Maja Plavšić
Besede ave Justina Ćelijskog kao vid porodičnog nasleđa
Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogriješiti dušu.
Narodna epska pesma Uroš i Mrnjavčevići
U svetu ćete imati nevolje, ali ne bojte se, jer ja pobedih svet.
(Jn. 16,33)
…živite uvek duhom Večnosti, nikada duhom vremena.
ava Justin Popović
Ako je baštinjenje[1] proces artikulacije starine ili nasleđa (eng. heritage) kao prepoznatljivog spomenika kulture koji je izrastao iz ljudskog delanja[2], onda se u taj korpus mogu uključiti i običaji koji su prenošeni „s kolena na koleno” od davnina do danas, vešto premoštavajući vreme. Prema već pomenutom autoru teksta Baštinstvo ili o nezaboravljanju, prepoznavanje baštinstva ne postoji bez odnegovanog sećanja. Baš takvo jedno sećanje postoji u bagažu moje porodice kroz tri generacije (preko bake i dede, majke do moje generacije, dve sestre i brata). Prepoznavanje patrimoniuma i njegovog očuvanja postalo je, na neki način, dragocenost u mojoj porodici, možda zbog prepoznavanja istih vrednosti koje su tri generacije negovale ili baš zbog baštine kao takve. Primer čuvanja tradicije ogleda se kroz napajanje živom rečju ave Justina Ćelijskog, koji je „grmeo poput vulkana” u manastiru Ćelije, kako bi to rekao Matija Bećković. Propovedi svetitelja su se brižno čuvale, krišom slušale i čitale, i vrlo pažljivo komentarisale, isključivo u uskom krugu porodice. Samo posedovanje takvih knjiga bilo je pomalo riskantno, budući da je komunistička ideologija, odnosno socijalističko uređenje, smatrala religiju nepotrebnim teretom koji je opterećivao čoveka.Čitanje i razgovor o besedama je bio mali intimni ritual koji mi, deca, nismo u početku shvatali pa kad bismo zapitali majku o svetom Justinu Ćelijskom pred nekim pred kim to nije bilo pametno, ona bi vešto skrenula razgovor na neku našu, dečju temu. Nakon smene društvenog uređenja, tajnovitost više nije bila nužna, a poruke i promišljanja ćelijskog kaluđera tek dobijaju na svom značaju.
[1] D. Bulatović, Baštinstvo ili o nezaboravljanju, Kruševački zbornik 11 (2005), str. 6: „Ako je oblast delatnosti kulturno nasleđe, čitav proces, koji ide od polja široke neodređenosti prirodne i društvene sredine do potpuno artificijelne stvarnosti u kojoj se odvija recepcija svedočanstvenih svojstava predmeta, bio bi baštinjenje.”
[2] S. Tomić, Spomenici kulture, njihova svojstva i vrednosti, Beograd, 1983,str. 34. Tekst kaže da posmatranjem golubačke tvrđave, čovek može da doživi patrimonium: „On stoji tu i doživljava starinu, vidi tragove preživljenog života, tragove upornih borbi, poraza i pobeda – a u tome gleda i sebe i svoj život iz daleke, istorijske perspektive budućnosti, kada ni od njega već davno neće biti nikakvog traga, osim možda nekog beznačajnog predmeta koji je držao u ruci ili kome je utisnuo neki svoj lični znak…”
Zanimljivo je da su prilikom krsne slave u istočnohercegovačkim krajevima gosti domaćinu donosili jabuku na dar (usmeno svedočanstvo), ali vremenom, nakon industrijalizacije države, ta jabuka je polako počela da biva zamenjena paklom cigareta koja se stavljala na čašu. Naime, običaj je nalagao da se nakon prve ispijene čaše rakije (samo su muške glave sedele za stolom i običaj je važio samo za njih) domaćinu stavi jabuka na tu čašu ili, kasnije, već pomenuta, pakla cigareta. Prepoznavanje cigareta kao veće dragocenosti od jabuke vrlo je brzo potisnulo stariji običaj. Međutim nakon Drugog svetskog rata, gotovo da zamiru oba običaja, jer je nakon podele na partizanske i četničke krajeve, ovaj tradicionalno četnički kraj posebno stavljen pod lupu represivnog udbaškog aparata komunističke ideologije, te se prestala slaviti krsna slava u onom obliku kako se do tada od starine radilo. Ako bismo pratili istorijski kontekst, komunizam ubrzo smenjuje socijalizam koji takođe nije tolerisao nijedan oblik religije do one u čijem središtu je bio socijalno odgovoran čovek. Tradicije i običaja je bilo sve manje jer su pripadnici raznih naroda i narodnosti odbacivali svest o sebi kao pripadniku jednog određenog naroda i stupali u drugi, novonastali konglomerat pod imenom jugoslovenstvo, čija je ideologija počivala na socijalističkim postulatima. Kako to uvek biva, svako globalno stanje ima i svoja odstupanja, tako je bilo i sa porodicom u kojoj sam ja rasla.
