Danilo Vuksanović: AMERIKANCI SU OD INDIJANACA NAPRAVILI ONO ŠTO NJIMA TREBA

Posted on 12 January 2014 by heroji

Danilo Vuksanović: AMERIKANCI SU OD INDIJANACA NAPRAVILI ONO ŠTO NJIMA TREBA

 

Povod za razgovor sa novosadskim umetnikom Danilom Vuksanovićem bila je njegova nedavna održana samostalna izložba crteža i grafika na Franklin koledžu u Blumingtonu u državi Indijani (SAD). Naziv izložbe „Faksimili nemuštog” ukazuje na civilizacijsku vrednost ćirilice kao pisma koje je više nego većina drugih potisnuto informatičkom ekspanzijom i vremenom u kome su elektronska pisma gotovo u potpunosti zamenila divne kaligrafske preplete rukom pisanih redova. Pored izložbe, Vuksanović je održao i nekoliko predavanja o srpskoj likovnoj sceni, našoj zemlji i regionu  kao  i praktične časove iz oblasti crteža i slikarstva.

 

Izložba.

Inspiraciju za izložene radove pronašao sam u starim srpskim knjigama podjednako kao i na grafitima. Dok sam listao stranice „Stematografije” Hristofora Žefarovića, jedne od najznačajnijih knjiga kod Srba u XVIII veku, nastala je kod mene fascinacija baroknim ćiriličkim slovima. Stematografija je heraldički zbornik na čijim su stranicama bili ravnopravno predstavljeni grafički listovi sa likovima južnoslovenskih svetitelja i izvrsna kaligrafska rešenja. Deo izložbe sastoji se od crteža na papiru. Na njima su ćirilička slova u različitim oblicima i intenzitetima. Kompozicije su uglavnom organizovane u domenu zamišljene stranice knjige ili nekog zapisa. Tačnije, ovim ciklusom crteža i printova transformisao sam vrste ćirilice i ugradio ih u sopstveni likovni jezik. Srpsko pismo bilo je polazište za nove dimenzije mojeg stvaralačkog procesa.
Drugi deo moje američke izložbe obrađuje opšte civilizacijske simbole i znamenja u različitim kolorističkim postavkama. Ovi radovi su proizašli iz mojeg prethodnog ciklusa slika nazvanog „Ravnica istine”. Na ovim radovima je očigledan uticaj grafita i na njima možemo prepoznati specifičnu angažovanost današnjeg trenutka.

danilo vuksanovic

 

Otkuda fascinacija grafitima?

 

Možda otuda što su grafiti anonimni izrazi dostupni svakome. Oni su tu u prolazu i pritom ne mora da se zna ko ih je radio. Dobro, imaš i autorsku varijantu gde obavezno ispod autora stoji njegovo ime. E sad, popularna umetnost, pop art i ono što su uradili sa Baskijatom – moguće je samo u Americi. To znači da su izvukli čoveka koji je živeo grafiti-umetnost i napravili od toga mejnstrim. Mi nismo, a sumnjam i da ćemo ikada biti, na tom civilizacijskom stepenu. Mene grafiti zanimaju pre svega zbog rukopisa. Zbog slova koja nisu čitka. To nisu tako transparentne stvari. Ok, predstave, glave, tela, ali slova. Putem grafita možeš da preneseš poruke koje nisu toliko ograničene mestom odakle dolaziš, niti nacionalnošću. Ti faktori stvaraju predrasude, ali sam mogao da se uverim da su Amerikancima jako bitni.

 

Spomenuo si uticaj Hristofora Žefarovića i Zaharija Orfelina na razvoj grafike u Srba. Koliko su nove generacije grafičara svesne te barokne tradicije u Srba?

