Danilo Vuksanović: AMERIKANCI SU OD INDIJANACA NAPRAVILI ONO ŠTO NJIMA TREBA

 

Povod za razgovor sa novosadskim umetnikom Danilom Vuksanovićem bila je njegova nedavna održana samostalna izložba crteža i grafika na Franklin koledžu u Blumingtonu u državi Indijani (SAD). Naziv izložbe „Faksimili nemuštog” ukazuje na civilizacijsku vrednost ćirilice kao pisma koje je više nego većina drugih potisnuto informatičkom ekspanzijom i vremenom u kome su elektronska pisma gotovo u potpunosti zamenila divne kaligrafske preplete rukom pisanih redova. Pored izložbe, Vuksanović je održao i nekoliko predavanja o srpskoj likovnoj sceni, našoj zemlji i regionu  kao  i praktične časove iz oblasti crteža i slikarstva.

 

Izložba.

Inspiraciju za izložene radove pronašao sam u starim srpskim knjigama podjednako kao i na grafitima. Dok sam listao stranice „Stematografije” Hristofora Žefarovića, jedne od najznačajnijih knjiga kod Srba u XVIII veku, nastala je kod mene fascinacija baroknim ćiriličkim slovima. Stematografija je heraldički zbornik na čijim su stranicama bili ravnopravno predstavljeni grafički listovi sa likovima južnoslovenskih svetitelja i izvrsna kaligrafska rešenja. Deo izložbe sastoji se od crteža na papiru. Na njima su ćirilička slova u različitim oblicima i intenzitetima. Kompozicije su uglavnom organizovane u domenu zamišljene stranice knjige ili nekog zapisa. Tačnije, ovim ciklusom crteža i printova transformisao sam vrste ćirilice i ugradio ih u sopstveni likovni jezik. Srpsko pismo bilo je polazište za nove dimenzije mojeg stvaralačkog procesa.
Drugi deo moje američke izložbe obrađuje opšte civilizacijske simbole i znamenja u različitim kolorističkim postavkama. Ovi radovi su proizašli iz mojeg prethodnog ciklusa slika nazvanog „Ravnica istine”. Na ovim radovima je očigledan uticaj grafita i na njima možemo prepoznati specifičnu angažovanost današnjeg trenutka.

 

Otkuda fascinacija grafitima?

 

Možda otuda što su grafiti anonimni izrazi dostupni svakome. Oni su tu u prolazu i pritom ne mora da se zna ko ih je radio. Dobro, imaš i autorsku varijantu gde obavezno ispod autora stoji njegovo ime. E sad, popularna umetnost, pop art i ono što su uradili sa Baskijatom – moguće je samo u Americi. To znači da su izvukli čoveka koji je živeo grafiti-umetnost i napravili od toga mejnstrim. Mi nismo, a sumnjam i da ćemo ikada biti, na tom civilizacijskom stepenu. Mene grafiti zanimaju pre svega zbog rukopisa. Zbog slova koja nisu čitka. To nisu tako transparentne stvari. Ok, predstave, glave, tela, ali slova. Putem grafita možeš da preneseš poruke koje nisu toliko ograničene mestom odakle dolaziš, niti nacionalnošću. Ti faktori stvaraju predrasude, ali sam mogao da se uverim da su Amerikancima jako bitni.

 

Spomenuo si uticaj Hristofora Žefarovića i Zaharija Orfelina na razvoj grafike u Srba. Koliko su nove generacije grafičara svesne te barokne tradicije u Srba?

 

Slabo. Ta istorijska dimenzija se na akademijama zanemaruje. Posle prve godine studija profesori te ostave da se baviš efektima i ličnim izrazom, ali na suštinu slabo obraćaju pažnju suštinom. Nama niko nije rekao da je „Stematografija” prva sveska u kojoj imaš bakropise koji se tiču nečega našeg, ali po uzoru na zapadne knjige toga doba. Istorija koja je vezana za Nemanjićku Srbiju negovana je kao mit. Zna se da je Nemanja dobio prezime po tome što je istrebljivao Patarene i Bogumile po Bosni, Srbiji i Crnoj Gori jer nisu hteli da prime hrišćanstvo. Nemanja je dobio ime zato što je posle njega ostala praznina. Taj čovek kao i svaki vladar morao je biti strašan, nemilosrdan i grozan. Pitanje je zašto se on pominje kao prvi i zašto je sve od njega krenulo. Njegov heraldički prikaz je bio vizantijski prikaz belog orla koji predstavlja vladara nad svim svetovima koja su četiri beta, čist vizantijski grb koji danas koristi Srbija. Pa ti posle pravi kovanicu Samo Sloga Srbina Spasava!

 

Šta je najviše zanimalo posetioce tvoje izložbe u Americi?