Niko nije zapamtio od koga je deda prvi put dobio jednu besedu ave Justina Ćelijskog, jedino što se zna jeste da je to beseda iz 1923. godine pod nazivom Naš optimizam – njihov pesimizam (Ruska pravoslavna crkva).[3]Blagoje Popović (u monaštvu narečeni otac Justin, kanonizovan je 2010. godine za svetitelja Srpske pravoslavne crkve) bio je pravoslavni monah, doktor teologije, profesor u Karlovačkoj bogosloviji, na Bogoslovskom fakultetu Beogradu, vrstan poznavalac i poštovalac dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, veliki duhovnih i pobornik svetosavlja. Gorepomenuta beseda govori o problemima koji su nastali u ruskoj pravoslavnoj crkvi nakon nastupanja boljševičkog režima. Justin Popović oštro kritikuje sve hrišćanske zajednice da su napustile osnovni put, put Bogočoveka[4] i da se sve svelo na civilizacijske tekovine kojima pokušavaju da reše sve probleme od kojih je najveći – trošnost čoveka, odnosno umiranje. Posebno je potresna priča o ruskom episkopu Varsanufiju i njegovom stradanju.[5] Ovakvih priča je bilo mnogo, što poznatih, što skrivenih i nikada nepriznatih od strane tadašnjih vlasti čija je gvozdena ruka uspešno gušila svaki tračak misli koja je drugačija od dogme. Pobednici pišu istoriju, tako je i srpska ostala, ako ne lažna, onda neispričana i neobjektivna. U samom nukleusu moje porodice leže takva svedočanstva koja su odolevala vremenu, prenosila se vešto uvijena u
[3] Vidi Justin Popović, O duhu vremena, Politika, Narodna knjiga, 2005.
[4] Isto delo, str. 166: „Danas se gotovo sve hrišćanske veroispovesti služe samo tim paganskim sredstvima: kulturom i civilizacijom, nacionalizmom i socijalizmom, naukom i politikom – za ostvarenje bogočovečanskih ciljeva. I ne ostvaruju ih.”
[5] Isto delo, str. 167: „Prestarelog arhijereja Varsanufija sa mnogim istaknutim monasima i monahinjama boljševici su iz manastira poveli na sud. Sve su ih u gomili po mrazu isterali napolje, a nisu se ustezali da putem biju batinama oslabele i zaostale. Episkop je svakog blagoslovio za put, zadahnuo ga junaštvom i onda su svi odvažno išli pod nož. Onda je uzorni jerarh, koji je ranije bez straha izobličavao nedela boljševika, pao na kolena i podigao ruke moleći se svedobrom i mnogomilostivom Bogu za vse i vsja. Tri puta se razlegao pucanj a preosvećeni je i dalje ostao nepokretan usred onih što padahu i stenjahu – sa preosvetljenim pogledom uprtim k nebu, moleći Oca Nebeskog za grešni rod ljudski. Zatim je rekao da je svršio i da je gotov da se javi na sud Božji, ali tu se već od mističkog užasa probudila zaglušena svest crvenih vojnika, i oni su odbili da pucaju. Sam komesar je morao pucati i za dugo vreme je zabranjivao sa[h]ranu tela ovog episkopa, koje je bilo izloženo poruzi.”
patinu prošlih vremena – da se ne zaboravi. Savremena ateistička dogma[6] sa svojim uverenjem da je čovek jedini potreban sebi, jednostavno nije bila dovoljna niti mom dedi, koji nikad nije išao u školu, niti mojoj majci koja je odrastala i školovala se u, kako često čujemo, srećnim vremenima bivše Jugoslavije, a ni mojim sestrama i bratu, akademski obrazovanim, generaciji koja je preko glave preturila još jedan rat u nizu, gledajući šta je jedan čovek spreman da uradi drugom čoveku zarad parčeta civilizacije. A, zapravo, svi smo na kraju isti. Sve nas čeka isti kraj – umiranje. Razlika je, samo u tome, kako smo živeli.
