Kijevske veštice

Posted on 06 November 2013 by heroji

Dejan Ajdačić

Kijevske veštice

Київ і слов’янські літератури. Збірник // Упорядник Деян Айдачич, Київ: Tempora, Beograd: SlovoSlavia, 2013. – с. 197-204
ISBN 978-617-569-155-7

 

Na svetim i prokletim mestima se pokolenjima ponavljaju blagodatni ili razorni postupci ljudi i onostranih nadljudskih sila koje njima gospodare. Ta verovanja o sudbinskoj predodređenosti mesta za dobro ili zlo fantazmatski se povezuje sa realnom gradskom topografijom i vladajućim religioznim predstavama, učvršćujući gradska predanja o čudesima blagodati i pustošenja.

U narodnim verovanjima Slovena se prepliću ostaci paganskih predstava sa elementima narodnog hrišćanstva, što je uticalo i na osobeno poimanje prostora na kojima se javljaju nečiste sile – to su mesta lišena oznaka ljudskog sveta – tamo raste nečisto i neplodno drveće, bodljikavi i smrdljivi grmovi, tamo je krš bez rastinja ili močvara, to su prostori u kojima žive nakazna stvorenja, u kome se ne čuje ljudski glas, u njima se može osetiti smrad iz pakla. U verovanjima Slovena brdo bez rastinja predstavlja izrazit primer neljudskog prostora. Po zapisima folklorista i etnografa, dijalektologa i onomastičara – naziv Lisa gora je veoma raširen toponim, posebno kod Istočnih Slovena i sreće se u naseljima i van njih. Kao gora bez rastinja ona predstavlja deo anti-sveta u svetu bliskom svetu ljudi, na kome se okupljaju nečiste sile.

Razne nečiste sile vladaju sposobnošću letenja, u svom vidu ili pretvorena u ptice ili insekte [Ajdačić]. Po narodnim verovanjima Slovena veštice se sakupljaju na raskrsnicama, drveću, brdima, najčešće noću, a posebno su aktivne u jovanjsku noć (noć Ivana Kupale) [Виноградова; Толстая: 298, 300–301]. Glas da su u nekim mestima veštice posebno moćne širio se daleko. Tako su u Ukrajini bile poznate veštice iz Konotopa, Kijeva i Berdičeva. Hrišćanski misionari su i u Kijevu potiskujući pagansku veru starih Slovena svetilišta mnogobožaca pretvarali u crkve ili su mesta i ljude koji su se dalje tamo sakupljali osuđivali kao sastajališta nečistih sila. Tako su i predstave o vešticama koje vladaju magijom, hrišćanski propovednici približavali nečistim silama. Postojanje Lise gore na jugu Kijeva, na brdovitoj desnoj obali Dnjepra, južnije od Vidubiča, na desnoj obali rečice Libid, malo pre njenog ušća u Dnjepar, kao i nekoliko manjih golih uzvišenja u gradu, verovatno, svedoči o njihovom kultnom statusu u paganska vremena i mračnoj slavi koju su joj pripisali hrišćanski sveštenici.

Folklorni zapis o vešticama Mikole Markeviča iz spisa o običajima u Malorusiji mogao je biti poznat piscima romantizma: „Njihovi glavni skupovi bivaju u Kijevu, na Lisoj gori, na jovanjsku noć: one iz cele Malorusije doleću tu kroz odžak peći (komin)” [Українці: 116]. Veštice koje nazivaju kijevskim, i mesta mesta njihovih skupova navode na pomisao i da tekstovi o njima izrazito obeležavaju delove grada Kijeva, ali je najčešće grad tek markiran. Nema širih opisa koji bi povezavali junake i grad, on nije pozornica zbivanja, ali se veštice nazivaju kijevskim, sa uverenjem da se upravu tu sakupljaju najmoćnije veštice.

