Ksenija Atanasijević
Filozofija pravoslavlja dr Justina Popovića
Jezivu sudbinu imaju ljudi bez religijskog osećanja. Ta lišenost je, u krajnjoj liniji, istovetna sa nedostatkom metafizičkog smisla koji čoveka srvrgava sa postolja „krune stvaranja”, čineći ga nalik na niža bića. Još više: pomenuta defektnost teško unesrećava onog ko je njome neizlečivo obeležen. Zato su ogromno zaslužni stvaraoci koji na ovaj način ubogaljenim ljudima, kad slučajevi nisu inkurabilni, pomažu da se spasu svog kobnog unutrašnjeg neduga, budeći i razvijajući u njima religioznost, čija je iskra bila zatrpana pepelom duhovne tromosti, tuposti, neznanja, lakomislenosti i raznim drugim vidovima duševnih i mentalnih neizrađenosti i zastranjenosti.
Dva srpska savremena religijska stvaraoca imaju najnepobitniju i najčasniju zaslugu za izvođenje našega pometenoga sveta iz mraka verske ravnodušnosti u uzvišenu svetlost i svemoćni sjaj hrišćanstva. To su dva velika crkvena pisca i besednika, izvrsna znalca pravoslavlja i vizionerski nadahnuta, neustrašiva borca za njega, čiju duhovnu stamenost i etičku prekaljenost nisu bili u stanju ni da okrznu mnogobrojni pakleni nasrtaji, a čiji ozareni pogled, upravljen ka sverazrešujućim hrišćanskim istinama, ni za trenutak nije uspela da zamrači gusta pomrčina haosa, po kome se lomi i skoro četvoronoške spotura jadno današnje čovečanstvo.
Prvi od ta dva predstavnika Srpske pravoslavne crkve, kojima bi se svaki kulturan narod s pravom ponosio, nedavno je, na našu gorku žalost, preminuo u tuđoj zemlji. To je širom sveta poznati i priznati dr Nikolaj Velimirović, episkop žički, bogomdani besednik ranga jednog Bosijea ili Burdalua, čija je reč čarobnički dejstvovala – sugestivni mislilac i pesnik, teolog vrlo zamašne erudicije, čiji je izuzetni lični magnetizam pobedonosno razvejavao besputne sticajeve bezverja. Ali, Bogu hvala, ostao je još među nama drugi mlađi od ta dva velikana pravoslavlja, dr Justin Popović, profesor Univerziteta, nepreglednog znanja, eminentni pisac opsežne Dogmatike, dela koje zalazi u ezoternu srž problema te teološke discipline, kao i mnogih drugih spisa zavodljivim, originalnim stilom. Povučen u isto toliko živopisan koliko siromašan manastir Ćelije, dr Justin Popović danonoćno moli Vrhovno biće za spas svih nas, pišući svoja religijsko-filozofska dela dalekosežne vrednosti i majstorski prevodeći sa grčkog i snabdevajući ih znalački komentarima Žitija Svetih, – taj spis čije proučavanje pruža nevarljivu i postojanu utehu religioznim ljudima u sadašnjici uskovitlanoj ovim infernalnim nemirima.
Nesutrašivi produbljivač tajni svemira, izuzetni znalac svih izvora pravoslavlja i pronalazač svežih mogućnosti srpskoga jezika, dr Justin Popović je podigao sistem filozofije pravoslavlja, osiguravši mu održljivost i ubedljivost nepresušnim obiljem životodavnih dokaza. Kvintesencija toga sistema otkriva njegovu sveobuhvatnost i nepropadljivost. U pravoslavnom hrišćanstvu, onakvom kako ga je shvatio, postavio, učio i primenivao Sv. Sava, naš mislilac vidi jedini izlaz iz kobne katastrofe, u koju je, u naše doba, zapao nesrećni ljudski rod. U svojoj knjizi „Svetosavlje”, štampanoj u Minhenu, kao i u svom monumentalnom delu „Filozofske urvine”, dr Justin Popović jasno ocrtava temelje nerazorljive svetosavske ideologije. Kao svi ezoteričari hrišćanstva, on zna da je sve fizičko u bitnosti metafizičko, a da se sve konačno zasniva na beskonačnom. U odnosu na empirijski svet, on je iluzionist: vidljivi svet je izložba priviđenja i nepostojećih fantoma. Taštinu ovoga sveta ističe dr Justin Popović snagom Biblijskog Propovednika i Bosijea u njegovim „Orasions funèbres”.
