U zagonetnim i asocijativnim međuprostorima romana Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja Mija Kote

Posted on 02 June 2013 by heroji

Milica Vučković

 

U zagonetnim i asocijativnim međuprostorima romana

Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja Mija Kote

 

 

Sakriveno u snazi okeanske vode, ostrvo spava.

Luar do Šao, ostrvo na kome se odigrava sanovita radnja romana Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja, samo je naizgled uspavano. Razotkrivanje njegovih tajni i pravo buđenje počinje onog trenutka kada se, posle nekoliko godina odsustva, na njega vraća mladi student Marijano, kako bi prisustvovao sahrani svog dede. Deda nije običan samrtnik, on je zaglavljen između svetova i potreban mu je neko ko će mu pomoći da mirno napusti ovaj svet. Potreban mu je njegov imenjak, unuk Marijano, koji nije slučajno dobio dedino ime, kao što nije slučajno ni što je starac, dok je još bio živ, odredio da unuk vodi posmrtni obred, protivno običajima da brigu o tome preuzmu sinovi, Marijanov otac i stričevi.

Pored ovog zadatka, povratak Marijana na ostrvo ima još funkcija u romanu: on znači povratak Marijana svojim korenima, povratak ostrva svom prvobitnom smislu, povratak reke u svoje korito. Na taj način Marijano dobija ulogu istražitelja jednog međusveta koji nesumnjivo postoji blizu nas, a u koji mogu da provire samo odabrani, u izuzetno posebnim i zahtevnim vremenima. Iako pojedini delovi romana imaju halucinogenu atmosferu, Marijanova prisebnost, svesnost i spremnost ne samo da potvrđuju razloge zbog kojih je baš on izabran da svojoj porodici i ostrvu donese pročišćenje, već se od uloge istražitelja postepeno transformiše u najtežu ulogu, ulogu pomiritelja tamo gde su iskidane sve vidljive i suptilne niti suživota.

Veština spajanja čoveka sa sobom i čoveka sa čovekom osnovni je i najveći domet postojanja, koji se pod pritiskom čudnih i nametnutih pravila ponašanja u savremenom dobu sve više gubi, poput reke koja presušuje i nestaje u zemlji, da bi, najzad, i sama zemlja bila zatrovana i uništena.

Prostor na kome živimo određuje nas u istoj meri kao i mi njega. Život na ostrvu nosi niz specifičnosti, a prva među njima jeste izolovanost od ostalog kopnenog sveta. Autonomnost kopna ne označava de fakto zaštićenost, ona se može shvatiti i kao usamljenost, parče sveta na koji su drugi zaboravili, a koji teži čvršćim i kvalitetnijim vezama. Da bi ostrvski žitelji savladali izazov koji im se rođenjem dao, izazov prevladavanja ograničenih mogućnosti, neophodan im je motiv iznutra i vođa koji će njihove motive pretopiti u izvor zajedničke snage i sposobnost da tom snagom prevladaju sopstvene slabosti.

Nema boljeg vođe od tihog misionara, od onoga ko je upoznao svet na ostrvu i van njega, pa takvim iskustvima i znanjima može da prespoji razlike i razdaljine. Marijano je idealan spasitelj. On je godinama boravio van ostrva, ali ne toliko dugo da bi vremenska distanca napravila i distancu sa prostorom sa koga je potekao. Radoznalost i hrabrost koji karakterišu Marijanov uzrast prirodni su i dodatni impuls u misiji koju je dobio, a koja se na čudesan način razgranava kroz romaneskno tkivo, mešajući realnost i magiju do neprepoznavanja.

Za pisca koji piše na portugalskom jeziku, ni malo ne iznenađuju elementi magijskog realizma, koji se najviše vezuju za Gabrijela Garsiju Markesa, ali i ostale pisce portugalskog i španskog govornog područja. Mario Vargas Ljosa jednom prilikom je i rekao da Peruanci (i njima slični narodi) vole da lažu, izmišljaju, sanjaju i traže pribežište u iluziji. Kod ovih naroda magija je toliko utkana u njihovu svakodnevicu, da ne predstavlja nikakvu čudnost. Zato se romani Žozea Saramaga, Marija Vargasa Ljose, Gabrijela Garsije Markesa, pa i romani Mija Kote, u književnim kritikama njihovih sunarodnika tretiraju kao realistički romani.