Budući da veštice u nekim zapisima i književnim tekstovima dolaze upravo na kijevsku Lisu goru, a negde se njihovo sabirno mesto ne lokalizuje ili se pak povezuje sa drugim naseljima, pitanje je – ima li smisla baviti se fantazmatskim predstavama o različito lokalizovanim sabiralištima veštica. Pored toga nije isključeno da je broj folklornih zapisa u kojima veštice lete na sabat upravo u Kijev porastao i pod uticajem pisanih izvora i pučke kulture 19. veka. Na primer, u folklornim zapisima Petra Ivanova iz Kupjanska krajem 19. veka, kijevska Lisa gora se više puta pominje kao cilj leta veštica [Українці: 442–444, 448–449]. Umnožavanje takvih zapisa moglo je dodatno podstaći i nove pojave motiva leta veštica i u književnim tekstovima. Pokušaj da se dođe do odgovora na pitanje o različito lokalizovanoj Lisoj gori biće postavljen tako da sama književna dela ukažu kada je veza Kijeva sa vešticama jaka, kada Kijev dobija samo ukrasnu funkciju, a kada se postupci veštica vezuju za druge prostore.

Književnost kao fantazmatska tvorevina može da spoji realno i izmišljeno, pa se i čudesna bića poput veštica u njoj mogu pojaviti na stvarnim mestima u stvarno postojećem gradu, kao što je Lisa gora u Kijevu. Kada se veštice u izmišljenom svetu književnog teksta povezuju sa gradom, u fikcionalne predstave teksta unosi se nešto lokalno i osobeno što više nije samo ambijent čudesne radnje, već i odlika upravo tog grada koji je drukčiji od drugih naselja i po uverenju autora pripovednog teksta primamljiviji nečistim silama. Lisa gora u Kijevu je mogla biti osuđena kao sabiralište veštica u crkvenim krugovima, ali Kijev je kao stara prestonica, mogao doprineti razvitku fantazmi da tamo gde u izobilju ima dobra, mora biti i jakog zla. Kijev se diči svetinjama Svetom Sofijom, Lavrom, moštima i crkvama, pa bi, u duhu takve logike, svetlim duhovnim tačkama mogla da odgovaraju i mesta tamnih sila.

Sabat ili šabaš kao saborište demona potiče iz zapadnih inkvizicijskih i antisemitskih krugova, ali su se predstave o skupovima veštica širile u narodu i dobile svoje pučke forme. Kod slovenskih naroda koji su ispovedali katoličanstvo postoje narodna verovanja i malobrojni folklorni zapisi o sabatu. Na istoku sabat se u folkloru ređe javlja – i tada najčešće pod uticajem sa zapada. Kod katolika su progoni veštica bili sistematičniji i suroviji, a jedno od nezaobilaznih pitanja u crkvenosudskim isleđivanjima bilo je da li je optužena žena letela na sabat.

Predubeđenja knjiškog i pučkog porekla kružila su, stvarajući i mogućnost da žena okrivljena da se bavi veštičjim poslovima, pod pritiskom da prizna svoje nečasne postupke počinje da prepričava tuđe priče kao svoje lične doživljaje. U knjizi Katarine Disa o sudskim procesima vešticama na teritoriji Ukrajine, navedeno je suđenje (1730) u kome je sused optužio ženu svog suseda da je učestovovala na sastancima veštica. Optužena Oriška je posle uobičajenih grehova krađe mleka i izazivanja nepogoda počela da izmišlja i kako je dva puta letela na „konju” sa drugim vešticama. Autorka ističe da takvih opisa nema u sudskim procesima čije je materijale čitala, ali da se oni sreću u zapisima etnografa 19. veka [Disa: 243, 245–246].

Kijevske veštice su se u književnim tekstovima ukrajinskih i ruskih romantičara mogle pojaviti u vreme interesovanja za zapise narodnih verovanja i pod uticajem zapadnoevropskog gotskog romantizma. Jezoviti motivi stranih autora su spajani sa motivima izvornog slovenskog folklora, pri čemu se tuđa književna i svoja narodna mitologija podvrgavaju autorskoj fantaziji. Na slovenske književnosti mogla su izvršiti uticaj i popularna romantičarska dela sa motivom sabata, kao Geteov Faust, balade nemačkih i engleskih predromantičara, Hofmanova fantastika, priče Ludviga Tika o skupovima vešticaj, poput Sabat veštica Hronika iz 1459, inspirisana 12. glavom Barantove Histoire des Ducs de Bourgogne.

