Uroš Pajić
9 sekundi pred kihanj
Kad sam krenuo kući, mojih cipela nije nigde bilo, ružičasti otirač ležao je ravnodušno, napolju ni daška vetra. Trudio sam se da sačuvam pribranost, ipak je to prva poseta njenim roditeljima, besomučno sam govorio, pažnju im držao u nivou očiju, divan dan danas, gestovima, da ne gledaju dole u moju sramotu, više sreće na sledećim izborima, pažljivo zatvorih vrata uz osmeh. Ko je vinovnik ovog zločina, ne pada mi na pamet da sad rešavam misteriju, što pre da se izgubim. Često sam sanjao ovakav slučaj, bos, ili potpuno go, iz neobjašnjivih razloga, obično bi trajalo neko vreme pre nego primetim, a onda užasnut od stida napravio bih ogroman napor da se probudim, stignem na sigurno, šmugnem sa ulice ili iz javne zgrade, tamo gde se sme biti nag, kući.
Cipele su bile krasan artefakt pretprošle decenije, buvlje pijace su inače jedini živi muzeji, mesta gde predmeti nisu pali šaka sistematičnom odstrelu, vitrine su gasne komore, tabakere jauču svojim posrebrenim usnama jer neko ih je svakog dana milovao, a sad nema ni sećanja na dodir i vlažni otisci, nežni ornamenti su zauvek izbrisani. I kada se povremeno sa njima rukuje, koža je skrivena gumenom rukavicom. Golom šakom se stupa na pijacu, jer to je poljana gde se uglavnom pipka, opipava, merka dlanom ili stopalom. Predmeti se kotrljaju iz ruke u ruku, golicaju ih jagodice prstiju, stari upaljač se raduje stisku palca.
Palim cigaretu, i svi ostali rekviziti su tu, sve do čarapa na koje se kači nevidljivo seme trave, korov jede beton, ispucala staza. Vlažna li je kora krastavca, peta prsti.
Počelo je tako, nezgodan slučaj, ma koliko neprijatan ipak nimalo važan i najverovatnije bih se odgegao kući, zaboravio na to da nisam sreo Profesora, na prvi pogled bez ikakvog određenog razloga da se tu nađe, ali on ga je imao, to je sigurno, za tu priliku je poneo malu platnenu torbu, u njoj metalni obruč i jedan kratki štap. Čemu su ovi predmeti trebali da posluže nije jasno, bar čemu štap zasebno, ili obruč obaška, a u torbi još i komadić jute, ovo možda ipak sasvim slučajno. Na stranu prvobitna namera, sada on razgleda mene i ne promiče mu nedostatak cipela u čitavoj mojoj pojavi. To nije dobro, kaže. Naravno preporuka jeste da se koristi svaka prilika da se hoda bos, ali dečko, ovo nisu pravi uslovi, pomalo je vlažnjikavo, a stopala nisu navikla na nagle temperaturne promene, da ne govorimo o mikroorganizmima iz tla, navući ćeš nešto. Ovo prvo je bio konvencionalni deo razgovora, ono što se očekuje, nadalje sledi analiza mog slučaja u sasvim drugom ključu.
Izuven čovek poštuje tlo na koje stupa, ono je sveto, dakle iz hrama izašav zaboravio cipele, dragi moj, pa svuda se vrzmaju škorpije, žalac bode ko oštar pogled, to svevideće oko iz trougla, a strane jednake. Blizu čina svete tajne venčanja, kao na nizozemskoj minijaturi, klompice ti veselo laju na psića duge dlake, jambolija. Tako je to, čovek se zaboravi, ne seća se više da su njegove papučice otrčale za venčanom suprugom, ne, ti više nisi sam, makar sve to bilo jednostavnije, oduzmimo hram, svešteno lice, sveće, ili pak ostavimo sveće, ali neka to budu one za trpezom i jedino što vezu dvoje ozvaniči su dvoje, njeni roditelji, tata seče pile. Zalogaj ne klizi, nije glatka kožura što se topi, jambolija je to i vlakna se lepe za nepce.
