Tag Archive | "Milorad Pavić"

Tags: , , , , , ,

O dubini i raskoši korena

Posted on 18 October 2015 by heroji

O dubini i raskoši korena

Povod za razgovor sa profesorom Savom Damjanovim bila je njegova knjiga ’’Itika jeropilitika’’- a priča nas  vodi, na nekoliko veoma širokih frontova- na prvom mestu govorimo o identitetu, poznavanju korena  i sposobnosti da u sopstvenu priču interpoliramo druge…recimo… O Vuku i Mehmed paši Sokoloviću…. jeziku…  o Koderu, Crnjanskom, Paviću…. uz pravu dozu fantazmagorije, naravno….

 

 

 

1. Vaš odnos prema Vuku – koji u ovom romanu nije samo stvarna ličnost već i simbol.

Čitav roman je i fikcionalan i faktografski, dakle: Vuk je i fantazmagorična i  istorijska  ličnost. To je  biografija srpske kulture, priča o našem Identitetu, ali pre svega biografija mog najintimnijeg bića.. Vuk je jedno od božanstava stare srpske religije osim toga on je muški arhetip (kao što je romaneskna Destino ženski!). Ako govorimo o istorijskom Vuku želeo sam da jednu tako kontroverznu ličnost  vidim mimo ustaljenih klišea, jer obično su odnosi prema njemu ili negativni ili apologetski: pokušao sam da vidim ne samo šta je u njegovoj  misiji bilo destruktivno – književno ali i najšire civilizacijski!- nego i koje kontinuitete ta misija kreira i eventualno ih prenosi u  budućnosti. Za mene on je isto toliko kopča prema budućnosti i prema prošlosti, koliko je i presek, svojevrsna ograda prema njima. Paradoksalno, ali samo takve ličnosti ostavljaju dublji trag… Priča  se da je 70tih godina prošlog veka jedan profesor Univerziteta bio krivično gonjen ( i naposletku kažnjen!) zato što je svoje studente pitao: da li su umetnički  intspirativniji likovi četnici ili partizani? Odgovor je glasio: četnici, naravno, jer su protivurečni i – tragični …a partizani su „dobri momci“, pretežno jednosmerni. Slična kontraverza (nikako jednosmeran fenomen!) jeste i Vuk Karadžić, dok je njegovo vučje ime univerzalna totemska šifra . Smatram da se puno stvari – kako vidljivih tako i nevidljivih! – vezanih za kompletnu istoriju Srba prelama upravo kroz njega, zato mi je podsticajan i kao stvarna ličnost i kao simbol.

Itika-Jeropolitika

 

2. ’’Jezik je biotop istorije’’- kažete na jednom mestu. Jezik se, svakako,  kroz istoriju menja kao svako živo biće, s obzirom na okolnosti.

To je veoma važno, jer pre nego što su postojali savremeni mediji tipa fotografije, filma ili interneta, jezik je bio jedini čuvar našeg individualnog i kolektivnog sećanja. Jezičko pamćenje prenosilo se sa generacije na generaciju, kroz prostor i vreme, još efikasnije od pojave pisma (jednog od najvećih otkrića u istoriji ljudskog duha!).  Jezik je bio glavna riznica i čuvar arhetipskog, kulturološkog, istorijskog i svakog drugog iskustva, znanja i tradicije. Naravno, jezik se menjao, ali je memorisao (i svesno i nesvesno!) puno minulih civilizacijskih slojeva,uključiv i tragove najizvrsnijih individua: u tom smislu zahvaljujući reformi kakvu je Vuk izveo, obogaćeni smo za narodni jezik koji dotle nije bio integralni deo naše visoke (oficijelne) kulture iako je upravo tu bilo „arhivirano“  obilje relevantnih slojeva naše baštine- na primer neke ključne mitologeme vezane za srpsku srednjevekovnu istoriju, koje će se raeaktualizovati uvek kada se nacionalni identitet ponovo budio (najmoćnije 1804, kada otpočinje Srpska revolucija). Kažem mitologeme a ne istorijsku istinu, jer ova druga prippada nauci dok je književnost umetnost jezika. Sa druge strane ista ta reforma gurnula je u zaborav druge jezičke slojeve, predvukovske i one formirane mimo vukovske norme u 19.i 20. veku: međutim, oni su takođe čuvali i nadograđivala neka druga naša individualna i kolektivna sećanja. Podsetiću da je – recimo – stari srpskoslovenski jezik nastao prevodom hrišććanskih svetih spisa, i uopšte metafizičke literature, te da je stoga sadržao bogat apstraktni vokabular čiji značenjski koreni sežu do Antike, pa i dalje-do drevnog Egipta. Tako se desilo da smo mi  čitav kontinuitet filozofske i refleksivne tradicije u  jezičkom sećanju  zanemarili, kako bi ga  tek stotinu godina kasnije vratili u sopstveni kulturološki korpus –  zahvaljujući najoriginalnijim piscima i književnim istoričarima ( koji su „otkrivali“ domaći srednji vek, barok, klasicizam ili nevukovski romantizam). Jedan Francuz  pamti i Vijona i Rablea i Molijera i de Sada isto kao i romantičarske pesnike -sve je to njegova kolektivna i individualna tradicija ako je čitalac, a ako je pisac to su biti njegovi predhodnici, njegovi literarni preci… . A mi smo, slikovito govoreći, dugo imali samo  epsku i lirsku narodnu poeziju kao  tradiciju, odnosno romantizam i realizam koji se oslanjaju na nju. Srpski pisac nije se mogao osloniti na sve prethodnike koje je zaista imao, niti je čitalac mogao da neguje svoj ukus u tako širokoj perspektivi! Iz duhovno-genaloškog stabla suštinski su bili izbrisani Domentijan, Dimitrija Kantakuzin, Venclović, slavenoserbski spisatelji, Koder i ini..

