Tag Archive | "Šamanijada"

Tags: , , , , , ,

Poigravanje prozom i stvarnostima

Posted on 08 July 2013 by heroji

Ilija Bakić

Poigravanje prozom i stvarnostima

Prikaz knjige „Šamanijada” Slobodana Škerovića, izdavač Everest medija, Beograd, 2012.

 

Nova knjiga pesnika, prozaiste, esejiste i kritičara, Slobodana Škerovića (1954) spada u grupu retkih dela ovdašnje takozvane savremene literature; reč je, naime, o tvorevini koju je teško svrstati u standardizovane kategorije kojima barataju kritičari i teoretičari a rukovode se znatiželjni čitaoci. „Šamanijada”, dakle, na prvi pogled liči na roman – pisana je u proznom ključu, podeljena na poglavlja, ima određenju dužinu (nešto više od 220 strana); ipak, njeno će iščitavanje otkriti da nije u pitanju (samo/jedino) roman, ili barem ne roman u uobičajenom smislu te reči jer osnovna je priča vrlo labava, lako diskontinuirana (što će reći da funkcioniše na nivou epizoda za koje nije obavezno da se nastavljaju ni na planu fizičkih niti duhovnih dešavanja), a do kraja knjige se ne nude ni logička, uzročno-posledična pojašnjenja svih dešavanja (zaključno sa vremenskim skokovima). Ni junaci knjige nisu predstavljani prepoznatljivim metodama, njihovo pojavljivanje gotovo da je zadesno; glavni junak, šaman-okarinaš, Munja, dečak iz plemena Jakih, čije su akcije i, češće, ideje i promišljanja, težište ove proze, fluidna je pojava za koju je lako ustvrditi da nema preterane veze sa (fizičkom) stvarnošću. No, kako odmiču njegove avanture, zahvaljujući „Međuigrama” odnosno finalnim poglavljima-epizodama, utisak pomenute fluidnosti biva potvrđen i pojačan naznakama (jer nema izričitih opisa-tvrdnji) na osnovu kojih se može (ali i ne mora) ustvrditi da su u pitanju zgode i nezgode putnika u prošlost ili u neku od paralelnih stvarnosti – ali putnika koji nije morao obavezno i fizički biti na tom drugom licu mesta jer je, možda, koristio neke tehnike seobe duha-uma iz tela u telo. Ova spekulativnost, koja je na tragu iskustava kakva nude knjige Borhesa, Kastanede ili npr „Zvezdana lutalica” Džeka Londona, definitivno izmešta „Šamanjadu” iz okvira tekuće realističke proze i pozicionira ga na sasvim druge literarne koordinate. Škerović je, naravno, potpuno svestan svih mogućnosti koje nosi postupak koji je odabrao i spremno se i spretno poigrava tkivom svoje proze koje uspeva da produbi poetskim pasažima odnosno veoma živopisnim jezikom.

samanijada

Nominalno, priča započinje kao svojevrsni bildungs roman/priča o odrastanju koje se pretvara u inicijacijski proces (ili, preciznije, niz procesa) kroz koje će se odrediti da li je junak sposoban da postane šaman u jednom vrlo posebnom plemenu. U određivanju samoga sebe i svojih sposobnosti budući šaman mora da spozna svet u i oko sebe, što i radi u nizu lekcija/epizoda. Takođe je bitno i određivanje prema drugim plemenima i njihovim slabostima, odnosno prema konceptima kakvi su zajedništvo, obožavanje idola, produžavanje vrste, posedovanje… Konačno, šaman će biti učesnik ali i svedok uspona i raspada jedne primitivne zajednice, što će čitaoca asocirati na antropološke studije (iz XIX i ranog XX veka) o društvenom razvoju i raslojavanju plemena koja prema tim karakteristikama žive u preistorijskim epohama. Diskontinuitet pripovedanja, koji se neretko svodi na promišljane samo jedne senzacije ili pojma, nakon čega se slobodno skače na sasvim druge koncepte, ispostavlja se kao plodotvoran postupak jer se njime dotiče mnoštvo tema bez obaveze da se bavljenje njima posebno obrazlaže i umeće u osnovnu liniju radnje. U ovakvom postavljanju/predstavljanju zapažaju se nepripadajući izrazi, termini/pojmovi, koji su proizvodi civilizacijskog razvoja (npr. termin podsvesti koji je kao takav formulisan u XX veku); njihovo pojavljivanje ’budi oprez’ koji će biti opravdan/potvrđen (delimično, jer se autor, kako rekosmo, opredelio da ne pruža jednoznačna i definitivna objašnjenja) međuigrama i finalnim epizodama u kojima se junak predstavlja kao biće civilizacije bliske onoj kojoj pripadamo (ili, moguće, i neke buduće u kojoj se stručnjaci bave prošlošću teorijski ali i neposredno vraćanjem na lice mesta). Naravno, nedostatak detaljnog opisivanja svih dešavanja (pa i vremenskih skokova ili prečica), uskraćuje instantnost konzumiranja sadržaja ali, zauzvrat, otvara dveri tajanstvu i spekulacijama koje ono budi. U krajnjem, ovakvom postupanje opravdava i sam naslov knjige – „Šamanijada”, upravo kao i šamani, svakako barata mističnim, ritualnim i opsenarskim. Šamanizam iz naslova može se odnositi i na primarni sloj knjige koji je bliži filozofiji nego prozi; naime, pisac je, koristeći nekoliko repera (odrastanje, primitivnu zajednicu), izgradio samosvojan svetonazor kroz koji se sagledavaju fenomeni okruženja, njihovo prelamanje kroz čula i spoznajne procese pojedinca i, konačno, stvaranje i zaokruživanje mentalne slike sveta, kako materijalnog tako i metafizičkog. Pasaži zapažanja, promišljanja i izvođenja zaključaka na osnovu njih (ponekad i kontradiktornih prema nekim prethodnim), mada ne podležu pravilima pripovednih tehnika, uspevaju da drže pažnju svojom intrigantnom logikom, na momente potpuno izmeštenom iz vremena i prostora u kojima čitalac živi. U tome, u toj sposobnosti građenja drugih/drugačijih a potpuno uverljivih vizura je nesporni šamanizam ove knjige.