U priči Grigorija Kvitke Osnovjanenka Veštica, majka obučava ćerku protiv njene volje veštičjim veštinama, pa je, saopštava pripovedač, tako dovodi i na sabiralište „leti na Lisu goru, pokraj Kijeva”.

Rusalki

Lisa gora se pojavljuje u dve priče predstavnika ranog ruskog romantizma Oresta Somova koji je svoje priče potpisivao kao Porfirije Bajski. Ovaj Gogoljev preteča u Priči o blagu pripoveda o strahu kaplara da je njegova domaćica veštica, koja će mu noću ispiti krv i namazavši se mašću odleteti na sabat. Vreme zbivanja priče Kijevske veštice (Киевские ведьмы) Somov određuje pobedom hetmana Tarasa Trjasile nad Poljacima (1628) i izgonom Poljaka i Židova izdajnika iz mnogih maloruskih mesta.

Somov u priči Kijevske veštice govori o prodavačicama na pijaci kao vešticama, ali izdvaja Lancjužihu i njenu lepu ćerku Katrusju. Ćerka se srećno udala za mladog odvažnog kozaka Kijevskog puka. Nesretni Kozak Fedor Bliskavka primećuje da njegova žena krajem svakog meseca postaje odsutna, bledi, te slučajno otkrije da se maže nekom mašću i odleće kroz dimnjak. Sledećeg meseca on odluči da je prati, pa se i sam namaže čarobnom mašću. Somov detaljno opisuje promene u izgledu i doživljaju kozaka dok izvodi crni obred, ali posle spomena glasa iz kazana i trljanja masti nema leta: „Kada se probudio, video je sebe pod otvorenim nebom, na Lisoj gori, iza Kijeva.” Vrh Lise gore je opisan kao glatko mesto, crno kao ugalj, i golo, kao glava starog dede bez kose. Pisac opisuje plesove na Lisoj gori koje prate krik i topot, „zvižduci adskih pištaljki i svirala, pevanje i đavola i veštica”. Na sabatu ova „strašna poganija” se od duše veseli s bezumnim divljim smehom. Kozaka prožima naizmenično strah i smeh. Tamo se nalazi i crni medved sa dvostrukom majmunskom njuškom, kozjim rogovima, zmijskim repom, ježevim bodljama po celom telu, s rukama kostura i mačjim šapama na palcima.Оseti tuđu dušu, ali veštica spase svog kozaka. Kada se nesretnik sa njom vrati kući, ona mu otkrije kletvu svoje majke da mora da ubije onoga ko od bliskih vidi njihov skup i isisa mu krv u poljupcu u kome se prepliću demonski erotizam i strast. Ona se pokaje i njihova kuća izgori, a majka pobegne i luta kao vučica.

Pod uticajem priče Somova, Aleksandar Puškin je napisao pesmu Husar u kome su ozbiljne strahote prožete podsmehom. Glavni junak je husar koji u prvoj strofi već najavljuje da ga je vražji duh doveo u prokleti stan. Potom se junak priseća svog dolaska u Kijev i dom Marusinke. Mladić je zavoleo, ali ona noću negde nestaje. Rešen da ispita u čemu je stvar, on se skriva i gleda kako Marusinka pali sveću, uzima teglu sa police, seda na metlu i potpuno se razodeva. Smešno isprobavanje moći junak ispituje mažući stvari koje takođe odleću kroz dimnjak. Na kraju i sam ne odoleva i odleće na goru. Ona se ne naziva imenom, ali je jasno da se radnja odigrava u Kijevu.

Гляжу: гора. На той горе
Кипят котлы; поют, играют,
Свистят и в мерзостной игре
Жида с лягушкою венчают.

Ukrajinski romantičar Oleksa Storoženko u priči Zaljubljeni đavo živopisno prikazuje putovanje od Harkova na kome pripovedač na odmorištu sreće starog, već slepog kozaka koji pripoveda priču svoga dede o tome kako je veštica svoju ćerku Odarku učinila takođe vešticom. Devojka se osvestila tek kada je bila „na Lisoj gori, kraj Kijeva. Ništa vam nemam reći, šta se tamo činilo, vi ste i sami, možda, ne jednom tamo bivali, tako znate”. Kao uzgred se određuje da se radnja odvija „kraj Kijeva”, čime kazivač dodatno precizira mesto na koje je odlazila Odarkina majka. Lisa gora se potom pominje još jednom, kao mesto sa koga se ona dugo nije vratila, pretpostavlja Odarka zato što su je đavoli tamo ubili.

