Amalgam književnosti: između mita i istorije

Posted on 04 October 2013 by heroji

Dragana Bošković

 

Amalgam književnosti: između mita i istorije

vampir i grof Drakula

 

SAŽETAK:

Uopšte uzev, slovenski mit o mrtvim ljudima koji se iz nekog razloga podignu i vrate među žive, kao mučitelji ili ubice, potiče iz kulta mrtvih. Ambivalentan odnos prema mrtvom čoveku u svim kulturama ogleda u ogromnom poštovanju koje se pokojniku ukazuje u pogrebnim obredima, ali s druge strane, i u strahu od povratka pokojnika među žive, koji se manifestuje u brojnim ritualima, pre svega preventivnog, odnosno zaštitnog karaktera. Međutim, osnovni slovenski mit o vampirima znatno se razlikuje od onog koji je globalno rasprostranjen.

Arhetip živih pokojnika koji se vraćaju nakon smrti posle određenog broja dana, u međuvremenu je profanizovan u koheziji sa istorijom i, naravno, transpozicijom njegovih elemenata u umetnička dela – počev od starih rukopisa, preko romana Brama Stokera Abrahama o Drakuli iz 1897. i pozorišne kostimografije, sve do savremenih filmova koji

obiluju specijalnim efektima.

Cilj ovog rada je da se pokaže metamorfozu mita o vampiru, popularizovanog putem literature, pisanih dokumenata i kinematografije, u kombinaciji sa istorijskim likom Vlada Cepeša, tačnije Drakule.

 

KLJUČNE REČI: vampir, grof Drakula, Vlad Cepeš, mit, obred.

Kult mrtvih jedan je od najstarijih u svetu. Neki istraživači čak smatraju da je iz njega nastala i sama religija (Čajkanović 1994, 2: 54). On je iznedrio jedan od najrasprostranjenijih mitova, danas uveliko profanizovanog i istrgnutog iz obrednog konteksta.

Predstava o pokojniku čija duša nije primljena u zagrobni svet, odnosno nije mogla da „pređe na drugu stranu”, vraća se među žive i muči ih, a samo određenim posvećenim radnjama moguće je uništiti ga, odraz je animističkog arhetipa večitog straha živih od povratka mrtvih. Današnja atribucija vampira manje-više se podudara u skoro svim svetskim kulturama, pre svega zahvaljujući medijima, odnosno umetničkim reinterpretacijama: besmrtni vampir sablasno bledog tena, obučen u crno i ogrnut crnim plaštom, napada noću svoje žrtve i siše im krv kako bi opstao. Dalje, žrtve koje okuse njegovu krv i same postaju vampiri, a na počinak se vraćaju s najavom prvih sunčevih zraka. Vampir može da postane vuk, pas, šišmiš i nema odraz u ogledalu. Može se uništiti samo probadanjem glogovim kocem, svetom vodicom ili direktnim izlaganjem dnevnom svetlu. Ponavljam, to je slika vampira u 21. veku – proizvod koji traje od 1897, odnosno od kada je prvi put uobličen u romanu Brema Stokera pod nazivom Drakula. To svakako nije prvi zapis o vampirima, ali je prvo literarno delo koje je doživelo svetsku slavu i prenelo mit o vampiru na sve meridijane. No, poreklo takve današnje predstave o demonizovanom biću grofa Drakule predstavlja vekovni evolutivni niz na koji su pored istorije, uticali i geografija, folklor, religija, pa i politika.

 

* * *

   Odnos živih prema mrtvima oduvek je bio ambivalentnog karaktera: s jedne strane – strah od nepoznatog i nespoznatljivog, a s druge strane – poštovanje prema pokojnicima koji čine kult predaka i koji su svojim blagoslovom omogućavali prosperitet najuže zajednice. Zbog svega navedenog, samrtni obredi predstavljaju jedan elaboriran, duboko ukorenjen sistem posvećenih radnji, koji istovremeno služe za valjano ispraćanje pokojnika u svet mrtvih, ali i za osiguravanje zajednice od njegovog vraćanja i eventualne odmazde. Zbog svega navedenog o rigidnom ustrojstvu posmrtnih rituala, svaka odmazda ili osveta „sa onoga sveta” stoga se tumači kao posledica ogrešenja o određena pravila obreda.[1] Nepoštovanjem rituala pokojnikova duša ne može da pređe u zagrobni svet, te se zato vraća među žive, ali ni u tom svetu ne može da se ponovo inkorporira (Jovanović 2001: 190 i 195; SMER 2001: odrednica smrt).

Kao najčešći primer ogrešenja o posmrtni obred, koji ujedno i uzrokuje povampirenje, jeste prelazak ili preletanje neke životinje preko odra pokojnika[2] (Đorđević 1953: 166 i 188, Čajkanović 1994, 5: 205), budući da preskakanje odnosno presecanje puta poseduje magijsku snagu zaustavljanja određenih procesa (Jovanović 2001: 191). Ovde ćemo napraviti samo kratku digresiju i dovesti i šišmiša u vezu s vampirom, koji se u narodu smatra nečistom životinjom (SMER 2001: odrednica slepi miš; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš). Osim eventualnog prelaženja preko odra, može da se poistoveti s vampirom po pijenju krvi, ali i po liminalnom karakteru – u pomenutom Rječniku simbola navodi sa da simbolizuje biće zaustavljeno u jednoj fazi evolucije (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš) – pola-ptica, pola-miš, što se da primeniti i na pokojnika koji nije prešao u zagrobni svet.

