Ratomir Rale Damjanović
Zmijski jezik
Kad se zastave razviju, sva je pamet u trubi, čulo se u jednom žučnom razgovoru povodom narodnog nezadovoljstva onim što se zbiva u zemlji. Bio je to još jedan pokušaj da se narodna uzavrelost ironično prikaže kao narodna razularenost, kao stihija koja pod zastavama i trubama valja sve pred sobom. Odgovor na ovu kozačku poslovicu mogla bi biti jedna srpska poslovica: Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina. Ona bi ujedno mogla biti „otpozdrav na pismo” svima koji ućutkuju narod i nude mu, kao svetlu perspektivu, velik mrak: deobe, kosovski raskol, život na ivici egzistencije, to jest, sirotovanje i neslogu.
I o toj neslozi odavno narod ima svoje mišljenje (govornici naglase „svoje lično mišljenje”, što znači da im nije strano ni bezlično mišljenje). Poznata je poslovica o braći složnoj koja kuću grade i nesložnoj koja kuću razgrađuju. Našim sadašnjim prilikama, međutim, više odgovara nova poslovica, izvedena od dve pomenute:
SLOŽNA BRAĆA KUĆU RAZGRAĐUJU!
Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina; poslovica zapisana rukom Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je još u prvim decenijama XVIII veka o moralu, zakonu i bezakonju pisao kao da opisuje današnje prilike u nas.
O neslozi i moralu veli on:
„Ta zloba, inat i prkos, nepromotravanje od nosa da dalje mnogo mu munitvom ljudske zglavke rastresa, nemiri i obaška razdvaja. Braću rođenu rastavlja po sebi, gradove mete, sela raselja, narode svađa, jezike na kavgu i bojstvo uzjaruje, razmirje čini drug na druga, zlom vrlaiše… Zakon pod noge se gazi, dobrotvorenje zagase, pomoći nesta, samoživstvo, sebi ugoda i svojevolja, besramstvo, ukor i pokor, zazor, pizma i lakomština… svud se je raskotilo.”
Tako piše vidoviti Venclović 1730. godine. To je i danas deo velikog mraka koji nam nude političke buljine, upinjući se svim silama da utule ovo malo narodne svetlosti i GLAS NARODA – proglase za ratne trube i doboše, da im odrekne svaku pamet i promišljanje.
Mrak ima muku zašto je bez videla.
Dokle ćeš razmeravati, ta kadgod započni i zidati, prepisao je Venclović od naroda. A zapisao je i ovu narodnu misao:
Slabo hvajdiše koju zlu ranu spolja lečiti kad se ona iznutra pozleđuje.
Poslovica koja se dotiče naše žive rane – Kosova.
Naši potomci to već danas znaju. Hoće li biti stroge sudije? Hoće li oni bolje razumeti današnju poruku ljudi s Kosova onima koji o Kosovu odlučuju:
AKO I UČINITE SVE ŠTO MOŽETE, TO VIŠE NIJE DOVOLJNO.
Kako su nas derali nisu nas ni iskrvarili, veli narod, i u toj bi se poslovici mogla sažeti sadašnja društveno-politička situacija i ovo osvešćivanje naroda. A deru i gule godinama, uz slatke reči i obećanja. Deru idejom i autoritetom. Čine to oholo, sa ubeđenjem. Uživaju u svojoj veštini. Sujetni momci. Narcisoidni egzibicionisti, hermeneutičari života iz stavova i zaključaka, kapriciozni diskutanti nežnih ispeglanih ruku i slatka jezika.
Gone kapom vetar, množe zaludnju besedu!
Od dobra otpali, a na zlo pristali!
Prefinjeni cinici ili pak sujetni tumači ratničko-patrijarhalnog poimanja plemenskog starešinstva, uz obavezno jarko naglašeni patriotizam. Sujetnici odrođeni od „prostoga naroda”, spremni da, zarad zadovoljenja svoje sujete, žrtvuju „narodno nadanje”, zakon, jezik i običaje.
Trista zala iz svoga im grla!
S nevešta i gora plače!
Upinju se, brižljivo to prikrivajući, iz petnih žila i glasnih žica da dokažu kako je pravo njihovo sujete veće od narodne pravice. Uvređeni, netrpeljivi, bogati, odrođeni, odnarođeni. Sva im je pamet na jeziku. Lake šale – teška poređenja. Prepoznajemo u njihovom glasu licemerje, sujetu, netrpeljivost pod zakletvom. Svakad se uče, a nikad se ne urazumljuju. Okoštali u sopstvenom autoritetu, utvrđeni u svojoj sujeti, istinski nesposobni da sa sagledaju stvari dublje, zagledani u svoje neumske i ostale crnolimuzinačke koordinate.
Nit im je beseda iz svoga božanstvenog pisma, nego iz svoga im vrtoglavog džepa.
Bogatstvo na siromaštvu jaše!
Godinama već cepkaju istinu na parčiće, pa onda krpe svako po svom, umesto da je kažu celu. Ostavljaju deci u nasleđe ostatke istine uz mezetluk i jagnjetinu.
Oci trpko jedoše, a deci potrnuše zubi!
Izrod-politika gaji guju u nedrima naroda.
U zlo dobi višega se zla treba bojati.
Rđa im se u kuću nad glavom raspasala.
***
Zmija ti pod glavom leži!
Naši odnosi, a posebno oni na Kosovu, sve više liče na one iz priča o zmiji i čoveku.
