Širokim onostazama

Posted on 08 June 2013 by heroji

Zoran Stefanović

Širokim onostazama

 

(Slobodan Škerović: Šamanijada „Znak Sagite”, knjiga 59, „Everest Media”, Beograd 2012.)

Devetogodišnji Neandertalac je zavirio u bunar budućeg vremena i sagledao posledice koje smo mi, moderni ljudi – svaki Mršavac kojim vladaju Grabljivci – sa sobom doneli u dane sutrašnje, iz bezdana gornjeg paleolita.

Nije ovo vidilaštvo tehnički daleko od Pavićevog prozorljivog Jelena Priamuževića iz „Konja Svetog Marka”, ali je Pavić pisao geopolitičku metaforu, predstavljao je istorijsko ludilo koje plemenski karakter namerno izaziva. I to bez namere da se, kao gospodin-čovek, upušta u patološke korene takvog duha i mentaliteta.

Ali Škerović nije gospodin-čovek, već neretko demon, a u Šamanijadi nam otvoreno radi znatno stravičniju stvar. Priča nam o čovečanstvu kakvim ga gledamo, ali nedozreli odbijamo da vidimo.

Ova pripovest izmešta spoznaju i viđenje na ravan gde je duh vrste ili pojedinca bukvalna fizička sila. Tamo gde naša duhovna sakatost unazađuje Svemir.

Ako očistimo romantizovani, dramski i misaoni okvir ovog jedinstveno složenog dela, shvatamo da je Škerović zasnovao roman i dramski sukob dve čovečje vrste na naučnoj činjenici da su Neandertalci imali veću zapreminu mozga nego moderni čovek. Ali tu je i jedan naučni tabu: slutnja da su Neandertalci imali i telepatskih sposobnosti, nauštrb zvučnog govora. I posebnu sklonost ka muzici.

Ova tematska jedinstvenost romana je nekima od nas posebno draga. Srpska kultura skoro da nema priča o paleolitu, iako je ponikla na balkanskom tlu, onom koje je moderni čovek prvo naselio u Evropi. Očigledno, mentalna uslovljenost koju smo povukli nakon 1945. – da se ne smemo baviti pričama starijim od XII veka – još važi.

Ali, čak i ovakvi kakvi smo, ne možemo biti sprečeni da na današnjem zgarištu svih novodobačkih misaonih poredaka sklopimo divne korice ove knjige – dva su ih šamana radila, Zoran Tucić i Rade Tovladijac – i poželimo hodočašće u tek otkriveno pećinsko nalazište u Sićevačkoj Klisuri ili da tiho oslušnemo svoje bilo, koje možda damara nekim promilima neandertalskog genoma. Da slutimo probijanje opne i sopstveni rast.

Šamanijada nam, dakle, priča o duhovnom razrastanju, pa i o njegovoj (ne)mogućnosti. Zaziva Budu, Kastanedu, Junga i Hokinga, naporedo spliće najnovija sa najstarijim znanjima o svemiru.

154131_124624510933766_1135584_n

 

 

I čita se dva puta, ako ste uopšte predodređeni da je shvatite. Govori vam novostarim rečima koje dete-okarinaš, Vuk svoje rase, neposredno šalje u zamrli srpski jezik preko Škerovića.

Tako i Srblji dobiše knjigu o šamanizmu, ali sa preokretom da je šamanska sama po sebi. Filosofsko i pripovedno u njoj je bezobzirno podređeno mističkom i energetskom.

Danas, kada se već bližimo trećem desetleću postojanja edicije „Znaka Sagite”, njena 59. knjiga nam pokazuje da ovaj Kneževićev mali kontinent i dalje ciklično porađa majušne prevrate, ne samo u domaćoj  fantastici, već u celoj srpskoj književnosti.

Nije mala drskost štampati ovakva štiva i dražiti gikovštinu Jugosfere.

Sâm Škerović (rođen 1954) je izdanak naraštaja koji je prvi kod nas odgajan u hipermarksističkom, radikalnom raskidu sa lokalnom kulturom i civilizacijom. Taj blistavi naraštaj je po mnogo čemu određen globalnom pop-kulturom, i to kao njen delatni činilac. Međutim, u daljim ličnim duhovnim razvojima (ko je uopšte od njih imao takve sreće), neki od njih su iskreno polazili stazom budizma i kastanedizma, presađeni kao semenke na nebalkanska i vanevropska tla, ona koje su manje osećali neprijateljskim po sebe, i gde se neki smisao za njih lično naslućivao.