Još dugo bih slušao pronicljivo izlaganje Profesorovo da nije namah prekinuto kijanjem, s moje strane, jednom, drugi put, treći, i tu između trećeg i sledećeg kihnja, vidim kroz oči već sasvim vlažne, uz ivičnjak se zaustavlja automobil, i tako obnevidelom čini mi se poznat, kao pod svetlom stroboskopa, kadar po kadar sve više ga prepoznajem i ja sve više kijam, isprekidano gledam kako se vrata otvaraju, noga-koleno, čarape su bele, duge, ona izlazi i ona je niko drugi do moja devojka, pogled izbezumljen, mora da je i moj takav, pa njeni roditelji, sa jedne, sa druge strane, ja sam opkoljen, ja sam osramoćen, pokušavam da dođem do reči, svaka je nasilno rastavljena od sledeće, opravdanje iz mene ne izlazi ucelo, čujem samo fragmente kako štrckaju iz mojih iskrivljenih usta, i isto tako isprekidano čujem, „ti-bos-majmun“, onda otac „rekao-ne-kreten“, majka „idemo-nazdravlje-budala“. Odoše.
Sa poslednjom škripom guma kada su kola zamakla za ugao prestade i napad kijanja koji me tako iznenada obuzeo svog, telo mi se trese. Osećam dodir, tu, u korenu šake, Profesor meri moj puls. Kroz naočare sa tankim okvirom gleda u ručni sat.
Tvoje srce još uvek kuca, krv putuje na sebi svojstven način, odlazi da bi ponovo došla, i tako redom, pa i ti ne brini, sebi svojstvenim načinom i ti ćeš doći do nje opet, samo da bi ponovo otišao. Jedino je izbor obuće bio pogrešan, neprikladan, dečko, pa to su bile cipele mrtvog čoveka i njima je prazna utroba nemirna. Umesto da grickaju meso starog petla, dole, pod zemljom, one su živele na trunima tvoje mrtve kože. Prvom prilikom odšetale su sa nekim trošnijim primerkom.
Sad već potvrđenih životnih funkcija, bez nade u opasnost koja bi me kobnim ishodom rešila turobnog raspoloženja, spuštam se dole na ivičnjak, dok Profesor stoji pokraj mene i kucka me nehotice štapom, ta ruka mu i inače podrhtava. Hladna su mi stopala, naročito prsti. Ništa ne preduzimam. Tako mi i treba, mislim i čupkam korov nikao iz pukotine. Trava je nužnost indukovane iskre života i biće je dok i nas svih, dok pojedinačno ostavljamo zube u njoj. Možda sva briga i nije vredna toga, kucnuli smo se zubima u prvom poljupcu, a to sam odbio da čitam kao loš znak. Neugodna stvar, to u nama, stid od neuspeha, trapavosti, kao ovo sa cipelama. Sve bi bilo u redu da sam samo prijavio slučaj, sigurno me ne bi pustili da odem tako, pomogli bi.
Džaba priželjkuješ kakav kristalni kandelabr da ti se na glavu sruči, iz nekoliko minuta tihovanja progovara Profesor, muklim glasom, kao da je spavao. Jedino predviđam skori pljusak, a to bi te dovelo u nezavidan položaj i, ako budeš bio srećne ruke, spore smrti od nelečenog zapaljenja pluća. Međutim i pored primamljivog sleda događaja u ovom proročanstvu prihvatam njegov zamaskiran poziv do obližnjeg bistroa, pravac ukazan lakim ćuškama pomenutog štapa.