U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva se kao višestruki eksperiment; na formalnim nivoima pripovedanja ali i suštinskim nivoima same spoznaje sadržaja. Konstantni diskontinuitet priče, potenciranje fragmentarnog, odsustvo konzistentnosti zapleta i razrešenja nosioci su i specifično koncipirane literarne stvarnosti koja funkcioniše u paralelnim ravnima, višeznačna je ali lišena pogodbenih (i prigodnih) linija razvoja tipa početak–zaplet–rasplet–kraj. Ovaj tragalački kvalitet potvrđuje Škerovićevu pripadnost Signalizmu, neoavangardnom pokretu koji se zalaže za nove puteve u književnom stvaralaštvu, koji će odražavati senzibilitet primeren vremenima koja nam dolaze u susret. Odbijanje autora da se pokori literarno etabliranom i uobičajenom rezultiralo je zavodljivom proznom celinom koja zahteva pojačani čitalački angažman ali, za uzvrat, donosi svojevrsno prosvetljenje, otvaranje drugačijih horizonata percepcije i razumevanja.

Comments (5)

Tags: , , ,

Širokim onostazama

Posted on 08 June 2013 by heroji

Zoran Stefanović

Širokim onostazama

 

(Slobodan Škerović: Šamanijada „Znak Sagite”, knjiga 59, „Everest Media”, Beograd 2012.)

Devetogodišnji Neandertalac je zavirio u bunar budućeg vremena i sagledao posledice koje smo mi, moderni ljudi – svaki Mršavac kojim vladaju Grabljivci – sa sobom doneli u dane sutrašnje, iz bezdana gornjeg paleolita.

Nije ovo vidilaštvo tehnički daleko od Pavićevog prozorljivog Jelena Priamuževića iz „Konja Svetog Marka”, ali je Pavić pisao geopolitičku metaforu, predstavljao je istorijsko ludilo koje plemenski karakter namerno izaziva. I to bez namere da se, kao gospodin-čovek, upušta u patološke korene takvog duha i mentaliteta.

Ali Škerović nije gospodin-čovek, već neretko demon, a u Šamanijadi nam otvoreno radi znatno stravičniju stvar. Priča nam o čovečanstvu kakvim ga gledamo, ali nedozreli odbijamo da vidimo.

Ova pripovest izmešta spoznaju i viđenje na ravan gde je duh vrste ili pojedinca bukvalna fizička sila. Tamo gde naša duhovna sakatost unazađuje Svemir.

Ako očistimo romantizovani, dramski i misaoni okvir ovog jedinstveno složenog dela, shvatamo da je Škerović zasnovao roman i dramski sukob dve čovečje vrste na naučnoj činjenici da su Neandertalci imali veću zapreminu mozga nego moderni čovek. Ali tu je i jedan naučni tabu: slutnja da su Neandertalci imali i telepatskih sposobnosti, nauštrb zvučnog govora. I posebnu sklonost ka muzici.

Ova tematska jedinstvenost romana je nekima od nas posebno draga. Srpska kultura skoro da nema priča o paleolitu, iako je ponikla na balkanskom tlu, onom koje je moderni čovek prvo naselio u Evropi. Očigledno, mentalna uslovljenost koju smo povukli nakon 1945. – da se ne smemo baviti pričama starijim od XII veka – još važi.