 

Slabo. Ta istorijska dimenzija se na akademijama zanemaruje. Posle prve godine studija profesori te ostave da se baviš efektima i ličnim izrazom, ali na suštinu slabo obraćaju pažnju suštinom. Nama niko nije rekao da je „Stematografija” prva sveska u kojoj imaš bakropise koji se tiču nečega našeg, ali po uzoru na zapadne knjige toga doba. Istorija koja je vezana za Nemanjićku Srbiju negovana je kao mit. Zna se da je Nemanja dobio prezime po tome što je istrebljivao Patarene i Bogumile po Bosni, Srbiji i Crnoj Gori jer nisu hteli da prime hrišćanstvo. Nemanja je dobio ime zato što je posle njega ostala praznina. Taj čovek kao i svaki vladar morao je biti strašan, nemilosrdan i grozan. Pitanje je zašto se on pominje kao prvi i zašto je sve od njega krenulo. Njegov heraldički prikaz je bio vizantijski prikaz belog orla koji predstavlja vladara nad svim svetovima koja su četiri beta, čist vizantijski grb koji danas koristi Srbija. Pa ti posle pravi kovanicu Samo Sloga Srbina Spasava!

 

Šta je najviše zanimalo posetioce tvoje izložbe u Americi?

 

Najviše su bili fascinirani onim što je izgledalo najrustičnije – knjigom crteža i zapisima na papiru koji sam sam pravio. Upoznao sam neke likove koji se bave produkcijom ručno pravljenih umetničkih knjiga. To je tamo tržište. Direktor biblioteke koja ima sedam miliona knjiga u elektronskom katalogu imao je vremena da se nađe sa mnom da bih mu ja pokazao moju knjigu. Ja mu kažem da radim u Galeriji Matice srpske i da naša Biblioteka, koja je najstarija kod Srba,  ima te i te knjige i on me prvo pita: je l’ vi to prodajete? Ja mu kažem: ne, mi samo čuvamo. On se začudio. Onda sam otišao u njihovu biblioteku i doneli su mi pisma ruskog cara iz XVI veka u zlatu i sa pečatima… šesnaest komada. Sve je to kod njih. Knjige, rukopisi. Ja gledam, ok, kupili ste Direra, Pikasa, sve to mogu da razumem jer ipak to pripada zapadnoj civilizaciji. Ali ne, oni imaju sve. Sve je kupljeno. Tržište je živo. Postoji posebno tržište ručno pravljenih knjiga. Ručno rađen papir, korice. Baš onako poseban mediji, a ručna izrada. To mi je baš bilo iznenađenje. Znao sam da to postoji, ali nisam znao da se oni time bave sto posto. Direktor te privatne biblioteke mi je ponudio da mi sledeću knjigu crteža otkupi. Hteo je da kupi i kataloge. Oni sve skupljaju. Posle ti odeš na peti sprat biblioteke i nađeš naše najnovije knjige koje su kod nas u broširanom povezu, kod njih u tvrdom. S tim što sve ono što je na latinici prelazi u odeljak za hrvatsko izdavaštvo. Tako je Mihajlo Pantić u hrvatskom odeljku.

 

Držao si i predavanja studentima na Frenklin koledžu.

 

Da. Najzanimljivija im je bila priča o ćirilici jer oni nisu znali da li mi pišemo samo ćirilicom kao Rusi. Posle smo pričali o tome ko koristi koje pismo. Njima su razlike između nas i Rusa minimalne i nepojmive. Posle predavanja pustio sam kratki film o Novom Sadu – čisto turistički: Exit, klopa, ulice. Jedan student mi je rekao da misli da je film prozapadno orjentisan. To znači da je očekivao neku pećinu! Taj grad nije nešto što je on očekivao. Onda su me pitali o novijoj istoriji. Koja Jugoslavija – prva, druga, treća… Koliko sam samo ja promenio država…

 

Neki od radova koje si izložio u Americi tretiraju i aktuelno pitanje ulaska u Evropsku uniju, pa problem bele kuge u Srbiji, a pogotovo u Vojvodini. Da li su uočili taj sloj?

 

Ne, to im nije bilo jasno. Oni misle da smo mi na mnogo nižem nivou razvoja i da nemamo te probleme. Oni ne shvataju da mi ovde imamo sistem kakav-takav. Sada je aktuelan Iran, a u vreme kada smo mi bili aktuelni, za vreme bombardovanja, to jest pre deset godina, studenti s kojima sam imao priliku da pričam bili su jako mladi i ko zna šta su čuli o nama putem medija. Sada je Iran  – novi Vijetnam.

 

Utisci o „obećanoj zemlji”.