Ava Justin Ćelijski je bio izraziti antikomunista. Otvoreno je besedio protiv postojećeg režima jasno obrazlažući svoje stavove jednim sasvim drugačijim viđenjem sveta u kojem je centar problema uvek isti, čovekova večna borba protiv praiskonskog straha – borba protiv smrti. Njegove reči o smrti, teško da su mogle da ne dotaknu dušu.
„Ako ima tragike u svetovima, onda je centrala njena – čovek. Tragično je biti čovek, o! nesravnjeno tragičnije nego biti tigar ili ovca, zmija ili ptica, puž ili komarac. Ma koliko se čovek naprezao da prevaziđe tragiku ljudskog života, on mora i osećati i saznavati da stalno ostaje zatvorenik u neotvorljivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni prozora ni vrata. Rađajući se na svet, čovek je od prvog momenta kandidat za smrt; i ne samo to, nego čim se rodi – već je osuđen na smrt. Utroba koja na sa rađa nije drugo do rođena sestra groba. Izlazeći iz majčine utrobe čovek već stupa na put koji vodi u grob. Ma kojim putem pošao po ovom ostrvu smrti, čovek se najzad mora iskrcati u – grob.”
Ovaj veliki duhovnik je nudio sasvim jedno drugačije rešenje za ljudski rod. Čvrsto koračajući stopama svetosavlja, slao je jasnu poruku da nema života bez Bogočoveka.[7] Kroz religiju čovek pronalazi svoj balans, jer, hteli mi to priznati ili ne, i danas, u eri savremene tehnologije, postoje tajne u koje ne možemo da prodremo, misterije koje ne umemo da rešimo, a prva od njih smo, paradoksalno, baš mi – ljudska bića.
„Kroz religiju čovek svim silama proba da premosti provaliju između ovostranog i onostranog, između vidljivog i nevidljivog, između čulnog i natčulnog, i da omogući organsko shvatanje sveta ovog i onog. Kroz religiju čovek proba da se uravnoteži, da ne preceni onostrano na račun ovostranog i, obrnuto. To nije luksuz već najneophodnija neophodnost; to nije neprirodno već sačinjava suštinu prirode čovekove. Ima nešto u čoveku što se ne može uživeti u ovaj trodimenzionalni svet, u kategorije vremena i prostora. To nešto nalazi svoj izraz u religiji, i svoj jezik. Kroz religiju čovek pobeđuje geocentrizam, i pokušava da apirocentrizmom pobedi egocentrizam.”[8]
[6] Isto delo, str. 52. „ Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip života – samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? Ne znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje – svim sredstvima; bori se, ako treba i – ljudožderstvom! Glavno je: živeti! glavno je: odžati se u životu! Kako? – To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jače. pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja – sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin.”
[7] Isto delo, str. 83. „ …ono što Bogočoveka Hrista naročito čini vrednošću iznad svih vrednosti jeste to što je On prvi i jedini potpuno rešio problem života i smrti, rešio ga pragmatički, realno, pokazavši u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti ovaploćenu, učovečenu i očovečenu besmrtnost i život večni”
[8] Isto delo, str. 156.
Ovde se, naravno, uvek može postaviti pitanje verovanja u Vaskrsenje ili neverovanja, ali to je, prosto, jedinstvena, intimna odluka svakog čoveka ponaosob, shodno njegovim potrebama i načinu života, okvirima njegovog poimanja sveta. Prema avi Justinu Ćelijskom, savremen čovek se sve više sužavao dok se nije sveo na telo sa životnim sokovima čija duša nije smela se oglasi svojim željama o prodiranju u tajne onostranog.[9]
Baš te, onostrane, tajne tiho su se šaputale u mojoj kući, sad već sa sigurnošću mogu reći – pola veka. Te tanke niti tkale su pletivo mog detinjstva i, verovatno, donekle oblikovale svakog od nas u osobu kakve danas jesmo. Šta je to ako nije patrimonium – nasleđe koje je njegov neodvojiv deo i on je, zapravo, potreba koja je neophodna za stvaranje vizije budućnosti.[10]
Nije neobično što je moj deda, vojnik Kraljevske vojske, ratni zarobljenik iz Drugog svetskog rata verovao u ovakav poredak u svetu i što mu je verovanje u onostrano bilo potrebno da shvati i sagleda svoj život, tako je vaspitan. Nije neobično što je i moja mati odrasla na taj način, krišom pijući vodu sa istog izvora. Neobično je što i danas, kada se smatramo slobodnim ljudima koji žive u demokratskim uređenjima postoje ljudi koji vas čudno gledaju kada kažete da čitate besede ave Justina Ćelijskog. Postavlja se pitanje zrelosti jednog društva i istinskog verovanja u slobodu različitosti.