Gogoljeva pripovetka Vij završava razgovorom dvoje poznanika Home koga je ubio u crkvi vij, poslednje noći kada je sedeo kraj pokojne lepotice i veštice. Mladi filozof Grigorije Gorobec (vrabac) ispija sa poznanikom iz studentskih dana zvonarom Haljavom za pokoj Homine duše i kaže:

– A ja znam zašto je on propao, zato što se uplašio. A da se nije bojao, ništa veštica ne bi mogla da mu učini. Treba samo, prekrstivši se, pljunuti na njen rep, i ništa neće biti. Ja sve to znam. Jer kod nas, u Kijevu, sve žene na pijaci, – sve su veštice.

Sveznajućim ton filozof tvrdi da bi on na Hominom mestu mogao sebe da zaštiti, jer on zna kako se valja zaštititi od veštice. Ali u kontekstu ovog razmatranja zanimljivo je njegovo iskustvo zasnovano upravo na kijevskim vešticama. Filozof iznosi uopštavanje da su veštice sve žene na kijevskim pijacama. Ovakav sud, naravno prati prikrivena ironija, koju je pisac upleo u takav sud „filozofa”.

Književna tradicija nazivanja kijevskih veštica javlja se i u priči Kijevski prosci Ivana Nečuja-Levickog. Tu mladi Luka Litostanski, rodom iz Kanjeva, dobija neobičan poziv za nedeljni večernji čaj i odlazi u kijevski dom u kome nikoga ne poznaje. Luki u društvu brbljivih i nepoznatih gospođa postaje dosadno, pa on razmišlja da krene „Ja sam to dospeo prosto na Lisu goru do kijevskih veštica” i razmišlja da ode u Carski vrt da se nasluša muzike i nagleda lepuškastih gospođica. Pisac je smerao da u doživljaju mladog čoveka humorno poveže sabiralište nečistih sila sa skupom dama u kijevskom salonu.

Lisa gora bez geografskog određenja se pojavljuje u rečima veštice u istorijskom romanu u stihovima Line Kostenko Berestečko o bitci iz epohe Bogdana Hmeljnickog. Veštica koja je nekoliko puta proročki savetovala šta valja učiniti se vratila posle nekoliko dana odsutnosti i na pitanje da li je bila u Pavoloči, ona odgovara da je letela na metli na Lisu Goru („На Лису Гору на мітлі літала”).

Pesnikinja Lina Kostenko se u romanu Zapisi ukrajinskog ludaka (Записки українського самашедшого) prebacuje u savremeno doba i politički milje nečasnih moćnika:

Međutim, kod nas je uvek politički Helouin. Državom vladaju prividi prošlosti. Probljeskuje crvena svitka, grokću neke njuške. Zveckaju kosti, leti odrubljena glava. Ljuljaju se u kazanima, na borovima, na ručicama frižidera. Naleću rejderi u crnim maskama, kao đavoli iz podzemlja. Gavrani korupcije iskljucavaju Ukrajinu. Očima migaju sa tribuna tikvene glave. Pikiraju pod arkama slepi miševi, kikimore lete na metlama. Lisa Gora nije potrebna, mi imamo sabat u Parlamentu. Senke prošlosti grabe za noge budućnosti. Neki đavolski iluzion. Perevertnji, vampiri i vukodlaci. Kao što je nekada rekao Opanas Zalivaha, ruski besovi su se spleli sa maloruskom đavolštinom i vekovima čine kovitlac.