Osim oneobičavanja stvarnosti, postoji još sličnosti između Mija Kote i ovih pisaca. Mija Koto prema Markesu pokazuje sličnost u melanholičnom temperamentu pisanja, ali se od njega razlikuje po tome što melanholičan ton prevodi u optimističan, u nadu koja treba da se rodi kako bi se sa njom rodila i nova civilizacija, što je verovatno i najličnija želja pisca, budući da je po struci biolog, pa se može tumačiti da je taj deo piščeve ličnosti doprineo ideji o obnavljanju i produžavanju živog sveta, prirode i čoveka, u svetlu novih i ojačanih vrednosti.

Dok je Markes u Sto godina samoće ,,ubio” selo Makondo, navodeći na zaključak da stanovnici Makonda nisu uspeli da ostave u istoriji nikakav trag, a samim tim ni mogućnost da se dokaže jesu li se protekle situacije stvarno desile ili ne, Mija Koto ,,spasava” Luar de Šao, daje mu priliku za izbavljenje, bez obzira na mističnu maglovitost koju plete oko glavnog toka i koja ostaje enigma i posle poslednje rečenice.

I jedan i drugi pisac, međutim, koriste roman za objašnjavanje vitalne važnosti sećanja i pamćenja istorije svoje porodice. Jedino se tako može pripadati sebi u svetu i svetu u sebi. Nepripadanje ničemu, to je najveća patnja.

Sam naziv romana Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja govori o velikoj prisutnosti simbolike u romanu i nadovezuje se na tezu o bitnosti poznavanja svojih predaka i njihovih postupaka. Kuća je najjači simbol jedne porodice, porodica je glavni nosilac stabilnosti jedne države. Zanimljivo je da u srpskom jeziku reč ,,zemlja” ima trojako značenje: zemlja kao tlo po kome hodamo, zemlja kao država, ali i Zemlja kao planeta. Koje god značenje da uzmemo, između kuće i zemlje stajaće uvek znak jednakosti. Ovaj roman pokrio je sva tri ,,srpska” značenja.

Mija Koto je sistemom motiva i asocijacija uspešno povezivao pojedinačno, posebno i opšte. Možda najznačanija vrednost njegove romaneskne priče jeste ta što postojeći simboli iz romana u određenim momentima izađu iz okvira i nadrastu poznata značenja koja su im pripisana.

Oba simbola iz naslova uspevaju da se samonadrastu: i kuća, odnosno zemlja, onda kada postaje značenje cele planete, i reka, odnosno vreme, onda kada junaci postaju zamrznuti u vremenu, vanvremenski uzdignuti, a takođe i simbol ostrva u trenutku kada ostrvo prestane da bude otcepljeni deo spoljašnjeg sveta i postane celina unutrašnjeg sveta. Ako ostrvo shvatimo kao unutrašnji svet, onda se ostajanje u sopstvenim granicama može i definisati kao utapanje u suvom. Problem suše je jedan od problema koji se javlja u radnji Kotovog romana, koji će pokrenuti točak novih asocijacija.

Kada Marijano dođe u kuću, kraj polumrtvog dede, on dobija iskonski poriv da kao naslednik, spasi kuću. To je psihološki jedna od najjačih veza, veza sa korenima koja treba da ispuni ponosom one koji je uspostave. Marijanova želja da se približi poluživom dedi, kada već to nije učinio dok je deda bio živ, pojačava se nagrižućim osećajem da je zbog školovanja van ostrva bio izopšten iz porodičnog kruga, a naročito se snaži dok posmatra dedu na odru, upoređujući potrebu za poreklom sa potrebom za Bogom.

Da bi spasio kuću, nisu mu dovoljna obična znanja koja može steći pukim posmatranjem situacija. Potreban mu je viši nivo, komunikacija sa duhovima i bogovima. Racionalnost, ako se ne kombinuje sa transcendentalnim, ostaje na površini spoznaje. ,,Uostalom”, smatra Mija Koto, ,,najveća želja čoveka nije da leti, nego da pohodi svet mrtvih i vrati se, živ, u svet živih.”[1] (217)

 


[1] Brojevi pored citata upućuju na roman: Mija Koto, Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja, Geopoetika, Beograd 2011.

 

Da li je Marijanova podsvesna želja bila toliko jaka, da mu se otvorio procep između sveta živih i sveta mrtvih, sveta vidljivog i sveta tajnovitog, ili je još neka sila poželela da Marijano postane putnik međuprostora, pitanje je koje se logično nameće čitaocima. Kada ,avantura počne, počinje i ,skidanje maski i velova sa porodične priče. Dotadašnja slika koju Marijano ima o svojoj porodici biće sasvim izmenjena.