Moraine_le_vampire

Dalje, razlozi mogu biti iznenadna ili nasilna smrt, pokojnik kojem se ne zna grob, onaj koji se obesio ili ga ubio grom, te onaj kojem nije zapaljena sveća, koji je neispoveđen ili neokađen (Đorđević 1953: 166 i 169; Čajkanović 1994, 1: 227; Čajkanović 1994, 5: 208; Zečević 2007: 111–112). Ono što je naročito zanimljivo jeste da se povampirenje u slovenskom svetu dovodi i u vezu s karakterom pokojnika – opšte je verovanje da duše velikih grešnika, zlobnika, nepoštenih ljudi, te grabljivaca, dužnika, nespokojnih ili onih koji su mnogo za života želeli nešto, a nisu to do kraja dobili (Đorđević 1953: 154, 164–166 i 169; Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir; Čajkanović 1994, 5: 208) ne mogu da se smire na onom svetu, te se vraćaju i uznemiravaju žive. Koji god da je od razloga, bitno je da obred prelaza nije u potpunosti izvršen, te da je tako duša umrlog ostala da boravi u liminalnom prostoru (termin Van Genepa), neintegrisana ni u jedan od dva sveta, podložna demonskim dejstvovanjima. Takva duša ostaje „živi mrtvac” koji uznemirava ili čak ubija žive, dok god se određenim ritualnim radnjama u potpunosti ne upokoji, onemogući ili pak uništi.

Osnovna atribucija koja se vezuje za vampira jeste ispijanje krvi živih.[3] Antropološko tumačenje to objašnjava činjenicom da mrtvac nema realni oblik postojanja, te da njegova duša posledično za svoj opstanak crpi živototvorne materije od živih (Van Gennep 1910: 160–161), a široko rasprostranjeno verovanje jeste da upravo krv predstavlja boravište duše, metonimiju za život (Čajkanović 1994, 2: 67; Jovanović 2001: 178; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica krv; Zečević 2007: 114).[4] Inače, u svim kulturama smatra se da htonska bića vole krv (Čajkanović 1994, 2: 67). Zbog ove činjenice u našem narodu verovalo se da je vampir u stvari mešina krvi bez kostiju (Đorđević 1953: 154, 158 i 159; Jovanović 2001: 155 i 178; Zečević 2007: 112), te zato izgleda ugojen i naduven (Čajkanović 1994, 5: 204–205). Takođe, bitna karakteristika vampira jeste da njegovo telo ne truli, što se tumači ne samo prividnim snaženjem životnih funkcija koje održava ispijanjem krvi živih, već i činjenicom da se pokojnik nije „rastavio s dušom”, odnosno da zemlja neće da ga primi (Zečević 2007: 111 i 117), što nas opet vraća na prauzrok – nepravilno ispraćanje u zagrobni svet ili pak grešni život.

Vampir nosi svoje ukopno odelo (Đorđević 1953: 160), koje je najčešće bilo svečano, stajaće odelo, i ogrnut je svojim pokrovom (Đorđević 1953: 154 i 157; Čajkanović 1994, 5: 209; Jovanović 2001: 155 i 165; Zečević 2007: 112)[5]. Najčešća atribucija vampira vezuje se za crnu boju, odnosno boju smrti i htonskih sila (Đorđević 1953: 196; Čajkanović 1994, 5: 209; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica crno). Međutim, manje je poznato da je današnja popularna slika vampira u smokingu i crnom plaštu derivat pozorišne kostimografije. Naime, irski glumac i reditelj, Hemilton Din, nakon čitanja Stokerove knjige i nakon dobijenih autorskih prava, sâm je postavio na scenu pomenuti komad, koji je prvi put izveden 1924. godine u pozorištu „Grant” u Derbiju. Ogrtač s podignutim okovratnikom u stvari je predstavljao dovitljiv trik, kako bi se postigao efekat „nestajanja” glavnog glumca s pozornice, koji je tako obučen i okrenut leđima publici mogao da se izvuče iz ogrtača i neopaženo sklizne kroz kapak na podu scene (Mekneli/Floresku 2006: 171–172).

Takođe, crna boja upućuje i na noć, na koju je ograničeno vampirovo kretanje (Đorđević 1953: 177), pošto je opšte poznato da noć predstavlja vreme kada nečiste sile izlaze i delaju. Taj aspekt i danas se održao u predstavi o vampirima, koji se povlače na znak prvih zrakova sunca ili na zvuk prvih petlova, jer ih dnevno svetlo ubija.

Crveno je još jedna boja koja je u vezi s mitom o vampiru. Osim povezanosti s motivom krvi i uopštenog principa života i vatre, ova boja u svim kulturama vezuje se i za motiv strasti i telesnog principa (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednice crveno i krv). Zajedno s crnom, crvena boja predstavlja sublimaciju erosa i tanatosa[6], koja se u mitu o vampiru ogleda u mogućnosti polnog opštenja sa supružnikom (Đorđević 1953: 180; Čajkanović 1994, 5: 209). Upravo ovaj čuvstveni motiv će postati predmet šaljivih priča (Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir) i čaršijskih anegdota o dovitljivim ljubavnicima i nevernim udovicama (Đorđević 1953: 185; Čajkanović 1994, 1: 224–225). Izražena putenost i erotski naboj između vampira i ženske žrtve, koji su danas sveprisutni u umetničkim ostvarenjima, predstavljaju naglašeniji vid tek jednog segmenta ovog mita, kao danak moderne civilizacije.

Pijetet prema mrtvima očituje se u sakralnim radnjama ispraćanja pokojnika u svet predaka. S druge strane, posmrtni obred obiluje i tzv. preventivnim radnjama, s ciljem sprečavanja povratka pokojnika među žive (SMER 2001: odrednice sahranjivanje i smrt).[7]

Jedna od njih jeste tzv. „sputavanje”, odnosno postavljanje prepreka u vidu vezivanja čvorova, podvezivanja vilice ili ruku i nogu, zatvaranje očnih kapaka (Bandić 1980: 152; Jovanović 2001: 155, 167 i 192; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), opasivanje kupinovim trnjem, kađenje kučinom ili mazanje kovčega belim lukom (Zečević 2007: 113). Slične radnje nastavljaju se i posle sahrane: pogrebna povorka se vraća drugim putem s groblja i ne osvrće se (Čajkanović 1994, 1: 228; Čajkanović 1994, 2: 64; Jovanović 2001: 170 i 184), najbliži puštaju kosu i bradu, nose crninu kao svojevrsni vid maskiranja odnosno zavaravanja (Čajkanović 1994, 2: 64).[8] Zbog svojih ambivalentnih svojstava voda predstavlja posebnu prepreku mrtvim dušama, te su groblja često smeštena blizu vode (Zečević 2007: 113).

Najraširenija obredna praksa u slovenskom svetu, čija je svrha da predupredi vraćanje pokojnika, jeste tzv. „načinjanje” mrtvaca (Čajkanović 1994, 2: 63–64). Ukoliko se sumnja na eventualni nespokoj duše preminulog, usled prethodno pomenutih uzroka (nemoralni život, teška smrt, dugo bolovanje, kada „se duša teško rastavlja s telom”, nasilna ili iznenadna smrt), prilikom samrtnog obreda telo pokojnika načinje se da se „ne ukvari” odnosno „uvampiri” (Jovanović 2001: 167). Načinjanje se obavljalo rasecanjem ili razrezivanjem kože mrtvog, kao i probadanjem ili zabadanjem trna ili igle (Jovanović 2001: 155, 190 i 192).

Kao široko rasprostranjeni apotropejon u slovenskoj mitologiji (Niševljanin 1990: 75; Čajkanović 1994, 4: odrednica glog; Zečević 2007: 115–116), glog se koristio upravo u ove svrhe: glogovim trnom su se načinjali mrtvaci, štapovi su se pobadali na prozore i vrata do četrdeset dana nakon sahrane, trn se pobadao u pod ispod mesta izdaha (Čajkanović 1994, 1: 229; Zečević 2007: 115). To su tzv. preventivne radnje, ali u tesnoj vezi sa uništavanjem vampira. Naime, kada se već zna koji pokojnik je postao vampir, njegov grob se ponovo otvara i leš mu se probada glogovim kocem (Đorđević 1953: 188, 194 i 199; Čajkanović 1994, 5: 213; SMER 2001: odrednica sahranjivanje)[9], eventualno propraćen još nekim radnjama sakaćenja leša (v. Čajkanović 1994, 5: 213). S tim u vezi stoje još i verovanja koja, u sprezi s predstavom o vampiru kao mešini ispunjenoj krvlju (Zečević 2007: 112), govore o tome da se vampir može negde nabosti (na trn, bodlju, kolje, životinjske kandže, zube i t. sl.) i ispuhati, odnosno umreti (Zečević 2007:116). U savremenim predstavama o vampiru on se najčešće ubija probadanjem koca kroz srce kao simbol središta životne snage (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica srce).

Vlad_Tepes_002

Ono što je manje poznato jeste činjenica da probadanje glogovim kocem ne predstavlja ubijanje vampira već njegovo prikivanje za zemlju, odnosno onemogućavanje da se vraća među žive (Čajkanović 1994, 1: 230; SMER 2001: odrednica sahranjivanje). Ono što je izvesno jeste da se njegovo potpuno uništenje postiže tek spaljivanjem njegovog mrtvog tela (Čajkanović 1994, 1: 231), pri čemu upotreba vatre upućuje na nekadašnju opšte-slovensku obrednu praksu, koja je napuštena prihvatanjem hrišćanstva (Jovanović 2001: 184–185).

I na kraju ove kratke geneze mita o vampiru, treba reći nešto više i o samoj onomastici. Iako na prostoru srpskog govornog područja postoji mnogo različitih naziva (vukodlak, vjedigonja, kodlak, tenac, lampir, vopir – Pešić/Milošević-Đoršević 1997, odrednica vampir), reč vampir je jedina srpska reč koja se prenela i u ostale jezike, te zatim raširila po svetu. Istraživači rasprostiranje reči vampir pripisuju periodu s početka 18. veka, odnosno vezuju je za godinu 1732, kada je tema o vampirima i zvanično pokrenuta pred Akademijom u Berlinu, zahvaljujući fascinaciji tadašnjeg auditorijuma za vesti o pojavi vampira koje su stizale iz Srbije, a koja je tada već bila pod vlašću austrijskog carstva. Čuveni slučaj o vampiru Petra Plogojovica iz sela Kisiljeva zabeleženog 1725. predstavljao je pravu senzaciju, koja je izazvala lavinu spisa, polemika i disertacija, te dovela i do spomenute rasprave u akademiji (Đorđević 1953:153, fus. 33 i tamo nav. izvori). Tako je vampir osvojio Evropu i otplovio sa svojom pričom dalje u svet.