Najobimniji prilog obnovi predstava o kijevskim vešticama učinila je serijom romana Lada Luzina u kojima su ovim bićima dodate i anđeoske crte, a njihovi postupci smešteni u urbanu sredinu savremenog Kijeva. Tri glavne junakinje Maša, Daša i Katja stiču silu kada ih sticaj okolnosti primora da prisustvuju smrti Kiline u centru starokijevske magije u strmoj Andrejevskoj ulici. Remitologizacija kijevskih veštica izvedena je uz oslanjanje na etnografske zapise, ali i književne aluzije kojim se posebno ističe kijevski ambijent odvijanja radnje. Poigravajući se moćima i svojstvima savremenih veštica, autorka ih predstavlja kao smele, ali i opasne savremene žene koje stiču moć osloncem na nadljudske sile. Karta Kijeva se obogaćuje brojnim mestima koja autorka povezuje sa tajnovitim moćima, pri čemu ona upućuje i na etnografske i istorijske izvore. Tako Kijev postaje još čudesniji. Larisa Fialkova, u tekstu Principi stvaranja fantastičkog lika u seriji romana Lade Luzine ’Kijevske veštice’ ukazala је na „sižejnu orijentisanost fantastike Luzine na kijevski tekst ruske i ukrajinske kulture” [Fialkova: 212], kao i i na proširenje čudesne topografije Kijeva:

Kijevica – toponim, drugo ime za Starokijevsku goru, pretovrena je kod Luzine u novi fantastički lik, ili tačnije u fantastički status, koji se nasleđuje ili koji Grad dodeljuje ovoj ili onoj ženi po sopstvenom izboru zanemarujući zakonske naslednice [Fialkova: 214]

U romanu Lade Luzine reč „Kijevica” označava vešticu, ali vešticu novog tipa, koja nije u svemu zla, niti u svemu dobra, ali je bliska savremenom dobu.

Lisa gora van Kijeva. Na ogromnim prostorima slovenskog Istoka ima mnogo Lisih gora i drugih mesta na kojima se pojavljuju veštice. U književnosti 19. veka, poznata je priča Konotopska veštica Grigorija Kvitke Osnovjanenka u kojoj Kijev nema nikakvu ulogu.

Lisa gora, kao univerzalni i široko raširen toponim i javlja se u književnim delima u kojima se nalazi u drugim krajevima slovenskog sveta – kod poljskog pisca druge polovine 19. veka Valerija Lozinskog u romanu Crni Matvej u Beskidima, u drami Kirila Topolje Čari u ukrajinskom selu blizu Dnjepra. Demonski hronotopi u književnosti 19. veka ponekad se ne vezuju za određenu geografsku lokaciju, kao na primer u Deljvigovoj pesmi Noć 24. juna. Odsustvo lokalizacije može biti i deo razgovora o opštepoznatnim narodnim verovanjima. Ukrajinski realista Ivan Nečuj-Levicki u priči Oblaci (Hmari) prikazuje prepirku na selu o starom i novom, seoskom i gradskom, u kojoj mladi Radjuk, protivnik sujeverja i pristalica naučnog viđenja, sumnja da još neko voli vračare i veštice, pa svoju uverenost formuliše u vidu pitanja na koje očekuje negativan odgovor:

Ko će voleti veštice, čaralice s njihovim besmislenim lekovima, s njihovim izlivanjem na lopati, na pragu, s njihovim čarima, polivanjima? Ko će voleti Lisu goru sa repatim vešticama i svakakve seoske besmislice? Kome je sve to potrebno?

Najpoznatiji veštičji let u slovenskim književnostima 20. veka, let Margarite u Majstoru i Margariti (Master i Margarita) Bulgakova nije vezan za Kijev već za Vorobjevu goru kraj Moskve.

