Tag Archive | "„Za kim zvona zvone”"

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Ernest Hemingvej

Posted on 24 July 2014 by heroji

Dragan Uzelac

 

Ernest Hemingvej (1899–1961)

 

„Od stvari koje su se desile i od stvari koje postoje i od stvari koje znate i svih onih koje ne možete da znate, vi stvarate nešto pomoću svoje imaginacije što nije prezentovanje nego potpuno nova stvar, istinitija od svega istinitog i živog, i vi to smatrate živim, i ako ga uradite doista dobro, dajete mu besmrtnost. Zbog toga čovek i piše, koliko ja znam, ni zbog čega drugog. A šta da se kaže o svim onim razlozima koje niko i ne zna?

Evo kako sam naučio pisati – čitajući Bibliju.”

ernest_hemingvej

 

Legendarni američki pisac, jedan od najznačajnijih stvaralaca XX veka, jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pripadnika tzv. izgubljene generacije i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1954. godine, rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku, američka država Ilinois. Sin doktora Klarensa Hemingveja i Grejs Hemingvej, odrastao je na periferiji Čikaga i omiljenom jezeru Valun. Nasledivši od majke ljubav prema umetnosti, vrlo rano je počeo da piše, radeći u početku kao novinar, saradnik znamenitog časopisa ,,Star”. Grejs Hemingvej bila je religiozna žena, pevala je u crkvenom horu i trudila se da u tom duhu utiče na porodicu, ali na budući, nemirni, radoznali i lutalački duh mladog Hemingveja presudan uticaj ostvario je njegov otac, doktor, ali i vešt lovac i ribolovac. On je često vodio sa sobom Ernesta kad je išao da leči Indijance, ili kad je išao u lov i ribolov. Vremenom, u budućem piscu rađa se borbeni duh čoveka romantičarskog temperamenta, čoveka koji će nastojati da ceo svoj život bude na mestima gde su se dešavali najbitniji događaji sveta – ne samo kao posmatrač, već kao aktivni učesnik, utičući na njihova rešavanja i pretačući ih u umetnička dela veoma realistično i bolno iskreno. U toj želji, dinamičan, beskompromisan i zadivljujuće hrabar i borben, Hemingvej se našao kao učesnik u oba svetska rata i kao učesnik španskog građanskog rata – između ostalih…

… Ernest Hemingvej nimalo ne liči na uobičajenu predstavu koju čovek ima o književniku, niti na predstavu koju prosečan Francuz ima o Amerikancima. Svojim širokim ramenima, gustim brkovima, gipkim hodom i snažnim rukama izazivao je kod prestoničkih novinara pre sliku kondotijera iz XV veka, nego homo amerikanusa modernog vremena. Imao je, kao naši južnjaci i uopšte kao predstavnici svih mediteranskih naroda, često osmeh na licu, razumevanje za dobru kapljicu, sirov i slikovit jezik, nastupe iznenadnih eksplozija i smisla za lutanje. Na ženama je zadržavao pogled više latinski nego anglosaksonski. Davao je istovremeno utisak snage i blagosti, sirovosti i utančanosti. Ali to mu nije smetalo da izgleda Amerikanac po svom smislu za humor i po svojoj bučnoj mladosti…

… Možete li zamisliti nekog čoveka koji bi tražio smrt celog svog života i ne bi mogao da je nađe, pre nego što napuni 54 godine? Jedna stvar je biti u blizini smrti, a sasvim druga stvar je tražiti je. Koliko ja znam, nju je od svega najlakše naći… Sebe smatram kao veoma veselu i duhovitu osobu, koja voli život, dobre ljude, svoje snove i svoju ženu, lov, dobre knjige, jaka pića i veselje…

… Ako pisac prestane da posmatra, on je gotov. Ali on ne mora da posmatra svesno niti da razmišlja kako će mu to biti korisno. Možda tako biva u početku. Ali kasnije sve ono što on vidi ide u veliku rezervu stvari koje on zna ili koje je video.Ako smem pomenuti, ja uvek pokušavam da pišem po principu sante: sedam osmina svakog njenog dela koji se ne vidi nalazi se pod vodom. Sve ono što znate možete eliminisati i to samo pojačava vašu santu. Onaj deo koji se vidi daje joj snagu. Ako neki pisac izostavi nešto zato što on to ne zna, onda nastaje rupa u pripovesti…

