Leonid Šejka, 1965.

Posted on 19 July 2013 by heroji

Aleksa Čelebonović

 

Može izgledati paradoksalno da su slike Leonida Šejke bile uvek predmet polemike u beogradskoj umetničkoj sredini. Mada blisko vezane za opšte priznate, pa čak i konvencionalne principe prikazivanja treće dimenzije i „trompe l’oeil-a”, one su izazivale otpor i revolt jednog dela profesionalnih krugova. Tome je svakako doprinela činjenica da su se u njima nalazili, i još uvek iznova nastaju, drugi elementi koji dokazuju privrženost oveštalim shvatanjima scenske perspektive. Logikom bi se dalo zaključiti da su te teme, motivi, fabule – kad već nisu forme – šokirali savremenike, ali se u praksi, već pri prvom kontaktu sa Šejkinim delima, mora priznati da su im teme sasvim pristupačne i bezopasne, tako da verovatno nisu mogle predstavljati povod za sukobe sa gledaocima. Ono što se vidi su: odaje pune starih predmeta, kristali koji prelamaju svetlost i pokoja usamljena figura u čudnoj istorijskoj odeći; zatim gotski lukovi i arkade iza kojih se u daljinu pruža brežuljkasti predeo. Sve su to, u stvari, plemeniti rekviziti koji aludiraju na prošlost, na kontinuitet istorije, na trajnost i na večnost, predmeti koji ukazuju na platonovski značaj ljudskih razmera i merila, i ne mogu delovati uznemirujuće, buntovno i rušilački, kako bi to često hteli savremeno slikarstvo i intelektualna moda.

Utisku spokojstva i mira, kako u likovnom pogledu, tako i pri posrednom saopštavanju ideja, doprinosi često difuzna svetlost kojom Šejka obavlja svoje motive, tako da se njegovi detaljni opisi materijalnih predmeta pretvaraju u duhovno o s e ć a n j e  o z a r e n o s t i, uzvišene vedrine i optimizma. Ovo važi za naročito za nekoliko slika koje smatramo veoma značajnim za razvitak njegovog slikarstva, kao što su: Odaja svetlozarnosti, Mala terasa, Kvadratna soba, Hronometrija Tlona. U drugom je takvo raspoloženje manje došlo do vizuelnog izražaja, a više je implicitno uključeno u smisao anglomerisanih predmeta, ili skriveno u detalju. U tim slučajevima se Šejka mislilac ističe više kao maštar, kod koga preovlađuje intuicija.

Svetkovina kameleona

Za otkrivanje smisla Šejkinih dela moglo bi se prići sastavljanju glosara u kome bi pojedini predmeti, kao simboli, dobili svoje eksplicitno tumačenje. U objašnjenjima toga spiska trebalo bi ostavljati i otvorene mogućnosti za više rešenja, s obzirom da slikar pronalazi uvek nove odnose među svojim rekvizitima, onako kako teče njegova misao. Osnove njenog kretanja izneo je u svom „Traktatu”, u kome vrlo lucidno analizira ulogu predmeta u slikarstvu, nalazeći nerazlučive veze između krajnjih nefigurativnih pokušaja i najdoslednijeg trodimenzionalnog iluzionizma. Po njemu, umetnik ne može pobeći izvan predmetnosti. On može samo da bira put između njenog izdvajanja i detaljisanja kao što je učinjeno u današnjem apstraktnom slikarstvu, pa i u neorealističkom uključivanju predmeta u „asamblaže”, ili nasuprot tome, put sintetičkog obuhvatanja stvarnosti, njenog spajanja sa saznanjem, onako kao što su se nekada izražavali majstori renesanse i baroka. Za Šejku je ovo drugo rešenje ne samo primamljivije, nego i jedino moguće naspram viših čovečanskih ambicija.

U tim iluzionističkim okvirima, istovremeno podstaknut i sputan realnim svetom, Šejka sastavlja inventar svoje mašte u kome predmetnost više ne odražava sebe nego jednu drugu stvarnost. Slično onom društvu koje, u priči argentinskog književnika Borhesa, sastavlja detaljnu enciklopediju jednog nepostojećeg sveta, tako i Šejka unosi silan rad i preciznost u opisivanju simboličnog odraza svojih snova i verovanja. Moglo bi se raspravljati o tome šta kod njega znači komad cevi ili kružnog pleha koji se odvaja od pozadine; šta staklena kocka koja prelama svetlost; šta retorte, kutije, dragulji, hostija, a šta živa bića kao prerušeni čovek ili paun, ali će se uvek naći različita rešenja. Verovatno je da u toj relativnosti i leži uzrok otpora na koji je on naišao. Njegovo slikarstvo stvarno ne pruža svoju celovitu sliku niti kada se posmatra samo sa tačke gledišta forme, niti kao određeno tumačenje predmeta. Smisao Šejkinih slika treba otkrivati tek iza formalne analize i ikonografije, u celini, u kojoj mašta i erudicija gledalaca imaju svoju ulogu.

 

Januar 1965.

 

            Izložbeni katalog Dragan Lubarda, Leonid Šejka objavljen povodom izložbe u Salonu Moderne galerije (Beograd, 15. I – 5. II 1965). Primerak publikacije se čuva u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske pod signaturom Ук II 177

2 Comments For This Post

  1. Kapetan Ahab Says:

    Dug put, put za jug…
    Trenutno sam sa posadom Pikvuda na putovanjima Južnim morima, zemlju zovu od vajkada Montenegro…
    Moja prijateljica Dženis putovala je do istog mesta, grada u Zalivu, kopnenim putem koji je dobio ime po reci Ibar. Ogorčena je i ljuta jer je put neuređen, pun rupa… Ipak, stigla je i sada zajedno putujemo po Boca di Cattaro…
    Vidim da ste na sajt postavili tekst o slikaru Leonidu Šejki, on je bio član umetničke grupe Mediala od sredine šezdesetih…
    Slikar metafizičke i fizičke realnosti…
    Dženis, zovi Ismaila…

  2. shaka zulu(f) Says:

    Šejka je među prvima u novije vreme shvatio igranku establišmenta – da prihvatanjem nekih avangardnih umetnika u sistem, oslabi revolucionarnu oštricu takve umetnosti. Stoga je s pravom svoju umetnost imenovao anti-modernističkom… Meni lično mnogo više “zrači” Olja ili Olga Jevrić, ali poštujem, dakako, vrhunski Šejkin umetnički instinkt… Vidim da se Ahab redovno javlja sa svojih putešestvija, a na nekom od prethodnih tekstova Poluks je pozvao na druženje. Moj mejl je: stalker008@yahoo.com…,pa se javite da organizujemo nešto. A mogli bi i misteriozni urednici KH da pripomognu. Imate ovde izgleda već ozbiljnu ekipu fanova:)))

Ostavi komentar