Tag Archive | "Dejan Medaković"

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Kirka i pisac

Posted on 25 January 2016 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

KIRKA I PISAC

 

Nije uobičajeno da se reaguje na književni prikaz[1] ili kritiku, ali tekst Aleksandra Gatalice o hrestomatiji “Serbia – srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora“ (Itaka, 2014), odveć banalizuje i pojednostavljuje jednu složenu temu,  da bi se to prećutalo. U toj knjizi na 1000 strana “gotovo da nema negativnih tekstova o Srbiji”, primećuje Gatalica. Nema pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”. On je, veli, lično pročitao da je “Džon Rid  u knjizi „Rat u Srbiji  1915“, osim potresnih pasaža o Srbima, primetio i kako se u naše javne kuće ulazi kroz svinjce…”, a toga u ovoj dvotomnoj hrestomatiji nema, pa prema tome, slika o Srbiji nije dovoljno autentična. “Kakva je snaga montaže i kolažiranja prigodne vrste, najbolje znaju dvojica od troje priređivača ovog obimnog dvotomnog kompleta zapisa o Srbima iz pera stranaca, Novo Tomić i Ratomir Damjanović, dugogodišnji novinari…”, piše Gatalica, eksplicitno denuncirajući priređivače da su falsifikatori. Slični onima koji su se već istakli u nacionalnom falsifikovanju, bilo da su bili ZA ili PROTIV. “U brojnim knjigama stranaca Srbi ipak nisu samo zaštitinici Evrope, vitezovi bez mane, i narod koji se jedino ističe po velikodušnosti”, ističe Gatalica a baš takva slika Srba je, proizilazi iz njegovog komentara, bila namera priređivača. Malo uz pomoć kolažiranja, malo mitske čarobnice Kirke… “Ko to tamo peva Srbija!”, kaže on u stilu Šijanovih filmskih junaka.

“Dalje nećeš moći!”

Malo je požurio Gatalica i zaslužuje da mu se za ovu (ne)promišljenu diskvalifikaciju i knjige i priređivača, samo pošalje kratak otpozdrav na pismo, ali Gatalica nije bilo ko. Ugledni je pisac, višestruki laureat, muzički kritičar koji veoma ozbiljno shvata svoj posao, javna ličnost od integriteta. Istina, njegovi su javni nastupi zbunjujuće banalni, neinventivni i konfuzni, pa bi se i rečeni prikaz mogao uzeti kao jedna od nesuvislosti koje eksplicira sa akademskim tonom. Ali, da se ipak, pozabavimo njegovim pristupom, simptomatičnim za jednu pojavu koja je više od decenije vrlo popularna kod nas. U pitanju je potreba da se reaguje na sve što ima predznak srpski, ako nije reč i o tehnologiji manipulacije jednake onoj u Miloševićevo vreme, kada se reč „srpski“, „srpsko“, izgovarala s punim ustima. U isti mah, baš je to Miloševićevo vreme i dozirano angažovanje protiv mnogima bila dobra odskočna daska, od objavljivanja knjiga do prevoda na druge jezike, što je, bez sumnje, dobro za srpsku kulturu, iako bi se moglo reći i to da bi za srpsku književnost mnogo bolje bilo da neke knjige uglednih pisaca nisu prevedene.

Ali, to je već druga tema.

O “Serbiji” je pisalo desetak uglednih autora (izdanje iz 2014. je novo i prošireno), književnih kritičara, profesora univerziteta, akademika, etnologa, istoričara, sociologa, tumačeći je kao neku vrstu istorijske čitanke i antologije i multidisciplinarne studije koja otvara brojna pitanja. Na jedno od njih ukazuje u svom predgovoru Akademik Dejan Medaković:

„Brzo je postalo jasno da smo, hteli to ili ne, postali svedoci civilizacijskih smena i potresa onih sila koje se bore za globalnu vlast i poredak u današnjem svetu. U takvoj borbi jedva da ima mesta za stare pojmove o međunarodnom pravu i ostalim tekovinama jednog poraže¬nog sveta.“

“Pred nama je knjiga o kojoj treba govoriti u množini, jer je u njoj sazdano više knjiga, a njeni sadržaji su tako zgusnuti i nosivi da se iz nje, prosto, indukuju druge knjige, čineći osnov za celu, tematski jasno uokvirenu, malu biblioteku knjiga”, zapisao je svojevremeno Mile Nedeljković u listu „Vukova zadužbina“.

I tako dalje.

“Serbia” je bila nekoliko godina najtraženija knjiga u međunarodnoj razmeni Narodne biblioteke Srbije i nalazi se u mnogim svetskim bibliotekama, univerzitetskim i slavističkim centrima, kao i u bibliotekama Srba u dijaspori.