 

Najviše su bili fascinirani onim što je izgledalo najrustičnije – knjigom crteža i zapisima na papiru koji sam sam pravio. Upoznao sam neke likove koji se bave produkcijom ručno pravljenih umetničkih knjiga. To je tamo tržište. Direktor biblioteke koja ima sedam miliona knjiga u elektronskom katalogu imao je vremena da se nađe sa mnom da bih mu ja pokazao moju knjigu. Ja mu kažem da radim u Galeriji Matice srpske i da naša Biblioteka, koja je najstarija kod Srba,  ima te i te knjige i on me prvo pita: je l’ vi to prodajete? Ja mu kažem: ne, mi samo čuvamo. On se začudio. Onda sam otišao u njihovu biblioteku i doneli su mi pisma ruskog cara iz XVI veka u zlatu i sa pečatima… šesnaest komada. Sve je to kod njih. Knjige, rukopisi. Ja gledam, ok, kupili ste Direra, Pikasa, sve to mogu da razumem jer ipak to pripada zapadnoj civilizaciji. Ali ne, oni imaju sve. Sve je kupljeno. Tržište je živo. Postoji posebno tržište ručno pravljenih knjiga. Ručno rađen papir, korice. Baš onako poseban mediji, a ručna izrada. To mi je baš bilo iznenađenje. Znao sam da to postoji, ali nisam znao da se oni time bave sto posto. Direktor te privatne biblioteke mi je ponudio da mi sledeću knjigu crteža otkupi. Hteo je da kupi i kataloge. Oni sve skupljaju. Posle ti odeš na peti sprat biblioteke i nađeš naše najnovije knjige koje su kod nas u broširanom povezu, kod njih u tvrdom. S tim što sve ono što je na latinici prelazi u odeljak za hrvatsko izdavaštvo. Tako je Mihajlo Pantić u hrvatskom odeljku.

 

Držao si i predavanja studentima na Frenklin koledžu.

 

Da. Najzanimljivija im je bila priča o ćirilici jer oni nisu znali da li mi pišemo samo ćirilicom kao Rusi. Posle smo pričali o tome ko koristi koje pismo. Njima su razlike između nas i Rusa minimalne i nepojmive. Posle predavanja pustio sam kratki film o Novom Sadu – čisto turistički: Exit, klopa, ulice. Jedan student mi je rekao da misli da je film prozapadno orjentisan. To znači da je očekivao neku pećinu! Taj grad nije nešto što je on očekivao. Onda su me pitali o novijoj istoriji. Koja Jugoslavija – prva, druga, treća… Koliko sam samo ja promenio država…

 

Neki od radova koje si izložio u Americi tretiraju i aktuelno pitanje ulaska u Evropsku uniju, pa problem bele kuge u Srbiji, a pogotovo u Vojvodini. Da li su uočili taj sloj?

 

Ne, to im nije bilo jasno. Oni misle da smo mi na mnogo nižem nivou razvoja i da nemamo te probleme. Oni ne shvataju da mi ovde imamo sistem kakav-takav. Sada je aktuelan Iran, a u vreme kada smo mi bili aktuelni, za vreme bombardovanja, to jest pre deset godina, studenti s kojima sam imao priliku da pričam bili su jako mladi i ko zna šta su čuli o nama putem medija. Sada je Iran  – novi Vijetnam.

 

Utisci o „obećanoj zemlji”.

 

Možda mi je najveći utisak predstavljao Muzej Indijanaca. Tamo svuda piše: beli čovek došao i oterao Indijance. Kao da je taj beli čovek došao sa Islanda. Koji beli – to ste vi? Na kraju mi prodajete vunene tepihe koje, kao, prave Indijanci za trista dolara. Znači pominju belog čoveka u tamo nekom dalekom licu…. To je američka politika diplomatije. U Americi danas ima četrdeset osam muzeja Indijanaca. Ma, nemaju toliko rezervata. A puštaju i filmove kako Indijanci pletu korpe koje ne propuštaju vodu, pa od toga prave romantične bajke. Kako je Džeromino išao na Svetski izložbu u Pariz… Vlada ga pratila. Poslali ga tamo kao majmuna. Amerikanci su od Indijanaca napravili ono što njima treba. Bio sam fasciniran i činjenicom da u Vašingtonu u Kongresnoj biblioteci možete naći poreklo svoga oca. Njihova logika je: moraš da znaš sve o neprijatelju da bi znao kako da se postaviš.

 

Gde vidiš budućnost kaligrafije?

 

Budući da je kaligrafija veština ručnog ispisivanja slova, mislim da će preći u neku samostalnu likovnu disciplinu kao lepo pisanje. Kad se pogleda stranica jednog pisma, to će biti lep ručni rad. Sada je izmišljanje novih fontova prepušteno timovima dizajnera i digitalnim umetnostima, tako da budućnost kaligrafije vidim u crtežu. Pismo već menja svoju osnovnu funkciju. Uskoro će se rukom pisani tekstovi gledati samo zbog načina kako je napisano, a ne zbog onoga šta je pisac hteo da kaže. Ja sam iskoristio ćirilicu da bih se izrazio na jednoj stranici.

 

Kultura.

 

Za mene je sve što se dešava u našem narodu kultura. Nije kultura samo galerija. Ako neko grozno nariče nad nekim grobom ili ako ima neki odvratan običaj, i to je kultura. Nije to nešto što možeš da skloniš. Mi stalno sklanjamo ono što nam se ne dopada i posle se pojavi „Obraz” ili bilo koji nenormalan fašistički poriv. Odakle fašizam u nekome ko je odrastao kao pionir ili je njegov tata bio pionir? To se dešava zato što se stidimo svoje prošlosti.

 

2009.

 

Razgovarala Dragana Garić

Danilo Vuksanović

Faksimili nemuštog

 

Predavanje Danila Vuksanovića u Srpskoj Crnji, u Narodnoj biblioteci Đura Jakšić, povodom njegove izložbe Faksimili nemuštog. Vuksanović ovde govori o pismima, njihovom razvoju u vremenu, o kaligrafiji, Zahariji Orfelinu, Hristiforu Žefaroviću, ćirilici i njenim osnovnim karakteristikama. Na kraju, predstavlja radove iz ciklusa Faksimili nemuštog, koji su nastali pod kapom svega pomenutog, a koji su prethodno bili izloženi u državi Indijani na Frenklin koledžu.

Uvodni deo: pismo

Pismo i knjiga su od vrhunskog značaja za razvoj ljudske civilizacije. Istorija ova dva medija utemeljena je u osnove celokupnog ljudskog iskustva. U odnosu na vreme u kome su se pojavljivale pismovne forme, pismo se može pratiti putem više razvojnih oblika:

Piktogram, pismo zasnovano na crtežu.
Ideogram, pismo s reduciranim potezima.
Slogovno pismo, tzv. silabičko pismo.
Fonetsko pismo, razvijeno pismo današnjice.

Svakako ne možemo sa sigurnošću odrediti vreme kada se u čoveku praistorije javila želja za zapisivanjem onoga što ga okružuje. Veruje se da je prve crteže izradio čovek Neolita. Ova prva čovekova duhovna aktivnost bila je izazvana estetskim težnjama koje su bile pokrenute snažnim emotivnim doživljajima. Teme na ovim crtežima – ljudi, životinje, biljke i prirodne pojave bile su predstavljene u grupama, u zavisnosti od prikazane scene. Ova slobodno shvaćena kompozicija u njegovim prvim crtežima piktogramima (pictus – lat. slika) još uvek nije data kao ideja pisma, već kao crtež raspoloženja.

Šta je današnji tekst nego skup simbola koji u svojoj praosnovi simboliše ljude, životinje, biljke, prirodne pojave osećanja i njihove međusobne odnose? Crtež praistorije je u svojoj suštini poruka, svojevrsni pratekst davnog stremljenja čoveka koji je crtajući stvorio osnov za nastanak značenja u okviru linearne predstave crteža.
Nakon izvesnog vremena, ti crteži su postali stilizovaniji i kao da je čovek Neolita shvatio da se njima može koristiti kao svojevrsnim pismom za međusobno sporazumevanje. Tada se ovi slikovni znaci pretvaraju u pismene oblike, od kojih je svaki izražavao neku ideju ili pojam. Piktogrami nisu vezani samo za period Neolita već i za savremeno doba, pošto se i danas susreću na marginama civilizacije, u rodovskim društvima Australije, Južne Amerike i Afrike.

Čovek današnjice u svom stresnom i brzom načinu života koristi crtež u svakodnevnoj komunikaciji kao neki vid piktogramskog sporazumevanja. Tako su saobraćajni znaci zapravo potreba da se na što jednostavniji način komunicira pomoću simbola. Kasniji razvoj pisma dovodi do stilizacije ranije utvrđenih realističkih slika. Tačnije, pomoću piktograma nije bilo moguće izraziti misli vezane za apstraktne pojmove. Pojmovi kao što su: sreća, zlo, jako, malo, duša, lepo, ružno, našli su svoje grafičke simbole tek kasnije u izvedenom, ideogramskom pismu (idea – grč. zamisao). U starom veku, ti pismeni oblici veoma su zaslužni za razvoj čovekovog intelektualnog genija.
U svakodnevnom životu se koristi veliki broj ideogramskih znakova. Rimski i arapski brojevi, interpunkcija i matematički znaci, primer su ideogramske kulture u životu savremenog čoveka. Kinesko pismo je tipičan primer ideogramskog pisma, jedno od najoriginalnijih i istovremeno najkomplikovanijih pisama na svetu.

Pojmovna i slogovna pisma

Iz razvijenih znakova slikovnih pisama proizašli su prvi znaci pojmovnih pisama. To je sistem u kome se svaka reč ili neki njen deo obeleže posebnim likovnim znakom ili apstraktnim simbolom, i tako se doslednije reprodukuju reči koje formiraju jednu misao.

Smatra se da je najstariji oblik pojmovnog pisma sumersko klinasto pismo. Sredinom trećeg milenijuma u Mesopotamiju prodire semitski narod – Akađani, koji nastavljaju i ukrašavaju klinasto pismo dajući mu postepeno klinast oblik, zbog čega i dobija takav naziv. U sveže oblikovanu glinu utiskivali bi se ukrasni znaci, da bi se nakon sušenja na Suncu te forme u obliku pločica pekle na visokim temperaturama. Danas se ove pločice smatraju prvim oblicima knjige za koje su otvorene prve biblioteke za čuvanje, tada nazvane arhivi. Svaka pločica bila je numerisana i s natpisom u smislu EX LIBRISA.

Pomenućemo i novije nepotvrđene tvrdnje nastale nakon arheoloških otkrića u Vinči, Lepenskom viru, Bugarskoj i Rumuniji, koja ukazuju na to da je postojalo vinčansko pismo. Vinčansko pismo se dovodi u vezu sa etrurskom civilizacijom koja je postojala na pomenutim prostorima. Analizom vinčanske kulture i pisma ugljenikom C – 14, dokazuje se da je vinčansko pismo starije za oko 373 godine od protosumerskog piktografskog pisma, koje se do tada smatralo najstarijim svetskim pismom jer datira od 3. 100 godina pre naše ere.

Staroegipatski hijeroglifi su veoma brzo nakon nastanka počeli gubiti svoj piktografsko-ideogramski karakter. Hijeroglifi su dobili naziv po grčkom prevodu originalnog naziva „sveti znaci”. Ovo pismo upotrebljivano je za rukopisno pisanje po papirusu. Ispisan tim rukopisnim pismom, papirus je savijen u knjižni svitak koji istorijski predstavlja drugi razvojni oblik knjige. Ovaj knjižni oblik, kodeks, korišćen je sve do srednjeg veka.

 

Pojavom pergamenta papirus polako gubi primat kao materijal za pisanje. Nova hrišćanska, nomadska religija preporučivala je iz praktičnih razloga upotrebu jarećih i jagnjećih koža za pisanje. Isto tako, upotreba papirusa u Rimu naglo opada, jer je veštom propagandom ovaj materijal označen kao ostatak paganstva i kao takav proglašen nedoličnim za hrišćane. Svitak je sve češće pravljen od pergamenta, a sve manje od papirusa.

Fonetska i današnja pisma

Pored egipatske, na obalama Mediterana su se razvile i mnoge druge civilizacije, kao što su vavilonska, asirska, persijska i feničanska.  Država Fenikija je bila trgovački centar sveta.  Najznačajniji potez Grka učinjen je preuzimanjem feničanskog alfabetnog pisma, koje je kasnije zahvaljujući Grcima postalo osnov za razvoj najsavremenijih pisama današnjice: latinice i ćirilice.

Pojava fonetskog pisma bila je presudna za razvoj pismenosti najvećeg dela čovečanstva. Posredstvom Grka, svi evropski a zatim i drugi narodi dobijaju pismo sa svega tridesetak slovnih znakova. Prihvatanjem kineskog izuma – tuša, sredstva za pisanje, pravac pisanja zdesna nalevo bio je otežan zbog razmazivanja teksta. Krajem petog veka pre naše ere, Grci uvode pisanje sleva nadesno. Na taj način slova dobijaju dinamičniji oblik, i oni ih dele u tri različita oblika: verzal, kurent i kurziv.

Kaligrafija,  rukopisi i pisari

Kaligrafija (od Grčkog κάλλος kallos „lepota” + γραφή graphẽ „pisanje”) jeste umetnost lepog pisanja koja vodi poreklo iz Kine. Savremena definicija kaligrafske veštine jeste „umetnost davanja forme znakovima na izražajan, humoristički i vešt način”. Stil kaligrafije je opisan kao ruka ili alfabet. Kaligrafija se proteže od funkcionalnih i ručnih zapisa do prefinjenih umetničkih komada, gde ručno pisani tragovi uzimaju prvenstvo nad čitkim pisanjem. Veština kaligrafije se razlikuje od tipografije i neklasičnih ručnih pisanja. Osobenosti su istorijski podeljene, tečno i spontano, improvizovane u momentu pisanja. Drugi naziv za kaligrafiju je krasnopis.