Pitanje je svesti o dubini i raskoši korena.

Naši korenu su čvrsti i duboki, mi stoga jesmo – od ulaska u vizantijski kulturni krug pre više od milenijuma! – veoma stari evropski narod i ne moramo da dokazujemo evropski identitet. Mi smo se ulaskom u taj krug uključili u vodeće tokove evropske civilizacije isto kao što smo krajem 20-tog veka zahvaljujući našim piscima – Andriću, Popi, Kišu, Paviću  bili autentični deo svetskog kulturnog konteksta.

Knjiga na izvestan način, po mom doživljaju, predstavlja i vaše razgovore sa autorima žitija i usmene književnosti, Koderom, Crnjanskim, Pavićem i drugim piscima. Kako ste napravili tu konstrukciju? Šta mislite kako bi oni gledali na vaše dijaloge sa njima?

Nadam se da bi se radovali! Reč je o piscima koji su presudno uticali na mene, i ja se ponosim TAKVIM svojim duhovnim učiteljima. Nadam se da bi oni podržali moj put jer su i sami kroz drugačije moduse bili bliži sličnim opredeljenjima (a ne nekim jednostavnijim!). Nije to bila neka posebna konstrukcija, neki unapred smišljen plan: ovaj roman je najspontanije i najnepredvidljivije od svih mojih dela. Krenuo sam sa izvesnom  idejom pre dve godine, potom nastavio putem kojim nisam ni slutio da ću ići i jako sam radostan zbog toga: to mi je donelo kreativnu sreću, srazmernu melanholiji koja je nastupila kada sam završio roman – jer tako se okončao i moj užitak u lavirintima pisanja. Roman je, dakle, stvaran kao u transu- Stari bi rekli u božanskom nadahnuću?!- brže nego što sam i jednu svoju knjigu napisao. Stoga je napisan kao celina, „u jednom komadu“, a dijalozi sa pomenutim i nepomenutim piscima predstavljaju zapravo dijaloge sa određenim kulturno-istorijskim slojevima, njihovima  stilskim i žanrovskim obrascima, njihovim idejama: izbor može delovati proizvoljno, ali je istinit pošto se događao na nivou nesvesnog.  Kako sam u takvom kontekstu ulazio u sintaksu srpskog srednjevekovnog jezika, ili u predvukovski rečnik (na primer)?  To nisam radio racionalno: tri i po decenije bavim se istorijom srpske književnosti i bio bih krajnje netalentovan da nisam dubinski usvojio šifre svih njenih jezika! Naše raznovrsne književne matrice utisnule su se u moje biće tokom tog perioda i ja im nisam mogao odoleti. One su moje Muze, kao i Destino u ovom romanu: sa njima sam u ljubavi možda i duže od tri i po decenije, ODUVEK…

Sam naslov romana je dosta značajan- kao što je Vuk višeznačan simbol, a ne samo stvarna ličnost, isto tako i Itika jeropolitika nije samo knjiga, religiozno-filozofski spis nastao u 18-tom veku.

To je i knjiga emblema, koje imaju metafizički, eshatološki i etički smisao. Ona je, pre svega, vizuelno lepa i značenjski moćna: zato poglavlja mog romana i počinju tim emblemima.. Ova  knjiga je i simbol , a ima još knjiga koje bi mogle biti simbol naših kulturnih kontinuiteta i diskontinuiteta. Kad govorim o kontinuitetu insistiram i na budućnosti i na prošlosti, jer je minoran kontinuitet ako je vezan samo za prošlost ili anticipacija koja nema tradiciju. Itika jeropolitika je i delo perfekta i delo futura i barokni esejistički emblemarijum. U originalu, njen naslov je Etika hijeroglifika – etika hijeroglifa, pri čemu je pojam „etika“ tad podrazumevao širi filozofski i ontološki smisao od današnjeg. Kao što je Vuk narodnu tradiciju vrednosno kanonizovao i  podario je budućnosti,  barokne knjige sažimale su srednjovekovnu tradiciju i otvarale joj vrata budućnosti…

Novi Sad 28.09.2001. Prof. Dr Damjanov Sava Foto: B. Lucic

U knjizi beležite da su Mehmed paša Sokolović i Vuk dva lica iste sudbine. Zašto?

To je  važno pitanje koje se pred nas kao narod, ali i pred izuzetne pojedince postavljalo tokom burne i komplikovane istorije. Pomenutu priču sam uporedio sa trenucima kada rimska civilizacija nestaje pod najezdom varvara, tačnije novih naroda koji prihvataju jedan novi civilizacijski obrazac – hrišćanski. Taj period na razmeđi  4-tog i 5-tog veka N.E  za mene je izazovan i uzbudljiv. Postoji jedna karakteristična (istorijski ISTINITA!) scena gde predstavnik poslednjih Rimljana koji žive u sopstvenoj kulturološkoj matrici odbija pozive svoga sina (hrišćanskog biskupa!) da i sam promeni veru, jer će tako spasiti i porodični ugled  i stare civilizacijske vrednosti. Spasiće ih prilagođene hrišćanskim kodovima – poučava ga sin. Otac odgovara da će se do smrti klanjati ssvojim bogovima i čitati svoje knjige mimo hrišćanske interpretacije…. iako zna da će nova matrica pobediti! Mi smo često imali sličnu istorijsku dilemu: da li ćemo (metaforično govoreći) paliti žrtve svojim starim bogovima, starim vrednostima koje su respektabilne i koje će postojati u muzejima –  ili ćemo pokušati da se uključimo u nove tokove (poput Rimljanina-sina) , čuvajući i kroz njih svoju autohtonu tradiciju. Mehmed paša Sokolović  svoj odgovor smelo je definisao prilagođavajući se tadašnjim promenama na Balkanu, ali držeči se kolikogod je mogao sopstvenih korena: gradeći briljantnu karijeru u Otomanskom carstvu, ponovo je izgradio i Pećku patrijaršiju i niz zadužbina po zavičaju. Nema tu patetike već elementarnog realizma. Recimo, pokoravajući vojno banatske Srbe, negdašnji Bajo Sokolović piše im proglase na srpskom jeziku i tako šalje manje-više skrivenu poruku: sledite moj primer, pa ćemo sačuvati neke NAŠE vrednosti; u suprotnom, turska će nas sila zbrisati sa lica zemlje!

Kao što je i Vuk prihvatio tadašnje evropske kulturološke standarde?

 Više je no štetan mit  da je naša narodna kultura bila veličanstvena sama po sebi! Ko bi primetio njene vrhove da nije promovisana na talasu rusoizma , herderizma i uopšte evropskog romantizma?! Zato su se i Puškin i Gete i braća Grim zainteresovali za nju. U tom smislu Vuk je naučio skrivenu Mehmed-pašinu lekciju. A upravo tu je sadržano ključno pitanje naše istorije (i kolektivne i lične): kako sačuvati sopstveni identitet, a ne bitii lokalan i marginalan, tj. biti deo univerzalnog obrasca.?!Briljantan odgovor na to našao je još princ Rastko Nemanjić (potonji Sveti Sava), povezavši srpsku kulturu sa vizantijskom: dobro je razumeo najprogresivniji tok tadašnje civilizacije. Vizantija je čuvala antičko i staroegipatsko nasleđe hiljadu godina, sve do zapadnoevropskog humanizma i renesanse. Vukov zaokret, dakle, nije ni prvi ni poslednji takve vrste kod nas…

 

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Comments (4)

Tags: , , , , , ,

Čudesna moć reči ili hazarsko otkrovenje

Posted on 22 February 2013 by heroji

Maja Plavšić

Čudesna moć reči ili hazarsko otkrovenje

Ključne reči: Hazari, Hazarski rečnik, Otkrovenje, Ateh, Kagan, Lovci na snove, Hazarska Polemika;

„Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa. Riječi koje vam ja govorim duh su i život su.

Jevanđelje po Jovanu, (6,63)

Svi su sem božjeg jezici patnje, rečnici bolova.[1]

Jedan od najinspirativnijih romana srpske književnosti XX veka, roman koji ostao i dan-danas do kraja i potpuno neiščitan i neučitan, jer se njegov ugaoni kamen oslanja na jednu drugu knjigu, najčitaniju na svetu. Sama struktura  romana i vizuelno i tematski podseća na formu Novog Zaveta, četiri Jevanđelista, četiri priče o Hristovom životu, sve četiri različite, sve četiri viđene drugačijim očima. Četiri naroda u Hazarskom rečniku, četiri nacije, tri jake, jedna je iščezla, tri svedočanstva o tom iščeznuću,[2] sva tri različita.

Biblija je knjiga čija se mističnost ogleda i u tome što se može čitati od bilo kog dela, sa bilo kog kraja, baš kao i ovaj roman Milorada Pavića. U Bibliji postoji i peti zapis, nastao posle Hristovog odlaska koji je ostao nerazumljiv i danas, za razliku od četiri Jevanđelja, jer je poslat sa one strane života kao upozorenje, a to je Otkrovenje Svetoga Jovana Bogoslova.

„Otkrivenje Isusa Hrista, koje njemu dade Bog, da pokaže slugama svojim šta se ima zbiti uskoro; i objavi ga poslavši ga preko anđela svojega slugi svome Jovanu;

Koji posvjedoči riječ Božiju i svjedočanstvo Isusa Hrista, sve što vidje”.[3]

I Hazarski rečnik ima tu težnju da objavi jednu istinu o iščeznuću jednog naroda, koja se jedino pravilnim iščitavanjem mogla spoznati.

„Zašto neko ne bi načinio rečnik reči koje sačinjavaju jednu knjigu i čitaocu prepustio da od tih reči sam sklopi celinu?”[4]

U Otkrovenju, Hristos predaje knjigu koju niko ne može otvoriti, jer niko nije dostojan da pročita njen sadržaj.

„I vidjeh u desnici Onoga koji sjeđaše na prijestolu knjigu ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata.

I vidjeh anđela silna gdje objavljuje gromkim glasom: Ko je dostojan da otvori knjigu i razlomi, pečate njene.

I niko ne mogaše ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu niti da zagleda u nju.”[5]

Prema Bibliji, samo dostojni mogu zadobiti Carstvo nebesko posle Apokalipse, a u Pavićevom romanu samo onaj čitalac koji pravim redom pročita roman, može iščitati odgovore na pitanja postavljena u njemu.