Putnici koji su prolazili kroz srpsku zemlju, najčešće nisu imali nameru da pišu ni pozitivno ni negativno, ni dobro ni loše, ni afirmativno ili suprotno od toga. Pisali su ono što vide, o ljudima i zemlji, o njenoj umetnosti, težnjama i nadama, istoriji i “sadašnjosti”. U kontekstu, razume se, mogu se naći i negativni tonovi, kako to formuliše Gatalica, ima pisaca koji su “pronicljivim zaključcima primetili i ono što kod nas u mnogim vremenima nije valjalo”, kako on napominje kao savesno đače, ali tu crno-belu šemu, kao model objektivnosti za koji se zalaže, toliko omiljenu centrima moći koje su stvorili udruženi političari, generali, intelektualci i novinari, priređivači nisu imali u vidu.

Ključni kriterijumi prilikom izbora bili su književna vrednost teksta, autentičnost, zanimljivost i originalnost autorovih zapažanja o srpskoj zemlji i srpskom narodu, srpskom stvaralačkom biću, srpskim nacionalnim težnjama, motivima i mitovima, u kojima se osvetljava kakav značajan događaj iz istorije ili istorijska ličnost.

Zastupljeni žanrovi su pesme i poeme, putopisi, dnevnici i memoari, besede i rasprave, pripovetke i romani, drame, eseji, pisma, zapisi…, 13 poglavlja, 350 autora, preko 500 tekstova, 1 000 stranica, opsežna bibliografija i beleške o delima i piscima na 90 stranica.

Autori tekstova su znameniti ljudi, pisci i putopisci nekad i u novijim vremenima, nobelovci, akademici, profesori univerziteta, doktori nauka, svetski poznati i priznati umetnici, istraživači, istoričari, ratni izveštači, novinari…

Uspon i pad Srbije, to je ključna vertikala u knjizi. Preovlađuju svetli tonovi, i sami putnici se radije opredeljuju za njih. Ponekad se romantičarski oduševljavaju i glorifikuju Srbe, nekad im se čude ili ih žale, uzdižu njihovu epsku i lirsku  poeziju, dive se njihovom neopokornom duhu, ali i uočavaju nesposobnost da se snađu u velikim prelomnim trenucima. Epsko i lirsko, herojsko i tragično se neprekidno prepliću. Pred “putnicima” je mali narod sklon mitovima i samoobmanama, ambicijama i pretenzijama koje karaterišu velike i moćne narode. Narod sa  kojim se Evropa više puta poigrala, koji se vekovima nalazio u žrvnju velikih sila bez jasne svesti o tome. U temi Srbi i Evropa stranci pišu i o mračnoj strani evropske diplomatije (nekad i sad), o evropskom Molohu i njegovoj nezajažljivoj osvajačkoj gladi, o patološkoj potrebi za katarsom u kojoj proživljava svoje ratove, tridesetogodišnje, stogodiše, hiljadugodišnje, verske, žetvene, ratove ruža i krsta, krstaške i pohode Svete lige i  svoj pakleni krug strahova u kojima preovladava “islamska opasnost”. O Evropi koja je zbog korumpiranosti, nesposobnosti, vazalske svesti i nemoći svojih vođa postala protektorat Sjedinjenih Američkih Država, kako kaže Harold Pinter. Nekada opsedana spolja, danas opsednuta iznutra, Evropa je već osvojena, razjedinjena i razbijena sa mogućnošću da doživi sudbinu Jugoslavije, jer je urušavanjem svih principa međunarodnog prava otpočelo i njeno urušavanje. Jedan od autora koji se bavi tom temom svojoj knjizi dao je naziv: „Smrt Evrope u Prištini“ (Žak Ogar).

Tekstovi (ne zapisi) su autentični i u većini slučajeva sagledavaju srpsku kulturu kao “kulturu otpora u sudaru sa velikim civilizacijama i silama, koja žilavo brani vlastiti kulturni identitet” (dr Zoran Avramović). Time se bave i “stari” i “novi” autori. Sve je više istraživačkih knjiga i studija koje stavljaju pod lupu protekle decenije i događaje. U poglavlju knjige koje je nazvano “Sunovrat Evrope”, podosta je tekstova upravo o stvaranju lažne slike, kao prvom ratnom cilju, o čemu opsežno piše Filip Najtli u knjizi “Prva žrtva rata”. Javljaju se analitičari koji sistematizuju i tumače Veliku Laž Veka, dovodeći u vezu koordinate tog projekta u kojem su učestvovali moćnici jednog vremena, oni što su rukovodili zemljama, vojnom ili medijskom silom, intelektualci, filozofi i razni drugi bojovnici koji su propovedali NATO-istinu, evropsku i američku, velikim ustima, sa velikim argumentima, menjajući istoriju,  oblikujući događaje iz savremenog doba, zastrašujući sve koji misle drukčije i kvare sliku.

