Pero Zubac
Jabuke Todora Manojlovića
Imali smo retku sreću mi, učenici Druge eksperimentalne, u narodu zvane „Lerikove” Gimnazije u Zrenjaninu, sredinom šezdesetih, da upoznamo pozne, mirne godine našeg velikog pesnika Todora Manojlovića. Na njegovo prisustvo ukazali su nam stariji pisci iz Kluba mladih pisaca, Luka Hajduković i Ljuba Tešić, a i Vujica Rešin, kao beogradski student, dosta je znao o Manojlovićevoj ulozi u preobratu naše poezije posle Prvoga svetskog rata. Zrenjanin je tih godina – ili se to meni već izdaleka samo čini – bio možda najživlji književni centar u nas. Samo u tih nekliko godina, izdešavalo se toliko događaja, napisalo toliko uvoda za buduće književne biografije: Spiridona Mitića, Milorada Milenkova Šuma, Milutina Ž. Pavlova, Vujice Rešina Tucića, Radivoja Šajtinca, Zorana Slavića, Miodraga Martinova, a nešto potom Jovice Aćina, Voje Despotova, Milorada Grujića i drugih momaka koji su se u Zrenjaninu prvi put okušali na teškom i nesigurnom zanatu pisanja.
Za sve nas, danas već vidim koliko, prisustvo Todora Manojlovića značilo je mogućnost da se na svako, ma kako komplikovano, pitanje iz sveta umetnosti dobije jednostavan, brz, precizan odgovor. Velika je to stvar kada imaš mudraca i sveznadara u okolini i možeš da baneš i nenajavljen u ulicu Maksima Gorkog 31 i popiješ čaj s pesnikom.
A u maju će dvadeset godina kako je sasvim tiho otišao pesnik Toša Manojlović, čika Toša kako su ga od milja zvali. S njim je, ili u to vreme pobliže, otišla i čuvena, u pesmama opevana „zrenjaninska ćuprija, uzana ko kutija”. Čika Toša u istoriju, a ćuprija – taj znak prepoznavanja Zrenjanina – u liv valjda, da ne pomislim što tužnije. Tom ćuprijom je Todor Manojlović svakodnevno prolazio u šetnji do starog hotela „Vojvodina”. Sad je sve prošlo. Niti ima četiri riđe a lako je i da se priđe preko ružnog betonskog mosta. Ali ostalo je toliko lepog u gradu moje mladosti; u Zrenjaninu moraš živeti da bi ga bar malo upoznao. On se otima brzom, usputnom viđenju. On ima dušu.
Zabeležio sam pre više od dvadeset godina jedan razgovor sa čika Tošom Manojlovićem za ondašnji „Index”. Uz razgovor, objavljen je i jedan fotos: čika Toša na Zrenjaninskoj ćupriji, u starom zimskog kaputu, s prepoznatljivim šeširom i okruglim očalama. Zagledan u daljinu. U vreme koje dolazi. I odlazi.
Znao je, inače, da napravi portret u nekoliko rečenica. Pa u našoj književnosti nije bilo jezgrovitijih eseja o piscima ni slika-rima od čika Tošinih. Tako je i u razgovoru govorio o umetnicima, kao da na skicen-blok lepi reči…
„Silan je bio siromah Dis, naš mali Verlen. Upoznao sam ga negde pred Prvi rat… Branko Lazarević je imao izuzetne afinitete za novo. Uz Srpske novine oformio je jedan podslistak Krfski zabavnik, tamo sam ja počeo publikovati svoje radove. U tim tropskim večerima, krfskim, počela je reforma naše književnosti. Objavio sam članke o Bodleru, Meštroviću, Debisiju. Javio se, sećam se, i Rastko iz Pariza. Sećam se, bio je početnički napis, napis gimnaziste. I Bojić je bio sa nama. Nije shvatao novo, bio je kao neko đače, prilično neradoznao duh, ali je pravio divne stihove… Mojim stihovima su se mnogi smejali, ja sam prvi počeo da pišem slobodnim stihom, govorili su, može to svako. Po povratku u Beograd, 1919. godine, okupili smo se u neku grupicu Sibe Miličić, Danica Marković, Korolija, Pandurović i ja. Pokušali smo malo oživeti književni život, ali nismo mogli nikako naći pogodnu dvoranu za naše večeri. U oktobru 1919, napravili smo izložbu Bijelića i Miličića i održali književni matine.
Bio je to događaj i obnovili smo ga tri puta uzastopno. Publika nas je lepo primila, ali je za nju sve naše bilo hipermoderno. Kasnije smo uključivali pijaniste, operske soliste… Po Nušićevoj ideji, nazvali smo grupu Umetnost. Pesnik je u ono vreme da bi bio interesantan morao biti ekscentričan, bučan, pomalo nastran. To kod nas vole. Tin je bio najčudniji. Onako glomazan, zapušten, čupav i oko njega večito gomila boemčića koji su ga smatrali čak i nekim revolucionarnim vođom. Crnjanski je bio veoma agilan, inteligentan duh. Ponašao se vrlo slobodno i to je imponovalo publici. I Ivo Andrić se tada negde pojavio. Publika je divno prihvatila njegov Ex ponto. Miloš je bio najneobuzdanijeg karaktera od svih nas. Raduju me njegovi uspesi. Seobe su izvanredne. U Itaki mu je bio jezik dosta oskudan… I on je pregurao sedamdesetu…”
Beležim ove rečenice da se oseti ukus dva vremena, onog iz dvadesetih, i onog iz šezdesetih. A o slikarstvu smo slušali cele traktate, kazane usmeno, namah. Mandić, Spiridon, neki Vlasta, naš drug, sa belim šeširom, odlutao odjednom iz Grada, i to skoro svakodnevno u dnevnoj sali „Vojvodine”.
U stanu, u radnoj sobi, uz puno slika, časopisa, knjiga, na stočiću uz krevet, starinski, bila je uvek jedna vaza puna rumenih jabuka, i međ njima, uvek, ali na drugom mestu, malo skrajnut, limun. Nudio je goste svojim jabukama, iz pesnikovog vrta. I ponovo punio svoju vazu.
Tek sam kasnije shvatio da je pesnik uvek drugačije nameštao jabuke, onu žutu i crvenu stranu, i onaj limun, među njima. Bila je to mrtva priroda koju je pesnik postavljao za svoje umorne i radoznale gostinske reči. Pesnik se s nama igrao. Mi smo jeli njegove slike i zapenušano nešto govorili o svojim ranim saznanjima o umetnosti. I on je ponovo izlazio u neku drugu sobu i donosio jabuke praveći novu sliku.
Nikada neću umeti zaboraviti slast i oporost jabuka Todora Manojlovića. Jabuka mojih ranih gimnazijalnih godina.
1988.