Miloš Zubac
Nikola Marković:
Izvodi iz neverbalnog govora
Ako bismo prestali da upotrebljavamo reči, da li bismo bili bliži jedni drugima? Da li bismo se preciznije, tačnije ispoljavali u pokretu, mimici, gestu? Čovekova egzistencija, individualna i skupna, prečesto je znala da se oklizne o pogrešno interperetiranu reč. Prividni uzajamni doticaji, koji objektivno nisu bili drugo do večni međusobni promašaji u sinhronijskoj i dijahronijskoj civilizacijskoj ravni, odviše su dugovali ogrešenjima o zakone jezičkog apsoluta. Biblijska priča kazuje nam kako se neprikosnoveni apsolut usitnio pod vavilonskom kletvom na silu manjih jezičkih aposluta. U svakom takvom apsolutu važio je jednak, bolno jednostavan osnovni zakon: trebalo je samo besprekorno koristiti svoju reč. 
Likovna umetnost nije nastala zbog ovih nedostatnosti verbalnog govora. U mnogo čemu, ona je tom govoru prethodila. Likovnost je imala imanentni značenjski i komunikativni sistem, kao što su muzika i umetnost pokreta imale svoje pripadajuće sisteme. Arhajski načini komunikacije sadržali su elemente budućih umetnosti – crtež, zvuk i pokret. Dobar umetnik morao je da bude posmatrač, poput svojih dalekih predaka. Iskustveni koncepti drevne prošlosti i saznajni koncepti moguće budućnosti sjedinili su se u skupnoj tački sadašnjosti. U toj tački deluje i stvaralac, komunicirajući dvosmerno na vremenskoj spirali. Takva kreativna praksa, dakako, pripadala je nekada plemenskim šamanima.
Novi ciklus slika Nikole Markovića umnogome se oslanja na ove skromne antropološke postavke. Svojim pređašnjim ciklusom („Godina svinje”), on je već pokazao izrazitu sklonost ka metaforizaciji likovnog postupka. Tadašnje Markovićeve slike, crteži i intervencije u prostoru imale su, osim primetne formalne žovijalnosti, jednu izuzetnu idejnu potku. Različite likovne predstave narečene životinje poslužile su kao poziv na igru asocijacija, samo naizgled u vezi s naslikanim figurama. Dovitljivi slikar zamislio je svoja platna kao ogledala za čovekove projekcije o samom sebi. Uz podrazumevajuću likovnu tehniku, Nikola Marković još tada je pokazao izraziti posmatrački dar i podsticajnu ljubopitivost.
„Izvodi iz neverbalnog govora” rezultat su iste posmatračke veštine. Umetnikova želja da ukaže na čovekova osećanja pod kulisama jezičkih konvencija, da pročita tajnu onoga što ostaje neizgovoreno, bila je inicijalna tačka u formiranju novog likovnog ciklusa. Prepoznatljiv simbol neverbalne komunikacije Marković je pronašao u ljudskim rukama. Pažljivo posmatranje govora ruku uputilo ga je na dublje shvatanje ljudskih uzajamnih akcija i razotkrivanje čovekovog jezički šifriranog unutrašnjeg sveta. Markovićev izbor simbola podrazumevao je i sakralnu dimenziju, budući da predstava ruke u mitološkim i religijskim sistemima nepogrešivo upućuje na Tvorca. Eliminišući jezički apsolut, Marković je posredstvom odabranog simbola prizvao magijski duh arhajskog čoveka, a samim tim i duh prvobitne umetnosti.
Ruke Nikole Markovića govore o nama sve ono što naš jezik, u svoj razbokorenosti oblika i mogućnosti, ne može da prenese. Poraz verbalnog govora nije obavezno i poraz razumevanja i komunikacije. Neverbalni načini starog sveta odavno su kodirani u matricu savremenog čoveka. Tu su da nam pomognu, kada izdaju reči.