Prva stvar koju Marijano uviđa kod svoje porodice jeste beskrajna potreba za ljubavlju, neutoljena i neutoljiva, i još beskrajnija samoća, koja se približava onoj samoći koju osećaju Markesovi junaci. Iako sve vrvi od života, sve istovremeno vrišti od samoće. Neuklopljeni u svet oko sebe, oni se priklanjaju svetu u sebi.

Marijanov stric Apsinensio oblači se u crno, ne izlazi iz kuće, daje sebi imena pokojnika verujući da tako nikada niko nije umro, a svoje tamnovanje objašava time što ,,svet nije više tako lep”. Iza takvog ponašanja stoji jedan stravičan, gorki i bolni gubitak verenice pred dan venčanja. Drugi stric, Ultimio, bogati je posednik i galamdžija, koji čezne da ima poštenije sinove od svojih rođenih. Otac Fulano Malta je neispunjeni gerilac, razočarani revolucionar koji se plaši da pokaže svoja osećanja, bez nežnosti i bez smisla u svom zatvorenom svetu, sa strahom da bude otac svom sinu. Baba Dulsineuza opsednuta je željom da sa dedom vodi ljubav, ali više od toga, željom da je on voli i da mu bude privlačna. Njeno obraćanje unuku sa ,,Gospodine Oče”, listanje albuma u kome nema fotografija, manija zalivanja cveća i niz neobičnih ponašanja na Marijana deluju dirljivo. Tetka, za koju će tek pred kraj romana saznati da mu to nije, živi svoj usamljenički život, podnoseći skoro sa veselošću teret svog nedovoljno iskazanog života.

Svi oni imaju istu dijagnozu: otuđenost. Svi oni prolaze jedni kraj drugih, ali se ne prepoznaju u srcima bližnjih, ,,bolesni od najgore vrste slepila, onog kad prestanemo da patimo zbog tuđe patnje” (118). Opsednuti svojim ponorima, ne vide ponore drugih, a kada bi to učinili, videli bi da iznad svih ponora postoji isto nebo. Kuća u kojoj se prepliću i guše njihove tragičnosti nije dom, ona je rasulo nečega već usitnjenog. ,,A porodica nije nešto što se može rasparčati. Ili je cela, ili nije ništa.” (108)

Kuća iz koje su proterali ljubav oni koji u njoj žive nije redak motiv kod pisaca pomenutog senzibiliteta. Markes je u svojoj knjizi Sećanje na moje tužne kurve napisao: ,,Budite oprezni, mudrače, u toj kući ubijaju. Odgovorio sam mu: Ako to čine s ljubavlju, ne mari.”

Kotovi junaci, bilo da su ekstrovertni ili introvertni tipovi ličnosti, sami sebe su osudili na tamnovanje. Zato ostrvo, između ostalog, simboliše i zatvor, mentalni koliko i fizički. O tome govori deda Marijano: ,,Ostrvo Luar do Šao je zatvor. Najgori zatvor, bez zidova, bez rešetaka. Samo strah od onoga napolju vezuje nas za tlo.” (59)

Ova simbolika nije prisutna samo u književnosti. Film ,,Zatvoreno ostrvo” (u originalu Shutter Island) Martina Skorsezea prikazuje ostrvo kao zatvor u kome mogu da se osećaju slobodnima samo oni koji se udalje od ostrvske, zatvorske stvarnosti. Zato u romanu Marijano jedini ima privilegiju da zakorači u stvarnost koja je nepoznanica za čoveka, a opet toliko neodvojiva od njega, stvarnost smrti. I u smrti postoji život, ali on drugačije teče. Smrt je pupak, rečenica je kojom započinje Mija Koto pričanje o reci i kući, o porodici, o čovečanstvu. Mi smo od nje privremeno odvojeni, i to se zove život, koji traži da bude ispunjen. ,,Nije dovoljno da naš cilj bude čist i pravedan. Potrebno je da čistota i pravda budu u nama.” (190)

Radnja romana počinje da se zahuktava onda kada Marijano počinje da na neobičnim mestima pronalazi pisma svog deda sa uputstvima šta da radi pre nego deda konačno ode u drugi svet. Iz pisma u pismo, njegova kazivanja su sve šokantnija, da bi mu u poslednjem saopštio konačnu istinu o njegovom poreklu. Priznavanje takve istine znači, pre svega, pročišćenje od greha.

