Tag Archive | "Kraljica Literature"

Tags: , , , ,

Kalamburi „mudre šekspirovske lude”

Posted on 22 May 2014 by heroji

Ilija Bakić

 

Kalamburi „mudre šekspirovske lude”

Ogden Neš: Štihovi, knjiga koju ni(je) prekrila prašina

U FOKUSU

Poezija, ta Kraljica Literature, ima bezbroj lica – krhko, tanano, brutalno, prozračno, višestruko, ezoterično, trivijalno, ozbiljno ili smešno… Svako od tih lica skriva izazove i otkriva razne nivoe stvarnosti, materijalne i duhovne. Jedno od najveselijih, najvragolastijih lica Poezije XX veka definitivno je ono Ogdena Neša (1902–1971) koji je, u preko petsto pesama „lakog stiha” sabranih u 14 knjiga, sagledavao svet u kome živi sa svih strana i iz svakojakih položaja – ali uvek sa zdravim, šeretskim osmehom na usnama. A kad nije pisao pesme Neš je dobro rasploženje širio uživo, na predavanjima studentima i ostalim čitaocima. Kvalitet njegovih subverzivnih dela prepoznat je i od mrgodnih akademskih krugova, te je Neš svrstavan u najozbiljnije antologije poezije. No, nezavisno od zvaničnih časti uvek su mu važni bili poštovanje običnih ljudi i njihov široki smeh.

nash-ogden

Ime Ogdena Neša na ovim prostorima nerazdvojno je vezana za ime Dragoslava Andrića (1923–2005) koji Nešovu poeziju nije preveo već – prepevao uspevajući da dočara vrcavost, višesmislenost i vragolije originala. Ovo je značilo odustajanje od doslovnog prevođenja, ulazak u duh pesama i njihovo preslikavanje u drugi jezik i kulturu, odnosno definitivno uvođenje žargona u „lepu književnost”. Srećom po Neša i sve nas, Andrić je dorastao svim tim izazovima pa su njegovi prevodi majstorija ravna majstoriji originala. Od prvog izdanja „Štihova” 1969. godine, upoznali smo jednog vragolastog autora i jednako takvog prevodioca.

 

REČ KRITIKE

„Štihove” čine šaljive, podrugljive, pomalo (pa i više od pomalo) cinične pesme o Velikim istinama i običnim stvarima i ljudima. Neš svoje pesničke egzibicije i kalambure započinje već naslovom pesme za kojim slede stihovi – sa finim rimama – u kojima se prvo govori o opšteznanim činjenicama i istinama koje se stavljaju pod znak pitanja i time se njihova neprikosnovena uverljivost povija pod udarcima smeha. Pesnik potom „iz rukava izvlači keca” odnosno pominje nekoga kome se desilo ono što, po gornjim Velikim istinama i Mudrostima, nikako nije moglo niti trebalo. Ali, kaže pesnik, baš jeste. Finale pesme jednako je veselo i vraglasto, bez preteranog pametovanja jer, Neš, u suštini, nije cinik, mrgud i mizantrop. Pre bi se moglo govoriti o velikom altruisti koji poštuje „malog čoveka” opkoljenog zahuktalom civilizacijom, čoveka koji voli da po malo (i malo više) zabušava i lenčari, uživa u životu i svim slastima koje donosi. Taj obični, anonimni pojedinac nema prevelike duhovne potrebe. Cilj mu je da se zabavi i razonodi, od mnogo razmišljanja boli ga glava pa je zato ne koristi često.

Nešova poezija ne iscpljuje se u pukim „lakim stihovima” jer je to suviše lako za njegov talenat. Pesnik niti može niti hoće da odoli iskušenjima da se poigrava situacijama i rečima, njihovim različitim značenjima koja lako menjaju i izvrću smisao nekog stiha. Ova produžena dejstva „štihova”  dodatno su zadovoljstvo neminovnih naknadnih iščitavanja pesama jer je smeh zdrav i zarazan, mada, u Nešovim pesama, podstiče na razmišljanja o teškim dilemama viđenim sa one vedrije strane. Tako ovaj pesnik koga su nazivali „nasmejani filozof”, „razdragani humorista”, „mudra šekspirovska luda” i „Volt Vitmen u delirijumu” postaje i ostaje pesnik za sva vremena.

Comments (2)