Pero Zubac

Jedna od knjiga koju često nosim na putovanja, kao nekakvo već relikvijarno štivo, kao odbranu od zla i nepogode, jeste zbirka pesama jednog od najvećih modernih mađarskihh pesnika Mikloša Radnotija (1909–1944) BORSKA BELEŽNICA (prevod Danila Kiša i predgovor Aleksandra Tišme), koju su štampali 1979. godine Narodna biblioteka i Književna omladina iz Bora.

Sama imena prevodioca i pisca predgovora dovoljna su zaloga za izuzetnu vrednost ove knjige.

A tek pesme! A tek priča o pesmama!

Pesme sakupljene u ovoj malenoj zbirci pronađene su u masovnoj grobnici u selu Abda, na severozapadu Mađarske, prilikom poratne ekshumacije „u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadeset dva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima, pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je sražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom Avala 5, identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija (Miklós Radnóti), a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika”.

Radnoti je svesku kupio u Srbiji od jednog seljaka, dok je boravio kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme okupacije, a dospeo je tu 1. juna 1944. godine kao pripadnik radne službe „u koju je Hortijeva, pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni otpor.”  Vreme ratno, nevreme za poeziju.

I niko nije mogao slutiti da je i u takvim neljudskim uslovima nastajala jedna od čudesnih knjiga-svedoka, koja će svedočiti o jednom užasnom dobu, za sva vremena, zauvek.

„U takvo sam doba živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.”

Tragajući za podacima iz života Mikloša Radnotija, u razgovorima sa zaljubljenicima u njegovu reč ovde, u Vojvodini, i nekim dalekim putovanjima po Mađarskoj, saznao sam mnoge pojedinosti, neobične, kako to u životima velikih pesnika biva, među kojima i podatak da je rođenje pesnikovo uzrokovalo smrt matere i brata blizanca, pa sam, davne jedne godine, listajući Radnotijeve pesme pod tankim čempresom za jednog vrelog leta u Dalmaciji zapisao i stihove:

„Stari fotosi. Klupa senovita.

Na rame mu naslonjena žena, kô ti.

Nejasni znaci. Poruka skrovita:

smeši mi se brat moj Radnoti…”

Jednog leta sam, potom, satima, oslonjen na šipkastu metalnu ogradu, posmatrao kako se dečaci igraju u dvorištu gimnazije koju je pohađao, zanesen, čekajući da ugledam njegovo setno lice. I video sam ga, namah, tako sam hteo da mi se učini.

Sretao sam ga u hladnom, opojnom miru Estergomske bazilike, pio s njim hladno pivo u bašti Verešmartija u Pešti. Mnoga je leta ovaj brat moj proveo sa mnom u Mostaru, Makarskoj, Dubrovniku, hodao uz mene po Zlataru i Zlatiboru, kada nemam s kim ja i sada umem da razgovaram sa Radnotijem.

U nekim vremenima osama, koja me prate, Radnoti je tu da me potpori šutnjom.

Vredi pisati. Pesme će nas nadživeti, hartija je trajnija od mnogih tvrdih materijala. Reč je najtrajnija. Neuništiva.

Još 1933. godine, u svojoj četvrtoj knjizi pesama „Újhold” (Mlad mesec), objavljenoj 1935. godine, pesnik je zapisao i stihove, predskazujuće:

„Živim i sada kao bik, ali kao

bik koji ustukne na sred zrikavačke livade

i visoko onjuši vazduh. Oseća da se u šumama

planinskim zaustavila košuta; čulji uši i odskače

s vetrom, koji šišteći donosi miris vučjih krda,

njuši visoko i ne beži, kao što beže srne…

…Tako se borim i ja i tako ću pasti,

pa će za pouku dobima kasnim kosti mi čuvati predeo.”

Put prema smrti vodio je Mikloša Radnotija iz brda ponad Žagubice preko Bora, Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela, Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora pa preko Dunava u dubinu njegove zemlje Mađarske, ispod pesama ostali su datumi, imena gradova i sela kroz koja je pešačeći, gladan, izubijan i izmoren, zapisivao svoje poslednje stihove. Pesnik koji je letovao u Crnoj Gori i ostavio niz izuzetnih pesama ljubavi prema Crnogorcima, običnim ljudima sa kojima je drugovao. Eto sudbine, poslednje, divne pesme napisao je koračajući u smrt putevima zemlje koju je voleo.Veliki pisac i humanist Aleksandar Tišma, moj sugrađanin koji mi osvetli i tmuran dan kada ga u šetnji ugledam i prozborim reč s njim, između ostalog zapisao je o Radnotiju:

„Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa životom – o svome delu.”

Mnogo sam od Radnotija, brata mog, naučio.

Među ključnim prijateljima koji su me vratili literaturi, potpuno i definitivno, nalazi se i Mikloš Radnoti.

Preporučujem ga pažnji čitalaca, kao znak moje male hvale.

 

Related posts: