Categorized | Nova proza

Iguman

Posted on 04 April 2012 by heroji

Aleksandar Radović

Na plovidbi Sredozemnim morem u Svetu zemlju 1747. krušedolskog igumana Nikifora Radosavljevića zarobili su arapski gusari iz Afrike i držali ga dve godine u gradu Tripoliju (Libija).

Sedeći u ogromnoj kancelariji na trećem spratu poslovnog centra usred prestonice, Goran Milanović nije mogao sebi da dođe od uzbuđenja. Na kafe-pauzi u središtu ogromne kompanije u kojoj je radio već desetu godinu, čitao je dnevne novine kupljene u obližnjem kiosku. Ipak, učinilo mu se da ne čita novinski članak, već početak napetog špijunskog trilera. Kada je pogledao pri dnu stranice, mnogo toga mu je bilo jasnije. Jer, autor prvog nastavka feljtona Život i knjiga bio je njegov školski drug Milan Stojanović…

Gospodin Milanović je jedva čekao kraj radnog dana da bi mogao da krene u potragu za dr Milanom Stojanovićem, koji je u našoj naučnoj javnosti stekao ugled najboljeg poznavaoca istorije biblioteka i muzeja.

Narednog dana dvojica prijatelja iz najranijeg detinjstva razmenili su brojeve telefona i elektronske adrese.

Gorane, predlažem ti da ti na mejl povremeno šaljem neke od tekstova koje pišem da bi Tanja mogla da ih pripremi za štampu.

Prijatelju moj, ovo je sjajna ideja! – bio je predlogom oduševljen ekonomista Goran Milanović. Tanja će ti svakako pomoći da tekst bolje opremiš nego što je sada izašao u „Jutru”.

Drago mi je da ti se svideo tekst o igumanu manastira Krušedol,koji je posle mnogo peripetija stigao do Hristovog groba – rekao je istoričar Stojanović.

Nekoliko dana nakon njihovog sastanka, na adresu Goranove supruge Tanje Milanović stigao je mejl sledeće sadržine :

Kako je u svojoj studiji Srbi i Jerusalim istakao jedan od najboljih poznavalaca istorije naše knjige i pisma Dinko Davidov, poklonička putovanja Južnih Slovena u Svetu zemlju traju od Svetog Save do Jovana Dučića. U toj knjizi, Davidov, autor Srpske grafike XVIII veka, zabeležio je preko pedeset odlazaka Srba na hodočašće u Sveti grad. Jedno od najinteresantnijih putovanja preduzeo je sa grupom sunarodnika, Nikifor Radosavljević, iguman fruškogorskog manastira Krušedola 1747. godine.

 Tanja je samo za trenutak prekinula čitanje. Otišla je do spavaće sobe da poželi četvorogodišnjem sinu Aleksandru mirne snove, a zatim je nastavila sa čitanjem elektronske pošte:  Ovo se putovanje nimalo ne bi razlikovalo od sličnih putešestvija, da sveštenik Radosavljević nije bio zarobljen u Tripoliju! Po svemu sudeći, na putu za Jerusalim, igumana i posadu napali su arapski gusari i držali ih zarobljene u glavnom gradu današnje Libije pune dve godine. Na mestu na kojem se i ovih dana vode ogorčene borbe između Gadafijevih snaga i pobunjenika, pre tri veka odigrala se drama srpskih hodočanika.  

Iz oskudnih istoriografskih izvora do kojih smo došli,poznato je da je iguman Nikifor na put krenuo aprila 1747. godine. Dimitrije Ruvarac, istoričar i pisac Opisa srpskih fruškogorskih manastira 1753. godine saopštio je u tom delu da Nikifor pošavši da se pokloni Hristovom grobu „neščasnim slučaem pal v ruki razbojničeskija…”. Dve godine, nastavlja dalje Ruvarac, u gradu Tripolje, „u zemlji Afriki”, ostali su zatočeni pripadnici Srpske pravoslavne crkve, a da o njima ni dan danas naša javnost ne zna mnogo više nego što je zapisano u teško dostupnim arhivskim dokumentima…

Najinteresantnije pitanje jeste Kako su  ovaj sveštenik i njegova turistička grupa preživeli arapsko zatočeništvo ? – upitala se naglas Tanja Milanović i vratila se tekstu.

Čini se da i dalje čekamo odgovor na pitanje o sudbini igumana Nikifora Radosavljevića među sredozemnim piratima. Ukoliko ikada bude napisan roman „srpskog Ladlama” o igumanu Nikiforu i njegovoj družini, ova hronika sigurno stiže na top listu najčitanijih ovdašnjih knjiga.

Čitamo dalje i saznajemo da su Miroslav Timotijević u monografiji Krušedol i Čedomir Denić u delu Srpske biblioteke u Habzburškoj monarhiji tokom 18. veka samo u fusnotama pomenuli odiseju igumanovu. Denić je za nijansu opširniji jer pominje da je nakon oslobađanja igumana Radosavljevića vođena još jedna diplomatska akcija za „spas trona Svetoga Save”. Naime, sredinom 1750. godine, zajedno s konzulom nemačkog cara i arapskim ambasadorom, iguman Nikifor odlazi u Beč. Tamo ga prima carica Marija Terezija, a ovaj joj se zahvaljuje što je, ne zna se kako, uspela da izdejstvuje puštanje na slobodu ovog srpskog crkvenog poglavara.

Da, ostatak priče znamo svi jer ga je tako sugestivno opisao Miloš Crnjanski u „Seobama” – pomislila je Tanja i snažno uzdahnula pre nego što je pročitala poslednji pasus teksta svoga prijatelja Milana Stojanovića.

Da li u „znak zahvalnosti” za mučeništvo kojem je bio podvrgnut te tri godine ili iz nekog drugog razloga, mitropolit Nenadović je 1751. godine igumana Nikifora Radosavljevića unapredio u arhimandrita najpoznatijeg fruškogorskog manastira. Diplomatskim naporima crkvenih velikodostojnika narednih godina, arhimandrit Krušedola dobio je pasoš za nastavak prekinutog putovanja. Tako je i Nikifor Radosavljević dobio priliku da, kako je pisao Jovan Dučić, ide „putevima kojima su hodili apostoli i evangelisti”.

Već sledećeg dana zazvonio je telefon u stanu profesora dr Miloša Stojanovića.

Prijatelju, uskoro očekujem nastavak priča o knjigama iz tvoje laboratorije – nije krio oduševljenje  Miloševim tekstom „Hodočasnici i zatvorenici” Goran Milanović.

Dragi prijatelju, već pišem nekoliko novih priča… – odgovorio je Profesor.

 

 

           

 

 

 

 

 

1 Comments For This Post

  1. Vesela Says:

    Šarmantno! Neobavezujuće, a informativno preplitanje prošlosti i sadašnjosti…

Ostavi komentar