svojim očima, ili ga zastire rečima o demokratiji i pravdi, uz medijsku buku savremenih hajkača, isključuje bilo kakav optimizam.

Hajnrih_Hajne

„Nabaviću i ja nemačku kapu i spavaćicu i navući je preko ušiju”, piše Hajnrih Hajne 1830. godine, aludirajući na bezosećajnost svog vremena, „sve vam to zvrji i ćuti tako stravično, mašine se ponašaju kao ljudi, a ljudi kao mašine.” Sto pedeset godina kasnije, u „Detinjoj povesti”, Peter Handke dovršava tu misao: „Postoji drugi narod, druge povesti. Nismo mi jedini. Upravo u ovom trenutku prolazimo sa tim drugim narodom kroz Vreme.”

(Tekst je objavljen je u beogradskom NIN-u, sredinom juna meseca 2006.)

Comments (6)

Tags: , , , , , , , ,

Mišel Šreder: PRIVLAČNOST INDUSTRIJSKOG NASLEĐA

Posted on 13 December 2013 by heroji

Mišel Šreder: PRIVLAČNOST INDUSTRIJSKOG NASLEĐA

 

„Rote fabrik” je legendarni alternativni kulturni centar koji se nalazi na obali ciriškog jezera. Zapravo je to nekad bila fabrika svile, koja je sedamdesetih godina prošlog veka trebalo da bude srušena. Na sreću, pretvorena je u ono što je do danas kulturni centar koji se  sastoji od tri celine – muzičke, one koja se bavi vizuelnim umetnostima i, naravno, one koja se bavi teatrom. Postoji od 1980. godine, a epitet legendarni umnogome opravdavaju imena onih koji su prodefilovali njegovima odajama – predavanja su tamo držali Noam Čomski, Ernesto Kardenal, Ginter Gras… Režirali su Hajner Gebels i Kristof Martaler… nastupali su Sonic Youth, Yello, Nirvana…. Između ostalih.

Koliko je prostor važan u teatru, izlišno je pričati, naposletku, prostor daje kontekst dešavanju, vrstu okvira,  jedan je od učesnika, a ako pričamo o kontekstima sasvim je prirodno da je pozorište u poslednjoj četvrtini prošlog veka, kada su ljudi postali svesni mogućnosti industrijskog nasleđa i slobode koja se nalazi u skeletnim konstrukcijama,  svoje mesto našlo u napuštenim industrijskim prostorima. Otišlo je tamo da se inspiriše i da na miru stvara.

„Rote fabrik” je veliko, moćno zdanje od crvenih cigala, s nezaobilaznim raskošnim grafitima posvuda…Ima nečeg dendističkog u tim odajama i tom dvorištu. Ipak je to bila fabrika svile, a opet, ti su prostori postali otvoreni za svaku vrstu dobrog eksperimenta…. Zapravo je tako sa alternativnim, supkulturnim prostorima – mešavina osetljivosti, vitalnosti, oštrine i dobrog ukusa.

Pozorišne programe „Crvene fabrike”, „Fabriktheater”, od 2010. godine  kreira  mlad i posvećen tim. Koreograf Mihael Rueg, dramaturškinja Silvi fon Kenel i moj sagovornik – reditelj Mišel Šreder.

Razgovor koji je pred vama daje ključ, objašnjava čitavu filozofiju tog crvenog fabričkog teatra.

 

Teaterfabrik je pozorište koje je smešteno na obalu ciriškog jezera u prostor nekadašnje fabrike. Dakle, u industrijskom prostoru vi nudite pozorište koje nije konvencionalno. Ipak, počeću s jednim konvencionalnim pitanjem.

Na koji način funkcioniše „Rote fabrik”, kako birate saradnike, komade koje ćete igrati?

 

Mi zapravo nemamo sopstvenu produkciju, radimo samo koprodukcije, uglavnom sa švajcarskim trupama. Oni donose većinu novca, mada „Rote fabrik” ima subvencije koje dobija od vlade. Postojimo već trideset godina i naše finansiranje podržavaju i grad i država, ali to nije veliki novac. Zato i radimo koprodukcije, obezbeđujemo prostor i tehničku podršku.