No, tu svakako nije početak priče o dokumentovanosti pojavljivanja vampira. Naime, postoje stariji zapisi u srpskoj kulturi u kojima se upotrebljava reč vampir. Pomenućemo prvi takav zapis koji datira iz VII veka, a nalazi se u sklopu jednog nomokanona, u kom se predviđa kazna za spaljivanje vukodlaka[10] (Zečević 2007: 110), što svedoči o duboko ukorenjenoj tradiciji mita. Interesantno je da je vampir svoje mesto našao i u Dušanovom zakoniku u kom se takođe zabranjuje iskopavanje mrtvih iz grobova i njihovo spaljivanje (Đorđević 1953: 150). Dalje kroz istoriju postoji niz zapisa, doduše sporadičnih, o vampirima i folklornoj praksi koja je u vezi s njima (v. više Đorđević 1953: 150–153), što ukazuje na intenzivno prisustvo svesti o njima u srpskom narodu.

* * *

   U doba civilizacije, velikih istorijskih dešavanja, uređenosti društva i ustrojstva nacija, mitska stvarnost i doba velikih mitskih junaka (ili možemo reći, prvobitna istorija) više nije postojala kao takva, ali je svoje prisustvo oživljavala kroz kolektivno nesvesno putem mitskih prežitaka, duboko ukorenjenih verovanja svojstvenih strahu čovečanstva od večno nepoznatog, te katkada prosijavala kroz istorijske ličnosti i događaje. Upravo je kolektivna svest taj faktor koji ima potrebu da opravda istoriju svojim tumačenjima, te kao takva neizbežno poseže za iskonskim korenima, odnosno čini svojevrstan amalgam između mita i istorije. Takva kohezija gažena vremenom i nadolazećim generacijama od klice uvek rađa nove i drugačije izdanke, gde se ruke dvaju majstora gube u sveopštem zamešateljstvu.

Istorijska ličnost vlaškog vladara Vlada Drakula iz 15. veka, poznatijeg po nadimku Vlad Cepeš (što na rumunskom znači Nabijač na kolac), je zahvaljujući svom kontraverznom životu, surovim mučenjima neprijatelja i krvožednom vladanju doprineo stvaranju legende o svojoj „nečastivosti”. Pridev „Drakul” u stvari je titula pridodata imenu njegovog oca nakon što je primljen u red vitezova 1431. godine[11] i vodi poreklo od reči zmaj ili đavo, dok reč „drakula” predstavlja umanjenicu, odnosno Drakulov sin. Danas drakul na rumunskom znači zlo, đavo.[12] Oca Drakulu je 1444. godine turski vladar Murat II namamio na prevaru u svoj dvor, gde ga je kratko držao u zatočeništvu. Pušten je pod uslovom da svoja dva maloletna sina, Vlada i Radua, ostavi kod sultana kao zalog turskog vazalstva. Mladi Vlad, koji je tada imao samo trinaest godina, proveo je u zatočeništvu naredne četiri godine svog života. Rezultat toga jeste činjenica da je mladi Vlad, osim jezika i haremskih draži, usvojio i surove načine mučenja od Turaka. Ubrzo je među svojim tamničarima izbio na loš glas zbog „prevara, lukavosti, nepokornosti i okrutnosti” (Mekneli/Floresku 2006: 25–32). Za to vreme, u Trgovištu, politički protivnici su njegovog najstarijeg brata Mirču oslepili i živog sahranili, a oca Drakulu su 1447. godine ubili Hunjadijevi. Od tada datira Drakulina velika mržnja prema Turcima i izrazita okrutnost i cinizam u obračunima s njima, ali i prema podanicima, koje je oduvek krivio za izdaju i smrt svojih najbližih (Mekneli/Floresku 2006: 32).

Nakon kratke vladavine, od samo dva meseca, 1448. godine beži u Moldaviju kod rođaka – kneza Bogdana. Vlad Drakula vratio se u Transilvaniju 1451, a na vlaški presto je došao ponovo 1456. i ostao do 1462.godine. Za to vreme počinio je nezapamćena zverstva prema vlaškim Sasima, odnosno Nemcima, koje je prezirao, jer je smatrao da su nelojalno preuzeli monopol nad trgovinom u zemlji (Mekneli/Floresku 2006: 32, 36–37). Obračun sa Sasima se završio sa oko dvadeset hiljada žrtava, u gradovima Brašov i Almas, gde su tela nabijenih na kolac ostavljena zubu vremena i strvinara. Pretpostavlja se da su upravo saške izbeglice prenele ove vesti na nemačko govorno područje, tada Austriju i Nemačku, čiji su pamfletisti neprestano tragali za senzacionalističkim vestima. Postoji čak četrnaest različitih zapisa o Drakulinim zlodelima, koji se danas čuvaju na raznim mestima u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, a koja su u 15. veku verovatno doprinela širenju ozloglašene predstave o vlaškom vladaru (Mekneli/Floresku 2006: 90).

Kada se 1459. kao prvi vladalac odazvao na poziv pape Pija II na krstaški pohod protiv Turaka i uspešno ratujući protiv njih, Drakula je na sebe navukao njihov gnev, te je Murat Osvajač 1462. odlučio da povede ofanzivu na Vlašku. Međutim, Drakula je, brojčano slabiji, primenio lukavu vojnu strategiju – u povlačenju je spaljivao zemlju, hranu i useve, trovao bunare i izvore, vršio gerilske upade u turske tabore, dospevši jednom prilikom skoro i do sultanovog šatora; čak je ohrabrivao svoje podanike zaražene raznim bolestima (lepra, tuberkuloza, bubonska kuga) da se neprimetno umešaju među turske vojnike ne bi li ih tako desetkovali (Mekneli/Floresku 2006: 56–65). Kao vrhunac za već ionako zastrašenu i demoralizovanu tursku vojsku, Kaziklu Bej, na turskom Nabijač na kolac, priredio im je jeziv prizor pred samim Trgovištem. Mekneli i Floresku prenose tu sliku uporedo s navodima iz ostalih istorijskih izvora: „… u uskom klancu, dugom manje od dva kilometra, naišao je na pravu šumu leševa nabijenih na kolac, sve u svemu oko dvadeset hiljada. Sultan je ugledao raskomadane, truleće ostatke ljudi, žena i dece čije su meso jeli gavranovi koji su savili gnezda u lobanjama ili grudnim koševima. Pored toga, sultan je našao i leševe zarobljenika koje je Drakula uhvatio na početku pohoda prethodne zime. (…) Tokom više meseci vetrovi, kiše i gavranovi su obavili svoje. Ovaj stravični prizor je mogao da obeshrabri i najokorelije. (…) sultana je uhvatila malodušnost. Kako je jedan istoričar zabeležio Čak je i sultan, ophrvan čuđenjem, priznao da ne može da preotme zemlju od čoveka koji čini takve stvari, a iznad svega zna kako da iskoristi svoju vlast i svoje podanike na takav način. Čovek koji čini takva dela sposoban je i za još užasnija. Sultan je zatim izdao naređenje za povlačenje glavnine turske vojske” (2006: 66).

Osim okrutnog i bespoštednog načina ratovanja, Drakula je bio poznat i kao beskrupulozni diplomata. U nemačkim, rumunskim i ruskim izvorima preživela je anegdota o poseti turskih izaslanika Drakulinom dvoru. Naime, poklisari Muhameda II su se poklonili vlaškom knezu ne skidajući fesove sa glave. Kada ih je upitao za taj propust, oni su objasnili da je kod njih takav običaj. Hirovit i prek, Drakula je naredio da im se fesovi prikucaju ekserima za glave i cinično dodao će ih to učvrstiti u njihovim običajima (Mekneli/Floresku 2006: 49, 204, 206, 218–219).

Vlad Drakula je ostao zapamćen u narodu po mnogim pogubljenjima i mučenjima sopstvenih podanika – ne samo Rumuna, već i Mađara, Nemaca, Turaka, Jevreja, a naročito Cigana (Mekneli/Floresku 2006: 97). Knez je bio na glasu čoveka koji nije trpeo nerad, prosjačenje, lenstvovanje, prevare i lopovluke. Smatrao je da su bolesni i siromašni samo na teretu državi, jer ne doprinose njenom razvoju. Tako je u jednom ruskom rukopisu kaluđera Efrosija, napisanog 1490. godine, ispripovedano kako je vlaški knez jednom naredio da se u jednom starom dvorcu okupe svi stari, nemoćni i bolesni, kako bi ih pomogao. Ljudi su pohrlili očekujući neku nagradu. Međutim, nakon obilnog ića i pića, Drakulini ljudi su zamandalili zamak i spalili ga sa svim gostima unutra. Drakula se pravdao da ih je oslobodio muke, te da ostalima više neće biti na teretu (Mekneli/Floresku 2006: 208).

Izvori takođe pamte Drakulinu izuzetnu surovost prema ženama – nabijao ih je na kolac ili odsecao delove tela ukoliko devojke ne bi sačuvale devičanstvo, a udovice se ponašale razvratno (Mekneli/Floresku 2006: 104). Takođe jedna rumunska povest pominje da je Drakula nabio jednu ženu na kolac, jer je na ulici sreo njenog muža, kojem je košulja bila prljava i prekratka. Došavši kod seljaka kući, zatekao je ženu mladu i zdravu. Bespogovorno je dao da se ubije, objašnjavajući da je suviše lenja i da ne zaslužuje vrednog muža. Naravno, seljaku je dao novu devojku za ženu (Mekneli/Floresku 2006: 220). A da su i u Drakulinom životu bili prisutni kako tanatos, tako i eros, svedoče priče o njegovim orgijama koje je priređivao na obalama jezera u okolini Trgovišta. Takođe se pričalo kako je običavao da noću prerušen luta predgrađima tražeći žensko društvo (Mekneli/ Floresku 2006: 50 i 52).

No ono što je svakako doprinelo Drakulinoj ozloglašenosti i njegovoj „vampirskoj” atribuciji jeste i priča iz jednog nemačkog zapisa koja tvrdi da se Drakula posle jednog pokolja u selu Brašov (nem. Kronštat), nakon što je sve žrtve ponabijao na kolac, samozadovoljno jeo za stolom pred njima i „tako uživao” (Mekneli/ Floresku 2006: 200).

