Tag Archive | "Dragana Bošković"

Tags: , , , , , , , , , ,

Meandri istorije

Posted on 20 October 2016 by heroji

Dragana Bošković

Meandri istorije

 (Prof. dr. Sava Damjanov, Istorija kao apokrif, Agora, Zrenjanin;

Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2008)

 

Da, u početku beše reč. Tada su se priče pričale i po sećanju prenosile. Potom je nastala pisana reč. Onda su priče počele da se zapisuju, a neke opet, po sećanju. Tako nekako je potekla i reka istorije, ona neumitna i bespoštedna bujica civilizacijskih kodova, kulturnih i umetničkih fenomena, političkih hleba i igara, filozofskih ideja, naučnih i tehnoloških napredaka, besomučnih ratova i bezbrojnih revolucija. Silina istorije se oduvek ogledala u njenom neprikosnovenom i neupitnom autoritetu, na kojeg se čovečanstvo uvek pozivalo kao na bespogovornog arbitra. Osnovni tok istorije je ustoličavao i svrgavao lјude i dešavanja sa istorijskih tronova, rangirao i uobličavao istorijska zbivanja shodno svojim strujanjima, i dubio korito istorijskog sećanja na one već pomenute priče, postajući sve tvrdokorniji i silniji u svojim jednosmernim kretanjima.

Međutim, iako su se neki koji su plivali uzvodno brzo zamarali ili jednostavno tonuli i davili se, postojale su struje koje su pružale svoje krake van osnovnog toka i polako, ali sigurno, pravile zavijutke i meandre koji su dalјe samostalno nastavlјali svoj život kroz neka nova bespuća. Vijugave putanje su tražile neke nove prostore za svoja lutanja i prkosile svojom slobodom i gipkošću istorijskom kanonu. Upravo ti meandri su ispisivali nove stranice istorije, upotpunjavali njenu jednoličnu sliku, račvali jednoobličnost istorijske reke i filigranski vezli nova strujanja.

Jedan takav meandar je i knjiga Istorija kao apokrif, koja već svojim naslovom upućuje na svoju ne-kanonsku prirodu, svojevrstan otklon od (postojeće) tradicije i kako to već biva, nudi nova čitanja. Lucidno meandriranje manje istraživanim predelima literarnog stvaralaštva je oduvek bilo osnovna odlika proze Save Damjanova iz čije je jezikotvorno-zamešatelјske postmodernističke laboratorije i proizišla ova svojevrsna para-Istorija. A svoj kritičko-istorijski legitimitet autor kao da potvrđuje stavlјajući po prvi put (!) na korice svoje knjige i svoje akademske titule ispred imena i prezimena. U podnaslovu, međutim, stoji Roman-lakrdija iliti, po prostom, bezobrazne priče koji se nastavlјa na već poznatu poetiku ovog pisca – autora „P(r)ički“, „Glosolalije“ i „Remek-delaca“, zatim „Erosa i Po(r)nosa“ (zbirke eseja, prikaza i mistifikacija) i zbirke ogleda „Novo čitanje tradicije“, te priređivača „Graždanskog erotikona“. Podnaslov se jasno otkriva u klјuču erotsko-smehovne tradicije ovog autora, ali u sadejstvu sa naslovom i titularnim prefiksima najavlјuje i parodijsku vizuru – ne potpunu postmodernističku destrukturalizaciju velikih mitova, već paralelu tih mitova – neku novu tvoračku igru, neko osvetlјeno, do tad tamno mesto u istoriji, možda čak i nepostojeće. Na pozornici istorije se vidi samo ono u šta su svetla uperena, a Damjanov nas vodi iza kulisa tog Cirkusa istorije kako sam kaže, u simultane zamračene kuloare, na generalne probe u kostimima i maskama, u šminkeraje i garderobe glavnih protagonista, u paralelne lične svetove uramlјenih istorijskih likova. Otuda se prožimanje žanrova (roman ili zbirka priča) da protumačiti kao neodvojivost celokupne Istorije od svojih pojedinačnih epizoda – rigidan kontinuitet naspram fleksija (para)životnih priča ponaosob.

istorija kao apokrif

    Iskorak u dosadašnjem proznom stvaralaštvu ovog autora se očituje u zamašnijem opsegu obrađenih tema – po prvi put Damjanov izlazi, ali ne i napušta, polјe delovanja književnosti (teorije, kritike i istorije), i zahvata kulturni, političko-diplomatski, javno-društveni, pa i tehnološki kontekst (Fejsbuk i sajber-svet). Kanon više nije samo književna tradicija (kao npr. u već pominjanim „Remek-delcima“), već svi aspekti društvenog delovanja, koji u stvari čine istoriju jedne civilizacije, jednog doba. Ovim širenjem na sve sfere društvenog komuniciranja intenzivira se i jezičko poigravanje, koji takođe čini sastavni deo Damjanovlјeve poetike.

Jezički kalambur kao osnovno sredstvo karnevalskog osećanja sveta, ili u ovom slučaju – osećanja istorije, naglašava lakrdijsku intenciju autora, odnosno poigravanja sa semantičkim potencijalom reči i sintagmi (Cirkus Istorije, Pozorište-Bludilište, tibingeška gimnazija „Desanka Šakić“, Akiro kuroSava, Maćaš Gulaš Pičkaši, mek Donalds, zatim dve najveće pesničke lјubavne muze – Laura Rokoko-Klozet i Beatriče Bidermajer-WC,  pa npr. „pričala sam TiTo“ ili „u vajatu je Erp“). Takođe, ostajući veran svojoj jezikotvornoj praksi, autor po principu sinonimije niže svoje kovanice ili neobične izvedenice (vaginilizam, romologija, princeza Punakite, glagol intermecao, satiričar koji satire vinjak, lord Dunhill se puši, i sl.) ili pak, stvara svoje miteme-aktere pišući ih početnim velikim slovom, iako su u pitanju apsktraktne imenice, a ne puke metonimije (Deseterački Ep, Govno Grbavo, Haos, Novogodišnje Prase, itd). Dodatna apokrifnost značenja se maskira smenjivanjem oba pisma: Kete Hamburger und Coca Cola, lingua-cunnilingua, variatio-grupatio, coitus, „pošo Gethe da se šethe“ i još mnogi drugi primeri. Dalјe, specifična onomastička kombinatorika doprinosi lingvističkom zamešatelјstvu likova koji se uvode i smenjuju munjevitom brzinom – Turci DOSMANLIJE koji redak kasnije otkrivaju se kao Turci DOS MANLIJE, intonirajući ditirambski ritam, karnevalsku svetkovinu u preterivanju, onaj sveopšti haos gde su svi jednaki.

No, ritmičnost se ostvaruje na još jednom fonu, po prvi put u prozi Save Damjanova, pomoću rime.

„Neka mi sam Bog oprosti ako velim da je puki privid i mit prečasna gospa Istorija: time nikako ne želim da uvredim Nјegovog dostojanstva štit, niti bogougodno mu delo što opet nad čitavim otečestvom našim sija, mada kineska zmija (a ne gorepominjani kineski zmaj!) pokušava da zatamni taj hristolјubivi sjaj. Možda su prečasna gospa Istorija i dovitlјiva gospa Sreća u tajnoj bračnoj vezi, potvrđenoj potpisom malecke kara-Joke kojoj ne smetaju Kinezi?! Kako bilo da bilo, krećemo opet Jovo-nanovo, da sričemo red po red, stranicu po stranicu, godinu za godinom, prastaro Istorijsko slovo …“

Str. 130

Izabrani citat predstavlјa ujedno i ilustraciju osnovnih poetičkih ishodišta Istorije kao apokrifa, odnosno pitanje da li se istorija uistinu ponavlјa, i da li onda kao takva zaista i jeste Učitelјica života. Otuda i prethodno pominjani dualitet žanrovske odrednice u podnaslovu, jer Sava Damjanov kroz preplitanje svojih priča stvara recepcijski eho poput istorije koja se ponavlјa. Tačnije, ovo preplitanje bi se pre moglo nazvati preklapanjem, odnosno preslikavanjem, kako to obično biva u para-literarnim, para-istorijskim ili bilo kojim drugim vidovima para-tvorevina. Tako ulančane, odnosno preslikane (Oda Tibingenškoj filozofiji naspram Oda Tibingenškoj filozofiji kao refren, Memoari i Memoari kao rimovani akordi, te Ekloga i Ekloga kao lajtmotiv) priče, koje se ne slučajno nalaze na kraju, odnosno na početku sledećeg odelјka, stvaraju utisak povezanosti ili pak onog pomenutog neumitnog toka istorije. Jedna kratka ilustracija kako izgledaju te priče u ogledalu.

 

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje suštinskih vrednosti Istorije: obogotvorene Prirode, Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, hedonističkog smisla ovozemalјskog Života i t.d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele polјskim radovima i lovu, slave dolazak proleća i let Kupidonovih strela, pevaju ode jednostavnosti i blaženom neznanju (a ne – poput inkriminisanog profesora – „tibingenškoj filozofiji“!), dok ih Hor u kolu prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i subdine glavnih junaka…“

Ekloga, str. 110

 

 

 

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje su-štinskih vrednosti Istorije (čiji lajtmotiv glasi: variatio-grupatio!): deflorisane Prirode, sodomističke Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, onanističkog smisla ovozemalјskog Života i t.d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele koitusu i lovu na genitalije, slave boginju proleća Pizdu i božanske strele Letećeg Kurca, pevaju ode satirijazi i blaženoj androginiji (a ne – poput inkriminisanog pro-fesora – „tibingenškoj filozofi-ji“!), dok ih Dioniz-svinger prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i subdine glavnih junaka…“

Ekloga kao lajtmotiv (opet to, malo drukčije) , str. 133

 

 

Poslednji deo romana ili zbirke priča je objedinjen pod naslovom Index citatnosti iliti po serbskom: MAJSTORSKI SO(m)NET, koji predstavlјa niz kraćih pesama, atipične vrste za literarni manir Damjanova. Međutim, u duhu smehovne i šalјive tradicije, kratak stih i muška rima prizivaju u svest karnevalski ritam. A da bi svojstveno ovom autoru, hedonističko „zadovolјstvo u tekstu“ bilo potpuno, svako pevanije je obogaćeno sa po jednim komplementarnim vizuelnim elementom – slikom, kolažom, fotomontažom, stripom ili crtežom. Za nekoga ko piše da je „književnost blistava igra“, a „Tekst predstavlјa super-žurku“ poigrati se sa velikom pričom ili izazvati na dvoboj Učitelјicu života, nije ništa manje do sanjati, zamisliti, maštati, lutati nepreglednim bespućima Umetnosti.

Na kraju, umesto preporuke, a ujedno i kao odgovor na jedan tekst Save Damjanova iz jedne druge knjige[1]: možda srpska književnost nema Rablea, niti bi trebalo da ga ima, ali je sa Istorijom kao apokrif dobila novu erotsko-smehovnu tradiciju.

 

 


[1] Reč je o zbirci književnih eseja i studija Apokrifna istorija srpske (post)moderne, takođe objavlјenoj ove godine u izdanju Službenog glasnika, esej Zašto srpska književnost nema Rablea?, str. 47-53.

 

 

Comments (3)

Tags: , , , , , , , ,

Književnost über alles

Posted on 01 October 2014 by heroji

Dragana Bošković

 

Književnost über alles

(Svetislav Basara, Mein Kampf, Laguna, Beograd, 2011)

 

Moj prvi susret sa knjigom nije ni izdaleka bio tako potresan kao onaj u čuvenoj Andrićevoj pripoveci, ali je svakako bio ispunjen strahopoštovanjem. U stvari, ni ne sećam se tačno svoje prve knjige – nekako je oduvek bila tu: otkad znam za sebe, pamtim i knjigu. Nečujno, nežno, kao i najraniji nam prijatelji iz detinjstva, postojala je uz mene. Vremenom je straha bilo sve manje, a poštovanja sve više, i ona je uistinu postala moja prijateljica. Nežna da me uteši, néma da me sasluša; da me razgali, zamisli, reši dilemu ili otvori novo pitanje, ublaži u srdžbi, oprosti, zanese i opije, razbije iluzije ili pak zavara novima. Rasla je godinama u mojim očima, kao retkost koja uporno opstaje uprkos navali vulgarnosti, kiča, površnosti, komercijalizaciji. Opstajala je i opstaje zahvaljujući snazi svoje otmenosti, velikodušnosti, rafiniranosti, istrajnosti. Odolevala je fenomenima zaodenutim njenom krinkom, razobličavala lažne prikaze i utvare, demistifikovala svoje epigone, ignorisala fariseje – otmeno i dostojanstveno kao kakva vladarka sigurna u svoj nepobitni položaj. Dragocena prijateljstva negujemo i unapređujemo; ona nas obogaćuju i oplemenjuju. Ili bi bar tako trebalo da bude.

 

***

 

Početak dela koji otkriva mesto radnje asocira upućenog čitaoca na paradigmu bolesničke književnosti. Glavni lik koji progovara iz bolesničke postelje na odeljenju neurologije na Beogradskoj poliklinici naizgled uspostavlja paradigmu sa tradicijom jednog Dnevnika o Čarnojeviću, Proljeća Ivana Galeba ili pak, romanom Slobodana Novaka, Mirisi, zlato, tamjan. Čak postoji i paralelizam glavnog lika i još jednog, koji se kod Basare ogleda u vidu Aprcovića sa kojim narator najčešće komunicira i uglavnom se slaže (lajmotiv je rečenica “Aprcović je najduhovniji čovek koga sam upoznao u svom životu.”). Međutim, dok je ekspresionistička nutrina otelotvorena u rafinirane lirske niti, dok je junak u bolesti zagledan u sopstveno biće i propituje egzistencijalne topose, dotle je Basarin svet na odeljenju neurologije jedna alegorija, karnevalski mikrokosmos, ishodište za svojevrsnu filozofiju patologije savremenog društva. Bolest duše, pojedinca, je bolest življenja koja se širi na bolest naciona. Dosledno svojoj spisateljskoj matrici, njegovi likovi su farsične sinegdohe koje tek okupljene u jednom karnevalskom ambijentu ostvaruju dobro poznati parodičan efekat. U tom burlesknom miljeu, autor satirično karikira mnoge negativne društvene fenomene: bolest (“Bolesti nas, na izvestan način, odvikavaju od života.”, str. 86, ili “Strah od raka je u Srbiji sasvim potisnuo strah od Boga. Ništa čudno za Srbiju u kojoj se bolesti prenose ogovaranjem, a leče prećutkivanjem”, str. 59), klađenje, dostojanstvo (“Dostojanstvo je u Srbiji jedina održiva grana privrede.”, str. 36), višepartizam, Tito-nostalgija, pozicija umetnosti i umetnika, moć propagande, demagogije i medija, i još mnoge druge, ali ako mi dopustite, izdvojila bih ovde omiljenu: “Na oltar okrutnog idola boljeg života svakodnevno se prinose životi stotine devojaka i mladića. I – što je još gore – težnja za boljim životom neprestano spušta ionako niske duhovne kriterijume. Bolji život je apsolutno obezvredio patnju i smrt. (…) Na takve ambicije se usled sveopšte otupelosti blagonaklono gleda, a država – umesto da osujećuje takva razmišljanja – čini upravo suprotno, ohrabruje ih i polako, ali sigurno propada. Iz prostog razloga, što muškarci i žene zaneti sanjarijama o boljem životu, o slavi i bogatstvu traljavo i neodgovorno obavljaju poslove od kojih žive.” (str. 20).

Dakle, početna atmosfera romana priziva u svest jednu poznatu književnu paradigmu, ali samo prividno (opet karakteristična iluzija verodostojnosti svojstvena postmodernoj prozi), jer likovi predstavljaju određene tipove, i to parodične tipove, koji u početku delaju na fonu svih društvenih reprezenata. Međutim, kako roman odmiče, likovi se sve više „politizuju“, odnosno okupljaju oko jednog problema i otkrivaju, naglašavaju samo ovaj jedan aspekt svog društvenog bića.  Ovo nikako nije nedostatak romana, ukoliko on pretenduje da bude uistinu knjiga o borbi, borbi protiv politike, autorov krik protiv „mlaćenja prazne slame“ (ironično, na odeljenju neurologije!), svojevrsni sarkastično-burleskni šamar u lice javnom (ne)ukusu. Pa ipak, narator progovara o razlozima zbog kojih je počeo da piše Mein Kampf, „knjigu o srpskom fašizmu“ (str. 40): to je „moja borba, borba protiv zloupotrebe nacije u nacističke svrhe. To je, treba reći, unutrašnja borba“ (str.75). Time se zatvara kopča između intrigantnog naslova, koji upućuje na određeni čitalački kod, evocirajući mračno doba svetske istorije, i vremena i prostora kojim se roman otvara.

mein_kampf-svetislav_basara_v

   Stoga, i naslov i toponim predstavljaju izvesnu distorziju čitalačkog iskustva, odnosno izneveravaju inicijalni horizont očekivanja, koji se eventualno može uspostaviti na osnovu nekoliko početnih stranica, i čini se, kreću putem postmodernističke dekonstrukcije, pre svega velikog društvenog mita. Ovo je svakako preimućstvo originalnog književnog dela, koje i pored toliko bogate, lucidne i imaginativne književnosti poput srpske, može iznova da šokira čitaoca, progovori o problemu na drugačiji, sebi svojstven način. Međutim, da bi pesma bila lepa, mora biti cela lepa. Iako se možda ne slažem u potpunosti sa ovom tvrdnjom Bogdana Popovića, ona se može u potpunosti primeniti na književnu alegoriju. Alegorija nije uspela, ako se razbije banalnim značenjem – mora biti u potpunosti i dosledno sprovedena. Cvetan Todorov iznosi stav da se „izričita alegorija smatra nižom književnošću“ (podvukla D.B, Uvod u fantastičnu književnost, str. 71). Zašto? Da bi alegorija ostala alegorija, potrebno je da paralelno egzistiraju dva sloja značenja – osnovno i preneseno. To dvojstvo značenja i predstavlja suštinu alegorije – stalno razabiranje čitaoca da je na dobrom tragu, da hvata tanke veze između semantičkih sugestija. Mešanje tih dvaju planova dovodi čitaoca do zabune ili, što je mnogo češće, krnji i osipa lucidno ogledalo alegorije. Baš kao što odraz nije isti u ogledalu koje je, jednom razbijeno, ponovo zalepljeno, ili pak, kao činjenica da ne možete u potpunosti razabrati svoj lik u komadiću razbijenog ogledala, tako ni alegorija ne može ostati ista kada je jednom narušite. Iluzija alegorije nestaje.

Mogući razlog za razbijanje alegorije može počivati u činjenici da pisac ne želi da rizikuje da ostane neshvaćen. Ali, da bi alegorija bila dobro protumačena, potrebno je da postoji veza između denotativnog i konotativnog toka misli/ motiva/ ideja; znači, da je alegorija kompaktna i dosledna. Međutim, iz eventulanog straha da ostane neshvaćen, hermetičan, pisac ne bi trebalo da ubija svoju alegoriju, nudeći nam neki ključ, šifru za otvaranje Pandorine kutije. Ubijajući svoje delo, pisac ubija i sebe. Neupućeni čitalac ionako neće razumeti alegoriju, što znači da joj nije dorastao. Knjigu su vekovima čuvali templari posvećenih čitalaca, zbog kojih je književnost još uvek umetnost i zbog kojih postoji jasna podela na kič i visoku književnost, popularističku i mudru knjigu, na genije i epigone.

Naime, ono što je Basara sjajno uspeo pre nekoliko godina u romanu “Dnevnik Marte Koen”, u ovoj knjizi je razorio imenovanjem nekoliko ličnosti (pre svega, Dobrice Ćosića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i dr). Samo imenovanje nije demistifikacija alegorije, ali jeste u slučaju kada su oni prvo metaforično predstavljeni čitaocu, pa se u toku teksta otkrivaju pod “pravim” imenom. Takođe, oni tako prestaju da budu metafore umrežene u ovu farsično-satiričnu alegoriju srpskog (političkog) društva, i u tolikoj meri ostrašćuju naratora da se u potpunosti gubi granica između njega i naratora (ma koliko ona tanana i delikatna bila). Realnost je silovito probila finu auru književne reči i divljački nasrnula na tekst. Proždrala je sve književne elemente jednog imaginativnog sveta i nakostrešena kao frkćuća mačka postala prokazivačka i počela da upire prstom. Ostrašćena, slepa i gluva, njena koprolalija sve intenzivnije buja i, stiče se utisak, da je sama sebi cilj. Erih Koš je definisao tu tanku granicu koju satiričar često rizikuje da pređe: “ako želi da piše satiru, onda kao u svakoj igri mora da poštuje izvesna njena pravila – da ismeva pre svega, a ne da vređa” (Satira i satiričari – članci i eseji, Beograd, 1985, str. 20).

Tu je Književnost nestala. Povukla se kao dama pred nepristojnim društvom, svesna nedostojnosti trenutka. Pružih joj ruku, kao i ona meni toliko puta pre toga, i izvedoh je napolje. Ne dam Književnost.

Comments (3)