… Pokušavao sam da pišem i video sam da mi najveću teškoću predstavlja (pored teškoće da saznam šta sam istinski osetio, a ne šta je trebalo da osetim, ili šta su me učili šta treba da osetim) da uočim šta se zaista dešavalo, koje su to stvari odista bile koje su izazvale osećanje što sam ga doživeo… Tako sam pokušavao da se naučim pisati, počinjući sa najjednostavnijim stvarima…

… Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prisiljen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći…

U potrazi za odgovorima na bitna životna pitanja, u želji da surovu stvarnost dočara i opiše bez ulepšavanja i uobličavanja (ne želeći da u njegovim budućim delima apstrakcija stoji umesto samog iskustva), Hemingvej se već 1917. godine prijavljuje kao dobrovoljac za učešće u Prvom svetskom ratu. I mada je odbijen zbog slabog vida, on uspeva da ode u Italiju i postane šofer ambulantnih kola Američkog crvenog krsta. U međuvremenu se bavi novinarstvom i kao hrabar borac na italijanskom frontu biva više puta ranjen, a potom odlikovan ordenom za hrabrost. Nakon rata na kratko se vraća u Ameriku, gde u Čikagu radi kao novinar. Tu upoznaje književnika Šervuda Andersona. Nemirni duh ubrzo ga odvodi kao ratnog izveštača na Balkan (1921), gde prati grčko-turski rat. Napokon, stiže i do Pariza, posleratne destinacije mnogih američkih pisaca. Pod uticajem slavnih – Ezre Paunda i Gertrude Štajn, odlučuje se za ozbiljniji književni rad ‒  izgubljena generacija dobila je tada još jednog vrsnog umetnika.

Godine 1923. pojavljuje se njegova prva knjiga „Tri priče i deset pesama”, a već naredne godine i zbirka pripovedaka „U naše vreme”. Tih godina u Parizu rađa se  „hemingvejski heroj” u liku Nika Adamsa, dečaka s mičigenskih jezera i iz mičigenskih šuma, rađaju se izvanredne priče mladog umetnika o usamljenosti i surovosti života Mičigena… Dok je Gertruda Štajn Hemingveju otkrila mnoge istine o ritmovima i upotrebama reči, pesnik Ezra Paund pomogao mu je u izgradnji jednostavnosti izraza i jasnoći stila. Slike zle ljudske sudbe, slike užasa, nasilja, tuge i smrti obeležiće Hemingvejeva buduća dela… Doživljaj smrti postao je jezik veka velikih ratova, holokausta, egzodusa i koncentracionih logora – fabrika smrti. Smrt, pre svega nasilna, postala je središnja tema Ernesta Hemingveja.

Godine 1926. objavljuje niz veoma značajnih dela: satirični roman „Prolećne bujice”, roman „Sunce se ponovo rađa”, prvi koji će ga proslaviti širom sveta, kao i zbirku pripovedaka „Muškarci bez žena”.

…Za Hemingveja je život (u tom periodu) postao pre svega zadatak da se čovek održi čuvajući i usavršavajući svoju umetnost. Umetnost je postala krajnja a možda i jedina odbrana.

Veran detaljima, Hemingvej beleži stvarnost onakvu kakvu je video, bez ulepšavanja. Nakon rušenja svih iluzija o životu, kod njega se rađa izuzetna strast da moćno i iskreno izrazi doživljeno. Čitava jedna generacija stvaralaca, nakon haotičnog i otrežnjujućeg iskustva Velikog rata, nakon stihije koja je uništila i poslednju nadu pojedinca – nadu u slobodu življenja i stvaranja – osećala se bespomoćno i izgubljeno. Nešto nije bilo u redu sa svetom ni posle rata. Napokon, nepovratno se gubila vera u čoveka i čovečanstvo. Termin „izgubljena generacija” Hemingvej je prisvojio od Gertrude Štajn kao moto jednog od svojih najboljih romana „Sunce se ponovo rađa”, romana kojim je Hemingvej naslikao portret jedne propale generacije koja jedinu utehu pronalazi u čarima alkohola. Moralno je ono što te posle ostavlja zadovoljnim, govorio je Hemingvej, razarajući strukturu bilo kakve nade i uzvišenosti brutalnom dozom cinizma. Gradovi Francuske, Španije i Italije, u kojima se odvija radnja romana, predstavljaju, po rečima autora, samo „kafane” za njegove likove. I ako im dođe da misle, oni blede pred tim kao da vide utvare i opijaju se, a pijanstvo im je još praznije od duha. To je pijanstvo kretena. Nema radosti, nema sentimentalnosti, već samo nemilosrdne tragedije ljudi koji predstavljaju jetku optužbu protiv rata kao bezumlja, anonimne klanice bez ikakve lepote i dostojanstva. Nemilosrdnost i bezumlje rata koje je osetio na vlastitoj koži nekoliko puta goni Hemingveja, kao pisca i kao čoveka, da traži odgovor za takvu stvarnost – bez ulepšavanja, uobličavanja i sa dozom gorke istine. Istrajnost, čovekoljublje i hvatanje u koštac sa zlom sveta jedini su, hrabri i iskreni, Hemingvejev odgovor…

… Uvek su me zbunjivale reči svet, slava, žrtva i uzalud. Slušali smo ih stojeći na kiši skoro van dometa sluha, tako da su samo dovikivane reči dopirale do nas, i čekali smo ih na proklamacijama izlepljenim dugo vremena jednoj poviše druge, po stubovima, i ja nisam video ništa sveto, i stvari koje su bile slavne nisu sadržavale ničeg slavnog i žrtve su bile kao obori u Čikagu, samo se sa tim mesom nije moglo ništa drugo uraditi nego da se ukopa. Bilo je mnogo reči koje čovek nije mogao da sluša, i najzad samo imena mesta imala su nekog dostojanstva…

Pre nego što se pojavio novi, kultni Hemingvejev roman „Zbogom oružje” (1929), desila se porodična tragedija koja će na mladog pisca ostaviti dubok trag, dodatno uznemirenje, nevericu i odvesti ga na kraju putem tame. Njegov otac, dr Klarens Hemingvej, izvršio je samoubistvo, iznenada, iz neobjašnjivih razloga.

Remek-delo ratne tematike „Zbogom oružje”, predstavljalo je novi piščev ep o smrti, smešten između realistične slike besmisla rata i romantične, sentimentalne ljubavne priče o poručniku Henriju i bolničarki Katerini. Između lirskih zanosa i tame, roman je doneo slike ratnih iskustava iz Italije, sliku razočaranosti ratom. Ipak, optimistična misao na kraju izranja iz tame apsurda i zla: Čovek može da bude uništen, ali nikada poražen.

Nakon još jedne zbirke pripovedaka „Pobednik ne dobija ništa”, pojavljuje se izvrsna „Smrt tokom jednog popodneva” (1932), priča o jednoj od Hemingvejevih strasti i fascinacija – borbi sa bikovima. Smrt je neizbežni lajt-motiv dela Ernesta Hemingveja. Pisac kao dopisnik jednog lista luta Španijom i posećuje arenu – opsesija nasilnom smrću odvodi ga na poprište krvave igre na život i smrt toreadora i bikova… Jedino mesto gde je čovek mogao da vidi život i smrt, tj. nasilnu smrt, sad kada su ratovi prošli, bila je arena, i mnogo sam želeo da odem u Španiju gde čovek može da je proučava.

Na priču o koridi, tragici nasilne smrti i mogućoj slavi nadovezuje se još jedna piščeva fascinacija – lovačka strast. Pošto je roman „Zbogom oružje” doživeo ogroman materijalni uspeh i filmsku ekranizaciju, Hemingvej dobija priliku za još jednu životnu avanturu i sticanje značajnog iskustva – on odlazi na višemesečni afrički safari. Doživljaj je opisan u još jednom intrigantnom delu ‒ „Zeleni bregovi Afrike” (1935)… Proza je teža od poezije… Ali njome može ili mora da se piše bez trikova i zavaravanja.  Bez ičeg što bi docnije moglo biti rđavo. Pripovetka „Snegovi Kilimandžara”, iz ranijeg perioda, predstavljala je jedan od najlepših kreativnih vrhunaca slavnog pisca. Kristalno jasnim stilom prikazani su osećaji čovekove uzaludnosti, pustoši i smrti.

