Dragoslav Čupić
Autoportret
Rođen[1] (u Subotici, domu vetrova i melanholije), kršten (u radoznaloj želji da zadirkujem Đavola, i prkosim Bogu), odgojen pristojno u okvirima opcrtanim malograđanskim načelima. Samouk, otpadnik, sentimentalna budala, elitista kasnije, sociopata lišen svake empatije i zdrave društvene ambicije (Oh, patvorena samokritičnosti!). Hrabro promašena ličnost[2]… Ranije pripadnik pesničke grupe Zona, u Novom Sadu, u okviru čijeg delovanja izlazi i knjiga, sa slatkom kratkosežnom bitnošću tek nekolikim mladalačkim samoljubljima. Objavljivao u književnoj periodici, pevao na trgovima, traćio vreme, uporno i tvrdoglavo…
Crtam i slikam još od vremena kada sam kao drotoš i vandrokaš, u staroj bečejskoj kući, u toploj, magičnoj polutami prababine sobe boje usirene krvi, klečao za krevetom, ispred duvarnika sa paunovima, i udisao miris drvenih bojica, opiljaka zarezanih olovaka, i vrljušaka iskorišćene gumice. U sobi je još mirisalo prijatno i blago na staro i znoj, na mokraću iz noćne posude, na kožne kofere i torbe od skaja iza zavesa, na lavandu i naftalin među stvarima duboko složenim u ormarima… (Olfaktorne okolnosti bitne za biografiju bilo koje dužine!) Prababa Kosana upućivala me je u tajne kako se u dva-tri jednostavna poteza umešno izrađuje lik čiča Gliše, i pokazivala mi je, bez ikakvih predznanja o crtežima na svodovima u tami Altamire, kako nacrtati lik poneke divlje ili domaće životinje, sveden na neku prostu, ogoljenu, suštinsku dinamičnost zaustavljenu na trenutak pod rukom ove naivne umetnice…
Preko osnovnoškolskih i srednjoškolskih zadnjih klupa, tvrdih i nepraktičnih za rad, stići do prikladnijih slikarskih materijala, bio je to dug i zaobilazan put.
Više opredeljen za stil učenja nego za sam stil. (Da nije ovo višeznačna zagonetka?)
Igrom slučaja usmeren uglavnom na gradski pejzaž. Crteži obeleženi nekakvim nazovi romantičnim realizmom, obolelim od skoro bezuspešno sputane preciznosti.
Radim i pastele, suočen sa izazovima i teško uhvatljivim bogatstvom prirode.
Uradio seriju minijatura ezoteričnih i egzoteričnih, nepristupačnih, ali i pristupačnih vektorskih prostora sila i energija koje prete da rode jedan svet. Koje rađaju i objašnjavaju jedan kosmos.
Difuzan i razuđen, moj rad je na putu svog samorazvitka našao dom na zidovima mnogih domaćih i stranih zaljubljenika u umetnost.
Određen geografskom širinom i dužinom koja me smešta u tačku pokraj moje voljene Jelene Despić i mojih voljenih mačaka i psa, i ponekad u ulicu čika Jove Zmaja, 21000 Novi Sad, bb, živim i stvaram, odgovoran samo prema velikim mogućnostima i propuštenim prilikama…
[1] 16. marta 1978.
[2] Čarls Simić.
January 6th, 2014 at 21:29
Da li je moguće, ponavljam moguće, da NEKO, bilo ko, iko, ovako piše, besedi, pripoveda, crta…?
Čitao sam knjigu o grupi “Zona” koju Dragoslav pominje, ali ovako zreo “autoportret” čoveka koji je rođen pre 35 godina ne bi sastavio ni neki od naših “pesničko-umetničkih bardova”….
Veličanstveno…
January 8th, 2014 at 10:18
Boga ti, Strahinja, ne preteruj. Čoveku može samo neprijatno biti ako vidi da si ga obasuo ovakvim hvalospevima. Šta će mu to? Inače, njegova crtačka ruka i likovno osećanje – za desetku.
January 8th, 2014 at 14:00
AHAHAHAHA… Slažem se sa Šermanom. Nije loš tekst, ali, sad – Strahinja, što bi rekla zapadna braća, daj se kontroliraj:)))
January 12th, 2014 at 06:40
Hvala na velikim pohvalama i razložnim komentarima umerenijih struja. (Ovo ne znači da su oni prvi manje razboriti!) Donekle sam svestan svojih ograničenja. Prijatno je svakako videti da uopšte i ima komentara. A gde ima komentara ima i ljudi koji te potvrđuju svojim viđenjem.
January 14th, 2014 at 18:36
Dobar tekst i divan komentar autora. KH nas opet iznenađuje nepoznatim, a potencijalno sjajnim autorima… baš kao što otkriva zaboravljene “kulturne heroje” iz prošlosti. Bravo!