Tag Archive | "Jovan Jovanović Zmaj"

Tags: , , , , , , ,

Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik

Posted on 08 May 2016 by heroji

Miloš Zubac

 

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ I GABRIJEL KOSTELNIK

pesnička paralela: „Đulići uveoci” i „Umrloj ćerkici”

 

Sažetak:

U tekstu se daje poređenje zbirke pesama „Đulići uveoci” Jovana Jovanovića Zmaja s poemom„Umrloj ćerkici” Gabrijela Kostelnika. Osim na istim formalno-sadržajnim karakteristikama, akcenat je na životnom tragizmu oba pesnika, kao podsticaju za stvaranje značajnih književnih dela. I Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik bili su krupne ličnosti srpske odnosno rusinsko-ukrajinske književnosti, a potpuno su se posvetili kulturno-prosvetnom radu nakon porodičnih gubitaka. Otuda se ovde razmatra zajedničko iskustvo pretakanja ličnih tragedija u predani misionarski rad za narod i nacionalnu kulturu.

Ključne reči: Jovan Jovanović Zmaj, Gabriel Kostelnik, porodična tragedija, poezija

 

Neretko je najpotresnije stranice književnosti ispisivala tuga zbog gubitka voljenog bića. Pesnici, prozaisti i dramski pisci različitih kultura i jezika, artikulisali bi svoju bol i žal u književnu objavu koja bi ponekad i formalno i sadržajno bila umetnost prvog reda, a ponekad takvo delo kojem bi delikatnost motivacije i teme uglavnom obezbeđivala saosećanje i zanimanje čitaoca, bez obzira na stepen darovitosti pisca. S jedne strane, u pitanju je univerzalna kolektivna iskustvenost koja pronalazi utehu u srodnim tragičnim ispovestima, uobličenim u umetnička dela. Selimovićevim rečima, svaki je čovek uvek na gubitku, ili stihom savremene građansko-folklorne pesme – svako ima nekog koga nema. S druge strane, zagarantovana čitalačka pažnja mogla bi da korespondira i s čuvenim Tolstojevim opažanjem da je svaka porodica nesrećna na svoj način, a da sve srećne porodice sliče jedna drugoj. Koliko god to bilo etički problematično, tuđa nesreća jednostavno više zanima i gotovo magnetski privlači konzumente manje ili više vredne umetnosti, makar oni ne imali takvih iskustava u životu, nego što ih interesuje nečija sreća. Tako je u svagdanjem životu, tako i u raznim umetničkim žanrovima, a danas je svojevrsno legitimno voajerstvo prema ličnim tragedijama naročito eksploatisano u medijskom svetu.

Vratimo li se književnosti ‒ a ovde ćemo se baviti samo visokim pesničkim dometima ‒ najviše primetan u svetskoj literaturi bio je motiv mrtve drage, u rasponu od Orfeja, preko Dantea, Petrarke, Novalisa, sve do Vodsvorta, Meri Šeli, Poa i Bodlera, a u srpskoj književnosti kod Zmaja, Kostića, Disa i Miljkovića. Naročito je karakterističan za predromantičarski, romantičarski i tamnoromantičarski period. Dakako, primera ima neuporedivo više i ovo jesu tek ona opštepoznata mesta koja su s vremenom postala klasičnim književnim vrednostima. Motiv umrlog brata ili sestre javlja se češće u usmenoj književnosti. Motiv izgubljenog čeda, na koji čovek možda i najosetljivije reaguje iako je ovo najstrože uslovno rečeno budući da je gubitak svake voljene osobe jednako težak i ne dâ se izmeriti, ređe srećemo u književnim delima.