Iako se radnja romana braće Strugackih Ponedeljak počinje u subotu. Bajka za naučne saradnike mlađeg uzrasta (Понедельник начинается в субботу. Сказка для научных сотрудников младшего возраста) odigrava u Naučno Istraživačkom Institutu Čarobnjaštva i Volšebstva gradiću Solovec na ruskom severu, autori su sa humorom posejali aluzije na Kijev i gogoljevske motive – delo počinje motom iz Gogolja. Molba stare Naine Kijevne, koja po velikom nevremenu od glavnog junaka traži da je odveze na Lisu Goru (gl. 5), po patronimu „Kijevna”, nedvosmisleno se vezuje na veru o moći kijevskih veštica. Ono se vezuje i za junakinju Puškinove poeme Ruslan i Ljudmila. Pri sledećem pomenu ove „veštice” autori dodaju i njeno tobožnje prezime, koje čitaoca upućuje na višeglavog i vatrenog Zmaja Goriniča iz istočnoslovenskih bajki i bilina, koji je oteo i kijevsku princezu. Naina Kijevna Gorinič učestvuje nanoćnim bdenjima na respublikanskoj Lisoj Gori sa Ha Em Vijem, Homom Brutom i drugim huliganima (ist. 2, gl 1). Približavanje pagansko-demonskih i tada savremenih sovjetskih realija sreće se i u pomenu da na je Lisoj gori bio „tradicionalni prolećni slet” na kome su se bezobrazno ponašali Vij i Homa Brut, koji su zbog huliganstva dospeli u miliciju. Po scenariju braće Strugackih snimljen je i film Čarodei u kome se javlja i pesma o veštici i njenom letu.

U povesti za decu ukrajinskog pisca Volodimira Rutkivskog Gosti na metli (Гості на мітлі), Lisa gora kao mesto skupljanja nečistih sila nije lokalizovana. Valjalo bi proveriti da li se demonska bića u prozi Valerija Ševčuka, Galine Pagutjak, Jurija Viničuka i drugih pisaca sklonih onostranim silama možda sakupljaju na Lisoj gori.

 

Literatura

  • Ajdačić D. Letenje demona u slovenskom folkloru i književnosti 19. veka // Studia mithologica Slavica, Ljubljana-Pisa, 2, 1999. – s. 307–317.
  • Виноградова Л. Народная демонология и мифо-ритуальная традиция славян, Москва. 2000.
  • Виноградова Л.; Толстая С. Ведьма // Славянские древности. Этнолингвистический словарь под редакцией Н. И. Толстого, Москва. – Т. 1, 1995. – с. 297–301.
  • Гнатюк В. Знадоби до української демонології // Етнографічний збірник. – Т. 33–34. – 1912. – с. 34–280.
  • Гнатюк В. Купанє й паленє відьм у Галичині // Матеріали до україно-руської етнології. – Львів, 1912. – Т. 15. – с. 178–201.
  • Диса К. Історія з відьмами. Суди про чари в українських воєводствах Речі Посполітої XVII–XVIII століття, Київ, 2008.
  • Иванов П. В. Народные рассказы о ведьмах и упырях (материалы для характеристики миросозерцания крестьянского населения Купянского уезда) // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1893. – Т. 3. – с. 156–228.
  • Милорадович В. П. Українська відьма: Нариси з укр. демонології, Київ, 1993. – 71 с.
  • Оглоблин Н. Очерки из быта Украины конца XVIII ст.: Сожжение ведьмы // Киевская старина. – 1887. – № 5. – с. 92–154.
  • Сумцов Н. Ф. Колдуны, ведьмы и упыри // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1891. – Т. 3. – с. 229–278.
  • Толстая С. М. Между двумя мирами: магические способы распознания ведьмы // Миф и культура: человек – не человек: Тез. конференции, Москва, 1994. – с. 9–13.
  • Українці: народні вірування, повіря, демонологія, Київ, 1992.
  • Фиалкова Лариса. Принципы создания фантастического образа в романном сериале Лады Лузиной „Киевские ведьмы” // Слов’янська фантастика. Збірник наукових праць, Київ. – с. 210–220.

Related posts:

6 Comments For This Post

  1. Stalker Says:

    A, bravo! Na “Kulturnom heroju” su uvek saradnici bili suvo zlato, ali sa ovim ste me kupili skroz-naskroz. Dejan Ajdačić, naš kijevski profesor i svojevrsni naslednik slavnog Atanasija Stojkovića, po mnogima je u ovom trenutku naš najveći slavista (upućujem sve zainteresovane na njegovu fenomenalnu noviju knjigu “Erotoslavija”). Ovaj briljantan tekst to samo potvrđuje. Dubok naklon! I za njega i za ovaj neverovatni sajt koji ne prestaje da me iznenađuje na najlepši mogući način!