Retka je dubina kojom je naš mislilac sagledao koliko je strašno biti čovek, i koliko se ljudskog bića, takvog kakvo ono jeste, valja plašiti. Vizionarski je sagledao i do jada iskusio da iz čoveka urlaju apokaliptička čudovišta. U stavu etičara koji nije ni u kakvoj zabludi o onome što se u svetu događa, on pita: „Čoveče, ima li kraja tvome bezumlju? Ima li dna tvome padu?” I utvrđuje neosporni užas: niko od đavola, od zverova i od životinja ne treba da se toliko stidi kao čovek.
Kod nas niko nije sa toliko smelosti i nadahnuća zakoračio u rešavanje obeshrabrujućeg problema smrti, kao dr Justin Popović, koji neumitno i neporecivo pokazuje da se smrću završavaju svi progresi na ovome svetu, – koji on genijalno naziva „vodenicom smrti”. Sa vrhunskom rečitošću i ubedljivošću, prikazuje on čitav ovozemni život kao plen smrti. Najdublje proživljenim rečima, iz kojih izbija silina nalik na onu starih jevrejskih proroka, pisac daje razne aspekte primarne istine da je najsigurnija tekovina ljudskog progresa smrt, koja, ustvari, stoji iza svih naših progresa. Naš neodoljivi kontroversist obelodanio je i svu promašenost raznovrsnih oblika racionalizma Zapada sa njihovim tobožnjim progresima. Istakao je suštu neospornost tvrđenjem da nijedna od međusobno protivrečnih zapadnih filozofskih koncepcija nije bila u stanju da pruži napaćenom ljudskom individuumu putokaz za istinsko spasenje iz „vodenice smrti”. Nasuprot tome, naš mislilac uspeo je da nas ubedi da se pravi progres sastoji i da se može sastojati jedino u pobedi nad smrću, u „obesmrćenju i duše i tela”, – što znači u spasenju od greha i zla koji su jedini tvorci smrti. Osećanje besmrtnosti dolazi od osećanja Boga, koje, kao takvo, ne trpi greh koji proizvodi smrt.
Sistem dr Justina Popovića ima puno etičko dejstvo, jer jedan od njegovih osnovnih stavova utvrđuje da su neprijatelji čovekove besmrtnosti njegovi gresi, strasti i poroci.
U odnosu na naš kukavni ovozemni svet crni pesimist, srpski filozof pravoslavlja je veličanstveni optimist, kad zakorači u oblast suštinskog hrišćanstva. On teši svoje opako obezglavljene bližnje, propovedajući ima da pravi hrišćanin ne treba da se boji đavola i njegove mračne vojske. I upućuje na vrhovno utočište, – na Novi Zavet koji sadrži praktično uputstvo kako čovek sebe smrtnoga može preraditi u besmrtnog.
Pisac neprolazne pravoslavne Dogmatike učinio je pristupačnim primarnu misteriju hrišćanstva. On je, naime, objasnio da su utelovljenjem Logosa transcendentne božanske vrednosti postale imanentne ljudskoj prirodi. A to znači da se, kao bogočovečanska sila i život, Hristos permanentno ponavlja u svakom hrišćaninu, jer je ovaj organski deo Hristove crkve, koja je njegovo bogočovečansko telo. Moralna konsekvencija ovakvog tumačenja jeste postavka da je čovek bez evanđelskih vrlina slep za prave vrednosti ovoga života, da nasumice tumara kroz gudure strašnih tajni ovoga sveta, dok se ne surva u neku od njih. „Van Bogočoveka, nigde mira čovekovoj duši. Svuda preteće urvine i jezivi ponori”, kazuje naš autor „onima koji imaju uši da čuju.”
Naš filozof pravoslavlja ne sustaje da podseća ljude na ono čemu ih je Hristos učio: da su večna bića, koja se privremeno nalaze na ovom svetu. Uz to, on ne prestaje da teši svoje bližnje nesumnjivošću da njihov večni život, ako pravilno shvate i primene evanđelska učenja, počinje već u ovom životu, a da se nastavlja posle smrti. Ali on priprema prave hrišćane i na mučeništvo koje ih neotklonjivo čeka. Jer kako za prave hrišćane, tako i za pripadnike Hristove svih vremena i za današnje posebno, ima puno važenje strahovita istina koju dr Justin Popović formuliše: da što više Hrista u sebi ima jedan čovek, njega više gone i sve više po njemu gaze.
Najzad, da nijedan svesni hrišćanin ne treba da se boji patnje, propoveda, uči, i svetlim primerom svoga krajnje samopregornog života pokazuje dr Justin Popović, sa dr Nikolajem Velimirovićem najveći duhovni heroj Srpske pravoslavne crkve. U toj crkvi će ova dva retka imena služiti kao blistavi putokazi budućim pokolenjima.