Upravo taj motiv doneo je srpskoj i rusinsko-ukrajinskoj poeziji neke od njenih najnežnijih i najdirljivijih stranica. Jovan Jovanović Zmaj napisao je „Đuliće uveoke” i zaveštao ih svom srpskom pokolenju, a Gabrijel Kostelnik dvojezičku poemu, većim delomna ukrajinskom, a manjim na rusinskom jeziku, „Umrloj ćerkici”. Obojica su bila ogromne ličnosti u kulturama svojih naroda. Obojica zakleti prosvetitelji i negovatelji narodnog jezika kao književnog – Zmaj na već utvrđenom tragu Vuka Karadžića, Đure Daničića i Branka Radičevića, a Kostelnik pobornik maternjeg jezika Rusina kao književne norme – lično je napisao prvu rusinsku gramatiku. Obojica rodoljubi kojima je sudbina kolektiva neretko bila preča od lične sreće. Prvi lekar, drugi teolog i sveštenik, obojica književnici s bogatim spektrom žanrova u kojima su se ogledali. Naposletku, obojica su imali po petoro dece i svaki je kao roditelj doživeo lične gubitke na kojima je sazdao izuzetne lirske trenutke.U uporednom čitanju ovih trenutaka, Zmajevih „Đulića uvelaka” i Kostelnikove poeme „Umrloj ćerkici”, biografski podaci neizostavan su kontekstualni i poetički element. Biografija i poezija prirodno se stapaju u jedno, jedno iz drugog proističu i jedno se drugome vraćaju.

A biografija kaže da je Zmaj nadživeo svoju decu, svih petoro, kao i voljenu suprugu Eufrosinu Ružu Ličanin. Deca su bila kratkog veka, sinovi Mirko, Sava i Jug, i kćeri Tijana i Smiljka, poživeli su svi skupa od tek nekoliko meseci, do najviše tri namirena leta, dok je bez Ruže Zmaj ostao u njenoj tridesetoj godini. Narod ga je zapamtio i proslavio kao porodičnog pesnika i poučitelja, više od svega, naklonjenog duši deteta, a upravo celu je svoju porodicu Zmaj izgubio u jednom neumoljivom nizu kakvom je nemoguće naći para u inače tegobnim i hudim životima srpskih pisacaiz devetnaestog i s početaka dvadesetog veka. Svojim najmilijima u spomen, napisao je knjigu u šezdeset sedam pesama, koja važi za jednu od najlepših u srpskoj književnosti.

Jovan_Jovanovic_Zmaj

Biografija takođe kaže da je Gabrijel Kostelnik u jednom teškom životnom trenutku ostao bez svoje prve kćeri, sedmogodišnje Svjatoslave, kojoj je posvetio poemu od dvadeset šest pesama, a kojoj se u svojim stihovima od milja obraćao kao Slavki. Iako je oninteresovanjem više gravitirao hrvatskoj romantičarskoj poeziji, Preradoviću i Vrazu, sasvim je izvesno da je znao za Zmajeve „Đuliće uveoke” i da su ga oni nadahnuli da i sâm, od sličnog bola i gubitka, napiše poemu izrazito srodnog duha i senzibiliteta. Gabrijel Kostelnik rodio se celih pet decenija posle Zmaja i kada je počeo da se zanima za književnost, a naročito kada je istrpeo lični porodični udarac, „Đulići uveoci” uveliko su bili čuvena književna činjenica i vrednost.

Gabrijel_Kostelnik

Jedan se gubitak s drugim ne može porediti i podatak da se Kostelnikova nesreća u slučaju srpskog pesnika bukvalno ušestostručila, ne označava kvantitativno šest puta teži tas na nevidljivom kantaru duševne boli. Ovde se može porediti jedino način na koji su dva značajna pesnika dvaju naroda reagovala na gubitke voljenih osoba ‒ može se porediti samo njihov vanredni stvaralački odgovor.

U toj dvostrukoj pesničkoj reakciji na istovetan podsticaj, dakako, ima dosta formalnih i motivskih sličnosti, uz jasnu tematsku podudarnost. Zmaj je „Đuliće uveoke” napisao kombinujući rimovane katrene sa strofama od više stihova, a jednako je u svojoj poemi postupio i Kostelnik. Međutim, „Đulići uveoci” jesu kolekcija pesama koje često mogu stajati i zasebno, iako ih sve veže isti fokus, dok Kostelnikove pesničke celine ne funkcionišu individualno i nadovezuju se jedna na drugu kao fragmenti istog, neprekidnog govora.