 

Možda mi je najveći utisak predstavljao Muzej Indijanaca. Tamo svuda piše: beli čovek došao i oterao Indijance. Kao da je taj beli čovek došao sa Islanda. Koji beli – to ste vi? Na kraju mi prodajete vunene tepihe koje, kao, prave Indijanci za trista dolara. Znači pominju belog čoveka u tamo nekom dalekom licu…. To je američka politika diplomatije. U Americi danas ima četrdeset osam muzeja Indijanaca. Ma, nemaju toliko rezervata. A puštaju i filmove kako Indijanci pletu korpe koje ne propuštaju vodu, pa od toga prave romantične bajke. Kako je Džeromino išao na Svetski izložbu u Pariz… Vlada ga pratila. Poslali ga tamo kao majmuna. Amerikanci su od Indijanaca napravili ono što njima treba. Bio sam fasciniran i činjenicom da u Vašingtonu u Kongresnoj biblioteci možete naći poreklo svoga oca. Njihova logika je: moraš da znaš sve o neprijatelju da bi znao kako da se postaviš.

 

Gde vidiš budućnost kaligrafije?

 

Budući da je kaligrafija veština ručnog ispisivanja slova, mislim da će preći u neku samostalnu likovnu disciplinu kao lepo pisanje. Kad se pogleda stranica jednog pisma, to će biti lep ručni rad. Sada je izmišljanje novih fontova prepušteno timovima dizajnera i digitalnim umetnostima, tako da budućnost kaligrafije vidim u crtežu. Pismo već menja svoju osnovnu funkciju. Uskoro će se rukom pisani tekstovi gledati samo zbog načina kako je napisano, a ne zbog onoga šta je pisac hteo da kaže. Ja sam iskoristio ćirilicu da bih se izrazio na jednoj stranici.

 

Kultura.

 

Za mene je sve što se dešava u našem narodu kultura. Nije kultura samo galerija. Ako neko grozno nariče nad nekim grobom ili ako ima neki odvratan običaj, i to je kultura. Nije to nešto što možeš da skloniš. Mi stalno sklanjamo ono što nam se ne dopada i posle se pojavi „Obraz” ili bilo koji nenormalan fašistički poriv. Odakle fašizam u nekome ko je odrastao kao pionir ili je njegov tata bio pionir? To se dešava zato što se stidimo svoje prošlosti.

 

2009.

 

Razgovarala Dragana Garić

5 Comments For This Post

  1. Stalker Says:

    Odličan intervju! Sjajno je podsećati kroz intervjue i različite tekstove iz prošlosti na činjenicu da oko nas ipak ima pametnog, mladog sveta, koji u nekom trenutku možda može prerasti u “kritičnu masu”. A kada je reč o onima koji pišu za ovaj sajt, u ovom vremenu, svoje mišljenje sam već u nekom od prethodnih komentara na sajtu izložio. Ukratko: hvala Bogu da postoji sajt kao što je ovaj…

  2. Karlo Says:

    Vuksanović je jedno čudo. Renesansni tip – slika, piše, komentariše, promišlja, filozofira, peva u hardkor bendu. Suma Čoveka.

  3. Pink Frojd Says:

    Uf, ovo je sjajno! Izuzetno dobar intervju. Očigledno je prethodni komentator u pravu. Naročito mi se sviđa revalorizacija XVIII-vekovne veštine, kaligrafije, a na Indijance me je slikar skroz kupio.:)

  4. Strahinja Says:

    Da, ovaj umetnik se iskazuje u više disciplina i danas je za ovu vrstu umetnost popularno reći: “multimedijalna”, ono što mene fascinira u Vuksanovićevom radu je više nego uspelo spajanje slike i reči, njegov likovni odnos prema knjizi kao medijumu umetničkog izraza nije idolopoklonički: ne razmilja o knjizi kao “robi sa tržišta” već kao o biću, koje nam, slično slici, iskazuje odnos čoveka prema svetu u kojem obitava….

  5. Kapetan Ahab Says:

    Odličan je ovaj slikar kojeg poznaje jedan moj prijatelj sa Balkana, rečima “Koliko sam samo ja promenio država…” kupio me je za sva vremena, tu smo negde slični Vuksanovich i ja, naime “Koliko sam samo ja promenio država”, čekajući da ulovim belog kita, mislite o tome…

Ostavi komentar