  2. Bajkoviti sa Voždovca Says:

    Sjajno je kad je tekst ilustrovan brojnim konkretnim primerima, kao u ovom slučaju. Vidi se, zaista, raskošno znanje autora, koji ubedljivo svedoči o ovoj izuzetno atraktivnoj temi. Verujem da je na pravom tragu, jer su veštice u slovenskoj mitološkoj svesti imale veoma značajnu ulogu. Bilo bi zanimljivo kada bi se profesor Ajdačić malo pozabavio i vešticama u srpskom kontekstu – verujem da bi došao do zanimljivih otkrića. Naš lažni tradicionalno-crkveni moral je ovo mitsko nasleđe potiskivao, a zapravo verovatno postoji čitava jedna srpska “knjiga mrtvih”, baš kao što je slučaj sa kineskim, egipatskim ili jevrejskim narodom. Sve pohvale!

  3. Kapetan Ahab Says:

    Poverljivi izvori su mi poput ptičice sa grane šapnuli da i na ovom prokletom brodu imam konkurenciju. Da ne poverujete, dragi čitaoci, poštovani ekranisti, ali jedan od mornara sa “Pikvuda” takođe piše komentare na ovom sajtu. Sada krećem u trku, da pored svojih redovnih obaveza kao kapetan broda koji plovi neprestano, pišem o onome što ovde čitam…
    Srbin koji već izvesno vreme živi i radi u Ukrajini napisao je još jedan zapanjujući tekst, ali bukvalno zapanjujući.
    Lisa Gora, Kijev? Zar je moguće da nekadašnja prestonica carske Rusije krije, i posle proteklih milenijuma, još neku tajnu koju nije bila poznata, sve do sada? O tome se pitam dok se “Pikvud” približava severnim morima Skandinavije i Germanije…
    Veštice? Ko bi u dobu ekranokratije (izraz pozajmljen od prijatelja slikara) pisao o ovim mitskim bićima?
    One kojim su nas plašili dok smo bili deca, u tekstu gospodina Adjacica dobijaju sasvim novu dimenziju. To više nisu “zle babe” kojima obiluju opisi evropocenričnih intelektualaca, već otelotvorene predstave iz mitološke svesti naših, praprapredaka…
    Jedan od mojih dobrih prijatelja iz Srbije je u kontaktima sa gospodinom Ajdacicem, moraću da ga zamolim za elektronsku adresu ovog mitografa, mitotvorca, mitopoete…

  4. Nebojša Says:

    Sjajan tekst, zaista! Manje je poznato da je profesor Ajdačić i suosnivač “Projekta Rastko” (vidim da je i drugi suosnivač redovni saradnik “Kulturnog heroja”, zaista jedinstvenog sajta na našem digitalnom nebu), a valja ovde ukazati i na još neke bitne radove profesora Ajdačića kao što su “Futuroslavija”, “Slavistička istraživanja”, “Antiutopije u slovenskim književnostima” itd.

  5. Plank Says:

    Iako dolazim iz prirodnih nauka, sajtovi kao što je ovaj me istinski oduševljavaju, a naročito kada se na njemu može iščitati znalački tekst, kakav je onaj ispod kog ostavljam ovaj komentar. Trebalo bi svako od nas, bez obzira na struku, da ima osnovna znanja iz oblasti humanistike, a sajtovi poput ovog su najbolji način da se humanističko znanje približi svima. Želeo bih ovde, uz zahvalnost tvorcima ovog sajta što tako nešto postoji na našem jeziku, da podsetim na Ajnštajnove čuvene reči o tome kako će XXI vek ili biti vek humanističkih nauka, ili ga neće ni biti. Srdačan pozdrav od jednog prirodnjaka!

  6. Ilija Says:

    Nije li Lisa Gora kraj Kijeva, ukrajinska verzija naše Fruške gore, na kojoj je Koder “drugovao” sa vilama i predlagao rekonstrukciju čitave zvanične teologije? Poznavati ovoliko Slovene, kao što je to slučaj sa autorom teksta, znači istovremeno poznavati znatno i prirodu samu, jer Sloveni više od drugih naroda, behu deca prirode…

Ostavi komentar