Categorized | Vizuali

Baba Penavuša

Posted on 29 July 2012 by heroji

Pero Zubac

„…Tamo, tamo da putujem,

tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,

da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,

ni dima bola u maglama.” (Tin Ujević, „Odlazak”)

Prva kuća levo, na ulazu u selo Oklaje, ponad Lištice, u prelepom predelu žuborave vode i zelena raslinja u kome se prepoznaje miris Mediterana, kuća je Naletilića. Lepa, domaćinska. U prizemlju, u garaži, radi čudesni skulptor Sofija Naletilić, poznatija u svetu znalaca likovne umetnosti, kao Baba Penavuša. Za nas, rođene i odrasle u Hercegovini, jasno je da je to Penavuša od devojačkog prezimena Penavić, a ono baba nije znak obeležavanja starosti nego reč od milja, sinonim prostodušnosti i dobrote.

Bejah onomadne u Lištici, u svojoj Gimnaziji, u svom Đačkom domu, u samostanu okružen blagošću i predusretljivošću gvardijana i fratara, bejah posle mnogo godina među svojima, među prijateljima, školskim drugovima, videh da su svi, baš svi, uspeli u životu, uspešni privrednici, društvenopolitički radnici, prosvetari, lekari, umetnici, privatni preduzetnici, vratih se sretan što je tako. Dobro, kriza je svuda, ali sam se sa tog putovanja vratio nekako sigurniji, manje zabrinut, ili je to u meni proradio neki odbrambeni mehanizam, potamnjeli projekat detinjstva i rane mladosti, koji mi je omogućio da „čujem one stare basne…” Tamo sam pisao svoje rane pesme, u seni granatog hrasta pred samostanom, tamo su moji prijatelji iz prelomnih godina, slike koje se ne zaboravljaju, prve ljubavi, čuvari mojih tajni, pa neću da sve to pod rebrima i pod grlom nazovem vraćanjem jer ja nisam ni otišao.

Jer godinama se spremam da posetim Babu Penavušu, da vidim uživo taj čudesni svet njenih skulptura, i nikad nije kasno jer sam sve to sada gledao drugim očima, prošao kroz tmuše i svetline, umoran od dobijenih i izgubljenih bitaka, prosvetljen i, za svaki slučaj, ogrnut nevidnom kabanicom skepse, sad sam gledao miran kao da sam iz drugog sveta. Penavuša i ja smo se sporazumeli skoro bez reči. Sofija Naletilić, ta preblaga, mudra starica, dečje duše i mudrosti vrača sveznadara, počela je da vaja u šezdesetim godinama, negde 1965. godine i tad je taj dugo godina potiskivani dar božji počeo da se uliva u drvo, dokon svet počeo je da priča kako Penavuša pravi nekakve ptičurine. Ali igra je kratko trajala. Čulo se, videlo se, svet je počeo da se interesuje, vajar Sofija Naletilić ulazi u enciklopedije, o njoj pišu najbolji naši i strani znalci likovnih umetnosti, Baba odlazi u svet i nosi, odnosi, čar svoga umeća i sveta u kome je živela i živi, Penavuša postaje ambasador Hercegovine.

Animalistički svet u skulpturi Penavušinoj začuđava pre svega specifičnom nesavršenošću (ili pak savršenošću) forme, njene ptice, kornjače, jagnjad; njene sove, tumači mudrosti, njeni ljudi, gorštaci, sav taj svet, zbijen na policama, u isto vreme je i prozor beskraja i Nojeva barka, na kojoj su svi, na kojoj smo svi, zatečeni i zatočeni na putu u drugo bivanje, u tih dvadesetak kvadrata, u polumraku, tajna je velika, tajna unutarnjeg svetla koje izbija iz specifičnih, jarkih Penavušinih boja, svetle ptičje oči, pomiču se kornjače, odjekne poneka škrta Penavušina rečenica: „Neka naših ljudi svugdje.”

Kaže mi: „Tvoja sova nema oči pozadi. Tebi to ne treba.” A u Penavušinim skulpturama su priče, poruke, narodna mudrost, poslovice, zagonetke, sav dar naroda koji je pokuljao iz njenih težačkih a blagih ruku. Čarolija narodnog dara.

Cenjeni likovni teoretičar Josip Depolo, u jednom eseju o Penavuši, između ostalog je zapisao:

„Slučaj Sofije Naletilić Penavuše, nazovimo ga tako, možda bi trebalo osvjetliti iz nekoliko različitih uglova. Za mene je posebno zanimljiva ova sedamdesetogodišnja hercegovačka seljanka sa stanovišta perfektno savladane forme, što istovremeno znači sa metjerskog stanovišta. To je barem poznato da se ne može izreći jedna suvisla misao bez vladanja jezikom, a kod Penavuše to znači da je savladala zanat koji je njezin oblikovni jezik.”

Penavuša je majstor nad majstorima, ona lako vaja, ne muči drvo i ne muči se sa drvetom, skulpture su u njoj, ona ih iznosi u svet kao slike iz detinjstva, jarke i tople, ona kroz skulpture živi svoje drugo, mudro detinjstvo. Kada sam ušao u atelje, onako u crnini, skroz, podsetila me je na vrača u tami šume, ali oči su svetlele.

Blagost, toplina, mudrost. Jedan veliki, dragoceni umetnik otvara se u priči, tek uz kafu, u miru porodičnog razgovora, okružena slikama Murtića, Večenaja, Šercara, Croate, Labaša, Afana Karla de Rivere, a još vidim, dok sam ispisivao pesmu zahvale u knjigu prijatelja Babe Penušave, lavove, magarce, kornjače, kako izlaze iz ateljea i odlaze u guste lištičke šume.

U miru smo čitali pesme darovitog mladog pesnika Dinka Zovka, jednog od mlađih u Penavušinoj porodici, pa jednu strofu iz pesme „Krik duše” zapisujem kao otpozdrav:

„Ako nemam nikome priznati svoju tugu

I ako nemam kome reći sreću svoju,

Ja ću sam krenut prema jugu,

Sebi kriknut radost, kriknut tugu moju.”

Sa jugom sam počeo ovaj zapis, sa jugom i završavam. Reče Penavuša: „Da bude mira trista godina”. Da bude.

 

Related posts:

1 Comments For This Post

  1. Karlo Says:

    Stara Penavuša…tekstova o njoj na internetu da nabrojiš na prste jedne ruke. Osamdesetih su ovi njeni artefakti koštali poprilično na tržnici naivne umetnosti…
    Lepo je što ste je se setili.

Ostavi komentar