O tome pišu Čomski, Pinter, Handke, Hofenbauer, Ralf Hartman, Žan Ditur, Pjer Pean, Dik Marti… Ne zaboravimo njihove prethodnike. To su Žak Merlino u knjizi “Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču”, Klaus Biterman priređivač zbornika “Serbien muss sterbien”, Vladimir Volkov, koji ima više knjiga sa tom temom, Žan Ditur, Filip Najtli, Robert Parsons, Mišel Kolon…

Po žestini se naročito ističu Pinter, Solženjicin, Čomski, Mihalkov, Debre, Doleček, Monros-Stojaković, Zinovjev, Handke, čiji je govor prilikom dobijanja Ibzenove nagrade uključen u knjigu, Dejvid Gibs koji 2010. objavljuje knjigu o „humanitarnom razaranju Jugoslavije“, iz koje je izdvojen tekst „Rat koji nije gotov“. Oni su direktni i jasni, kao njihovi prethodnici iz ranijih vremena, Vilijam Denton u knjizi “Hristijani u Turskoj” (1862), Viktor Igo u tekstu “Za Srbiju” (1876), Dostojevski u svom dnevniku (“Prokleti interesi evropske civilizacije“, 1877), dobitnik Nobelove nagrade za književnost Karl Spiteler („Naše švajcarsko gledište“, 1914), rumunski akademik Nikolae Jorga, čiji je čuveni govor “Srbija, herojska i mučenička” (1915), takođe u knjizi, pa Gijom Apoliner („Austrijski i bugarski progon srpske ćirilice“, 1917), Gilbert Kit Česterton („Srbi u istoriji“, 1914, „O spasavanju Srba“, 1916), Migel de Unamuno („Za srpski narod“, 1918), Alfonso Rejes („Raspeće Srbije“, 1919), Bertold Breht („Poslanica Srbima“, 7. april 1941), Edmond Pari („Genocid u satelitskoj Hrvatskoj 1941-1945“, 1960), Karlo Falkoni „Ćutanje Pija 12“, 1960), Per Hanson („Oktobar 1941“, 1976), Andre Malro („Tragedija se približava“, 1984), Rudolf Burger („Duh iz 1914“, 1994) Pjer Galoa („Nemačka Evropa ili evropska Nemačka“, 1977), Ralf Hartman („Danke Dojčland“, 1988), Žan Kler („Beogradska Gernika, 1999)…

Ali, to je samo jedna od tematskih linija i vertikala knjige čija bi se “struktura mogla podvesti pod parafrazu sintagme Miloša Crnjanskog Srbija i komentari“, kako je to definisala prof. dr Danica Andrejević na prvoj promociji hrestomatije u Univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” u Prištini 1995. godine. “Istovremeno, to je i hrestomatija i hronika jednog dugog hoda po mukama, antologija i zbornik, čitanka i dnevnik događaja kroz srpsku misteriju vremena, sfingu balkanskog prostora i tajnu nacionalnog pravoslavnog bića ” rekla je ona tada.

Obuhvaćeni su svi periode u njenom istorijskom putu: nemanjićko doba, freske, ikone, zadužbine, Kosovski boj i kosovski junaci, epska i lirska poezija (istorija u pesmi), putopisi kroz srpsku zemlju, srpske teme kao inspiracija književnosti, srpski ustanci, oslobođenje Srbije, Veliki rat, Drugi svetski rat, ratovi 91-95, bombardovanje Srbije 1999, medijske laži o razbijanju Jugoslavije, otimanje Kosova i Metohije, stogodišnjica Velikog rata, petnaestogodišnjica bombardovanja Srbije…

Veliki broj stranica posvećen je srpskom pitanju kroz vekova,  jer su Srbi s vremena na vreme, “pokretači istorije”, i to u poglavljima “Za Srbiju”, “Pravda za Srbiju”, “Sunovrat Evrope”, u kojima se raspravlja i o medijskoj i propagandnoj slici Srbije. Ugledni savremenici događaje objašnjavaju u istorijskom kontinuitetu, bez obzira da li je u pitanju austrougarska, nacistička, vatikanska, ustaška ili savremena propagandna mašinerija. Pokazuje se da je Austrougarska postavila model koji je prihvatila nacistička Nemačka, i da je on kasnije, taj model, malo usavršen i osavremenjen, primenjen prilikom demonizovanja Srbije u poslednjih 25 godina od strane bivših srpskih saveznika udruženih sa zajedničkim neprijateljima iz dva svetska rata. Na prvi pogled je vidljiv propagandni angažman tih NATO-pisaca i zaista bi trebalo objaviti u nekakvom zborniku šta su pisali i govorili. Treba sabrati njihove novinske tekstove, besede, ratne izveštaje, “istorijske” studije, paskvile, karikature…, i videti kakva se pacovština (Ginter Gras) tu nataložila! Nekakav Institut za Istinu trebalo bi da sakupi šta je sve pisano nekad i šta je pisano u poslednjih 25 godina, na osnovu kakvih komandi, u kojima je učestvovala i intelektualna armada, je na Srbiju kretala kaznena ekspedicija.

