Ratomir Rale Damjanović

 

Zmijski jezik

 

Kad se zastave razviju, sva je pamet u trubi, čulo se u jednom žučnom razgovoru povodom narodnog nezadovoljstva onim što se zbiva u zemlji. Bio je to još jedan pokušaj da se narodna uzavrelost ironično prikaže kao narodna razularenost, kao stihija koja pod zastavama i trubama valja sve pred sobom. Odgovor na ovu kozačku poslovicu mogla bi biti jedna srpska poslovica: Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina. Ona bi ujedno mogla biti „otpozdrav na pismo” svima koji ućutkuju narod i nude mu, kao svetlu perspektivu, velik mrak: deobe, kosovski raskol, život na ivici egzistencije, to jest, sirotovanje i neslogu.

I o toj neslozi odavno narod ima svoje mišljenje (govornici naglase „svoje lično mišljenje”, što znači da im nije strano ni bezlično mišljenje). Poznata je poslovica o braći složnoj koja kuću grade i nesložnoj koja kuću razgrađuju. Našim sadašnjim prilikama, međutim, više odgovara nova poslovica, izvedena od dve pomenute:

SLOŽNA BRAĆA KUĆU RAZGRAĐUJU!

Bolje je malo sjanje nego velika pomrčina; poslovica zapisana rukom Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je još u prvim decenijama XVIII veka o moralu, zakonu i bezakonju pisao kao da opisuje današnje prilike u nas.

O neslozi i moralu veli on:

„Ta zloba, inat i prkos, nepromotravanje od nosa da dalje mnogo mu munitvom ljudske zglavke rastresa, nemiri i obaška razdvaja. Braću rođenu rastavlja po sebi, gradove mete, sela raselja, narode svađa, jezike na kavgu i bojstvo uzjaruje, razmirje čini drug na druga, zlom vrlaiše… Zakon pod noge se gazi, dobrotvorenje zagase, pomoći nesta, samoživstvo, sebi ugoda i svojevolja, besramstvo, ukor i pokor, zazor, pizma i lakomština… svud se je raskotilo.”

Tako piše vidoviti Venclović 1730. godine. To je i danas deo velikog mraka koji nam nude političke buljine, upinjući se svim silama da utule ovo malo narodne svetlosti i GLAS NARODA – proglase za ratne trube i doboše, da im odrekne svaku pamet i promišljanje.

Mrak ima muku zašto je bez videla.

Dokle ćeš razmeravati, ta kadgod započni i zidati, prepisao je Venclović od naroda. A zapisao je i ovu narodnu misao:

Slabo hvajdiše koju zlu ranu spolja lečiti kad se ona iznutra pozleđuje.

Poslovica koja se dotiče naše žive rane – Kosova.

Naši potomci to već danas znaju. Hoće li biti stroge sudije? Hoće li oni bolje razumeti današnju poruku ljudi s Kosova onima koji o Kosovu odlučuju:

AKO I UČINITE SVE ŠTO MOŽETE, TO VIŠE NIJE DOVOLJNO.

Kako su nas derali nisu nas ni iskrvarili, veli narod, i u toj bi se poslovici mogla sažeti sadašnja društveno-politička situacija i ovo osvešćivanje naroda. A deru i gule godinama, uz slatke reči i obećanja. Deru idejom i autoritetom. Čine to oholo, sa ubeđenjem. Uživaju u svojoj veštini. Sujetni momci. Narcisoidni egzibicionisti, hermeneutičari života iz stavova i zaključaka, kapriciozni diskutanti nežnih ispeglanih ruku i slatka jezika.

Gone kapom vetar, množe zaludnju besedu!

Od dobra otpali, a na zlo pristali!

Prefinjeni cinici ili pak sujetni tumači ratničko-patrijarhalnog poimanja plemenskog starešinstva, uz obavezno jarko naglašeni patriotizam. Sujetnici odrođeni od „prostoga naroda”, spremni da, zarad zadovoljenja svoje sujete, žrtvuju „narodno nadanje”, zakon, jezik i običaje.

Trista zala iz svoga im grla!

S nevešta i gora plače!

Upinju se, brižljivo to prikrivajući, iz petnih žila i glasnih žica da dokažu kako je pravo njihovo sujete veće od narodne pravice. Uvređeni, netrpeljivi, bogati, odrođeni, odnarođeni. Sva im je pamet na jeziku. Lake šale – teška poređenja. Prepoznajemo u njihovom glasu licemerje, sujetu, netrpeljivost pod zakletvom. Svakad se uče, a nikad se ne urazumljuju. Okoštali u sopstvenom autoritetu, utvrđeni u svojoj sujeti, istinski nesposobni da sa sagledaju stvari dublje, zagledani u svoje neumske i ostale crnolimuzinačke koordinate.

Nit im je beseda iz svoga božanstvenog pisma, nego iz svoga im vrtoglavog džepa.

Bogatstvo na siromaštvu jaše!

Godinama već cepkaju istinu na parčiće, pa onda krpe svako po svom, umesto da je kažu celu. Ostavljaju deci u nasleđe ostatke istine uz mezetluk i jagnjetinu.

Oci trpko jedoše, a deci potrnuše zubi!

Izrod-politika gaji guju u nedrima naroda.

U zlo dobi višega se zla treba bojati.

Rđa im se u kuću nad glavom raspasala.

***

Zmija ti pod glavom leži!

Naši odnosi, a posebno oni na Kosovu, sve više liče na one iz priča o zmiji i čoveku.

U prvoj, čovek nađe smrznutu zmiju kraj potoka. Bude mu žao i stavi je u nedra da se zagreje, zmija ujede čoveka i čovek umre.

U drugoj se priča kako su čovek i zmija živeli u susedstvu. Nesrećom, čovekovo dete zgazi zmiju i ona ga ujede. Dete umre. Čovek potegne za zmijom sekirom i odseče joj rep. Basnopisac izvodi naravoučenije: Dok čovek gleda svoga sina grob, a zmija svoj odsečeni rep, nema mira među njima.

U trećoj se pripoveda kako je zmija, videći testeru, počela da je liže. Osetivši krv, pomisli da ona dolazi iz testere. I tako izliže svoj jezik.

Toliko o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ovde bi se moglo postaviti pitanje oštrine testere.

 

25. 11. 1988. godine, list „Intervju”; Beograd 202 (Dnevnik)