Ako se opet vratimo na onaj istrijski kurs o kome smo pričali na početku rada, priznaćemo da je čovečanstvo, ovde konkretno, srpski narod, zatekla nemila sudbina u proteklih stotinu godina. Jedino što je bilo brojivo nakon svakog rata, bile su to žrtve. Životi koji su otišli u nepovrat a time nisu nimalo učinili ovaj svet lepšim mestom za život. O svrsishodnosti rata je izlišno raspredati, ali o svrsishodnosti života itekako jeste. Pa zašto ona ne bi svaki čovek živeo i trajao onako kako on misli da je najbolje? Ovo zaista zvuči utopijski ali nije nemoguće, na ovakvom izvoru su članovi moje porodice odrasli pijući sa izvora manastira Ćelije gde je britkim perom pisao ava Justin Ćelijski.
Ako je spomenik svedok koji je sposoban da pretraje vreme [11] onda to sa punim pravom možemo reći i za besede koje su nastale u prvoj polovini dvadesetog veka iz pera svetog oca Justina iz manastira Ćelije kod Valjeva. Dokaz za to gledam svako jutro u ogledalu i na naboranom licu mog dede koji u svojoj devedesetoj godini više pamti stara vremena nego jučerašnji dan. Očuvanje nasleđa nam govori ko smo ali i kuda idemo, a složićete se da je sa takvim kompasom mnogo lakše koračati kroz život. U običaju da se neke stvari izdvajaju i čuvaju, starom koliko i civilizacija,smeštena je čovekova potreba da očuva dostignuto saznanje
[9] Isto delo, str. 135. „Od Kanta pa kroz Ničea do u nas putuje jedna ista neman – želj: skratiti čoveka, suziti ga, svesti ga na čula, na čulni intelekt. Čovek osamnaestog veka je po preimućstvu čovek razuma; čovek devetnaestog vek aje po preimućstvu čovek čula; a čovek dvadesetog veka je po preimućstvu čovek jednog čula. Sistematski je sužavan čovek: čupane su iz njega sve misli koje premašuju Zemljinu sferu, proganjane su sve želje koje prekoračavaju među imeđu dva sveta, ismevani su svi poleti ka onostranim tajnama. da bi bio svremen, čovek je morao da se zemljizuje, morao je postati poslušni rob teže zemljine; nebo nad njim – ne sme da ga privlačiti svojom tajanstvenom težom.”
[10] D. Bulatović, navdeno delo, str. 10.
[11] Isto delo, str. 8.
stvarnosti i sebe u njoj[12]. Vrednovanje i čuvanje baštine nisu deo samo kolektivnog moranja već i pojedinačnog htenja da se odnegovano sećanje prepozna kao baština i kao takvo sačuva od zaborava.
[12] Isto delo, str. 7.
February 19th, 2013 at 13:16
Justin Ćelijski imao je gromke propovedi u crkvi, slušao sam svojevremeno snimke s traka. Iz šapata je padao u besedničku ekstazu, pa opet u šapat…čitava drama. Pisao je drugačije, blaže. Kod Nikolaja Velimirovića beše obratno…pisao je uglavnom oštro, a govorio smireno i blago.
February 20th, 2013 at 10:52
Uh, kakav tekst. Skroz sam se poistovetio s autorkom, jer sam i sam iz sličnog background-a. Btw – fantastičan prikaz života kulturne baštine koja se usmenim putem prenosi i u savremenom okruženju. Zbog jarkosti današnjih “tehničkih naočara” katkad zaboravimo tu činjenicu…
February 20th, 2013 at 13:45
Ja nisam iz sličnog “background”-a, ali tekst je odličan…
June 20th, 2013 at 18:59
Odnos mita i tehnologije, nauke i religije promišljen je u više tekstova na ovom sajtu. Nakon teksta Mladena Jakovljevića koji ispituje balans mitskog i tehnokratskog mišljenja na primeru autora kao što je Rodžer Zelazni, u tekstu Maje Plavšić ispituje se odnos koji prema društvenoj stvarnosti ima jedan od najuticajnijih teologa Srpske pravoslavne crkve…
Obilje informacija o ocu Justinu motiviše me da nastavim sa čitanjem kako njegovih dela (zanimljiv odnos prema Dostojevskom) tako i pravoslavne patristike u najširem obimu…