Noam Čomski te i tako angažovane intelektualce naziva “čoporom nezavisnih umova”. U pitanju je etablirana “elita”, koja zna da je bolje da se nađe uz oficijelni stav, koji im obezbeđuje dalekosežnu korist, pogotovu ako im se obradom javnog mnjenja pruži alibi, da su na pravoj strani, humanosti i pravde, što ima svoju upotrebnu vrednost i na ovim prostorima. Dežurni kontrolori, poput Gatalice u ovom slučaju, odmah reaguju. Za svaki slučaj, jer posao još nije dovršen. Ne dozvoljavaju bilo kakvo drugo tumačenje osim oficijelnog, postavljanje bilo kakvih pitanja koja otežavaju poslovođama novog opskurantizma i novim filozofima, koji afirmišu princip: “Postojati – znači biti opažen (Ese est percipi) i u skladu s tom logikom nastupaju u tumačenju današnjeg sveta. Naše je, po njima, da tu doktrinu prihvatimo u nešto modifikovanom obliku: “Postojati – znači biti prokažen”. Ali, ni to nije dovoljno. Takva slika mora se razrađivati. Mi smo loši, i to, za naše dobro, moramo dokazivati. Možda je i gore od toga, ali nismo bili svesni. Što više takvih slika u svakom trenutku! U protivnom, ne samo da nećemo biti opaženi i dobiti kakvu takvu šansu, nego ćemo se bezizlazno i trajno naći među prokaženima.

kirka

1.Briton Rivjer, Kirka i Odisejevi prijatelji

Savremena Kirka preuzima ne samo obličje nego i um. Kirkina sredstva su trava moli (u “Odiseji”), kod nas je to u narodnom poimanju bunika, a u savremenom značenju medijska poruka. Mediji imaju tu moć da angažuju sve strukture društva i oblikuju stvaranje lažne slike na osnovu koje se preduzimaju akcije, bez obzira na žrtve i stradanja, s idejom da će strahote i stradanja zaseniti uzroke i povode. Uvereni u ispravnost onoga što rade moćni, koji su uvek u pravu, (jer je u njihovom vitalnom interesu), medijski promovišu to svoje pravo, svoju „veliku dušu“ i širinu pogleda koja im omogućuje da vide više od malih i slabih. I  najveće divljaštvo proglašavaju kao svoje pravo u ime pravde i humanosti.

Na udaru su sve strukture društva, sve institucije, sva vremena. Francuz Rože Mikieli to zapaža u knjizi “Subverzija” (1971): “Pri tome su uvek aktuelna dva cilja: sopstveno javno mnenje koje se u prvoj fazi priprema, kada mu se samo nagoveštava akcija koju ono samo treba da zahteva kao neodložnu i stvar svog morala i svoje države, i javno mnenje u Zemlji pariji. Stvara se određena slika kod sebe i u svetu i razara duhovno i ekonomsko uporište zemlje koja je na nišanu. U svemu tome značajni pomagači su osvedočeni intelektualni autoriteti.

Fenomen poznat iz prošlosti, koji nije imao veze samo sa autoritarnim karakterom vlasti i strahom podanika, nego i sa mirisnim ideološim čarobnim napitkom, kao što je ona trava “moli” u “Odiseji”, kojim Kirka Odisejeve mornare pretvara u svinje, ostavljajući im ljudsku misao. I sa  iracionalnom ljubavlju, o čemu rečit primer daje Ridiger Zafranski u knjizi “Zlo i drama slobode”. Kakvi su bili ti psihološki mehanizmi koji su intelektualce vodili u tabor autoritarnog režima, kao inkvizitore, egzekutore, pritajene gušitelje, kakvi su bili modeli manipulacije, prinude i nagrađivanja, o tome je već dosta pisano. Totalitarni hardver prošlosti zamenjen je totalitarnim softverom ovog vremena koji modifikuje i modernizuje te “svagda iste obrasce”. “Nevolja današnjeg sveta jeste neuviđanje nevolja”, piše profesor Mihailo Đurić u knjizi “O potrebi filozofije danas”, a jedna od tih današnjih neuviđenih nevolja jeste razaranje duhovnih vrednosti i praksa da intelektualci iz interesa, ili nekritički, prihvataju zahteve novih moćnika, svesno maskirajući njihove ciljeve, ili, ponekad, nesvesni svega, jer su se ciljano doveli u stanje nesvesnosti. “To je vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti a onda postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze”, pisao je nekada akademik Nikola Milošević.

Nije, pri tome, na udaru samo sadašnjost nego i prošlost, jer “kontrolisanje prošlosti svakako predstavlja veliki deo mogućnosti kontrolisanja sadašnjosti”, kaže oksvordski profesor Dominik Liven, naglašavajući da “oni koji drže moć nastoje da svojim tumačenjem istorije očuvaju svoju moć i da proglase da su njihova zajednica ili njihova ideologija pravedni, da su to uvek bili i da postoje za dobrobit čovečanstva.” Oni su, dakle, dobri momci, a mi smo svakako loši momci. Tako jeste sada, tako će i biti a tako je i bilo. Zbog toga što smo loši sada, bili smo loši i u prošlosti. I to moramo da otkrijemo. Sve to što su o nama u prošlosti pričali i pisali blagonaklono, sumnjivo je, jer je izvađeno iz negativnog konteksta. I verodostojno je samo ako se uz belo priloži i crno. Nismo mi baš tako dobri, poučava nas G.A. Mnogo smo lošiji. Lošiji od dobrih. Nemojmo se zavaravati. Ako saznamo koliko smo loši, bićemo mnogo bolji. Lošiji smo i od sebe. Jednostavno loši. Nismo mi takvi kakvi jesmo, nego smo i gori.