Ali, čak i ovakvi kakvi smo, ne možemo biti sprečeni da na današnjem zgarištu svih novodobačkih misaonih poredaka sklopimo divne korice ove knjige – dva su ih šamana radila, Zoran Tucić i Rade Tovladijac – i poželimo hodočašće u tek otkriveno pećinsko nalazište u Sićevačkoj Klisuri ili da tiho oslušnemo svoje bilo, koje možda damara nekim promilima neandertalskog genoma. Da slutimo probijanje opne i sopstveni rast.

Šamanijada nam, dakle, priča o duhovnom razrastanju, pa i o njegovoj (ne)mogućnosti. Zaziva Budu, Kastanedu, Junga i Hokinga, naporedo spliće najnovija sa najstarijim znanjima o svemiru.

154131_124624510933766_1135584_n

 

 

I čita se dva puta, ako ste uopšte predodređeni da je shvatite. Govori vam novostarim rečima koje dete-okarinaš, Vuk svoje rase, neposredno šalje u zamrli srpski jezik preko Škerovića.

Tako i Srblji dobiše knjigu o šamanizmu, ali sa preokretom da je šamanska sama po sebi. Filosofsko i pripovedno u njoj je bezobzirno podređeno mističkom i energetskom.

Danas, kada se već bližimo trećem desetleću postojanja edicije „Znaka Sagite”, njena 59. knjiga nam pokazuje da ovaj Kneževićev mali kontinent i dalje ciklično porađa majušne prevrate, ne samo u domaćoj  fantastici, već u celoj srpskoj književnosti.

Nije mala drskost štampati ovakva štiva i dražiti gikovštinu Jugosfere.

Sâm Škerović (rođen 1954) je izdanak naraštaja koji je prvi kod nas odgajan u hipermarksističkom, radikalnom raskidu sa lokalnom kulturom i civilizacijom. Taj blistavi naraštaj je po mnogo čemu određen globalnom pop-kulturom, i to kao njen delatni činilac. Međutim, u daljim ličnim duhovnim razvojima (ko je uopšte od njih imao takve sreće), neki od njih su iskreno polazili stazom budizma i kastanedizma, presađeni kao semenke na nebalkanska i vanevropska tla, ona koje su manje osećali neprijateljskim po sebe, i gde se neki smisao za njih lično naslućivao.

Ali to su bile privremene onostaze (piščeva novoreč), usputne stanice do satorija, prosvetljenja i razbuđivanja.

Međutim, Šamanijada nije ni Buda ni Kastaneda. Dovikivanja sa pomenutom dvojicom, istina, ima, ali ćemo najednom –  kroz svu povremenu crnogorsku turobnost – shvatiti i šta je krajnja poruka iza duhovnog poretka koji nam, retko podrobno za naglo oplićani srpski duh, nudi ovaj pisac.

 

Osetićete se radosnijim i razbuđenijim. I shvatićete da je nagon/pogon ovog romana izvorno škerovićevski. Atavistički i proročki. Sintetički moćan. Ep sada izniče iz sopstvenog tla, kroz jaukanje, bol i krv porađanja drugačijeg opažanja stvarnosti, onog koji je nama –  urođenicima i Gravetijencima, Verigašima u potencijalu – bio i potreban i prirođen.

Proći ćete kroz Šamanijadu lakše nego ste mislili. Ali ćete se vratiti promenjeni jer je u pitanju (naglašavamo za one koji čitaju samo zaključke) šamansko, a ne književno putovanje. Istina, ima tu dramske zabave i avanture, svakovrsne strave, velikih mudrosti, antologijski napisanih scena, blistavih naučnih i fantastičnih zamisli, pa i metoda koji je sproveden toliko signalistički da nam se čini kao dragocen prilog pokretu koji je veliki Miroljub Todorović našem dobu podario…

Ali je još i više onoga što se baš nas, čitalaca, lično tiče.

Većina potvrđenih putnika ove knjige bez sumnje će ponovo ići na onostaze, da bi videli jesu li zaslužili da ih Kiš ubije, Kamu-Pal udari močugom po glavi ili da ih mali Okarinaš zazove u Zborište, gde se duše sabiraju.

Ako taj tren ponovo dođe, ne imajte sumnje, strahove odbacite, na silu uzmite gorki lek. Škerovićeva moć razgradnje svakovrsne stvarnosti razgolitila je one veće datosti što se kriju iza skrame čulnih opažanja.

Zbog toga će, smatramo, u vremenskoj perspektivi ovaj pisac ostati kao jedan od retkih istinskih proroka koje je naše doba imalo, čak i kada se vraća u arhajske bunare ljudskosti u Šamanijadi, tom paleolitskom epu nad epovima.

 

Comments (5)