Roman „Imati i nemati” (1936) prožet je socijalnom tematikom i kritičnim tonovima. Nemirni, avanturistički duh odvodi Hemingveja iste godine kao ratnog dopisnika u Španiju, gde se unutar strašnog građanskog rata angažuje na strani republikanaca. Tih godina objavljuje „Španski roman” i, u opkoljenom Madridu, stvara svoj prvi pozorišni komad „Peta kolona” (1938). Bio je to komad s mnogo akcije i snage, opis lične drame i drame španskog naroda unutar besmisla krvavog građanskog rata.

…Neki fanatični branitelji španske republike, a fanatici ne spadaju među dobre prijatelje stvari, kritikovaće komad zato što se u njemu priznaje da su članovi pete kolone bili streljani. I kazaće, a već su i kazali, da on ne pruža sliku plemenitosti i dostojanstva španskog naroda. Njime se to nije ni htelo. To će zahtevati još mnogo komada i romana, a najbolji će biti napisani tek pošto se rat završi.

Pomenuta drama možda nije donela još jedan uspeh i snagu pisane reči izbrušene godinama, ali nakon što je kupio čuveno imanje na Kubi ‒ Finca Vigia i razveo se od druge žene (Hemingvej je imao mnogo žena, brakova i dece), izvanredni književnik i čovek se opušta, prepušta stvaralačkoj imaginaciji i 1940. godine objavljuje jedno od svojih ključnih dela, roman o španskom građanskom ratu „Za kim zvona zvone”. Do kraja te godine još jednom se ženi, putuje u Kinu i nastanjuje trajno na Kubi, pomenutom imanju nadomak Havane (koje će morati da napusti tek 1960. godine, nakon kubanske revolucije). Znameniti roman, smešten u vremenski okvir od svega tri dana, retrospektivno progovara o jednoj epizodi iz španskog građanskog rata, donoseći nove, svetlije tonove, snagu vere i traženje smisla rata koji vodi ka sretnijoj i humanijoj viziji budućnosti.

Usledila je potom decenija koju je obeležio užas Drugog svetskog rata – Hemingvej se ne oglašava kao pisac tokom čitave decenije. On se ponovo angažuje kao ratni dopisnik u Engleskoj, a onda uspostavlja vezu s francuskim pokretom otpora. Učestvuje u borbama u Francuskoj i Nemačkoj, a nakon rata neko vreme provodi u Veneciji. U međuvremenu razvodi se treći put i ženi četvrti put.

Nakon decenije književnog ćutanja, godine 1950. objavljuje malo zapaženi roman „Preko reke pa u šumu”, a zatim i krunu svog stvaralaštva, remek-delo „Starac i more” (1952), potresnu životnu priču snažnih emocija i čovekoljublja. Usledila je znamenita Pulicerova nagrada (1953), a potom i pomenuta Nobelova nagrada za književnost (1954).

Neočekivano, nakon odlaska s Kube i godina depresije i lečenja, Hemingvej nasilno okončava vlastiti život – samoubistvom. Bilo je to početkom jula 1961. godine. Bezbrižni dani, dvadesetih u Parizu, opisani u autobiografskom i memoarskom delu „Pokretna gozba”, posthumno se pojavljuju 1964. godine. Nažalost, gozbi Ernesta Hemingveja došao je kraj – samoizabrana smrt došla je jednog julskog jutra.

Mada je smrt, najčešće ona nasilna, bila centralna tema u skoro svim Hemingvejevim delima, njegov snažni, romantični, avanturistički i borbeni duh vodio ga je ka afirmaciji života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Ironijom sudbine, unutar veka zla i smrti tokom kojeg je živeo, borio se i stvarao, tragika njegove nasilne smrti pretvorila se u novi početak – besmrtnost jednog velikog čoveka i njegovog moćnog umetničkog dela.

…Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen.

 

Comments (2)