Ali, Gataličina crno-bela naiva i nije predmet ovog teksta, nego svest koja propagira takav sistem vrednosti.

Prof. dr Milo Lompar prihvatanje takve logike naziva “duhom samoporicanja”, a mogli bismo, imajući na umu jedan roman Mišela Uelbeka, taj programirani poremećaj nazvati “duhom pokoravanja”. U pitanju je neka vrsta samohipnoze koja sjedinjuje samoporicanje i pokoravanje, i mimikriju koja po potrebi sofisticirano maskira taj fenomen.

Medijska manipulacija ima tu globalnu i lokalnu moć da uguši, prikrije, poništi drugačije mišljenje. O tome je autor ovih redova napisao seriju tekstova još krajem devedesetih, u svojim kolumnama “Slovo o jeziku”, u listu Intervju, a 1992. godine je objavio tekst u kojem je našim medijskim moćnicima dokazivao da će “izgubiti propagandni rat protiv sopstvenog naroda”. Tako doslovce, i ostao bez posla devet godina. I: da brane vlast tako žustro “jer više nije reč samo o goloj vlasti nego i o goloj koži”.

Dvadeset tri godine kasnije delimo stav Harloda Pintera, koji je govorio da je “svaka istina tek varljiv odraz stvarnosti… Ali, kao što sam rekao”, kaže britanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, “traganje za istinom nikad ne sme da stane. U njemu ne sme da se kasni, niti može biti odgođeno, sa njom se mora suočiti, baš tu, na licu mesta”.

Naravno da u 13 poglavlja knjige, na 1020 strana, ima i negativnih tonova i komentara, ali tema negativne percepcije malo je složenija nego što je shvata Gatalica, koji negativno izjednačava sa svinjcima kao predsoblju javne kuće a priređivačima nonšalantno pripisuje “snažno kolažiranje” slike o Srbiji! Pored svega što je Rid napisao o “istrebljenoj naciji”, njemu nedostaje i jedan prikaz svinjca kroz koji se, navodno, prolazilo u kupleraj, da bi slika o Srbiji bila autentičnija. I to hoće u naslovu, izdvojeno, krupnim slovima.

“Uprkos odsustvu ovakvih tonova, “Serbiju 1-2 trebalo bi preporučiti, ali samo za naporedno čitanje s ostalim knjigama koje su lako dostupne”, zaključuje bezazleno pisac teksta na kraju prikaza.

Dobra ideja.

Mogao bi preporučitelj da sastavi bibliografiju takvih knjiga. Čim se čitalac malo zanese, imao bi priliku da odmah uzme jednu gorku dozu da se ne bi zaneo još više.

Levo dobra Srbija, desno loša Srbija.

Smiješane najlakše se piju.

Impresionira neobaveznost sa kojom Gatalica sve to izgovara, i lakomost da na svoj konto, nonšalantno, upiše lake poene. One što dolaze kad loptica zakači tenisku mrežu, koje imaju svoje žargonsko ime. Kada bi se pravila ATP lista sa takvim poenima, mnogi bi se sa ovijeh strana našli na top-listi među prvih deset igrača. Ili prvih sto. Uz pomoć čarobnice Kirke.

Gatalica je očevidno ozbiljan kada predlaže ono uporedno čitanje. Ima ljudi koji iskreno veruju, iz dna duše, i dublje, u svaku svoju reč. Samohipnotički veruju, uprkos raciju koji se tu i tamo probudi. Nema tu pomoći, ni nama ni njima. Manipulatori manipulišu svesno ili manipulišu nesvesno, ali uvek manipulišu. Ovi drugi su, može se reći, skoro nedužni jer reaguju instinktivno, bez obzira da li je dugme pritisnuto ili nije. Metode su uglavnom iste, menja se samo ideologija. Pri tome, postupak manipulativne argumentacije obično ima za cilj da napad koji propagira svojom pričom predstavi kao puku odbranu. U ovom slučaju, Gatalica brani čitaoca od lepe slike Srbije, prihvatajući crno-belu šemu kao odraz istine i objektivnosti u savremenom svetu.

A možda je u pitanju samo arogancija, ona koja redovno prati osrednjost i “snažnu” ambiciju!

Cui bono!, rekao bi Ciceron.

2015.

 


[1]   “Prikaz” je objavljen u nedeljnom izdanju Blica 8. februara 2015. Komentar priređivača, u znatno kraćem obimu, Blic i Gatalica (urednik podlistka) nisu hteli da objave.