Jednom sam već bio na takvom mestu, zapravo odlazio svakodnevno, moja porodica, roditelji i dvojica braće znali su gde da me nađu. Čitave dane bih presedeo u sedištima od lažne kože, potamnele, nekad sjajno crvene boje, sada izlizanih naslona za ruke iz kojih je mestimično izvirivalo žućkasto punjenje, sintetičko meso. Ovaj bistro nije bio ni po čemu poseban pa stoga i sličan davnom mestu moje dokolice. Tad još nisam radio, nalazio da su devojke dosadne izbliza, crtao skice svojih patenata i dopisivao sa strane nekakve račune, fusnote, da cela stvar izgleda ozbiljnije. Došetala bi se tada konobarica, u onom trenutku kada bi bilo pusto, postoje takvi momenti vakuuma, kao da više nikog nigde na svetu nema, i ona bi se tada nalaktila preko mog stola te bih morao da zaklanjam svoje beleške. Hajde, budi dobar, rekla bi, ne više od sedamnaest godina je imala, pokaži mi, šta ti je to, i išla mi je na nerve, užasno, užasno sam je želeo, a tako mrzeo, te moćne oči su kopale po mojim spisima, kopale po meni, bio sam go golcat, zaklanjao sam svoje papire malim šakama, pusti me, radim. Mogao sam da osetim njen dah, čulan, organski, sa lakim mirisom dima od cigareta koje je krišom pušila, umela je da me dovede do ivice, preznojavao bih se na granici urlika i plača.
Isti stid me obuzeo kada smo ušli. Sve to što se desilo, moja sramota, i onih nekoliko sekundi pre toga, kada je sve još uvek moglo da bude dobro, onih nekoliko sekundi pre nego što sam počeo da kijam. Zasigurno bih prepoznao njihov veliki automobil, umakao na vreme.
Profesor gura napred, sve dublje u prostoriju, pronalazi nam mesto odakle imamo pregled na čitav lokal. Čim sednemo, on počinje, vidiš onog tipa, što se stalno češe desnicom ispod levog pazuha, preko jedne od dojki, što se takođe može reći i za muškarce, ma koliko ne bili u stanju da koriste pomenute žlezde u istu svrhu kao i žene, e taj ti se češe zato što mu je koža tesna, odnosno nemiran je, a takvi simptomi za primerke u tim godinama najčešće se javljaju kao posledica neblagovremenog rastanka sa hraniteljima, on boravi u gnezdu koje je svoju primarnu svrhu ispunilo, sad kad bi već uveliko trebalo da služi za hobije sredovečnih ljudi, slikarstvo akvarela, sitna keramika ili sakupljanje motocikala, međutim ništa od toga, i dečko je zapravo tužan i kao da ga je zloduh obuzeo i znoj polako poprima neprijatan miris. A krupni crnac u uglu koji ima dve šoljice espreso kafe na stolu, takav mir retko ko ima, tek čovek koji je opkoračio tle, siguran i bez straha, sa jednom nogom na ovoj, drugom na drugoj strani, dve šoljice su zapravo jedna koja postoji na dva mesta, netaknuta ona je prepoznatljiva kao jedinstvena, i ovde i tamo, sa prvim gutljajem njih je dve, da bi se na kraju, istim putem, možda maleno ogledalo, kapija bez šarki, obe slile u istu, jedinu.
Napolju pada kiša. Da nisam tako utučen i bos čestitao bih Profi na uspešnom predviđanju, gotovo da se smrklo od sivih oblaka i ljudi blizu prozora mogu da se ogledaju. Iznenadio ih je sopstveni lik, pomalo neprijatno, kada je žena zavrnutih rukava prekidačem na uskom zidu kraj šanka uključila lampe što su jedva primetno zanjihane visile iznad naših glava, na molbu starca koji nije ništa rekao, tek je visoko podigao ruku držeći svoje naočari u njoj, to je sve što je bilo potrebno, druga ruka koščatim dlanom prohladne kože ležala je mirno na knjizi otvorenoj pri sredini, nekih tristotinak strana, tako je putovao moj pogled, jedna ruka, druga, zatim knjiga, i vraćam se Profesoru i vidim da on oponaša tog čovu, i on drži svoje naočari visoko iznad glave, njegovo lice poprima izraz lica pomenutog čitaoca, gleda ka šanku, zatim spuštajući pogled sa njim i ruku i u njima naočare koje ležu na nos i gledaju dole na sto, a tamo je druga ruka čekala dlanom preko jedne knjige od nekih tristotinak stranica, tvrd povez.
Pa, da vidimo, kaže Profesor.
