Zeleni pogled

Posted on 06 April 2013 by heroji

Nemanja Raičević

 

U ravnici, za koju je ispalo da sam je najviše pamtio po sokacima, zovi, visokim tavanicama i nedeljnoj supi, a koja se sada isprečila između sveta i mene, njive su sve brže postajale građevinska zemljišta, dok su se moj život, naglo sagledan iz dosade i starih uverenja, i katkad nedostojna, a katkad plemenita dela, plavi pogled u prošlost i zeleni u budućnost, polako gubili u beličastim isparenjima vrućine na nedovršenom auto-putu, predmetu večitih korupcijskih skandala, u isuviše šarenoj sadašnjosti, omamljenoj od posledica skorih tragedija, tranzicije i nedostatka lične hrabrosti, prenatrpanoj ljudima po zgradama i automobilima, osujećene pitomosti, i kada mi se činilo da je potrebno vrlo malo da se posvetim realizaciji ideje o odlasku na Galapagos, ili bar da se opet ubeđujem snjujorškim taksistima koji ne voze u Bruklin…

Svi smo sedeli i ćutali. On je grčevito izravnavao neugledni papirić s kojeg je čitao, sa poluosmehom nepriznavanja na licu. Već dva sata tvrdoglavo sedimo na suncu, neki od nas

i piju previše.

– Kada bi bar bilo malo svežije, kada bi bilo vetra… – kaže mašući cigaretom moja stara prijateljica.

Neki će klimnuti glavama, neki neće. Sedimo kao da ništa nije važno, čak ni to sedenje. On izgleda tužno s tim papirićem, koji zbog sunca deluje neispisan, nepotreban. Pored njega sedi devojka toliko crvena u licu, da to ozbiljno narušava njenu ženstvenost. Ali isto tako, zar se ne mogu povezati zelena lepota planinskog jezera i ćutanje na suncu.

– Taj zeleni pogled… Zar nema u „Velikom Getsbiju” nešto sa zelenom svetlošću? – trudim se da budem ljubazan, zainteresovan, da učinim nešto povodom te velike tuge ispod nemilosrdnog, smrtnog sunca.

Ne uspevam, moje reči zvuče podlo poluobrazovano.

– Getsbi je verovao u zelenu svetlost… u omamljujuću budućnost… koja stalno beži ispred nas… Nismo je uhvatili danas, ali neka, sutra ćemo trčati brže… – to je rekao, osmehnuvši se možda i jezeru iza nas, i zatim počeo da pije već toplo piće.

Nije to bio prizor kakav bih bio rad gledati, pa ću skrenuti pogled. Dva deteta se drže za ruke i hodaju, ne govore. Zastaju na obali jezera, ali ne ulaze u njega.

– Ja nisam nikada stvarno videla smaragd, kakve je boje? – pita moja stara prijateljica, koja već godinama ostavlja cigare i nezadovoljna je svojim životom.

– Ide na zeleno… – dodaću ja odsutno, gledajući decu koja se drže za ruke, i odlaze trčeći, kako već deca umeju da trče…

Sipao sam još pića u svoju čašu, bez stvarne potrebe. Svima su nam uostalom čaše neprestano izgledale pune.

Devojka crvena u licu bez ikakve najave ustade, umesto reči polako kružno mašući rukom. Otići će u loš poljski tojalet (tako je neko napisao na vratima, nacrtavši pored i nesrazmerno velikog, šarenog, krezubog smajlija s jednim čuperkom), a zatim da naruči još pića. Radila je to već danas, poznao sam taj znak rukom, ako nju samu možda i ne bih prepoznao u gužvama gradskih autobusa, gde izgleda da ne radimo ništa drugo osim što starimo i ponekad čitamo dnevnu štampu i promotivne materijale osiguravajućih kompanija.

Moja stara prijateljica uzima cigaretu od mene, i obraća se njemu, kao da on želi da je sluša.

– Gde si ovu našao?

Pokušaću da je prekinem, bila je gruba.

Ipak, ćutim, ne znam šta da kažem.

– Kada sam ja htela da te volim, da te kroz ljubav spasim, kada si me zvao zvezdica, predomislio si se… sad ovakvo nešto… i čini mi se da s njom nešto nije u redu, više puta me je dodirnula nogom, i gleda mi u sise, sigurna sam da joj se dopadam. Nema veze, bar neko za ovim stolom primećuje da sam žensko… Ja zahtevam da mi kažeš u kakvim ste vi odnosima, ko je ona; meni je teško…

– Toliko je toplo, težak je dan, ni život nije lak, hajde da ne budemo gori nego što moramo, da ne otežavamo… – govorim stidljivo, donekle izveštačeno, ali zapravo iskreno.

„Otkinulo se od srca”, pomislih, i setih se krezubog smajlija na vratima tojaleta i tiho se zakikotah nekim suvim kikotom. Sipaću još pića, to je jedan trenutak manje ipak, ali prethodno još moram otpiti.

– Ćuti ti. I, ako ti je do smeha već, razmisli o svom životu, znaš! Ne znam samo ko je predlagao da kuvamo riblju čorbu od sardina! – viknuće moja prijateljica. I početi da plače, na onaj njen način, šmrčući, kriveći nos i trepćući očima otirući retke suze, ne zaboravljajući ni čašu. Izgleda kao nežni muškarac u tom trenutku, žao mi je njenog starog bikinija, malih grudi, previše bele puti, žutih prstiju bez prstena. Naravno, vratiće se i devojka crvena u licu, zaboravio sam kako se zove. Nosi četiri flaše.

„Pivo će biti dobrodošla promena”, pomislih sa izvesnim zadovoljstvom, „pa neka i bude mlako.”

Dan izgleda kao da će se uskoro završiti, jezero je iza nas, nema nikog u blizini osim psa, koji izgleda kao mrtav, dok leži u hladu. Mila životinja, miris večera iz letnjih kuhinja obližnjeg sela brzo će je učiniti opet živom. Zrikavci i tišina, mogao bih da zamislim zvuk talasa, ali više od toga ne. Nedostajaće nam, svima jednom, ljudski glasovi.

– Volim pivo i sunce, to je jedan od mojih mnogobrojnih poroka – kaže mirno devojka crvena u licu, i prislanja flašu uz lice.

On će početi da se smeje, i u tom trenutku mogu jasno da zamislim njegovu smrt. Ne verovati u ono što će se sasvim sigurno dogoditi, ne preostaje ništa drugo za ljude kao što sam ja. Devojka crvena u licu osmehuje se i klima glavom, gleda me kao da sve razume. Decenije iza nas, nestale ljubavi i izgubljeno vreme, jutarnja ustajanja na posao, mogućnosti izbora i istina da nismo bili bolji, koja se lako pretvara u gomilu smešnih anegdota.

– Nikada nije kasno smejati se – kaže, i gledajući pažljivo u mene, sipa piće u čašu moje stare prijateljice koja nešto pevuši. Zamalo da je pitam šta. Iz šume, čuju se kamioni koji dolaze, i uskoro će se čuti jeka betonskih ploča, kada padnu jedna na drugu. Viđao sam već slične prizore, i nisam mogao tu jeku, čiji me je zvuk podsetio na nešto neljudsko i lepo, da povežem s tim ogoljenim prizorom betona na suncu. Toliko ja stvari izgleda nisam mogao da povežem.

Sedećemo tako, dok ne padne noć, vrela i bez vetra. Uglavnom ćemo ćutati, piti, govoriti. Biće i smeha. Pogledi će nam lutati po okolini ponekad, a onda će, s noći, i to prestati. Prestaćemo da obraćamo pažnju jedni na druge, i skoro da bih se mogao setiti koliko smo se voleli nekad. Na neki način ćemo nestati. Poći ćemo kada budemo morali, i proći pored betonskih stubova, belih u noći. Tada to neće više biti ružan prizor. On će zastati, još uvek lep, i sasvim izgubljen, čekajući nekog da mu kaže kojim putem dalje do sela. Devojke će otići u šumu, jer bićemo daleko od tojaleta, daleko od nagoveštaja da može da postoji nešto kao uređen, jasan život. Bićemo potpuno sami, iza jezera u kom se nismo okupali, tu gde su kamioni doneli taj beton, da bi konačno počela gradnja nekog hotela. Znajući, ipak, neće nam to biti važno. Niko od nas zasigurno nije video sebe u tom hotelu, ni u bistrom zelenom jezeru tog dana, niti sa smaragdnim nakitom.

„Hotel ionako neće imati tojalet”, pomislih i osetih pijanu, ali prilično iskrenu naklonost ka osobi koja je nacrtala predimenzioniranog i nesrazmernog smajlija.

mone

„I još u bojama!”, pomislih, ne bez divljenja. „Zašto, zašto nisam otišao još jednom da ga vidim?” Nazirao sam odgovor, i možda bih i došao do njega. Ali on će staviti svoju ruku na betonski blok, kao da hoće da ostavi nešto iza sebe, i reći će mi, dok iz šume čujem dobro poznatu priču moje stare prijateljice o ljubavi i kući na moru.

– Zar ne shvataš? Niko od nas nije ni pomenuo da bi bilo dobro da se sklonimo sa sunca…

Reći će to tiho, gledaće me u oči, blago osmehnut, s jednom rukom u džepu, kao da nešto traži u njemu. Ništa neću reći, samo ću klimnuti glavom, dok se, tamo iza nas, sada čuje smeh.

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Braca Says:

    Još jedna sjajna priča Nemanje Raičevića zahvaljujući Kulturnom heroju…

  2. Vesela Says:

    Nije kasno smejati se!

Ostavi komentar