 

Comments (4)

Tags: , , , , , , ,

Dok šibaju vetrovi…

Posted on 14 November 2015 by heroji

Aleksandar Radović

Dok šibaju vetrovi…

Magris, Klaudio. Dunav. Beograd: Arhipelag, 2014.

 

Imao je Klaudio Magris prethodnika “na poslovima” ispitivanja Dunava. U neimenovanom delu o ovoj reci iz 1684. godine, Zigmund fon Birgen (kojeg Magris navodi kao člana “Vrsnog Pastoralnog Reda Pegnica”), barokni je pesnik među korice  upisao “obale, oblasti, drevna i nova imena gradova na reci, od izvora do ušća”[1] vodenog toka od Donaušingena do Suline. Opisano je putovanje Dunavom, drugoj po dužini (iza Volge) ali po značaju prvoj evropskoj reci koju kulturni istoričar Dejan Medaković imenuje kao “rekom jedinstva Evrope”[2]. Sa svoje strane, autor Nagađanja o sablji  knjigom od 386 strana sabira i komentariše dostupne izvore dunavske koje su pružili poeta istraživači: poeta Birgen u pomenutom delu sve do trotomnice inženjera Ernsta Neveklovskog Brodarenje i splavarenje na gornjem Dunavu (1952-1964).

Dunav Klaudija Magrisa, prednji korični list

Jedna od svetih reka (Jang, Nil…) dobila je najlepšu posvetu u vidu esejističkih zapisa o mestima kroz koje protiče i državama na čiju je sudbinu tokom vekova uticao. Najviše prostora u Dunavu  posvećeno je kulturnim pregnućima i političkim nesuglasicama među narodima Habzburške monarhije jer tok reke jeste kulturni i politički prostor Srednje Evrope. Na putovanje gornjim i donjim Dunavom (sa fluidnim granicama…) čitaoce pozivaju Điđi i Amedeo, Marija Đudita i Madalena, piščevi alteregoi koji mu pomažu da lakše i preziciznije opiše složene fortifikacione sisteme, katedrale i crkve od kule Belog Konja u bavarskom mestu Lauingen, preko Petrovaradinske tvrđave (“nadvija se svojim austrijskim i otomanskim sećanjima nad Dunavom[3]…) do tvrđave Solsovije koja se nalazi “veoma blizu” delte Dunava.

Reka kojoj su posvećeni valceri (Na lepom plavom Dunavu), pesme (Dunave moje more srpskih pevača narodne i zabavne muzike), bezbrojna književna dela (stihovani Veliki gospodin Dunav Vaska Pope o kojem pohvalno piše Klaudio Magris) zaokupljao je pažnju Argonauta, spominje se u Pesmi o Niberluzima, njime su plovili anonimni šajkaši ali i carica Marija Terezija.  Kako primećuje tvorac Ephemerisa, “Dunav se pretvorio u kralja svih evropskih reka u žilu kucavicu evropskog krvotoka, a tu svoju ulogu sačuvaće vekovima”.[4] U mnogim mestima koja kroz rečni tok protiču započeli su ratovi za evropsko nasleđe, ali su i potpisivana primirja (okrugli sto koji simboliše ravnopravnost strana u sukobu formiran je 1699. godine u Sremskim Karlovcima u kojem je sklopljeno primirje između Turske i Austrije). Na dunavskim obalama od Ulma i Beograda do rumunske luke Kostanca vojevalo se za teritorije (pomenuti viševekovni sukob “Krsta i Polumeseca”) i prelazilo na drugu stranu reke, iz države u državu (jedna od novih državnih granica je ona rečna na mostu između varoši Bačke Palanke u Srbiji i Iloka u Hrvatskoj).

Dodatnoj aktuelnosti knjige Dunav Klaudija Magrisa doprinele su promene na srednjoevropskim prostorima  krajem osamdesetih godina XX veka započete rušenjem Berlinskog zida. Magris je prvo izdanje knjige jednostavnog naslova i bezbrojnih “rukavaca” objavio 1986. godine, baš u osvit društvenih promena koje su zahvatile i prostore na kojima je izdanje već treći put štampano (u Zagrebu (1988), u Beogradu (2007; 2014). Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je takođe jedna od zemalja “dunavskog sliva”, a danas su to zemlje njene naslednice (Hrvatska, Srbija…).

Plovidba Dunavom je vrhunski izazov za svakoga ko se odvažio za put ovom rekom, slažu se gotovo svi istraživači hidroloških, biodiverzitetskih, kulturoloških i društvenih fenomena koje Dunav formira i sa sobom u Crno more nosi.

Jugoslovenska rok atrakcija već decenijama peva “Dunavom šibaju vetrovi…”

 


[1] Magris, Dunav, str. 29

[2] Medaković, Dejan. Dunav reka jedinstva Evrope. Novi Sad: Prometej, 2001.

[3] Magris, Dunav, str. 303

[4] Medaković, Dejan. Dunav reka jedinstva Evrope. Novi Sad: Prometej, 2001, str. 18-20.