Ovde, na mestu gde smo stali, a gde je priča poodmakla prateći glavnog karaktera, mladića od dvadeset i kusur godina, počev od onih momenata kada postaje zanimljivo, inicijacija mladog lovca i njegovi nespretni susreti sa plitkom željom da se uhvati ono nešto, u koštacu sa čudima razlika u polnosti, želja prikrivena radom na pronalascima (jedan od njih bi služio disanju ispod vode, budući da naš junak ne ume da pliva, međutim za to vreme počinje da pliva u njemu…), pa sve preko nedopečenih rešenja, krtog kalupa, forma izraza koja izaziva turobno raspoloženje, do iole uspelog odlivka u kom on nju grli namerno uvećanom šakom preko bedara i ljubi je tako da čitav pokret ima spiralni zamah, a spirala se kreće i ka spolja, širi se, a takođe ona urasta u sopstvenu unutrašnjost.
Zavrnuti rukavi, bele podlaktice, spuštaju dve šoljice kafe koja se puši, svaku sa po jedne strane knjige, a ona bliža Profesoru odmah parom vlaži okna njegovih naočara, mora da ih smakne sa nosa na tren, razmena pogleda odobravanja i zahvalnosti za uslugu je u pitanju. Ja svoju šolju odmah uzimam u ruke, navlažene hladnim znojem, i iako keramika malo peče, to prija. Bez prethodnog dodavanja šećera, Profa malom metalnom kašikom meša svoju kafu, tako da čitav pokret ima spiralni zamah, ponavlja on odlomak iz knjige blagim škriputavim glasom.
Nakon tutnajve u daljini, par odblesaka munje na staklima zgrade preko puta, nestalo je struje. Pevajući glas sa radija je utihnuo, a sa njim stišali su se i gosti koji su do tada živo govorili, ili ćuteći lupkali olovkom ritam pesme po ivici stola. Kafe je jedna velika prostorija, sa dve strane providne, uglavnom čisto staklo, firma i poneka reklama ne zaustavlja pogled van, a tamo je tmurno, sivilo prožeto trunkom žućkastog svetla, sunce još uvek odlazi tamo gde nema oblaka. U polumraku svi smo isti, bez šuma nam se rašire zenice, blenda pušta više svetla, i sedimo okovani, poneko srkne, poneko promrmlja koju reč sa konobaricom koja već zamišljeno drži glavu oslonjena laktovima na šank, gleda u daljinu, kao i svi mi, isti, sa pogledom u brda, u oblake, ne može da se čita, da se kuva, sluša muzika, pa ipak kao da se čuje jasna nota, jedan dalek ton, zvuk koji je tu postojao i pre pojave civilizacije.
Čisto „A“, kaže Profesor, ton je dalek, ali ipak ne podleže nikakvoj promeni, možeš da kreneš ka njemu, ostaće isti, Dopler je znao za izuzetak, odnosno ton koji se čuje onda kada se ništa ne čuje, a nema veze sa zujanjem u ušima, posledicom promena u krvnom pritisku, ne, ton je „A“, nota koja se čuje kada podigneš slušalicu telefona, to mi ljudi podražavamo nešto živo, neobjašnjivo. Čujem taj ton, čujem ga i na malenom zvučniku slušalice, svega par koraka me odvelo do aparata koji je visio na zidu, veza nije u prekidu, ili ću bar to saznati za koji trenutak, pritiskam dobro upamćen broj, ponavljanjem se najbolje uči. Ponavlja se ton, u pravilnim intervalima, sa šumom između, sa zvukom trenja elektrona u žicama, vlažnim od kiše, od stuba do stuba.
U istom ritmu Profa pod stolom ljulja stopalo, bez jasnih naznaka o položaju kostiju, široke nogavice ukrštene u kolenima, te ona koja se klati sa cipelom na kraju visi prebačena preko druge, sasvim mirne, moje se zenice miču prateći to klatno, i tada, istovremeno sa klikom u uhu koji znači da je slušalica s druge strane kliznula u nečiji dlan, shvatam: Profa nosi moje cipele.