Istorijski Drakula svakako nije bio besmrtan, te je nakon povlačenja pod Turcima 1462. pobegao na mađarski dvor kod Matije Korvina, koji je trebalo da mu pruži podršku u ratovanju. Umesto toga, Drakula je uhapšen, izmanipulisan i spletkama okletevan zapadnom delu Evrope, te je proveo u kućnom pritvoru Matije Korvina narednih dvanaest godina. U međuvremenu, oženio se mađarskom plemkinjom iz kraljevske porodice, ali je morao da pređe u katoličku veru. Nakon oslobađanja 1475. vratio se s porodicom u vlaški grad Sibiu. U novembru 1476. ustoličen je za vladara Vlaške po treći put, ali je nakon dva meseca poginuo u borbi (Mekneli/ Floresku 2006: 106–116).

Iako je ovde dat samo delić onoga što je sačuvano u usmenom i pismenom predanju o ovom kontroverznom vladaru (v. više u Mekneli/ Floresku 2006), nekoliko primera je dovoljno da se ilustruje veza krvožednog, mahnitog kneza s demonskom prirodom vampira. Zbog svega navedenog, nije teško uvideti kako i zašto je istorija još jednom poslužila kao plodno tle za dalje razvijanje književne imaginacije Brema Stokera i njeno preplitanje s mitskim matricama, jer, po rečima Nortropa Fraja, „postojanost književnih žanrova, simbola i metafora počiva na iskonskoj ritualno-mitskoj prirodi” (Meletinski s.a: 70), a književnost kao svojevrsni recepcijski medij dalje dopire do svih kutova sveta.

 

 


[1] U celokupnom korpusu srpskih narodnih balada konflikt fabule počiva upravo na ovom osnovu – do rasapa u zajednici dolazi upravo zbog ogrešenja o obrednu praksu; pogrešivši jednom u ritualnom lancu uzročno-posledičnih radnji (bilo slučajno ili silom prilika), pojedinac, a nekada i cela zajednica, neminovno bivaju kažnjeni od strane viših sila, kako bi se ponovo uspostavilo narušeno harmonijsko ustrojstvo sveta (Karanović 2004: 8 i dalje). Pored brojnih primera, navešćemo samo neke najpoznatije: mlada koju stiže urok, zato što joj je neko od svatova otkrio lice pre dolaska u mladoženjin dom; neprikladno darivanje svatova; nepoštovanje roditeljskih odluka ili nedobijanje blagoslova od njih ili čak roditeljska kletva; i mnogi drugi. Ono što je posebno zanimljivo u ovom kontekstu je motiv brata koji ustaje iz mrtvih, kako bi pohodio tek udatu sestru u novom domu (Karanović 2004: 43).

[2] U slovenskoj mitologiji kruta podela smatra životinje neprijateljima, dok biljke imaju sposobnost da leče (Čajkanović 1994, 1: 299). Takođe, široko rasprostranjeno verovanje je da je ptica otelovljenje duše (Bandić 1980: 148;  Čajkanović 1994, 1: 61; Vlčeva 2003: 18, 19 i 29;), te se preletanje ptice ili preskakanje neke životinje preko pokojnika smatralo prelaskom duše iz životinje u pokojnika (Čajkanović 1994, 5: 211). S time u vezi je i animističko shvatanje da vampirova duša izlazi u obliku leptira, koji je sličan ptici po tome što leti i predstavlja poznatu inkarnaciju duše još iz najstarijih vremena. Čajkanović još i etimološki dovodi leptira u vezu sa rečju „lampir” široko rasprostranjenoj u Crnoj Gori i Bosni kao sinonim za vampira (Čajkanović 1994, 5: 205). Dalje, Božo Vukadinović proširuje ovu analogiju na leptire i ostale insekte koji se noću skupljaju oko lampi (Vukadinović 1971: 41). Takođe, u ostalim slovenskim zemljama spisak se proširuje na vuka (Čajkanović 1994, 5: 206), psa, vranca bez belege (Đorđević 1953: 170 i 176), miša (Đorđević 1953: 202). Ovim se objašnjava teriomorfna pojavnost vampira.

[3] Isisavanje krvi živih od davnina predstavlja čest motiv kao metaforički supstituent za delovanje demonskih sila na živi svet (Čajkanović 1994, 5: 207).

[4] Među balkanskim narodima postoji verovanje da se deca vampira rađaju sa „šiljatim zubima” (Đorđević 1953: 180), te je možda ono izvorište za modernu predstavu o vampiru sa izduženim očnjacima.

[5] Samrtni pokrov predstavlja veoma staru pogrebnu praksu (Čajkanović 1994, 2: 47).

[6] U većini kultura htonska božanstva i demoni su ujedno predstavljali i božanstva plodnosti zbog veze sa zemljom (Bandić 1980: 166 i 174; Čajkanović 1994, 2: 65), te često atribuirani u mitovima kao veliki ljubavnici (Čajkanović 1994, 5: 210).

[7] U ovu grupu se mogu dodati i neke radnje koje potpomažu lakše rastavljanje duše od tela i neometani prelazak na onaj svet: otvaranje vrata i prozora u kući u kojoj leži pokojnik (Jovanović 2001: 155; SMER 2001: odrednica smrt), polaganje odra pored zida, kako bi se izbeglo da ga neka životinja preskoči (Zečević 2007: 113), pokrov se pravio od biljnog platna, jer su se kožni predmeti dovodili u vezu sa negativnim uticajem životinja (Jovanović 2001: 165), okretanje ili prekrivanje ogledala i prekidanje svih poslova (Jovanović 2001: 188), paljenje sveće (Trojanović 1990: 230). Ono što je i najzanimljivije je svakako „čuvanje mrtvaca” (Jovanović 2001: 167) da ga ne preskoči životinja i slično, što je verovatno izvorna praksa današnjeg običaja bdenja na pokojnikom.