 


[1] Milorad Pavić, Hazarski rečnik, Dereta, Beograd, 2003. godina, str. 381.

[2] Pavić se itekako brinuo o tome da sva tri svedočanstva deluju uverljivo i istinito. To je jedno od najuspelijih mistifikatorstava u modernoj srpskoj književnosti.

[3] Otkrivenje Svetog Jovana Bogoslova (1,1;1,2)

[4] Pavić, isto, str. 121.

[5] Isto (5,1;5,2;5,3)

 

U sve tri knjige[6] postoji nekoliko istih odrednica, to su: Ateh, Kagan, Hazari, Hazarska polemika i Lovci na snove, odrednica koja je samo u Crvenoj knjizi, ali se proteže kroz ceo roman, a dobrim delom čak i odgoneta tajne ove knjige.

Kako je poznat početak ljudskog roda, tako je dat ljudima i kraj civilizacije u Bibliji, Otkrovenje je prelazak Danteove Lete i odlazak u večni život, ali je zagonetka ta koja čuva tajnu onostranog života, pa time postaje jasno zašto jednog od najradoznalijih demijurga srpske književnosti, Milorada Pavića, privlači baš besmrtnost.

Biblija ili Knjiga nad knjigama, pisana samim Duhom Svetim, čini neprestanu okosnicu oko koje ljudi tkaju svoja dela, bilo da su to umetnička, politička ili ova svakodnevna, životna. Ova knjiga, koja svojom formom podseća na neiscrpni rečnik preporuka, pouka, mudrosti, zabrana i pravila, jeste knjiga čija Reč ima ogromnu moć, moć koja može da promeni jedno ljudsko biće, da ga ubedi u postojanje jednog drugog sveta koji za naše smrtne oči nije lako vidljiv. Time što postoji, dakle, takva pisana Reč, koja ima toliko veliku snagu, nije ni čudo što se svi pisci dotiču i spotiču baš oko nje, pokušavajući da otelotvore i ojačaju svoje sopstvene reči, crpeći snagu iz ove svete knjige.

„U početku bješe Logos, i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga i zadatak je vernoga monaha da svaki bogovetni dan sporo i smerno ponavlja jedini neizmenljivi događaj za koji se može tvrditi da je neosporno istinit. No sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a istina, pre no licem u lice, ukazuje se mestimice, u crtama (avaj, koliko nečitkim), sred zabluda ovog sveta, te nam stoga valja da je sričemo iz vernih belega, ma i odande gde nam oni deluju kao pomračeni, bezmalo prožeti nekom sasvim zlonamernom voljom.[7]

Da sve proističe iz Biblije, veruje još jedan od velikih svetskih poštovalaca Reči, Umberto Eko. U  romanu Ime ruže, on neosporno navodi da je život svakog monaha, a monasi su svojim životom najbliži Gospodu, ali i čoveka, da sriče iz već napisanog svoj život.

A manastir, dom Gospodnji na zemlji, mora neprikosnoveno poštovati ne samo Svetu Reč Biblije, već i svaku napisanu reč, jer nijedna nije bezvredna.

„Monasterium sine libris […] est sicut civitassine opibus, castrum sine numeris, coquina sine suppellectili, mensa sine cibis, hortus sine herbis, pratum sine floribus, arbor sine foliis…

(Manastir bez knjiga … jeste poput države bez moći, tvrđave bez ljudstva, kuhinje bez posuđa, trpeze bez jela, vrta bez trava, livade bez cveća, drveta bez lišća…)”[8]

Milorad Pavić jeste, dakle, pre svega poklonik neprikosnovene vladarke umetnosti – Reči, sledbenik Jovanov.

U romanu Hazarski rečnik, Pavić pominje dva velika čoveka Knjige, kako kaže, jednog koji je zabeležio i ovaplotio ceo grčki svet i onog drugog, stanovnika Svetog pisma, velikog proroka. Pominje Homera i svetog Iliju, koji su imali najjaču snagu na svetu – REČ.

 


[6] I sam roman podeljen je u tri knjige, što samo još više ističe tvrdnju koja će biti dokazivana u radu –  da je Milorad Pavić iz reda velikih poštovalaca Reči.

[7] Umberto Eko, Ime ruže, PAIDEIA, PLATΏ, sa italijanskog prevela Milena Piletić, Beograd, 2001. godina, str. 19.

[8] Isto, str. 43.

Hazarski-recnik

 

„I pitao se najzad o tome jesu li se srela dva savremenika, Homer i sveti Ilija Tesvićanin, naseljenik galadski – obojica besmrtni, obojica naoružani samo rečju, jedan zagledan u prošlost i slep, drugi opsednut budnošću i vidovit, jedan Grk koji je bolje od svih pesnika opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin koji je vodom nagrađivao, a vatrom kažnjavao služeći se svojim plaštom kao mostom.”[9]

U romanu se pominje još i Konstantin Filozof koji se osećao nag bez knjige, a ko će verovati nagom čoveku da ima mnogo haljina. Dakle, još jedan veliki poštovalac reči, samo iz drugog vremena, mada ništa manje značajan i zaslužan u istorijskom nasleđu ne samo Vizantije, nego i cele Evrope. Nije Konstantin Filozof tek tako pomenut i postavljen za jednog od onih koji rešavaju pitanje Hazara, jer je baš on doneo pismena i među Slovene; time Pavić pravi jednistvenu kopču, uključuje u ovu polemiku i sopstveni narod, narod čija je istorija nedvojbeno umnogome slična hazarskoj. Ovim je Pavić, po ko zna koji put, pokazao svoje vrhunsko umeće dovođenja u vezu nespojivih stvari koje je prikazao tako jednostavnim i očiglednim.

Ako je cilj svakog ljudskog bića, a znamo da jeste, da ostavi svoj trag postojanja, ili prema hrišćanstvu, da životom u ovoj dolini suza zasluži onaj večni, onostrani život u Raju, ako cilj jeste pronaći čarobni napitak za besmrtnost za kojom su tragali toliki alhemičari, onda su, prema Pavićevom mišljenju, Hazari jedinstven primer grčevite borbe za večno bivstvovanje. Da li je Kagan odveo svoj narod na onu stranu života ili su jednostavno iščilili sa istorijske scene utapajući se u hrišćanstvo, islam ili judaizam? Kome su se priklonili? Ili su možda ostali dosledni nečemu, a sve ostalo je bila vešta varka jednog istorijskog čvora? Niz pitanja na koja nema otvorenih odgovora, ali ostaju naznake virtuoznog pisca, koje nas ipak upućuju negde.

„U analogiji sa Biblijom – pisac je demijurg, a čitalac subjekt koji rekreira svoj svet i svoju priču na osnovu pripovedne istine što obuhvata vremenski prostor omeđen postanjem i apokalipsom.”[10]

Ako pojedinac svojim delom, životom ili žrtvom zasluži besmrtnost – dakle, pravilnim izborom to možemo steći (a zar nije sve na svetu upravo stvar izbora?!) – postavlja se pitanje u vezi sa ovim romanom, kakav je to izbor načinio Kagan, jer su Hazari nestali sa istorijske scene, ili možda – slobodnije rečeno – otišli izvan našeg civilizacijskog vidokruga, a pritom nisu prihvatili niti se asimilovali ni u jednu od tri velike svetske religije – niti u hrišćanstvo, niti u judaizam, niti u islam, jer na kraju svake od tri pomenute knjige kaže se da je Kagan prešao u tu veru, a nije u one druge dve; time se sve tri uzajamno poništavaju, a Hazara nema.

Pavić ne polazi od Stvaranja, već od početka kraja, delo je na pragu Otkrovenja, Kagan prima vest o tome, i polemika nastaje, ali ne da bi izbegla kraj, jer je to nemoguće, već da bi pokazala naličje ljudske težnje da se čovek izjednači s Tvorcem, što ga čini demonskim bićem (tu je Petar Pjanović u pravu kada kaže za ovo delo da je demonološko), ali i  težnju svakog čoveka da postane besmrtan, da povrati onu svoju moć koju je imao pre Adamovog pada, a jedino dovoljno moćno oružje za to jeste – Reč.

Kagan je sanjao san čija simbolika ima izuzetno slojevito značenje. Prvo, vodu koja označava prostor između dva sveta, ovostranog i onostranog; voda je bila mutna, što po svim tumačenjima sluti na zlo. Kagan je u ruci držao ništa drugo do knjigu, koju je morao da sačuva od vode i video je glasnika sa neba s pticom na ruci, i to ne bilo koga glasnika, već Arhangela Gavrila koji je Bogorodici doneo blagu vest o rođenju Sina koji će da spase svet – glasnika koji donosi spas. Kagan je stajao u mutnoj vodi, dakle, telom je bio u grehu i zlu, ali mu je Bog poslao spas, izbavljenje, poslao mu je poruku nakon koje je Kagan shvatio da je tu kraj jednog doba.

 


[9] Pavić, isto, str.112.

[10] Eko, isto, str. 203.

 

„Tada sam shvatio: nema više sklanjanja očiju pred istinom, nema spasa u žmurenju, nema ni sna ni jave, ni buđenja ni usnuća. Sve je jedan isti spojeni večiti dan i svet koji se skoturao oko tebe kao zmija. Tada sam video veliku udaljenu sreću kao malu, ali blisku; veliku stvar shavtio kao praznu, a malu kao svoju ljubav… I učinio što sam učinio.[11]  

Same reči koje je Kagan pročitao u knjizi iz sna – Neka se ne hvali onaj ko se obuva…kao onaj ko se izuo[12] – nisu ništa drugo nego Hristove pouke Apostolima.

Ljudi san, kao i smrt, ne mogu pobediti, čak su i apostoli zaspali kada ih je Hristos molio da ostanu budni i da se mole za snagu da odole iskušenjima; ako uzmemo da je san privremena smrt, onda je ona ono što nas polako uvodi u onoj onostrani život, otvara nam svaki dan vrata pomalo, dok jednog dana ne odemo sasvim. Kagan je u snu postao svestan toga, a potvrdu je dobio u tome što je i posle buđenja stajao i dalje u mutnoj vodi. Snaga sna kod Hazara bila je neprocenjiva, kao i njihova vera u njega. Kagan je bio potpuno svestan da nema odlaganja i da je klepsidra jednog vremena potpuno iscurela, te da mora pronaći izvor snage kojom će klepsidru okrenuti i pokrenuti ponovo. Za to saznanje san mu je bio dovoljan.