Comments (4)

Tags: , , , , , , , , ,

Svetogorska pisma

Posted on 10 September 2013 by heroji

Aleksandar Radović

 

Svetogorska pisma

 

Žarko M.Tatić, Svetogorska pisma, reprint, Novi Sad, Platoneum, 2011.

 

Sa „pristaništa solunska”  put se odvaja za Jerusalim i na Svetu Goru.

 

O vezama Srba i mesta gde je kralj Solomon sagradio prvi hram ubedljivo je, pre nekoliko godina, svedočio Dinko Davidov[1], a odnos ovog južnoslovenskog naroda prema grčkoj planini na kojoj se nalaze, između ostalih, ruski i bugarski manastir, poznat je vekovima.

Tatić,_korice

Da „odvajanja puta” za verujućeg čoveka nema, svedočio je knjigom Tragom velike prošlosti: svetogorska pisma i monografske studije stare srpske arhitekture Žarko M. Tatić (1894-1931), jedan od neumornih „istraživača srpskih starina”[2]. Arhitekta, uz profesora Aleksandra Deroka predstavnik „beogradskog stila” u umetnosti gradnje, objavio je svedočenje koje „ima karakter putopisa, sa naglašenim interesovanjima za istoriju umetnosti,…”[3], a novosadski izdavač „Platoneum” izdao je 2011. godine reprint prvog dela Tatićeve knjige pod naslovom Svetogorska pisma.

Sa mesta gde je Sveti Sava primio monaški postrig, Tatić je svojevremeno izveštavao srpsku i jugoslovensku javnost u jedanaest pisama datiranih tokom marta i aprila 1925. godine. Iz „grada Svetog Dimitrija” preko Kareje, Hilandara i Vatopeda, parobrodom i mazgom, koautor monografija o manastirima Kalenić i Pavlovac pod Kosmajem[4], plovi i piše o istoriji srpske carske lavre, istoriji biblioteke i „museuma” hilandarskog, kao i o onima „koji su se odrekli celoga svega”[5], monasima Svete Gore Atonske. Do „Agios Oros” Žarko M. Tatić odlazi  u osetljivom političkom trenutku kada je sudbina te monaške republike ponovo, po ko zna koji put, dovedena u pitanje.

 


[1] Davidov, Dinko, Srbi i Jerusalim, Beograd, Politika, 2007.

[2] Medaković, Dejan, Istraživači srpskih starina, Beograd, Prosveta, 1985.

[3] Svetlana Tomin, Pogovor, Žarko Tatić, Svetogorska pisma, str. 114.

[4] Dela Žarka M. Tatića

[5] Tatić, isto, str. 77.

 

Tih godina, dok hodočasnik i naučnik Tatić opisuje „maslinu cara Dušana” i kiparise koje je zasadio kralj Petar, „Neumrli Oslobodilac”, za Hilandar i druge hrišćanske svetinje vodi se diplomatska bitka između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca s jedne i Druge Grčke Republike s druge, o vlasništvu nad Atosom.

Tatić,_Hilandarska_biblioteka

Stručnjak koji je terenska istraživanja vodio u manastiru Staro Nagoričino u Makedoniji, zadužbinu Nemanjića opisao je nakon detaljnog istraživanja kulturno-istorijske baštine hilandarske. Jedan od takvih nalaza odnosi se na zgradu u kojoj se, do obnove 1997. godine, nalazilo oko 550 starih rukopisnih knjiga (sedamdeset na pergamentu). Objekat o kojem je reč bivao je vekovima pored zgrade u kojoj se i danas služi monaška trpeza. Biblioteka manastira Hilandara, uočava i dokumentuje Žarko M. Tatić, „ima visinu svojih lukova jednaku ili skoro jednaku lucima okolnih sasvim starih konaka…”[6]. Celom dužinom puta za Svetu Goru, od parobroda „Sparta” ukotvljenog u Solunu do Dafnija, te idući kaldrmom do administrativnog sedišta Atosa, varošice Kareje, beogradski „Isidor Njegovan” beleži utiske koji nisu samo i isključivo privatnog karaktera. U Svetogorskim pismima, stručne opservacije o spoljnoj priprati Saborne crkve (crkvu sagradio kralj Milutin, pripratu dozidao knez Lazar) sudaraju se sa ništa manje stručnim informacijama o vodosnabdevanju Hilandara u kojem teku „i topla i hladna voda”[7]. Istraživači-naslednici Žarka M. Tatića u poslovima popisivanja arhitektonske baštine „bijel’ Vilindara”, Vojislav Korać i Dušan Milovanović, koristili su pisana uputstva autora teksta Kako da sačuvamo starine Hilandara… pišući studiju Manastir Hilandar: konaci i utvrđenja[8] i druge radove…

Kulturna baština srpskog manastira na Svetoj Gori istražuje se od vremena kada je slikar Dimitrije Avramović u Knjaževsko-srpskoj knjigopečatnji, 1848. godine, objavio rezultate istraživanja o Hilandaru. U niz posvećenika „kulta Presvete Bogorodice” od Kirila Mihajlovića do Dejana Medakovića, putopisom za sladokusce umetnuo se Žarko M. Tatić. Tamo, na „Svetoj Gori, čija su brda, izuzev Atosa, prekrivena gustom šumom i žbunjem,… ”[9], oseća se težak atmosferski pritisak „jer je zemljište tu niže od morske površine”[10], zapaža, poput hidrologa, čovek koji je projektovao zgradu Ministarstva prosvete u Beogradu.

