Jedna slika iz detinjstva

Posted on 12 April 2013 by heroji

Maja Plavšić

Jedna slika iz detinjstva

 

Moja porodica je poreklom iz Stare Hercegovine, s mnogo dece, mnogo posla, a malo novca, pa je retko ko išao u školu, ženska deca ni slučajno, jer je neko morao čuvati sitniju stoku i raditi po kući, tako da je moja baka, inače, veoma visprena i sposobna žena, bila, jednostavno, nepismena.  Nikada nije kročila u školu. Potpisivala se, doduše, prilično uredno, ali samo toliko je naučila za potrebe društvenog sistema, posebno kada je ostala udovica sa četiri maloletna sina. Međutim, jedan predmet, koji me i danas, odmah seti nje, jeste, zapravo, knjiga. Tamnozeleni  „Veliki narodni učitelj” Vase Pelagića.

Vasa-Pelagic-STVARNI-NARODNI-UCITELJ

Kad smo bili deca, brat i ja bismo se uvlačili u bakinu sobu– koja je inače bila u stričevoj kući i uvek otključana, tako da uopšte nismo morali da se krijemo, jer se baka nikada nije ljutila na nas – da gledamo Veliku knjigu. Tako smo je zvali. Stajala je na počasnom mestu, na najvišoj polici bakinog ormana, odmah pored cvetnog sapuna. Brat bi se protegao da je dohvati, naravno sa stolice, iako sam ja bila viša i starija, i počeli bismo da listamo. Moram da napomenem da ni on ni ja tada nismo znali da čitamo, ali uvek nas je privlačila ta knjiga. Ni danas ne znam zašto. Šta je bilo u toj velikoj zelenoj knjizi sa običnim listovima i malo slika? Zašto ju je i baka držala u svom ormanu ako nije umela da je čita? Da li je to bilo zbog poštovanja prema mudrosti sabranoj u toj, u bakino vreme čuvenoj knjizi? Kada smo kasnije shvatili da je naslov neki učitelj, očekivali smo priču o školi, đacima i njihovom učitelju, a ne savete o zdravom životu i prirodnim lekovima. Ipak, i dalje smo obilazili „starog Pelagića”, doduše, dosta ređe sve dok baka nije umrla, a knjiga se nekim čudom obrela kod mene u sobi, na polici s knjigama.

Sad ga ne otvaram, ne znam šta bih tamo tražila, a što već nema na internetu ili u nekim drugim, mnogo stručnijim knjigama. Ali ona ostaje tu. Pre svega, to je uspomena na moju baku koje nema već nekoliko godina. Ona mi je podsetnik na detinjstvo i nestašluke sa bratom s kojim više ne živim, jer smo svi krenuli svojim putem, na studije, pa u život, ali ona predstavlja i nešto još više, a to je duh jednog prošlog vremena kojeg se i ja jedva sećam, a mlađe generacije ga uopšte i ne poznaju. Stari „Veliki narodni učitelj” Vase Pelagića deo je moje baštine. Iako u mojoj porodici više nema nepismenih ljudi i sve savete tražimo na nekim drugim mestima, on će uvek imati svoje počasno mesto.

 

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Mihailo Says:

    Divna, topla anegdota…:)

  2. dragan uzelac Says:

    Divno,setno,nostalgično,urađeno sa puno ljudske duše,svega onoga što se izgubilo u međuvremenu u sve bezosećajnijem svetu tzv.napretka…A u čemu se ogleda napredak:u samoizolaciji,odsustvu iskrenih osećaja i solidarnosti među ljudima,tome što više ništa ne znamo da cenimo i što se sve svodi na selfi samopromociju i hladni cinizam samoživosti…
    Bilo je to vreme kada su ljudi bili prostodušni,saosećajni,čestiti i pre svega iskreni…onakvi kakvih još samo ima na policama knjiga i uspomenama svih nas na(preko priča iz detinjstva)naše čestite pretke…
    Slika koja budi ono najlepše u čoveku…Bravo Majo!!!

Ostavi komentar