Ali to su bile privremene onostaze (piščeva novoreč), usputne stanice do satorija, prosvetljenja i razbuđivanja.

Međutim, Šamanijada nije ni Buda ni Kastaneda. Dovikivanja sa pomenutom dvojicom, istina, ima, ali ćemo najednom –  kroz svu povremenu crnogorsku turobnost – shvatiti i šta je krajnja poruka iza duhovnog poretka koji nam, retko podrobno za naglo oplićani srpski duh, nudi ovaj pisac.

 

Osetićete se radosnijim i razbuđenijim. I shvatićete da je nagon/pogon ovog romana izvorno škerovićevski. Atavistički i proročki. Sintetički moćan. Ep sada izniče iz sopstvenog tla, kroz jaukanje, bol i krv porađanja drugačijeg opažanja stvarnosti, onog koji je nama –  urođenicima i Gravetijencima, Verigašima u potencijalu – bio i potreban i prirođen.

Proći ćete kroz Šamanijadu lakše nego ste mislili. Ali ćete se vratiti promenjeni jer je u pitanju (naglašavamo za one koji čitaju samo zaključke) šamansko, a ne književno putovanje. Istina, ima tu dramske zabave i avanture, svakovrsne strave, velikih mudrosti, antologijski napisanih scena, blistavih naučnih i fantastičnih zamisli, pa i metoda koji je sproveden toliko signalistički da nam se čini kao dragocen prilog pokretu koji je veliki Miroljub Todorović našem dobu podario…

Ali je još i više onoga što se baš nas, čitalaca, lično tiče.

Većina potvrđenih putnika ove knjige bez sumnje će ponovo ići na onostaze, da bi videli jesu li zaslužili da ih Kiš ubije, Kamu-Pal udari močugom po glavi ili da ih mali Okarinaš zazove u Zborište, gde se duše sabiraju.

Ako taj tren ponovo dođe, ne imajte sumnje, strahove odbacite, na silu uzmite gorki lek. Škerovićeva moć razgradnje svakovrsne stvarnosti razgolitila je one veće datosti što se kriju iza skrame čulnih opažanja.

Zbog toga će, smatramo, u vremenskoj perspektivi ovaj pisac ostati kao jedan od retkih istinskih proroka koje je naše doba imalo, čak i kada se vraća u arhajske bunare ljudskosti u Šamanijadi, tom paleolitskom epu nad epovima.

 

Related posts:

5 Comments For This Post

  1. Miladin Says:

    A-SAD-NEŠTO-SASVIM-DRUGAČIJE – tako bi se, montipajtonovski rečeno, mogao definisati Škerovićev novi roman. Stefanović je u pravu – ovo je knjiga koja se mora dva puta čitati (bar), jer njena gustina ne dozvoljava lagani proboj iz prve. Škerović piše tako da rastera što više čitalaca, da bi uz knjigu ostali oni koji i treba da ostanu i da krenu na put inicijacije. Sjajan prikaz…

  2. Kapetan Ahab Says:

    Dok čekam da dan osvane i ajkula se u mreže hvata, podilazi me osvetnički gnev. Jedino što može da, bar donekle, ublaži bol koji osećam, jesu knjige ljudi koje sam nekada, davno, davno sreo…
    Poverljivi ljudi su, osim hrane i pića, na Pikvud prokrijumčarili i dva sanduka prepuna knjiga…
    Kada sam se prihvatio jedne, setio sam se Slobodana Škerovića… Autor kratkog romana SVE BOJE ARKTURUSA naprečac me je osvojio…
    Sada, dok čitam prikaz najnovijeg romana Škerinog (tako smo ga zvali), setim se šta je Zoran Stefanović napisao, da je knjiga samo za strpljive…
    A ja imam na pretek vremena…

  3. Pink Frojd Says:

    A, vidim da ste okačili najavljeni prikaz Škerovićeve knjige. I to iz pera, ako se ne varam, osnivača Projekta Rastko…

  4. Šerman Says:

    Dobar si, Ahabe…

  5. shaka zulu(f) Says:

    Ahahaha… Ahab je kralj! Lepo kaže čovek, on bar ima na pretek vremena…:)

Ostavi komentar