 


[6] Tatić, Svetogorska pisma, str. 63

[7] Isto, str. 61

[8] Korać, Vojislav, Kovačević, Mirko, Manastir Hilandar: konaci i utvrđenja,  Beograd, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Vizantološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti, Sveta Gora Atonska, Manastir Hilandar, 2004.

[9] Sreten Petković, Hilandar, treće prošireno izdanje, Beograd, 2008, str. 11.

[10] Tatić, isto, str. 55.

 

U srpskoj prestonici je Tatić zabeležio svoja dragocena sećanja na svetogorsku avanturu, u gradu u kojem je nepokretan ležao nakon povrede na terenu blizu reke Treske u Makedoniji.

Izdanje kojim je Žarko M. Tatić iskazao poštovanje prema svetinji kulture srpskog naroda je „ilustrovano sa 197 slika i crteža u tekstu 2 table van teksta i 27 zaglavlja i ilicijala kombinovanih od strane pisca”. Ova informacija sa naslovne stranice knjige iz 1929. godine potvrđuje da je autor izuzetnu pažnju posvetio grafičkom izgledu knjige Tragom velike prošlosti. I zaista, kolor fotografije Martina Candira i crno-bele ilustracije samog Tatića u reprint izdanju deluju sinhronizovano, simultanitet je potpun, a izdavač se potrudio da sačuva i paginaciju knjige s kraja druge decenije XX veka.

Tatić,_jugozapadni_prozor_na_priprati_kneza_Lazara

Za ime manastira Hilandar, zaslužna je, prema tvrdnjama autora Svetogorskih pisama, grupa razbojnika! Reči „hilia” i „andarion” (magla) podsećaju na davni događaj kada se skupina nečastivih, želeći da opljačka ovu svetinju, izgubila u magli. Atmosferske prilike su tom prilikom spasle Hilandar, baš kao nekada guske Rim. Razbojnici su posle dugih molitava primili hrišćanstvo i postali ugledni članovi hilandarskog bratstva. Put preobražaja, veruju i danas svetogorski monasi, moguć je svim onima koji usvoje i životom primenjuju hrišćansko učenje…

Dolazak i boravak na Svetoj Gori autor Tatić je iskoristio da prokomentariše način života hilandarskog bratstva, da upozna srpsko javno mnjenje sa ponašanjem ljudi koji su se iz različitih razloga odrekli ovog sveta i zadovoljstava u njemu da bi se, svakodnevnim molitvama, približili Svevišnjem. Osmo poglavlje Tatićeve knjige posvećeno je unutrašnjoj organizaciji manastirskog života, poslušanijima, odlukama koje donosi Sabor staraca, o mestu „na kojem se samo gostuje”, o monasima-zanatlijama, o smeštaju u kojem su boravili kraljevi dinastija Obrenović i Karađorđević.

Manastir koji je „udaljen (je) od Simenskog manastira jedan čas hoda”[11] pohodio je Tatić uz pomoć mazge. I to ne bilo kakve: njegov „vodič” bio je, ni više ni manje, nego „Hodža” koji je Žarka M. Tatića nosio na liniji Kareja–Hilandar–Vatoped. Pre autora Svetogorskih pisama, „Hodža” se brinuo za bezbednost vladike Melentija i episkopa ohridskog Nikolaja Velimirovića.

Arhitektonski precizno izvedena, studija Žarka M. Tatića pruža i današnjem čitaocu obilje materijala o „staništu Presvete Bogorodice”.


[11] Kiril Mihajlović, Kratki opis svete i najslavnije carske lavre Hilandara, Novi Sad, Arhiv Vojvodine, 1998, str. 37

 

Iako je proteklo 86 godina od Tatićevog putovanja na severnogrčko poluostrvo Halkidiki, mada su nova saznanja posredovana telekomunikacionim sredstvima omogućila brži protok informacija o nekadašnjoj „terra
 incognita”, Saborna crkva Sv. Vavedenja Bogorodice je i danas tamo gde ju je sagradio otac kralja Stefana Dečanskog. Pirg Svetog Save i morski pirg kralja Milutina podsećaju putnike, namernike, hodočasnike i druge znatiželjnike na osnivače manastira i njegove dobrotvore.

Mada pripratu kneza Lazara u glavnoj manastirskog crkvi danas viđamo i na internetu, a vremešnog „Hodžu” je odavno zamenio džip najnovije generacije, porta se i danas „zatvara sa dva ključa”[12].

Da tako što duže ostane…

 


[12] Žarko M. Tatić, Svetogorska pisma, str. 90

Comments (2)