Greh i namera da se očisti od njega su od suštinske važnosti u romanu. U životu, očišćenje od greha i sprečavanje da se taj greh dalje prenese i nasledi, od suštinske su važnosti za potomke.

U Zelenoj kući Marija Vargasa Ljose eksplicitno se govori o razvratu i bludu. Blaži oblik toga sreće se i u Kotovom romanu. Kupanje golih žena u reci je istovremeno slika nekontrolisane slobode i težnje za spiranjem greha. Slika sadrži bahusovsku i arhetipsku snagu, golotinju kao fizičku manifestacija duhovne čežnje. Ženski likovi imaju jak erotski nagon. Grobareva sestra, nema ali divlja devojka, bez ustručavanja dva puta odvodi Marijana da vode ljubav. Marijano zatiče babu Dulsineuzu otkopčanu kraj dedinog odra, u pokušaju da poslednji put vodi ljubav sa njim, a deda mu u pismima otkriva sa kojim je ženama bio intiman. Jedna od tih veza stvorila je nedozvoljenu situaciju, čijem je iskušenju bilo teško odoleti.

Markesovi junaci skloni su teškim grehovima koji se kao prokletstva prenose iz generacije na generaciju. Njima nije stran najveći greh-incest, pa dete sa svinjskim repom koje se rađa iz incestoidne veze oni ne doživljavaju kao sasvim ozbiljnu i strašnu stvar, ni kao Božju kaznu, ni kao upozorenje.

Ali deda Marijano oseća da postoji mrlja zbog koje se njegova duša zaglavila na putu do večnog boravišta. Parapsihološke studije ističu da čovek ima sposobnost da predoseti svoju smrt i potrebu da pre toga analizira svoj život, jer samo čistih misli može da napusti život. Ako toga nema, duša pati na oštroj granici života i smrti. Deda će to potvrditi tu teoriju, ali poslati i poruku da čista misao nije potrebna samo za lako umiranje. Ona je neophodna i za lako življenje.

Mijo_Kote

Da postoji greh sa kojim se treba suočiti i potom se osloboditi, prikazuje epizoda Zatvorena zemlja, u kojoj stric Ultimio želi na silu da sahrani oca, kako bi što pre prodao Njumba Kaju, porodičnu kuću.

To je najsnažnije, najmagičnije i najasocijativnije poglavlje romana.

Kada grobar Kurozero krene da kopa raku za dedu Marijana, primećuje da se nešto neobično dešava sa zemljom na tom mestu. I ne samo na tom mestu. Sva ostrvska zemlja opirala se kopanju. I ne samo ostrvska, već i zemlja u čitavom svetu.

,,Situacija je prerasla u pravu katastrofu globalnih razmera. Nije se tu radilo tek o nemogućnosti da se pokopaju leševi. Poljoprivreda je bila paralisana. Građevinski radovi, kopovi u rudnicima, bageri u lukama, sve se zaustavilo.” (159)

Neprobojno tlo izazvalo je među stanovnicima brojne polemike, a svaka od njih čitaočevu podsvest može odvesti do novih stupnjeva poimanja naše egzistencije.

Grobar Kurozero je mišljenja da se zemlja sveti ljudima što su zagadili njene izvore i njenu utrobu. Zemlja je dosta gutala, više ne može. Sve treba raditi nežno, da se ne bi povredila zemlja. Bukvalno i preneseno tumačenje grobarevih reči može se ujediniti u novo, etičko-ekološko tumačenje simbola.

Umiruća zemlja može biti i domovina, posebno u rečima: ,,Ova zemlja je počela da odumire onda kada smo mi poželeli da budemo drugi, da živimo u drugačijoj stvarnosti, na drugom mestu”. (167)

Za razliku od Kurozera, ostali veruju da je čitavu pometnju napravio mrtvac lično. Njegovo odbijanje da bude sahranjen uticalo je na zemlju da se ne otvori. ,,Naše ostrvo podržava deda Marijana, umirući pored nas, raspadajući se pred našom bespomoćnom tupošću”. Ova tvrdnja je argumentovana, ukoliko shvatimo da je deda Marijano sklopio savez sa prirodom, kao što u Starom zavetu Avram sklapa savez sa Bogom. Priroda je izabrala starog Marijana kao medijuma preko koga će saopštiti čovečanstvu svoju srdžbu, ali i vapajnu molbu da više ne uništava njene zakonitosti, da ne muti reke i ne prlja zemlju. Stari Marijano bira mladog Marijana da bude njegov glasnogovornik, što je potpuno u skladu sa prirodom, jer samo pravi krvni naslednici mogu da održe pravi ritam života, krvotok biološkog i moralnog opstanka.

