Vasilije Milnović

 

Lazurna poetika Miloša Zubca

 

Miloš Zubac: Sigurnost vatre, Kulturni centar Novog Sada, 2013.

 

U estetski najsnažnijoj priči Starog zaveta, „Knjizi o Jovu”, kada nedužni Jov, nakon svog gradativnog stradanja, zatraži od Jehove odgovor na pitanje o suštini čovekovog postojanja na zemlji, Jehova mu iz metaforičkog vihora daje odgovor koji je, naizgled, besmislen. Prema tom odgovoru, jedino se može zaključiti da je Bog nedokučiva sila i svemoć, čime se implicira čovekova sićušnost u odnosu na Boga. Krajnjeg saznanja za čoveka nema. Svet je, drugim rečima, izvan čovekove spoznaje i to je nedokučiva božanska misao. Ovaj Božji odgovor već vekovima pokreće sumnju radoznalih duhova i otvara suprotnosti u pogledu na svet.

Jedino nema dileme da Božji odgovor poseduje izvesnu umetničku vrednost. Zbog te činjenice i karaktera čitave starozavetne knjige, ona za književnost predstavlja možda i najznačajniju biblijsku priču. Stoga se sadržina ovog Božjeg „pisma” očigledno može tumačiti na način književnosti, preko one, kako bi Kjerkegor rekao, „estetske obojenosti i opijenosti čula.” Božji odgovor je dat, dakle, kao književnost. Uostalom, Bog bi morao na kraju da kazni Jova, jer ga je ovaj ipak izdao. No, on ga nagrađuje, iako smisao trpljenja i stradanja, čak i pravednika, pa samim tim i smisao ljudskog postojanja, ostaje zaglušen hukom Božjeg vihora, a jedini i spasonosni odgovor koji se iz Božjeg „pisma” može izvući jeste – književnost.

Na taj način, možemo izvesti zaključak da samo Lepota može dati adekvatan odgovor na pitanje o suštini. Drugim rečima, onaj ko sebi postavi pitanje – koja je forma ideje? – to jest, ko se pita o suštini, mora kao pokušaj odgovora da počne sastavljati stihove. Knjiga stihova Sigurnost vatre novosadskog pesnika, muzičara i doktora književnih nauka, a iznad svega čoveka renesansnih veština – Miloša Zubca, na veoma plastičan način svedoči o tome. Ideja „estetske opijenosti svih čula” konstantno prosijava iz ovih stihova, čija je hronologija formalne poetike, po sebi, uzbudljiva, kao i niz kurioziteta vezanih uz ovu knjigu.

Nastala kao odabir iz objavljenih i neobjavljenih pesnikovih rukopisa, ova zbirka predstavlja, na izvestan način, autoru bliskim muzičkim rečnikom rečeno – best of  izbor. Od ranih pesama prve zbirke Vilindar (1999-2000), svedenog i jezgrovitog karaktera i zgusnutog značenja, s vidljivim uticajima poetike Momčila Nastasijevića, Georga Trakla, ali i onim savremenijim – jednog Slobodana Tišme (naročito pesme iz rane Tišmine faze, objedinjene u zbirci Vrt kao to), preko sjaja i transparentnosti naredne zbirke Poezika (2001-2002), sve do zrelosti i evidentne sintetišuće misli zbirke Flor Y Canto (2004-2005). Ukoliko tome dodamo prvi put objavljene Tri skrajnute pesme i naročito poetsku prozu autentičnog zvučanja i antičko-profetskog diskursa, Prozaide (2007), dobijamo vanredno ubedljivo svedočanstvo o „sigurnosti vatre” ovog istinskog pesničkog duha.

Valja pomenuti, kao posebno značajnu odliku ove knjige, da se jedino u njoj mogu ponovo pročitati stihovi Miloša Zubca iz zbirke Vilindar, knjige koja se, prema rečima samog autora, još jedino može naći na policama pesnikovih prijatelja. Naročit je kuriozitet da se ovaj autentični pesnički duh, od 2005. godine ne bavi poetskim stvaralaštvom (iako se Prozaide u izvesnom smislu mogu smatrati poetskom prozom): činjenica od svakako ne malog značaja, s obzirom na kontekst duha vremena u kome živimo. Da li, odustajući od života pesnika, Zubac zapravo čuva život pesmi samoj, njenoj autentičnosti?

Još jedna zanimljiva značajka, vezana je za ove stihove. Renesansna ličnost samog pesnika verovatni je uzrok tome. Naime, srazmerno se retko kroz istoriju poezije dešavalo tako da nečiji stihovi započnu svojevrsno nezavisno postojanje kroz izvesni „primenjeni kontekst”. Iako, po svemu sudeći, nisu bili pisani za pevanje, Zubčevi stihovi su ipak završili u urbanim muzičkim „pesmaricama”, nalik negdašnjoj „graždanskoj” poeziji. Ovoga puta, razume se, u pitanju je rock’n’roll i blues kultura, kojoj i sam pesnik pripada i koja je lako upila u svoj široki repertoar stihove Miloša Zubca.