Saradnike biramo tako što nam razne kompanije šalju svoje biografije i snimke radova, a mi biramo ono što nam se čini da odgovara našem senzibilitetu ili što nam se čini uzbudljivim, uznemirujućim. Često se ovde igraju komadi koji su postavljeni negde drugde, prosto otvaramo prostor za različite, gotove produkcije.

Deo smo velikog letnjeg festivala „Theater spektakl”, zatim festivala „Okupacija” u kojem učestvuju stvaraoci koji su hendikepirani. Takođe, počinjemo da pravimo sopstvene male festivale, kažem počinjemo, jer smo odnedavno direktori Teatra Rotefabrik –moj kolega Mihael Rueg i ja.

 

 

Pozorište čini niz situacija koje su uslovljene prostorom. Prostor je jedan od učesnika predstave. Mi se nalazimo u fabrici,  adaptiranoj da primi umetnike, ali ipak fabrici. Ona nosi sopstvenu istoriju. Ovaj prostor daje drugačije iskustvo.

 

Sigurno je da je drugačije igrati u prostoru koji izvorno nije pozorišni. Mi imamo jednu malu salu koja je uređena na principu crne kutije i koja prima samo stotinjak ljudi. Gledalište se, da tako kažem, nastavlja na scenu.

Ja sam ranije puno radio u „Schauspilhausu” – to je veliki prostor, prostor klasičnih situacija, on ima svoje kvalitete. Veliki prostor vam otvori um. Raditi u malom prostoru je teže, ovde nemate ništa osim male sobe. Konfrontacija s publikom je žešća, konfontacija između glumaca i publike. Toga morate biti svesni. Hoću da kažem, ne možete biti previše poetični, na način koji to veliki prostor dozvoljava. Ne možete, ni na koji način vrdati, jer publika vidi i oseti apsolutno sve. Zbog toga je žestoko, ali je i veoma dobro. Jasno osetite energiju koja odlazi u gledalište i vraća se na scenu. Prostor vas proziva da budete pošteni u onom što radite, da radite to do kraja. Možete biti sumanuti od početka do kraja predstave i biti samo to. Ali u potpunosti. Sve se vidi. Sve se čini u punoj snazi. Vaše prisustvo mora biti stvarno.

 

Uloga reditelja je prilično promenjena u odnosu na nedavnu prošlost. Režija je, u poslednje vreme, sve češće kolektivni čin.

 

To je veoma važna promena. Gledao sam  kako radi starija generacija i nisam mogao da razumem zašto rade iz pozicije u kojoj je reditelj Bog, tačnije onaj koji ima celu situaciju na dlanu. Zašto? To je glupo, na kraju krajeva. Znamo da to nije istina. To je lažna situacija koja vas ne vodi na pravi put. Ne pušta da do kraja izrazite šta ste hteli.

 

Zašto je važan kolektivan rad?

 

Zato što, a to je lični stav, na svetu ne postoji samo jedan način za bilo šta. Pitanje je kako doživljavamo sebe. Šta hoćemo da budemo, koliko smo ono što želimo da budemo. Tako je u svakom segmentu – politici, ekonomiji – postavlja se pitanje za šta se predstavljamo, koju igru igramo i kako zapravo stoje stvari.

U tom kompletnom haosu između htenja, želja i onoga gde stojite trenutno, između stvarnosti kakva jeste i kakva može da bude, stvara se kosmos na sceni. Ja jednostavno ne verujem da samo jedna osoba ima sva rešenja. Na kraju krajeva ja sam taj koji selektuje, ali nisam isključiv ni na koji način.

Publika učestvuje u režiji, što je važno za mene. Ne zaboravimo ni publiku koja takođe učestvuje u kreiranju predstave. U odnosu s njom, s njenim očekivanjima, dešavaju se određeni obrti koji menjaju predstavu, koji menjaju stvarnost.

RoteFabrik

 

Šta je stvarnost?

 

Stvarno je ono što se dešava na sceni. Ta je stvarnost jednako istinita kao i ona van scene. Tu nema razlike. Postoji haos koji živimo i koji pokušavamo da osmislimo. To traje dok god smo živi, dok god smo tu. Zato je važno biti pošten prema sebi, prema ljudima s kojima radiš. U suprotnom je vaš rad besmislen. Ako ste pošteni i otvoreni, a to je moguće biti, onda možete da proverite sopstvene ideje. Tek tada stvarate atmosferu u kojoj i vi i ljudi s kojima radite „idete do kraja puta”. Može taj put biti i ludilo. Možda će vas upravo ono izvući iz haosa u kojem ste, ako se posvećeno bavite njime.

Ja nikad ne kažem scenografu kako da radi svoj posao. To je njegova fantazija, on tu dolazi do svoje poente. Dok radim predstavu, s kolegama pričam o svemu, komunikacija je veoma otvorena. I to je rizik, veoma je naporno tako raditi. Ali na kraju nađete način kako da sve uklopite. Takav je moj odnos prema životu i prema teatru. Uklopiti sve elemente kroz jednu moćnu silu. Kolektivan rad je proces uklapanja različitih kreativnosti.

 

U onome što je „duh vremena”, elekticizam je veoma prisutan. Na koji način koristiš „prelazak granice” u svom radu?

 

Prirodno je da granice budu propustljive, većinu vremena. To nije deo koncepta – kada radim,ne kažem: „E, sada ćemo staviti malo videa u predstavu.”

Dok radimo, pitamo se kako da kažemo, pokažemo neke stvari, pa je prirodno da kombinujemo vizuelnu umetnost s pozorišnim izrazom. Ono što pravimo je istovremeno i teatar i savremena umetnost. Često „pričamo priču” kroz performans ili ples. To daje naročitu dinamiku pozorištu. To je senzibilitet, talas koji se dešava, koji daje ton večeri , a ne koncept. Možda nam je najvažnija avantura publike – kako počinjemo, kakav utisak ostavlja scena na publiku, kakav je doživljaj publika ponela sa sobom.

Ako ste ušli, onda prosto idete dalje, u  čudnovati kosmos. Važno je pronaći pravu meru u dinamici predstave, njenoj muzikalnosti, ritmu. U trenutku kada je tenzija prevelika i kada se čini da je neizdrživo, ponuditi oslobađanje, rasterećenje.

Šta god da pravimo na sceni, u kojoj god formi, važno je da je to umetnost a ne public service.

 

 

Šta je cilj? Promeniti publiku?

 

Saznati nešto o životu. Publici, ne reći, ne objasniti, nego im dati osećaj, dati im mogućnost da budu deo pozorišnog iskustva.

 

Tetar je život i važno je da umetnici koji se bave pozorištem znaju da od života naprave umetnost. Na sceni se, bez ikakve ograde, dešava ono što je živo. Film to ne može, jer je drugačija forma. U svesti o tome leži potencijal teatra. To je ono što je drugačije u načinu na koji radim od klasičnog teatra. Raditi direktno i videti koje su posledice onoga što radite na sceni. To je kvalitet žive umetnosti – promena koju izaziva. Zato je normalno danas u pozorištu koristiti različite umetničke forme. Nekad imam utisak da klasičan teatar nije važan, da nije u duhu vremena. Ima sjajnih produkcija u klasičnom teatru, ali često je intelektualan – ide samo iz glave. Vi sedite i mislite – ovaj čovek želi da mi kaže to i to. Za mene  je to neinteresantno.Želim doživljaj koji me u potpunosti obuzima, čak i ako je on direktno povezan s mojom sopstvenom tamom. U pozorištu koje nije intelektualno, već celovito, vidim velik potencijal.

 

„Rote fabrik” je institucija koja ima ozbiljnu reputaciju. Koliko je to obavezujuće?

 

Borba oko ove zgrade dešavala se kada je osnovana, osamdesetih. Ovde je trebalo da bude opera. Izborili su se da to bude neka vrsta kulturnog centra koji ima tri dela: muzički, jedan posvećen savremenoj umetnosti i teatar. Za dve i nešto decenije grad je razumeo da je takva institucija potrebna. Ubedili smo ih da smo važni.  Prihvaćeni smo i sada nije teško.

 

Važni uticaji.

 

Bio sam asistent Kastorfa i Martalera. Njihov rad je veoma važan za mene, imao sam sreću da radim s njima i učim od njih. Ono što sam naučio od njih staje u rečenicu: There is only your way to make an evening. Odučili su me od krutosti. Kastorf na svakoj probi govori: „Ja ne znam šta mi sada radimo”. Možda i zna, zapravo. Ali ovakvim pristupom on otvara prostor saradnicima. Važno je bilo naučiti da se računa jedino tvoj put.

 

Razgovarala Nataša Gvozdenović

Comments (4)