[8] Po povratku s groblja se čine tzv. „lustrativne” radnje kao vid očišćenja prostora i učesnika obreda (npr. pranje ruku, prebacivanje žara, kađenje prostorija – Zečević 2007: 114; Jovanović 2001:184–185).

[9] Specifičnost gloga se ogleda u njegovoj izuzetnoj senovitosti. Iako biljka srednjeg rasta, koja bi trebalo da pripada domenu „srednjeg, zemaljskog sveta” u odnosu na nebeski i htonski svet (Radenković 1996: 103 i v. dalje Bošković 2006: 42 i 46), njegova trnovitost i nemogućnost da se lako ubire, nosi bogat simbolički potencijal. Takođe, glog je svoje mesto našao i u hrišćanoskoj kulturi u vidu venca koji je Isus nosio raspet na krstu (Đorđević 1953: 207), što samo učvršćuje verovanje u njegove zaštitničke moći.

[10] U slovenskoj kulturi inače sinonim za vampira (Đorđević 1953: 150; Zečević 2007: 110; Pešić/Milošević-Đorđević, odrednica vampir).

[11] Red Zmaja je poluredovnička, poluvojnička organizacija posvećena borbi protiv Turaka, koju je 1387. uspostavio nemački car Sigismund Luksemburški i njegova druga žena Barbara fon Kili, zamišljena prvobitno kao bratstvo koje bi branilo katoličku crkvu od jeretika. Zanimljivo je da je iste godine kad i Vlad Drakul (otac) u Red Zmaja primljen i srpski knez Lazarević (Mekneli/Floresku 2006: 28).

[12] Lični podatak.

 

 

LITERATURA

 

Bandić, D. 1980. Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd: BIGZ.

Bošković D. 2006. Simbolika biljaka u varijantnom krugu pesama sa motivom smrću

       rastavljenih/sastavljenih ljubavnika. U Z. Karanović (ur.) Žanrovi srpske književnosti

       – poreklo i poetika oblika, zbornik br. 3. Novi Sad: Filozofski fakultet, 39–52.

Van Gennep, A. 1960. The Rites of Passage. Translated by Monika B. Vizedom and

Gabrielle L. Caffee. Chicago: The University of Chicago Press.

Vlčeva, D. 2003. Ptice u bugarskim narodnim predstavama i verovanjima o svetu

       i čoveku. U Kodovi slovenskih kultura, br. 8 – Ptice, god. 8, Beograd: Clio, 17–      31.

Vukadinović, B. 1971. Interpretacije, Beograd: Prosveta.

Đorđević, T. 1953. Vampir u verovanju našega naroda. U Srpski etnografski zbornik,

god. LXVI, Beograd: Srpska akademija nauka, 149–219.

Zečević, S. 2007. Mitska bića srpskih predanja. Beograd: Službeni glasnik.

Jovanović, B. 2001. Magija srpskih obreda, Niš: Prosveta.

Karanović, Z. 2004. Arhajski koreni i moderna ishodišta srpske lirsko-epske usmene

       poezije. Predgovor u Z. Karanović (ur.), Antologija srpske lirsko-epske usmene

       poezije. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 7–58.

Meletinski, E. M. s.a. Poetika mita, prev. J. Janićijević. Beograd: Nolit.

Mekneli, R. T. i R. Floresku. 2006. U potrazi za Drakulom, prev. dr Gavro i dr

Nenad Altman. Niš: Tisa.

Niševljanin, P. Sofrić, 1990. Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas

       Srba.  Beograd: BIGZ.

Pešić R. i N. Milošević-Đorđević, 1997. Narodna književnost, Beograd: Trebnik.

Radenković, LJ. 1996. Biljke u modelu sveta. U Kodovi slovenskih kultura, br. 1 – Biljke,

god. 1, Beograd: Clio.

Chevalier J. i A. Gheerbrant, 2003. Rječnik simbola, Banja Luka: Romanov d.o.o.

SMER 2001. Slovenska  mitologija – enciklopedijski  rečnik, redaktori S. M. Tolstoj i

LJ. Radenković. Beograd: Zepter Book World.

Trojanović, S. 1990. Vatra u običajima i životu srpskog naroda. Beograd: Prosveta.

Čajkanović, V. 1994. Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga, prir. V.

Đurić. Beograd: SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M

 

Summary

THE AMALGAM OF LITERATURE: BETWEEN A MYTH AND HISTORY

– A VAMPIRE AND COUNT DRACULA –

   Overall Slavic myth about the dead people who, for some reason, raise and come back among the living in order to torture them or even kill them originates from the cult of the dead. The ambivalent relation toward a dead man in all cultures reflects in an enormous respect that is demonstrated in funeral rites, but on the other hand, it is reflected in a fear of the dead man’s return among the living that is manifested in numerous rituals, which primarily have preventive, i.e. protective character. However, the primary Slavic myth about vampires is significantly different from the one that is globally widespread nowadays.

Archetype image of an undead being who gets back upon the death after a certain number of days and engages an intercourse with the spouse, terrorizing other members of the community has been profaned in the meantime due to cohesion with the history and, of course, transposition of its elements into the works of art – starting from old manuscripts, over Abraham Bram Stoker’s novel about Dracula from 1897 and theatre costumes, up to the contemporary films abundant in modern techniques of specialized visual effects.