Kaligrafija se prepoznaje u formama različitih pozivnica, slovnog dizajna/tipografija, originalnih ručno pisanih natpisa, logo dizajna, ovlašćene kaligrafije umetnosti, uverenja, mapa i drugih radova koji uključuju pisanje.
Razlika između verzalnih i kurentnih slovnih znakova u grčkom pismu je prevelika. Verzalni znaci su ukrasni i reprezentativno-monumentalni, upotrebljavaju se samo u svečanim prilikama, dok su kurentni znaci nereprezentativni i upotrebljavaju se kao svakodnevno rukopisno pismo. Za ispisivanje monumenata (spomenika, obeliska, slavoluka) koristilo se svečano monumentalno kapitalno pismo. Iz grčkog pisma proizašlo je i drugo evropsko pismo – ćirilica. Ćirilicom se služi preko tri stotine miliona stanovnika u celom svetu.
Pojava starog rimskog pisma kurziva nastaje deformacijom verzala u brzom pisanju po voštanoj tablici nazvanoj diptih. Naziv diptih je grčkog porekla i objašnjava dvolisni notes koji je sa spoljne strane ukrašen metalom ili slonovačom, a sa unutrašnje preliven voskom. U njemu se brzo ispisivalo sve što je bilo predmet  tadašnjih razgovora i dogovora.

Tri važne forme ostale su u nasleđu rimskog carstva: kvadratna kapitala, rustična kapitala (za brzo pisanje propagandnih poruka po zidovima, pronađenih u porušenoj Pompeji, korišćen je oblik verzalnog pisma koji je dobio naziv rustika (rustica – seljački, narodni), jer ga je najviše koristio niži sloj u brzoj svakodnevnoj komunikaciji, zanatlije, trgovci, dok ga viši patricijski sloj nije koristio; mnogo više prilagođen pisanju perom)); i uncijalna forma koja je usvojila elemente grčkog alfabeta (sam termin uncijala izveden je iz omalovažavajuće tvrdnje svetog Jeronima iz četvrtog veka, koji je osudio upotrebu izuzetno velikih, za čitav inč visokih slova za pisanje rukopisa, tvrdeći da ih to čini nezgrapnim i nepodesnim za upotrebu; od latinskog termina za inč došao je termin uncijalni). Uncijalno pismo proizašlo je iz sažimanja kapitalnog i kurzivnog pisma i zauzima posebno mesto u istorijskom razvoju ćirilice i latinice.
Karolinska minuskula (prema franačkom vladaru Karlu Velikom 742 – 814), svojom pojavom brzo osvaja Evropu funkcionalnošću i estetskim vrednostima.

 

Do početka sedmog veka već su bile formirane skriptorije koje će kasnije biti poznate zbog svoje tradicije proizvodnje rukopisa. Najpoznatije su u Lukseu, Bobiou, Sent Galenu i drugim mestima u severnoj Evropi. Skriptorije su bile ključni deo manastira, često smeštene u unutrašnje delove kompleksa, kako bi bile što više zaštićene od eventualnih napada. Knjigama je pridavana velika vrednost i krađa rukopisa smatrala se ozbiljnim prekršajem. Pisari se često obraćaju potencijalnim lopovima rečima koje podsećaju na stihove s tablica kletvi iz ranijih vremena: Ako neko uzme ovu knjigu neka umre, neka bude pečen u vatri, neka na njega padne bolest i groznica, neka bude razapet na točku i obešen. Amin.
Kasnije, kada je štampa postala dominantan metod proizvodnje knjiga, dokumenti korišćeni u poslovima, pravu i finansijskim transakcijama i dalje su pisani rukom. Istoričar kaligrafije Donald Anderson zapazio je – kako su nestajali srednjovekovni pisari, tako se javljaju majstori i priručnici pisanja kako bi popunili ovu prazninu. Prvi priručnici pisanja objavljivani su početkom 16. veka. To su radovi Lodovika Vićentina deli Arigija iz 1522. godine, Đovantonia Taljentea iz 1524. godine i Đovanbatiste Palatina iz 1540. godine. Njih trojica su smatrani velikim pisarima renesanse i svaki od njih je imao krajnje individualan stil svečanog kurzivnog  pisma. Istaknuti majstori pisanja javljali su se i u drugim delovima Evrope: Huan d’Icijar u Španiji, Volfgang Fuger u Nemačkoj, Danijel Smit u Engleskoj, i svaki je bio poznat po svojim specifičnim stilskim karakteristikama.

Jednu od najartikulisanijih oda pisarskoj veštini stvorio je na samom početku 16. veka Johanes Tritemijus. Kao benediktanski monah, branio je stvaranje rukopisa u svom delu U pohvalu pisarima, tvrdeći da pergament traje duže od papira, da prepisana dela izgledaju bolja od štampanih, da prepisivanje ima obrazovnu i nadahnjujuću ulogu.
Slična oponentna mišljenja imamo i  danas kada smo svedoci različitih rasprava da li je knjiga izumrla u svojoj primarnoj formi i da li dolazi vreme elektronske knjige. Svejedno, digitalna era preuzima primat preko internetske mreže. Skoro sve je dostupno i prikupljeno na svetskim portalima. Čoveku jedino preostaje da pokretom miša traga za željenim. Ipak, vrednosti koje poseduje kaligrafija, uprkos tome dobijaju na značaju upravo zbog svoje usamljenosti u pojavljivanju.
Maršal Meklaun, filozof medija, sugerisao je u Gutenbergovoj galaksiji da će uspon audio-vizuelnih medija doneti eliminaciju štampe, ali je uvideo pozitivne mogućnosti ove promene, potencijal za jedno otvoreno društvo u kojem će mreža prevazići centralizovanu kontrolu. Svakako da je izgled alfabetskog pisma usled elektronskog medija već znatno promenjen, iako ostaje da se vidi kako će stilistički tretman alfabetskih znakova evoluirati pod uticajem nove tehnologije.

Pisanje je način konkretizovanja misli u fizičku formu, tako da ona može živeti nezavisno od onoga koji ga je stvorio. On je osećao da su ljudski gestovi suština života slova i alfabeta, i da će iskustvo knjiga nadživeti pronalazak elektronskih medija zbog onog zadovoljstva – vizuelnog, taktilnog, intelektualnog i emocionalnog – koje knjige obezbeđuju.
Do 18. veka rad majstora-kaligrafa postao je toliko dekorativan da je otišao u svom obličju skoro do nečitljive veštine. Zajedno s graverima u tehnici rezanja u drvetu, ksilografiji, tadašnji period mnogi istoričari smatraju nazadnim, jer su mehanička dostignuća učinila rad neljudskim i tako porušila osnovni cilj kaligrafije – senzibilnost ljudske ruke, u čemu se ogledala savršenost ove discipline.

Zaharija Orfelin, najveći srpski kaligraf (1726?-1785)

Sigurno najpoznatiji srpski kaligraf u našoj istoriji bio je Zaharija Orfelin. Svojim renesansnim duhom obuhvatao je niz interesovanja. Pouzdano se zna da je bio učitelj, pedagoški šisac, kancelista, grafičar, bakrorezac, filolog, urednik kalendara, vinogradar i travar, recenzent, leksikograf, bibliograf, istoričar i mnogo toga još.
Govorio je ruski, nemački, latinski, italijanski, ponešto francuski, pisao je na srpskom, ruskom i nemačkom. Rođen u Vukovaru (1726?), gde je pohađao i osnovnu školu, najverovatnije onu koju je osnovao kijevski učitelj Timofej Levandovski 1733. godine. Ipak, njegov životopis praćen je mnoštvom tajni i nejasnoća. Svetlo na njegov život baca neverovatan posao koji je uspeo da obavi za života na polzu srpskog naroda i njegove kulture. Skerlić ga je smatrao prethodnikom Dositeja kao prvog predstavnika racionalizma u našoj književnosti. On je bio prvi srpski književnik koji je pisao građanskom azbukom.
U ovom predavanju osvrnućemo se samo na njegov kaligrafski rad, jer njegovo ukupno delo zahteva mnogo više. Autor je brojnih knjiga i priručnika kao i najlepših srpskih bakroreza toga vremena. U kaligrafiji je bio najbolji učitelj i vrhunski umetnik. Gravirao je „ikone na hartiji”, a u svojoj karlovačkoj bakarnoj tipografiji odštampao je ukupno tri krasnopisa.
Orfelin se bavio umetnošću lepog pisanja, crtanjem slova u tušu i njihovim rezanjem u bakru. Kaligrafski je ispisivao naslove knjiga, gramate i sinđelije. U svojoj bakarnoj tipografiji u Sremskim Karlovcima 1759. godine izradio je propise, kaligrafska uputstva. Veliku rukopisnu kaligrafiju izradio je 1777. godine, a štampana je tek 1994. godine zahvaljujući istoričaru umetnosti Dinku Davidovu. U to vreme, Habzburška monarhija nije odobrila ovu kaligrafiju za štampanje, tek naredne 1778. godine odobreno je štampanje bakrorezne kaligrafije za osnovne škole.

U vreme vladavine imperatorke Marije Terezije dogodile su se značajne školske reforme u srpskom i u rumunskom školstvu u okviru Karlovačke mitropolije. Širu upotrebu umetničke ćirilice carska administracija želela je da onemogući. Isticano je da Srbi nemaju kancelarije u kojima bi se takva ćirilica koristila. Čak se nalagalo uvođenje latinice u srpske škole i posle izlaska iz štampe Orfelinove bakrorezne kaligrafije iz 1778. godine. Orfelin je bio pod uticajem habzburških bakrorezaca i kaligrafa i shodno tome predlaže više načina pisanja:
školsko, kancelarijsko, dekorativno;
kurentno, tipografsko i frakturno, šiljato, pseudogotsko.
Posebnu pažnju poklanjao je minejskom kancelarijskom pisanju. Ono je trebalo da uđe u javni život tako što će se njime ispisivati svi vidovi dokumenata: gramata, cehovska pisma, titularni natpisi i drugo.
Takođe, Orfelin je dao u svojoj prvoj kaligrafiji četiri varijante ćirilskog pisma. To su dva skoropisa, srpski i graždanski ili kanceljariski i dva fraktura: cerkovni i kancveljarski. Skoropis označava pisana, a fraktur štampana slova, civilni tip štampane ćirilice koju je Orfelin preuzeo iz ruskih svetovnih knjiga.
On je dao i pravila pisanja kojih se treba pridražavati prilikom lepog pisanja.
Pravilno držanje tela – celo telo mora biti malo napred nagnuto, a nikako ustranu i više od jednog lakta daleko od stola. Oči moraju zarez pera neprestano pratiti. Reči moraju biti rastavljene jedna od druge i u redovima lepo slagane.
Pravilo za držanje ruke – levom rukom treba držati hartiju koja treba da je postavljena ispred tela na malom rastojanju. Desna ruka treba da leži na stolu radi pisanja, tako prema ruci i hartija treba da je postavljena. Desna ruka mora se lagano naslanjati na prednje članke malog prsta, a na stolu je potrebno da se postavi i cela šaka u korenu, u savijutku.
Pravilo za držanje pera – pero držati palcem i prstom do njega kao i srednjim prstom. Srednji prst stoji  odozdo položen blizu gornjeg. Između prstiju drži se pero pritisnuto palcem. Ostali prsti stoje pripojeni sa donje strane šake-dlana.
Orfelinovo delo primljeno je tada u zapadnoevropsku kaligrafsko-grafičku zajednicu. U isto vreme to je bila i afirmacija ćirilskog umetničkog lepog pisanja. Zahvaljujući Orfelinu, ćirilica je izašla iz kruga nacionalne kulture. Na taj način umetničko oblikovana slavenoserpska ćirilica prihvaćena je kao pismo ravnopravno s latiničnim kaligrafijama.
Predsednik Ilirske dvorske deputacije, grof Koler, u predstavci carici Mariji Tereziji od 1777. godine, a povodom rukopisne Kaligrafije, nazvao je Orfelina – Genie. Znameniti bečki dvorski bakrorezac Jakob Šmucer predložio je Orfelina za člana Carsko-kraljevske bakrorezačke akademije.
Petog septembra 1784. godine pao je u krevet.
Ako imaš za jednu maramu zimnjih jabuka poslati mi za dušu, da mogu sa sitnim morskim grožđem kuvati i jesti, i malo suhih šljiva – reči su iz poslednjeg Orfelinovog pisma od 25. oktobra 1784. godine.
Umro je 19. januara 1785. godine.  Sahrana je bila tako skromna i neugledna da mu se uskoro ni za grob nije znalo. Tako je završio autor pesme Plač Serbiji, najbolje pesme kod Srba u 18. veku, i nije doživeo da čuje nadahnutu pohvalu Dositejevu:
…Zaharija Orfelina ime neće se među rodom našim zaboraviti se…

Ćirilica je slovensko pismo koje je postalo od starogrčkog liturgijskog, uncijalnog pisma. Iz istog pisma nastali su glagoljica i bosančica. Najstariji sačuvani spomenici pisani ćirilicom jesu iz desetog veka. Tadašnji napredak u književnosti bio je direktno vezan za vizantijsku umetnost.
Da bi oblikovao pismo koje će odgovarati karakteru slovenskih jezika, vizantijski car Mihajlo u slovenske zemlje šalje Braću Solunjane. To su bili poznati Ćirilo i Metodije. Ćirilo je prvo uredio slovensku azbuku i s Metodijem preveo bogoslužbeno jevanđelje na slovenski jezik. Kasnije, njihovi učenici su se razišli po slovenskim zemljama, pa je slovenska pismenost dobila mogućnost za dalji razvitak.
Krajem devetog veka formirana su dva centra slovenske pismenosti: u Makedoniji Ohridska škola, a u Bugarskoj Preslavska škola, odakle se širila slovenska pismenost u srpske zemlje, sve do Jadranskog mora.
Zahvaljujući reformi Vuka Karadžića, ćirilica je danas meću najsavršenijim pismima u pogledu ortografije. Raformator srpskog jezika i azbuke Vuk Stefanović Karadžić (1787 – 1864) uveo je princip „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano”. Srpska ćirilica danas ima 30 slovnih znakova. Raformu ćirilice Vuk Karadžić je završio 1818. godine, ali je u zvaničnu upotrebu ušla  1868. godine.

Razvoj ćiriličkog pisma može se pratiti po uzorima srpskih srednjovekovnih rukopisa koji su prepisivani u manistirima. Prvi takav rukopis je Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka.
Ćirilicu su koristili, kao i sada, slovenski narodi koji žive u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i drugim zemljama.
Tokom svog razvoja ćirilica je, kao i druga pisma, menjala svoj grafički izgled.
Reforma ćirilice izvršena je i u Rusiji. Ruski car Petar Veliki je 1710. godine izvršio estetsko preoblikovanje ćirilice koristeći latinicu. Ova vrsta ćirilice dobija naziv – građanska ćirilica.
Prve ćiriličke knjige štampane su u Krakovu u Poljskoj 1491. godine. Prva srpska i prva južnoslovenska ćirilička knjiga je Oktoih prvoglasnik, štampan na Cetinju (Crna Gora), 1493. godine.

Izložba naslovljena Faksimili nemuštog, koju imate prilike da pogledate, posvećena je ćirilici kao predlošku za likovno delo. Konkretno, inspiraciju za ove radove pronašao sam u starim srpskim knjigama podjednako kao i u grafitima.
Listajući stranice Stematografije Hristofora Žefarovića, jedne od najznačajnijih knjiga kod Srba u 18. veku, nastala je kod mene fascinacija baroknim ćiriličkim slovima. Stematografija je heraldički zbornik na čijim su stranicama bili ravnopravno predstavljeni grafički listovi s likovima južnoslovenskih svetitelja i izvrsna kaligrafska rešenja.

Hristofor Žefarović (? – 1753) Rođen u Makedoniji, bio je zograf, ikonopisac, a sam se potpisivao kao „ilirsko rosijanski opšti zograf”. Autor je stematografije (geneologija, rodoslovlje), koja je rađena u Beču 1741. godine. To je jedini izvor srpske i bugarske heraldike. Rađena je po uzoru na stematografiju Pavla-Ritera Vitezovića iz 1701. godine koja sadrži grbove jugoslovenskih plemena na latinskom jeziku. Žefarovićeva stematografija upućuje na prošlost velikih i slavnih srednjovekovnih srpskih država. Nastala je posle velike seobe Srba 1690. i 1739. godine, teških ratova i sklopljenih mirovnih ugovora, Karlovačkog 1739. godine, Požarevačkog 1718. godine i Beogradskog 1739. godine. U umetničkom smislu rađena je u rustičnom baroku i predstavlja prvo snažnije spajanje sa evropskom kulturom i evropskim barokom. Gravirana je u bečkoj radionici Tome Mesmera.

Deo izložbe sastoji se od crteža na papiru. Na njima su ćirilička slova u različitim oblicima i intenzitetima. Kompozicije su uglavnom organizovane u domenu zamišljene stranice knjige ili nekog zapisa.
Tačnije, ovim ciklusom crteža i printova transformisao sam vrste ćirilice i ugradio ih u sopstveni likovni jezik. Srpsko pismo bilo je polazište za nove dimenzije mog stvaralačkog procesa.

Drugi deo izložbe obrađuje opšte civilizacijske simbole i znamenja u različitim kolorističkim postavkama. Ovi radovi su proizašli iz mojeg prethodnog ciklusa slika nazvanog Ravnica istine. Digitalni printovi koje ovde možete videti izvedeni su na osnovu crteža i slika velikih formata nastalih u protekle dve godine. Na ovim radovima je očigledan uticaj grafita i na njima možemo prepoznati specifičnu angažovanost današnjeg trenutka. Naime, tu su zastave Srbije i Sjedinjenih Država, kao i Evropske unije, mape Kosova, simboli trougla, krsta i kruga kao i njihovih međusobnih odnosa. Zbog toga su boje koje na printovima vidimo upravo one koje pronalazimo na pomenutim zastavama. To su crvena, plava i bela, kao i elementi žute. Prikazi su nastajali umnožavanjem slova i rukopisa u zadatim okvirima simbola i transparentnih površina. Takođe, pokušao sam da u ovim radovima simbolično ujedinim sve navodno oponentne simbole u jedno. Jer, svaki od ovih simbola i boja jesu predstava jednakosti ljudi i njihovih država koje se udružuju.

Na jednom printu vidimo kao je na plavom polju srpske trobojnice raspoređen krug žutih zvezda. Taj print naslovljen je Budućnost Srbije. S jedne strane sve pomenute zastave – SAD, Evropske unije i Srbije – sastavljene su u triptih. Ovim printom želeo sam da ukažem na čisto likovne razlike i sličnosti među ova tri znamenja. S druge strane, ovom konstrukcijom aludiram na potencijalno približavanje. Tako na jednom crtežu možete videti detalj sa srednjovekovne freske, ali na mestu gde bi trebalo da stoji maketa budućeg manastira koju ktitor prinosi Hristu i Bogorodici, svetac bogu dariva – rodu.