I ovo dešavanje u romanu može se tumačiti u kontekstu greha. Kada su odlučili da ga nasilno zakopaju, deda Marijano još uvek nije stigao do glavne istine koju je nameravao da ispriča svom unuku. Drugo, sahraniti polumrtvog čoveka je greh, a naročito veliki greh je Ultimijeva halapljivost, beskrupolozna spremnost da materijalni dobitak stavi ispred gubitka oca, da proda kuću, a time i celu porodicu, ideju zajedništva.

Zemlja se probudila i pobunila da kuća, kuća zvana zemlja, ostane u porodici Marijanovih. Kao da je zemlja dala priliku kući da se regeneriše u poslednjem trenutku. Ona svojim jezikom jasno stavlja do znanja da se mora stvoriti praiskonski dom, a on postoji samo ako postoji ljubav. Deda to i kazuje unuku: ,,Ostrvo Luar do Šao je umrlo kad su oni što su njime vladali prestali da ga vole.” (167)

Nedostatak ljubavi na ostrvu prikazan je kroz nedostatak nebeske vode. Istih dana kada je zemlja otvrdnula, kiša je prestala da pada i danima nije padala, čineći tvrdu zemlju još suvljom. Poput Markesa i Ljose, i Koto se ovde poslužio jednom vrstom suptilnog ironičnog kontrasta. Ostrvo, okruženo vodom, boluje od suše.

Deda Marijano pita i odgovara u isti mah: ,,Može li zemlja da se razmekša snagom ljubavi? Samo ako je ljubav kiša koja nam iznutra raskvasi dušu. Ali ti ne treba da lupaš glavu takvim mislima. Jer to je ideja životinjska, sine moj. Samo životinja zna da ne postoje mnoge kiše, drugačije i različite. Kiša je samo jedna. To je uvek ista kiša, koja tek povremeno prestaje. Zemlja, tako zatvorena, nepojmljiva je tajna za tebe, za životinje, za živa bića. Jer takvom događaju uzroka nema, već samo povoda”. (167)

Marijanu postaje jasno: ,,Prokletstvo koje je palo na naše ostrvo moglo je da bude pobeđeno samo zajedničkom snagom”. (181) Snaga jedne zajednice u njenoj je harmoniji, ali ta harmonija je poljuljana nestalnošću svakog pojedinca. Samo neukaljana duša može da stvori harmoniju. ,,Možda si ti taj anđeo”, govori baka Dulsineuza Marijanu. U Dulesineuzi kao da se neprekidno lome dva stanja: stanje nadsvesti, transa u kome ona izgovara rečenice od velike važnosti za razumevanje porodične istorije, i stanje potpunog prekida kontakta sa sobom i svetom oko sebe, kada odaje utisak ludo ravnodušne ili ravnodušno lude osobe. Interesantno je da ona i u takvim stanjima opaža i komentariše globano mrtvilo: ,,Nema ni žive duše u našoj zemlji. Sve je to groblje. Sada postoji samo groblje“. (43)

Ravnodušnost je strašno osećanje, strašnije i od nestajanja. Ravnodušnost prema životu reflektuje se na ravnodušnost prema smrti. Kurozero se seća i da je sa smrću nekada sve bilo drugačije, da su oči onih koji su dolazili na sahrane bile ispunjene tugom, strahom ili nemoći. ,,Sada, međutim, u ova smutna vremena, čak se i to strahopoštovanje izgubilo.” (136)

Sve je jasnije da Marijana nije samo dedina smrt dozvala na ostrvo. Smrt celog mesta pozvala ga je da se vrati i postane most između zemlje i neba, između reke i kiše.

Kiša, kao i suze, čisti kosmičku prljavštinu, i zato će ona početi da pada kada najveća tajna kuće Marijanovih bude saopštena. Tog trenutka veliki kamen pada sa dedine duše i ona odlazi, a nebo prima poruku da se sada greh može sprati. Kiša ispira dedino telo, dokaz njegovog ovozemaljskog života, pomaže dedinoj duši da dođe na drugu obalu postojanja, hrani zemlju koja će natopljena dati nove oblike života iz nje.

Ako je zemlja plodnost, ,,utroba u kojoj se sve začinje i rađa”, ništa što se stavi u nju ne može biti mrtvo. Zato je sahranjivanje u stvari rođenje u drugoj dimenziji. Deda zna za to, zato je njegova želja da ga sahrane u delu dana kada se tama i svetlost na kratko sreću i rastaju: ,,Iskoristimo zoru, to je pravi trenutak za rađanje”. (203)

Voda u većini svetskih religija i filozofija zauzima centralno mesto kao element koji predstavlja jednu od osnovnih materija univerzuma. U literaturi je podjednako česta, a najbolji primer za važnost vode u književnom delu jeste Foknerova Dok ležah umirući. Seneka je izjavio da je dobro položiti žrtvu tamo gde ima vode. Deda je sahranjen u zemlji pored vode, poput žrtava koje se spuštaju na oltar u ime i čast onih koji ostaju da žive i koji ponovo treba da se spoje.

I žena za koju je Marijano celog života verovao da mu je bila majka, utopila se u reci. Bila je to njena svesna namera i podsvesna žrtva. Njeno telo nisu uspeli da nađu, kao da je i ono postalo voda, a ona se preobrazila u tok koji ništa neće i ništa ne sme zaustaviti.

Reka je simbol dvojakog toka: toka vremena i toka govora. Dedino vreme je prošlo, dedin govor je prestao, ali ostao je mladi Marijano koji će nastaviti vreme i nastaviti govor. ,,Ti si voda što me produžava, talas što se za talasom stvara u matici života” (202), govori deda unuku Marijanu. Odnosno, to su reči koje pravi otac upućuje pravom sinu. To je prava istina, tajena i bolna, ali oslobađajuća i olakšavajuća kada izađe iz starčeve duše. Marijana nije zbunila ni uplašila ovakva istina. Prihvatio ju je mirno, ne želeći da one koji ne znaju za tu istinu povredi. Bila mu je dovoljna ta nadrealna komunikacija koju je uspostavio sa ocem da bi osetio spokoj, iskonska veza Oca i Sina.

Sin je mitološko Sunce, zbog njega se zemlja hrani, zbog njega se i kiše stvaraju. Vezi oca i sina u Kotovom romanu prisustvovao je Bog, ali to nije Bog kome je bila potrebna prisutnost, umoran i sumnjičav Bog iz religioznih učenja. Taj Bog je siguran u savršenstvo svog dela, udaljen od njega, slobodan koliko i oni koje je stvorio.

Zbog toga što je njegovo srce slutilo istinu, mladog Marijana nije iznanadilo kada je primetio da su dedina, odnosno, očeva pisma bila ispisana njegovim rukopisom, a ni kada je video kako njegova ruka ispisuje ta pisma bez kontrole njegovog racionalnog. On time zaokružuje misao iz prvog poglavlja: ,,Jedan beskonačni glas slivao se u moje uši: ne nastavljam ja samo život pokojnika. Ja sam bio njegov život”. (21)

Otac mu se zahvaljuje: ,,Tvoja ruka i tvoj rukopis podarili su mi glas. Bio je to glas zemlje, govor reke”. (203)

To je ,,reka koja se rađa u nama, teče kroz kuću i ne uliva se u more, već u zemlju”. (218) Mija Koto veruje da je ta reka život u svojoj suštinskoj i najvišoj vrednosti.

Mladi Marijano naučio je da nije važna kuća u kojoj živimo. ,,Važno je gde kuća živi u nama.” (220) Iz tog razloga može bezbrižno da ode sa ostrva i da mu se vrati ponovo, kad to poželi.

Saznanje gde je poslednje boravište svakog čoveka, koje je dobio kada ga je raspomamljena grobareva sestra bacila u raku da bi tu, pod zemljom, na zemlji, vodili čin praljubavi, ljubavi koja nema vreme, ne čini ga uznemirenim u vezi s pitanjima života. Pogled na nebo iz pravougaonaste grobnice, dok na njemu oseća vrelinu Njembetinog tela, potvrđuje mu da nema ništa lepše od ljubavi, ,,nema ničeg toplijeg od usana”.

A otrgnuto parče neba, rupa u indigoplavim visinama, tamnica je kroz koju diše kuća zvana zemlja, dok na ivici obzorja spokojno spavaju večno probuđeni, oni koji su stariji od reke i iskona.

Related posts:

1 Comments For This Post

  1. Mirko Says:

    Izuzetno vredan i nadahnuto napisan prikaz novog Markesa svetske književnosti… Veoma informativno.

Ostavi komentar