Već naslovnu pesmu nedavno je uglazbio Tomislav Zorić, iz zagrebačkog Olovnog plesa. Isti bend, čija je ozbiljnost i popularnost u Hrvatskoj i regionu upravo rastuća, na svom koncertnom repertoaru izvodi i pesmu „Naš izbor”, a pesmu „Leptir” je muzički obradio jadranski kantautor Roberto Vodanović Čopor, a Novosađanin Milan Korać peva „Znamenje budnostiˮ, pesmu koja se nije našla u ovom izboru, ali jeste objavljena u knjizi Poezika. Sam Zubac, kao frontmen novosadsko-beogradsko-kotorsko-njujorškog benda Prkos Drumski, svojevrsnog čuda domaće muzičke scene, izvodi pojedine stihove iz Vilindara, kao i pesme „Avalon” i „Podupiranje snova”. Pomenuta dva benda, iz susednih zemalja, za njihove posvećenike jesu i dva ponajbolja alternativna sastava sa ex-Yu prostora. Intermedijalnost i primenjena vrednost Zubčevih stihova, svakako se nudi kao posebno inspirativna tema svakom zainteresovanom istraživaču. Zato nije čudno da je ovaj pesnik doktorirao, na Katedri za književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, u uzbudljivom polemičkom maniru (a kako drugačije?), odbranivši tezu o jednom sličnom velikom i ne tako davno preminulom pesniku, u široj javnosti poznatom samo po primenjenom stihotvorstvu za Bijelo dugme – Dušku Trifunoviću.

Ono što je, međutim, najpretežnije, kada je reč o zbirci Sigurnost vatre (bar za one koje zanima poetska reč, po sebi) jeste njena imanentna poetika. Semantika ove zbirke jeste ona sila koja uzrokuje pomenuti razvoj formalne poetike, jednostavnost i autentičnost pesničkog pristupa i organizacije stihova, koji prate naslove knjiga i godine nastanka. Razvoj imanentne poetike sličnog je karaktera: od razumljive mladalačke neprevrelosti (ali i nepatvorenosti), koja i kasnije pruža zanimljive odbleske, do svedenijih i pesnikovoj zreloj prirodi bližih profetskih reči, s manje naboja i pesničkog temperamenta i s više mudrosti. Ovaj proces nužno svedoči o neposrednoj prirođenosti Zubčevog pesničkog bila s ponesenom rečitošću Halila Džubrana, kao i nesumnjivom posrednom uticaju sufi majstora i Lao Cea. Biblijski podtekst čitave pesnikove poetske prakse, takođe se lako može iščitati.

Poetski poduhvat Miloša Zubca može se okarakterisati kao oblik autorefleksivnog govora jezikom pesme u telu stvarnosti. Zapravo, međe tog jezika su međe same stvarnosti, jer Zubčevi stihovi neprekidno autopoetički ukazuju na pesnikova ezoterična interesovanja. Jedno veliko traganje za onim meta, onim što je neizrecivo i neprikazivo, što se ponekad manifestuje kao čudni presek života i umetnosti, konstantno provejava kroz ove stihove. Iako je pesnik svestan ograničenosti jezičkih mogućnosti, naročito u ranim stihovima, on ipak čini zaokret u pravcu shvatanja života kao rituala i umetnosti kao ritualizovanog života. Drugim rečima, život kao pesma i umetnost. Tako već u ranoj fazi, pesnik otkriva svest o nemogućnosti ostvarenja jezikom:

 

Zalud li smo plodili onoliko reči,

detinjasto snili pogaslu dobrotu,

(…)

tek, smiraja nigde, nismo se sreli,

i nismo pronašli razrešenje zlu.

                                             (Zalud li smo plodili onoliko reči, Vilindar)

Upravo nalik motivu krokodila iz Jehovinog odgovora Jovu, nameće se zaključak o nemogućnosti čovekove odbrane od zla. Čoveku preostaje samo jedna „astralna čežnja”, baš kao u istoimenoj Zubčevoj pesmi. Pa ipak, u odsudnom susretu sa izvesnošću smrti, čovek je uvek na gubitku. To je onaj momenat kada i sama pesma prestaje:

 

Moja smrt više nije tajna (preodveć se

znamo). Čudnovata, alogična, ali nikako

tajna.

Tu prestaje poezija, a pesnik odumire

polako.