U prvoj, čovek nađe smrznutu zmiju kraj potoka. Bude mu žao i stavi je u nedra da se zagreje, zmija ujede čoveka i čovek umre.
U drugoj se priča kako su čovek i zmija živeli u susedstvu. Nesrećom, čovekovo dete zgazi zmiju i ona ga ujede. Dete umre. Čovek potegne za zmijom sekirom i odseče joj rep. Basnopisac izvodi naravoučenije: Dok čovek gleda svoga sina grob, a zmija svoj odsečeni rep, nema mira među njima.
U trećoj se pripoveda kako je zmija, videći testeru, počela da je liže. Osetivši krv, pomisli da ona dolazi iz testere. I tako izliže svoj jezik.
Toliko o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Ovde bi se moglo postaviti pitanje oštrine testere.
25. 11. 1988. godine, list „Intervju”; Beograd 202 (Dnevnik)
November 13th, 2013 at 08:25
Crnolimuzinačke koordinate…
“Nit im je beseda iz svoga božanstvenog pisma, nego iz svoga im vrtoglavog džepa.
Bogatstvo na siromaštvu jaše!”
Tekst je, vidim, iz 1988. godine.
Tema je vrela danas, koliko i onda.
Dvadeset pet godina prođe, i nigde stigli nismo.
Sve jednako rđavo i pusto.
Svaka vam čast za ovaj vremepolov.
November 13th, 2013 at 12:19
Ovo je pun pogodak…
Tekst ovog “srpskog Demostena” (još jednom da ponovim, najbolji je interpretator tekstova naših pesnika) pogađaju pravo u srž srpske novije istorijske sudbine…
Kako reče Šerman, tekst je proročki…
Sviđa mi se terminologija “političke buljine”….
November 13th, 2013 at 13:24
Strašno! Ne samo da nismo stigli nigde od 1988, nego, kako reče Rale Damjanović, ni od 1730. i Venclovićevog umnog pisanja. Kojekude Srbijo, zaboga i pobogu!
November 13th, 2013 at 13:29
Čitao sam fenomenalne i kao u tekstu pomenuta testera – oštre tekstove Raleta Damjanovića, objavljene na ovom sajtu. Svaki od njih mučno tera društvo na samopreispitivanje, potpuno opravdano… Ni ovaj ne zaostaje. Od onda do danas, kao da nam pisac poručuje: kakve crne razlike – svi su isti! Jer su svi u “crnolimuzinačkim koordinatama”. A kamo “kulturni heroizam”…?! Oštri testeru!
November 13th, 2013 at 14:58
U vezi sa ovim Damjanovićevim tekstom, starim četvrt veka, valja pogledati poslednji intervju koji je Zoran Đinđić dao za života, televiziji Republike Srpske, nekoliko dana pre nego što su ga makli i smakli. Sudbinski duboko rasuđivanje tadašnjeg premijera, upravo o kosovskom problemu. Za mnoge iznenađujuće. Pripisali su mu tada promenu kursa. Upravo ovo “nešto” što je naša sadašnja vlada potpisala – a u njoj danas sede oni koji su nekada bukački larmali da je Kosovo Srbija, da ga nikada nećemo dati, da je pokojni premijer izdajnik srpskog naroda – Zoran Đinđić je hrabro i javno doveo u pitanje, prvo u nemačkim medijima, potom i u toj emisiji. Sigurno nije slučajno to što je ubijen nešto dana posle intervjua…
November 13th, 2013 at 15:01
Da, to je trenutak kada je čovek shvatio da Evropa od Srbije traži da jedini srpski nacionalni interes bude da Srbija nema bilo kakvog nacionalnog interesa. Naši političari su obilno pomagali evropskoj gospodi, ne samo od Slobodana Miloševića naovamo. Starija je to pomoć…
November 14th, 2013 at 08:17
Neverovatan je način na koji gospodin Damjanović izlaže ovu ozbiljnu temu – baš preko narodnih izreka i mudrosti, koje se sasvim retko slede u stvarnom životu. Oštrica njegovog pera je, pri tom, neponovljiva! Kada je reč o poslednjem Zoranovom intervjuu, on jeste veoma netipičan, ali ipak ne bih suviše hrabre konotacije iz toga izvlačio, kao ni kada je reč o navodnim evropskim isključivo antisrpskim interesima (mada je fakat da oni preovlađuju). Jedino što je sigurno jeste ono što Pink Frojd reče: svi su isti! No, u toj bari Zoranova vizija jedina pomalo štrči, kako u odnosu na tadašnji, tako i u odnosu na sadašnji kontekst, a Rale nam je pokazao da je tako bilo i 80-ih. O Vencloviću da i ne pričamo – suviše je tužna ta vekovna ovdašnja glupost! “Političke buljine” preovlađuju i krate svaki štrčeći vrh! Razume se, oni nisu samo naša specjalnost, te se, u tom smislu potpuno slažem i sa Karlom i sa Šermanom o mogućoj sprezi ovdašnjih i stranih “političkih buljina”.:) No, nek’ o tome razglaba ko mora, a ja upućujem sve da još jednom pročitaju i Raletove druge tekstove na ovom sajtu, kao što su “Gust splet laži” i “Posle Kirkinog zagrljaja” – takođe izuzetni i hrabri tekstovi. Slažem se sa Poluksom – “srpski Demosten” nema šta. Uopšte, ekipa na ovom sajtu je “smrzavajuća”:)
November 14th, 2013 at 08:33
Svaka ti je na mestu, Stalkeru.