The aim of this paper is to show a metamorphosis of the vampire myth popularized through literature, written documents and cinematography combined with the historical figure of Vlad Dracula.

 

5 Comments For This Post

  1. Kapetan Ahab Says:

    Pre nekoliko dana, dok smo plovili Bliskim istokom, načuh glasove da se protiv mene sprema pobuna, da, dobro ste pročitali: POBUNA. To nije ona “sa broda Baunti”, već se namerili da me sruše sa prestola. Čuh jednog od zaverenika … “završiće i on kao Sadam, Gadafi, Milošević…”
    Strašne reči čuh, a te me reči vrate temi o kojoj sada pročitah umne stranice saradnice sajta čiju stranicu redovno čitam…
    Boskovicheva piše više puta o “odnosu mita i istorije” i tim postupkom je potpuno na tragu Borislava Pekicha koji je ovoj temi posvetio ceo opus…
    Rumunski grof i najpoznatiji stanovnik Transilvanije je idealan za još neke priče, deluje kao ličnost romana, a tako je bio stvaran…
    Pročitajte, ko još nije, roman Mirjane Novakovich, Strah i njegov sluga…

  2. Miladin Says:

    Izuzetan tekst! Vrlo je dobro uočeno to transponovanje mita (u svojim različitim verzijama) na konkretnu istorijsku ličnost ili situaciju. Postupak koji svakako prekraja (možda često i nečijom fabrikacijom – npr. sam istorijski Vlad Cepeš se značajno zamerio tadašnjoj crkvi) istorijsku istinu, ali zato zauzvrat rezultuje kreativnošću i umetnošću… Izuzetno atraktivna tema. Mogao bi se i kroz našu istoriju pratiti taj čudesni amalgam mita i istorije (oklevetani Vuk Branković ili car Dušan, preuveličani Kraljević Marko itd.).

  3. Pink Frojd Says:

    Pratim Draganine tekstove na ovom sajtu i svi se odlikuju veoma argumentovanim uvidima. Uz ovaj, posebno se sećam teksta o Koderu. Negovanje kritičke naučne misli je nešto što je od presudnog značaja za formiranje zdravog društva. Jezik humanističke nauke na Zapadu je odavno prestao da bude “akademski”. Tamo naučnici ne pišu za druge naučnike, kakav je slučaj s našim fakultetskim radnicima, već za svakog zainteresovanog i dovoljno obrazovanog pojedinca. Autori na ovom sajtu (nekoliko njih redovnih me posebno oduševljava) mogu poslužiti za primer utemeljene, argumentovane naučne misli, koja pri tom nije dosadna i nezanimljiva širem auditorijumu, van konkretne struke. Sve pohvale misterioznoj redakciji sajta. Je li i taj subverzivni karakter sajta deo priče koja proističe iz onog fenomenalnog Proglasa u zasebnoj rubrici, koji je toliko nadahnut i iznad svega istinit?

  4. shaka zulu(f) Says:

    Ko se drznuo da tebe dirne, o Ahabe?!:) Zar oni ne znaju da si ti u dosluhu i sa Vladom Drakulom i sa autentičnim srpskim vampirskom fenomenom – Savom Savanovićem. Znamo, pri tom, da su i jedan i drugi još živi, budući da su besmrtni, za razliku od onog lepog nabrojanog društva u koje su te tvoji zaverenici stavili.:) Ne znaju u šta se upuštaju…:))) Ahaba za Predsednika!:) Šalu na stranu: preporučujem film, vezan za temu ovog sjajnog eseja: “Dracula – The Dark Prince”. Film, razume se, nije holivudski, već britanski, i sjajno obrađuje upravo temu pridavanja mitskih kategorija istorijskim činjenicama (Miladine, dobro razmišljanje – upravo crkva se pominje kao mogući izvor svih fabrikacija vezanih za ovu značajnu istorijsku ličnost). No i bez svega toga – film je odličan.

  5. Kapetan Ahab Says:

    Iz “dubina mraka” progovaraju trojica koje si, upravo Ti, Shaka Zulu(f)e, pomenuo u svom komentaru: Sava Savanović, Vlad Drakula i moja malenkost! Prethodnih su dana zaverenici jedan drugom razotkrili planove i saznadoh za opake namere onih nesretnika koji su se drznuli da udare na časnu starinu poput mene. Turci Seldžuci i ostali orjentalni narodi (u vremenima Save Savanovića tu behu ubrajani i Srbi…) ovakvim su bogohulnicima dodavali katil-ferman…
    Jedna se tama razgonila, a druga me nevolja sustiže… Povremeno sam prinuđen da Izveštaje sa ovakvih putešestvija na kojima “Pikvudom” plovim prinuđen da ponudim Velikom Veću… I znate šta su mi rekli: “Vaš Izveštaj nije dovoljno dobar”, a ja se namrčio, sastali smo se kada je “Pikvud” završio bliskoistočnu turneju i kada smo se okrenuli ka Atlantiku…
    Da mi duši mine bol, uzeo sam da prelistavam stranice interneta i ugledah još jedan izuzetan članak Vaše stalne saradnice…
    A Velikom Veću poručujem: Sava, Vlad i ja smo balkansko-američki trolist na sve spreman…
    Ahabe, donesi jelovnik…

Ostavi komentar