(Bulevarska pesma, Vilindar)

Ovde se nameće jedna komparacija s ranom poezijom Rastka Petrovića. U okviru zbirke Otkrovenje, u svom tom divljanju tela i mišićne mase, nesposobne da dâ odgovor na suštinska pitanja postojanja, Petrović zaključuje da pesma prestaje kada sve postane samo telo:

Nema više želje, već da izbrišem postojanje,

da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,

nema više ni duboko plavog ni planine,

samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,

biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:

i time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

                                                  (Pustolov u kavezu, Otkrovenje)

Život, dakle, postaje „krvavo otupljenje” u kome, Zubčevim rečima, „pesnik odumire polako”, onda kada pesma prestane. Upravo zbog toga, jedini odgovor jeste nastajanje jednog neograničenog umetničkog dela, koje bi izjednačilo život pesme sa životom samim. Doduše, u Zubčevom slučaju, pesma ponovo postaje simboličko telo, koje pesnik jasno izdvaja iz vrtloga avangardno-modernističkih preispitivanja granica jezika. Ali, kao i tamo, jedini odgovor koji se može iščitati jeste onaj artistički, odgovor kao stvaralačko načelo. Uostalom, to potvrđuju već početni stihovi naredne zbirke, koji počinju izvesnim „ničeanskim” zaboravom i jednom metafizičkom inverzijom:

 

Neko me je zamislio, nekad.

Snivajući svoju igru, neko

me je sačinio. Oslovio, pa

zaboravio. Sada pokušava da

se seti. Zapisuje korak

po korak, zaboravu da se otme.

Sebe u sebi da prepozna.

(Neko je sebe zaboravio, Poezika)

U nastavku zbirke, pesnik zaključuje: Sve što je sada daleko, / negda mi beše dom. Ovakav zaokret može da razume, kako pesnik svesno izgovara u pesmi Ispružena ruka, samo onaj „koji detinjstvo preživi”. Zbog toga pesnički učinak Miloša Zubca i ima status umetnosti: on nije jednostavno pesnik, već subjekt koji se bavi životnim igrama poezije u polju fenomena umetnosti i svekolike stvarnosti. Ovaj „magični” element Zubčeve poetike prosijava, doduše, već u ranoj fazi, u stihovima Vilenjaka:

 

Ponekad sakrije zvezde

blistavim rukama svojim,

zvonke ih stavi u džep.

(…)

Srebrno tada se smeje

i kristalno odzvanja gaj.

 

Stvaranje njemu je

igra.

 

Međutim, Šekspirova slavna sentenca „Zrelost je ipak sve!”, do punog izražaja dolazi u svim stihovima zbirke Flor Y Canto i, na sasvim osoben način, u profetskim Prozaidama. Ove reči već ne treba interpretirati, nego čitati. Sudeći po nenametljivosti i nežnosti ovih reči, onom „večito ženskom” u filozofskom smislu, nije nikakvo čudo što pesnik više ne piše. Mudrost, izgleda, kao uostalom i nežnost, ne mari za ispoljavanje. Za nju vreme ne teče, već postoji, a ćutanjem se samo čuva život pesmi, ispoljila se ona u budućnosti ili ne. Those who can – do, those who can’t – teach, kako bi rekli savremeni američki pobornici zena. Zato nenametljivost zbirke pesama Sigurnost vatre Miloša Zubca, previše dragocena da bi bila opštepoznata, uspešno svedoči o nezaustavljivom skretanju sa puta prolaznosti. Postoji jedino pesma, baš kako svedoče stihovi posvećeni, po pesnikovom priznanju, Tarkovskom:

 

I danas se zemlja koja te

porekla

začuđena kupa u srebrnoj kiši

jedne tvoje suze

 

plemeniti meštre

(Nostalgija, Flor Y Canto)

Kada se u završnoj sintagmi devete Prozaide (nedostatak desete je, takođe, indikativan: kao da i ovim tehničkim sredstvima pesnik pokušava mudrački namignuti čitaocu i ukazati na pretencioznost svake dovršene pesničke konstrukcije) pesnik skromno opredeli da „u bližnjem može da brusi lazur večnosti”, čitalac odjednom shvata da se pred njim upravo i nalazi taj lazur, u vidu same knjige, čiji ezoterijski naslov po sebi implicira „kamen mudrosti”. Pri tom, perfektno pronađena reč – lazur – ukazuje čitaocu na jednu sjajnu, vrhunskom poetskom umešnošću prekrivenu koprenu, kojom je, nalik biblijskom vihoru, zaodenuta reč mudraca. To je umetnost Miloša Zubca, koja nam, nepretenciozna a svesna sigurnosti svoje vatre, progovara iz ove zbirke.

Related posts: