Categorized | Manuskript

Milivoj Mića Dražetin

Posted on 22 August 2012 by heroji

Milivoj Mića Dražetin (1952-1970) bio je vanredno darovit pesnik, novosadski gimnazijalac, momak koji je svoj neveliki lirski opus zaokružio u sedamnaestoj godini, a potom, na ulasku u punoletstvo, odlučio se na izlazak iz samog života. Pamtili su ga i kasnije pominjali Pero Zubac, Slobodan Tišma, Vujica Rešin-Tucić, pesnici koje je Dražetin poznavao i posmatrao, o kojima je pisao eseje, koje je slušao na čuvenoj Tribini mladih, krajem šezdesetih godina prošlog veka. Dražetinovi rukopisi završili su kod prijatelja. Pero Zubac sastavio je izbor iz njegove zaostavštine, naslovio ga LOMNOST DEČAKA, napisao predgovor, i priredio pesme za štampu još 1974. godine. Međutim, Dražetinovi rukopisi sticajem okolnosti nisu završili u koricama.

Ovo je fragment iz predgovora neobjavljenoj knjizi:

 

„Dražetin je bio pesnik izuzetno modernog senzibiliteta, zatočenik tihog i tamnog sveta kojim se sam okružio. Profano je, a mora se reći da je najčešće i najbolje pisao o smrti. Taj neodoljivi fatum koji je oduvek privlačio pesnike i sanjare, Dražetin je spoznao i grlom i tišinom. Umeren i škrt u rečima ipak je, u to malo godina pripreme za život, zaokružio svoje poetsko viđenje sveta. Pesme koje je ispisao i prijatelji koji ga pamte jedini su živi podatak o njemu. Dovoljan i predovoljan da se ne zaboravi.”

 

Na jednom od listova hartije koji su ostali među rukopisima, kao oporuku, Dražetin je napisao:

 

„Prezir se rađa iz neznanja”

 

UVOD U PEVANJE

 

Nikad nećete znati

O čemu se radi

Ako ne umete da osluškujete noć

 

Mogu se reči mrsiti u zvučnoj mreži vetra

Mogu se prelamati ptice anđela

Mogu i napuštati krletke krvi mesa i duha

Mogu nestajati u reci koja sanja obale

 

Ali vi nikad nećete znati

O čemu se radi

 

A tamo na tlu čiste magle

Sa nebom od toplog pogleda dojki

Čovek se zatvara u kvadrat bistrine

Opkoračuje ponor

I ne zna na koju će stranu

 

No da bi se to razumelo

Treba naučiti

Da se nikad ništa ne razume

 

Možda je i važno što se u

Izanđaloj kovačnici sveta

Hladi pepeo istorije na dlanovima našim

On je satkan od istine senki

Ali i od senki istine

 

Sve to ima svoju logiku

I svoju nevidljivu vezu s pevanjem

 

A dole Čovek ne zna na koju će stranu

Suviše je vruć taj pogled dubine

Svud oko njega spaljena šuma

Pa u toj goleti suve vatre

Nije u stanju ni sopstvenom sluhu da se obrati

Pa ne može da peva

A kako onda da živi

 

* * *

 

Sve je ovo zamagljeni horizont i srž

Pa odlazim s lovcima na dalek put

Iako znam da je tamo veoma malo

Životinja a evo već i muziku naslućujem

To je onaj osećaj pred kišu koji volim

To je napon u srcu lire

To je poslednje lišće što mi se kruni s lica

To je vreme kad čekam ono što mi doći neće

A evo sad i devojka jedna počinje da peva

Oko mene puno glasova koji čine da zaboravim

I na krug

I na vatru da zaboravim na sve

I da se spustim među mrtve tolike

Kad razbijena svetlost sunca oslepi me

 

U DOSLUHU SA MOCARTOM

 

Ovde sam u svetloj krunici tame

Moj glas po vertikali prostorije

Razliva se u zvučnu arabesku

 

Gle tu i smrt prisutna je

Pa onemogućava prodor

Reči mirisa i boja

 

U pejsažu smo sasvim nepoznatom

Ali svaki od nas je jedan

Veliki predeo

tamo iza vida

 

A onda

Kako proći kraj goluba smrskanog

U dnu spomenika

kad muzika

Otvara Velika Vrata Noći

 

REQUIEM ZA MOCARTA

 

Iz zidova prsutnih

Vazduh

Upijam

Noć se rasklapa

Na ljuske

U svakoj ljusci

Po sunce

Po ime

Po drvo

I po devojka jedna

To čini svaku ljusku

To čini ceo svet

 

U grobnici

Potpuno stranoj

Do skora

A sad toliko dragoj

Sa mladežom

Mravinjaka

Na pepelu

Smrti

Moje neumitne

Klija pečurka novog sveta

Jer smrt

Samo kiša je

 

* * *

 

Otići ću da spavam

I neka modri jezik Nepoznatog

Palaca iznad moga sna

Za mene se možda neće ni znati

Ali karanfil kruga se stalno vrti

U rupici nečijeg revera

Pa neka se zato za one moje druge Tačka

Čuje

Dok budu ovim istim rečima mučene

 

GRAD

 

Kad se vraćam

S reke

 

On me onako seciran

Dočekuje

Sa ulicama

 

Kao starim nezašivenim

Ranama

 

A ono

Iz njih kulja

Krdo virusa

Pa vrve tamo dole

Pod crnim repinama

Fabrika

 

Gde ničeg nema

Do malo gušće praznine

A možda i ne

 

ORFEJEV ZAPIS O OVOM SVETU

 

U kakvu to zemlju zalutah

Gde ni reč sebe

Da nađe ne može

 

Euridiko

Izgubljena u predelu

Zlobnog kamenja

Lomim svoja čula na ivici

Sopstvenog ponora

I s drevnom pesmom na usnama

I s drevnom pesmom na usnama

Tražim te gde se tažit’ ne sme

 

O ženo

Ovo kamenje dobro pamti

 

A neki sitni prljavi insekti

Zatrpavaju mi i nos i uši

Vire iz lobanje njihova mala tela u pokretu

A ja pevam neke pesme

U koje ni sam ne verujem

 

U kakvu to zemlju dođoh

Za tobom u zemlju gde ni stiha

Ni rime prave nema zemlja bez kiša

Gde samo tople debele zmije

Sunčaju svoje jezike

Da bi po noći imale

O čemu da pričaju

 

Kakva je to zemlja

Gde sunce nikad

Svoju predstavu da završi

I kakva je to zemlja kad o njoj

Ništa više da kažem nemam

 

NASLUĆIVANJE EURIDIKE

 

Dok jutro svoje usne

od najlepše magle

Rasklapa na padini daljine

Slušam prisan hod

u zločestom uhu zemlje

iako u sasvim drugom

predelu sam

 

Moje je srce legenda

I svom snagom njegovog mraka

ja znam da

To žena moja kroči

Znam da

zbog nje voće dobija boju plamena

i muškarci snagu da ljube

i žene snagu da rađaju

I more dobija snagu da bude groblje

I ptice snagu da prelete sopstveni let

 

Sve to Velikim Razumom znam

iako ga ne razumem

niti on mene

Ama baš sve iako daleko od nje

Uspevam da vidim kako u njoj svetli

Bistri kristal mog poraza

Bistri kristal moje pobede

 

ŽIČA

 

Ovde je prisutna zanesena molitva

Pa gazim tihim hodom

Da melodiju brojanica ne uznemirim

 

Ja sam ovde

U nozdrvi male doline

Po kojoj bloesni vetar trza svoje telo

 

Ja sam ovde

Kraj filozofskog bilja

Naspram stoičkih stepenica

 

Ja sam ovde

Sa mutnim metkom oblaka na čelu

Ali taj metak ostavlja iza sebe uzan trag crvenog

baruta sunca

 

Ja sam ovde

Na udaru spuštene zavese neba

Ali ovaj pozorišni komad istorije još završen nije

 

Ovde je još posečena snaga pesme

U dnu zida opeva zelenu šišarku vazduha

Ja u njoj

 

Ni na nebu

Ni na zemlji

Pevam

 

Na tom oltaru

Ptica jedna skupljenih krila

Za dugoočekivani let se sprema

 

A anđeli gde su

A anđeli šta su

A anđeli ko su

 

To sve nije važno

Važno je pevati važno je

Osećati poljubac patine na usnici sopstvenog tela

 

Važan je onaj retki osećaj

Vezan za ceo ovaj svet

Te za koga je svako poređenje banalno

Važne su kapije

Kroz koje mogu hoditi

Kapije roz koje hoditi mogu

 

* * *

 

niko ne zna

da će presecanje pupčane vrpce vekova

biti veoma bolno

sem mudraca koji nam kažu

da će jednog dana

srebrna svetlost dopirati

preko nepristupačne strane okvira

i da neće biti razlike između

dana i noći

4 Comments For This Post

  1. Judžin Says:

    Momak je srpski Rembo…grehota je što njegova knjiga još nije štampana. S druge strane, prilog na Kulturnom Heroju tim je vredniji! Dubok naklon…

  2. Pink Frojd Says:

    Sjajno! Inače je često tadašnja novosadska pesnička scena prećutkivana… Sad mi je jasno odakle “Heroji…” dolaze:) Svaka čast! Ovakav sajt je samo u “srpskoj Atini” mogao nastati…

  3. šaka zulu(f) Says:

    Respect!

  4. Karlo Says:

    Bio je još jedan mladi pesnik iz tog vremena…Ivan Janez Kocijančić. Napisao je dve knjižice i dugo potom živeo u osami. Pripadao je neoavangardnom novosadskom krugu…

Ostavi komentar