U romanu postoji priča o vizantijskom caru Justinijanu II koji se oženio hazarskom princezom. Poenta priče jeste da je ta princeza primila grčku veru, „ali je i dalje po hazarskom običaju smatrala da se bog javio u snu devici Mariji i oplodio je sanjanom rečju”.[13]

Iz ove priče proističe da su spas i san neraskidivo vezani i da je osnovni temelj hrišćanstva i ovde uočljiv, izmenjen verovanjem u snagu sna.

Princeza Ateh, čije je ime zajednička odrednica u sve tri knjige, imala je na očima slova za zaštitu u snu, jer su Hazari bili najneotporniju u snu. Ta slova su bila njena Alfa i Omega, bila su njen početak i kraj. Prema hrišćanskoj knjizi, umrla je ugledavši u brzom ogledalu ta ista slova koja su je čuvala. Jevrejski hroničari Hazarske polemike beleže značenje slova njenog imena (At’ h), Alephje prema njima prvo slovo njenog imena i označava mudrost, Teth označava nevestu, a poslednje „He je četvrto slovo Božjeg imena. Simboliše ruku, moć, snažan zamah, surovost (leva ruka) i milosrđe (desna), lozu čardakliju koja je podignuta sa zemlje i okačena prema nebu.”[14]

Prema islamskoj teoriji, princeza je ljubav jedino mogla imati u snu, a prvu i originalnu verziju Hazarskog rečnika (koja je inače bila u stihovima) zabeležila je upravo ona.

„Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski rečnik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kaže da se zove O starostima reči.”[15]

„Treba reći da je princeza Ateh bila zaštitnica najmoćnije sekte hazarskih sveštenika, takozvanih lovaca ili čitača snova. Njena enciklopedija nije bila ništa drugo do pokušaj da se na jednom mestu saberu zapisi koje su lovci snova vekovima skupljali beležeći svoja iskustva.”[16]

Lovci na snove bili su najjača sekta hazarske vere ili možda jedina struja vere koja je otišla jedan korak dalje u uverenju da samo u snovima leži besmrtnost; naravno, princeza Ateh, kao lider ove sekte, time i jeste bila ključ hazarske polemike.

 


[11] Pavić, isto, str. 325.

[12] Isto, str. 325-326.

[13] Isto, str.173.

[14] Isto, str. 310.

[15] Isto, str. 311.

[16] Isto, str. 313.

 

„Kad uveče usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornci pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put.

A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.”[17]

Ovim rečima princeze Ateh naslućujemo da su Hazari polje sna smatrali svojim osnovnim životnim  poljem, a polje jave sporednim. Princeza Ateh je u snu mogla slati poruke, pa čak i predmete u budućnost i vraćati ih, sretati ljude… Prema islamskim izvorima o princezi Ateh, ona se tek posle Hazarske polemike[18] posvećuje svojoj sekti lovaca na snove koja se bavila stvaranjem neke vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra.[19]

Dakle, nedvojbeno je da je za Hazare polje sna bilo polje borbe u kojem su oni otimali, krali, ljubili, putovali, stvarali, nestali. Kod Hazara je odnos jave i sna bio drugačiji od poznatog, vreme sna je bilo dvaput duže od trajanja jave što samo ide u prilog  već pomenutoj činjenici da je predeo sna bio primarni u odnosu na javu.

„I znali su da kada se ponovo smrkne, to se pokoljenje neće više nikada videti. Slova koja su ispisivali lovci na snove postajala su sve veća i veća, jedva su uspevali da im se obisnu o krake crtajući ih, knjige su postale nedovoljne i počeli su pismena ispisivati po padinama bregova; reke su tekle strahovito dugo do velikog mora i jedne noći, dok su konji pasli po mesečini, Kaganu je na san došao anđeo i rekao mu: Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu.

….. Jedan od lovaca je rekao da dolazi veliki čovek  i vreme se ravna prema njemu.”[20]

Pavić se vrlo vešto poigrao i sa ovom pričom, jer je ljudima dao neku vrstu prečice, snove, u kojima su mogli delovati i čiju snagu mi ne možemo da pojmimo, da bi stigli do besmrtnosti, jer na dnu svakog sna leži Bog. [21]

Ako se posmatra analogno sa Biblijom, san je direktna veza sa Gospodom; u Starom Zavetu, Gospod se javlja u snu, putem sna je nagovestio i dolazak Mesije. Tvrdnja da su Hazari u snu spoznali Boga i doživeli Otkrovenje i zasniva se na činjenici da su bili odabrani da dosegnu vrata onostranog života, Kagan je u snu saznao da predstoji novo vreme za njegov narod i tada mu je umrla kosa na glavi. Za Hazare, vreme je bilo drugačija dimenzija od one kojom mi merimo trajanje godina. Klepsidra je drugačije tekla.

Hazarska polemika, u stvari, predstavlja jasnu sliku nečeg drugog, sliku na kojoj se vide najveći propusti u tumačenju tri velike svetske religije.

U romanu je izuzetno istaknut motiv drveta života. Juda Halevi ga pominje u jevrejskim spisima o Hazarima, to je drvo čiji koren teži ka donjem svetu,  stablo predstavlja ovozemaljski život i krošnja teži ka Bogu,

„što više rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu.” [22]

 


[17] Isto, str.313-314.

[18] Inače, u sve tri knjige, posle polemike princeza Ateh nestaje, prema nekim umire, a prema nekim ostaje da živi, ali ne u ovom svetu nego u donjem.

[19] Isto, str. 208.

[20] Isto, str. 214-215.

[21] Isto, str. 103.

[22] Isto, str. 17.

 

Čitano prema biblijskom kodu, čoveku su data iskušenja kroz koja mora proći i nadvladati ih da bi bio dostojan visina; sam Gospod je posle stradanja prvo sišao u pakao, pa se onda ispeo na svoj nebeski presto.

U Otkrovenju jasno stoji da onaj koji povredi i ne posluša reč Gospodnju, biće mu oduzeto od Drveta života.

„I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dio od Drveta života  i od Grada svetoga, što je napisano u knjizi ovoj.”[23]

Prema hazarskom verovanju, san je penjanje ka Bogu, ali sam uspon nije nimalo lak, naprotiv, to je grčevita borba sa iskušenjima i samo jednom se može uspeti, ako se to ikad i desi, ka Gospodu, a svaki ostali put pre toga se treba vratiti u običnu ljudsku ravan, ali ni povratak nije bezazlen i jadnostavan, itekako i tada čekaju zamke. Ljudska sudbina, u svakom segmentu, prepuna je ovakvih zamki, pogrešnih koraka i pogrešnih reči, a svaki dan čovek mora živeti, koračati i govoriti. Najteže od svega jeste pronaći balans u samom sebi, između dobra i zla, jer čovek poseduje i jedno i drugo, s tim što zlo ima sopstvenu volju i želju da nadvlada, pa kad se ono u sopstvenoj duši pobedi, čovek čini manje pogrešnih koraka i govori manje pogrešnih reči. U romanu je umetnuta i jedna, kako se tvrdi grčka, priča o mišu, u kojoj miš koji je lako ušao kroz rupu u koš s pšenicom, kada se halapljivo najeo, nije više mogao izaći, jer da bi izašao trebalo je da odoli iskušenju i da se vrati mršav kakav je i ušao. U tekstu je ova priča data kao upozorenje lovcima na snove koji gladni u snu love razni plen i nazad ne mogu više zbog svoje alavosti i zauvek ostaju zarobljeni u snu, a san je kako smo videli samo jedno od prolaznih polja, tranzit između ovostranog i onostranog života. Sličnu sudbinu je imao i najbolji lovac na snove, Mokadasa al Safer, koji je načinio grešku pri povratku i ostao zauvek izgubljen.

„Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se i najlepša materija koja postoji – materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! – zaključila je princeza Ateh. Rđav silazak može da poništi uspon na planinu.”[24]

Sve ove tvrdnje stoje u jasnoj analogiji sa biblijskim tekstom koji uči o istrajnosti, trpeljivosti, krotkosti, skromnosti, celomudrenosti, zapisanim u Solomonovim mudrostima, Psalmima, Priči o Jovu, i naravno – alegorijskim pričama Hristovih propovedi.

I konačno, u  okviru sekte lovaca na snove, radile su dve struje – jedna ljudska koja je pokušavala da spase hazarsku istoriju, jer Hazari su nestali, ali tek onda je nastala grčevita borba za spasenje reči u čijim pismenima stoji sačuvana povest o njima kao upozorenje[25] svim narodima sveta, jer kada bi se ona izgubila sve bi bilo uzalud, i ona druga – demonska koja je pokušavala da to onemogući, jer demoni nemaju vlast nad ljudima, već samo nad njihovim delima. Konstantin Filozof je u romanu izrekao reči koje, prema Bibliji, obeležavaju čoveka od trenutka prvog ljudskog greha i jasno objašnjavaju kakav je cilj čoveka na zemlji.

 


[23] Otkrivenje (22,19)

[24] Pavić, str.105.

[25] U prilog tome da je ova povest o Hazarima zaista shvaćena kao priča o upozorenju, svedoči i jedan zapis Lance Olsen , The Writer’s Chronicle, 2000: „Pavić nam poručuje najpre na jedan, potom i na drugi način: ako ne danas, onda sutra, svi ćemo mi postati Hazari, jedan neostvaren, izgubljen narod, nerazumljiv svom potomstvu, unucima, praunucima i unucima praunuka.”

 

„Dedu sam imao velikog i vrlo slavnog, koji je stajao blizu cara, a pošto se dobrovoljno odrekao date mu slave, bi proteran i došavši u tuđinu, osiromaši i tamo me rodi. A ja, tražeći staru dedovskiu čast, nisam uspeo da je steknem; Adamov sam naime, unuk.”[26]

Ovde jasno vidimo parabolu sa pričom o padu demona, o Sataninoj pobuni i kazni koja je usledila, i o Adamovom padu, ali i pokajanju, pa čovek ipak ima mogućnost, ako zavredi svojim životom, da ode u Raj, a ne u Luciferov, doduše isto besmrtan, ali time još grozniji Pakao.

Petar Pjanović Hazarski rečnik uporno naziva demonskom knjigom.

„Na isti se način i trojedini Adam uvek budi u svoju smrt, bez obzira na dužinu sopstvenog vekovanja i činjenicu da može savršeno odigrati programiranu ulogu. On je mehaniči zbir triju demonskih volja, grešno čedo tri praroditeljske žudnje, preobražene u satanskoj laboratoriji, pa zato zajedno nikada ne mogu da vaskrsnu pravoga čoveka niti da obdelaju Božije delo. Otud je «Hazarski rečnik» u sva tri vremensko – tematska sloja dijabolična konstrukcija, seme zla što bi htelo da nikne protiv Božije volje.”[27]

Činjenica jeste da Pavić veoma plastično oslikava sve likove koji naseljavaju prvenstveno donji svet (sve tri vere), ali čitano u biblijskom ključu, šta drugo Biblija radi već poučava koga i čega se čovek na svetu treba najviše plašiti i kloniti. U večitoj borbi dobra i zla često se čini da đavo odnosi prevagu, ali ne treba zaboraviti da je Satana bio Arhangel Gospodnji pre pada, kao ni njegovu kaznu jer se nije pokajao, za razliku od Adama, čija je sklonost ka grehu osnovno obeležje čovečanstva. Međutim demon može stati samo u korak koji čovek prethodno napravi i davati mu podstreka, ali konačna odluka je samo ljudska. Ali ako je, u ovom delu, đavolu bio cilj da uništi Knjigu ili Reč, nije uspeo, i pored svih lovaca koji su lovili reči da bi ih uništili,  Teoktist Nikoljski je, ma koliko to delovalo demonski, imao dar, koji je samo od Gospoda mogao dobiti, da pamti reči, i njime spasio hazarsku priču i uspeo da ostavi traga u istoriji. Spasao je Reč, nastala je Knjiga.

„Svet građen od slova, država od priče, istorija od teksta, jesu one realnosti u kojima Pavićevi junaci nalaze svoje utočište, svoj prostor i kojem uvremenjuju svoju zapisanu večnost.”[28]

Taj prostor je Pavić uspeo da izgradi i sačuva za njegove stanovnike. Ako su Hazari prošli kroz inicijaciju Otkrovenja, dakle doživeli strašnu Apokalipsu i postali besmrtni u nekom novom svetu, koji hrišćani zovu Novi Jerusalim, onda su mnogo stradali na ovom svetu; „Jedan ruski vojskovođa H veka, knez Svajatoslav, ne silazeći s konja pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku”[29],aluzija u kojoj jasno vidimo jahača Apokalipse,rastakali se i uvirali u neke nepoznate predele, iščezavali i iščezli, što nam Pavić i kazuje u ovoj knjizi, onda su odneli prevagu nad demonima, a to je opet biblijsko Otkrovenje, jedan od najupečatljivijih biblijskih podteksta u ovom romanu. I sam Pjanović kaže da „narativni fragmenti u stvari su autopoetičke Pavićeve igre kojima se iskušava duša samoga teksta, duša koja ima svoju anđeosku i satansku prirodu. Težnja ka harmoniji i estetizacija pojavnih i duhovnih činjenica, koliko god izgledalo da imitiraju delo Stvoritelja, u isto vreme mogu izgledati kao da dolaze s druge strane dobra, s one strane koja probija granice ljudske zadatosti i htenju da se sukobi sa harmonijom sfera stvorenih Božijom voljom, da porekne njegovu prevlast. To dvojstvo se oseća u prirodi Teoktista i Sevasta.”[30]

 


[26] Pavić, str. 180-181.

[27] Petar Pjanović, Pavić, „Filip Višnjić”,biblioteka Albatros, Beograd, 1998. godina, str. 166.

[28] Isto,  str. 182.

[29] Pavić, isto, str.21.

[30] Pjanović, isto, str. 169-170.

 

Velika grupacija demona u ovom delu jeste samo jedna od dodatnih činjenica koje ukazuju na to da su Hazari doživeli Otkrovenje, jer prema Bibliji strašni Sud će doći onda kada se Satana ponovo rodi. Demon je neizostavan u ljudskom životu, ali je i on Božje davanje, kao deo kazne koja je namenjena čoveku zbog pobune, da ga kuša i muči, ali i jača i čeliči, i čovek, ako hoće da bude bliže Gospodu, mora pustiti duboko korenje u pakao, biti drvo koje odoleva napadima i krošnja će mu rasti ka nebu, ka mestu gde je stvoren, gde je prvobitno bio.

„Prava reč je uvek kao jabuka sa zmijom oko stabla, s korenom u zemlji i krošnjom na nebu.”[31]

Na kraju života svakog čoveka vodi se bespoštedna, stravična borba za dušu između dobra i zla, anđela i demona; ako se ta jedna duša supstituiše celom nacijom, onda nastaje rat kakav se vodio oko hazarskih spisa.

Bog stvara Rečju, a Umetnik je paradigma samog Stvoritelja. Andrić kaže da je umetnik kao Bog jer i on stvara, ali da je i preteča Antihrista, jer se sa Bogom takmiči u stvaranju.

Povest o Hazarima, kao iščezlom narodu sa istorijske scene, jeste ostala, ali je morala da negde nađe sebi mesto da živi, te ju je Pavić lepo smestio u svet umetničkog dela, koji je naravno ostavio uvek otvorenim za naše iščitavanje i učitavanje, i tako pokazao da povest i dan-danas živi – kada god otvorimo korice knjige.

„Živi jezik što vaskrsava mrtvi narod jeste poetička objava Hazarskog rečnika i svedočanstvo o moći pripovedne umetnosti.”[32]

Milorad Pavić nam je pokazao kolika je snaga neprikosnovene vladarke – Reči, bilo da je ona Gospodnja ili ova naša obična ljudska, umetnička.

SUMMARY

In this essay it has been written about Hazarian people, about their disappearance and brilliant ways of writing and playing on historical and literature plane. It shall be discussed about biblical text in this novel and their influence on it. One of the themes is possibility that Hazarian people passed through Apocalypse and vanished.

 


[31] Pavić, isto, str.158.

[32] Pjanović, isto, str.206.

Comments (3)