Zmaj se u svojim pesmama najčešće obraća voljenoj supruzi, te je kod njega na delu kombinacija motiva mrtve drage s motivom pogrebene dece, dok se Kostelnik u ispovednim slapovima stihova sasvim okreće svojoj kćeri.

Simbolika cveća postoji kao metafora smrti kod oba pesnika. Zmaj je razvija do statusa samog naslova, krsti svoju zbirku uvelim ružama, a potom se u versima vraća toj slici. Kostelnik u VIII pesmi smrt deteta poredi s preranim i nasilnim otkidanjem ružinog cveta. Iako i Zmaj u XXI pesmi, na jednom mestu, daje sliku cveća otkinutog iz vrta, već se ovde, u lirskom tretmanu istog simbola, oseća da dva pesnika u različitim valerima doživljavaju lične gubitke‒ Zmaj stišanije i pomirenije, s mnogo rafinirane tuge zbog uvenuća najmilijih, Kostelnik burno i nepomirljivo, s mnogo gneva zbog nemoći da spreči otkidanje najdražeg bića od života. Dakako, ovako oštre nijanse razumljive su kada znamo da je Kostelnik ispisao svoju poemu neposredno nakon smrti ćerke, bez emotivnog filtriranja i bolnog zrevanja koje dolazi jedino s godinama. Srpski pesnik je, s druge strane, „Đuliće uveoke” pisao s višegodišnjom distancom, te mu je i ton drugačiji (Već devet godina na ranama leže…).

Kostelnik, dalje, koristi metaforične slike koje se mogu naći i u srpskog pesnika. Zmajev orkan ljuti koji slama stogodišnji hrast u XXI pesmi odgovara Kostelnikovom olujnom vihoru koji obara drvo iz III pesme. Kontrast raskošno lepe prirode i pustoši zbog ličnog gubitka javlja se takođe kod oba pesnika ‒ kod Zmaja u XXV „uveoku”, kod Kostelnika u XII pesmi.  Reč je o tipskim metaforama koje dolaze iz konflikta drevnog osećanja jedinstva prirode i čoveka sa osećanjem raskida te povezanosti nakon nečije smrti, a koje su manje-više opšta mesta u romantičarskoj poeziji. Takođe, za romantičare su uobičajene slike utešnog sjedinjavanja pesnika s voljenima posle njegove smrti i nalazimo ih kod obojice.

Zmaj u prvoj pesmi peva o zagrobnom susretu s celom porodicom:

Kroz smrt samo valja proći,

Pa ću s’i ja s njima sliti,

Ako l’ tamo nema ništa?!

‒ I tad ćemo jedno biti.

Kostelnik u XXV pevanju jednako veruje u ponovno sretanje s ćerkom nakon njegovog zemnog počinka:

A jednom ćeš se pred nama stvoriti

kad ostavimo svet mi dušom svojom,

i tada ćemo s tobom govoriti –

kada sretnemo se s večnošću tvojom!

Naročito su dirljive podudarnosti koje govore o tome kako se oni kojima su pesme posvećene određuju prema bliskoj smrti. U oba slučaja, pesnici se poklanjaju njihovoj pomirenosti s Božjom voljom i uočavaju nedokučivi znak razumevanja tajne života i smrti na licima svojih najmilijih. Spremnost njegove smrtno bolesne drage za volju svevišnjeg, Zmaj ilustruje stihovima V pevanja:

Ponude nose majka i seja,

– Ona s’ nasmeja.

Bi li da vidiš proletno cveće?

– Pa ni to neće.

Da šta mi hoćeš, patnice moja?

– Hoću da bude Božija volja.

U IX pesmi, Kostelnik usred uzburkanog dijaloga s Bogom primećuje da njegovo dete na samrti prozire tajnu večnosti, koja je njemu kao roditelju još nedohvatna:

Dok zborih ja s Bogom, u trenu tom

ti si se čudno u bolu smeškala –

čiju već tajnu tada si gledala?

Kako Duh božji, obuzetu snom,

budi te, zove i u božju slavu

stavlja ti nebeski venac na glavu…?

Ova je tajna mesto na kojem oba pesnika priznaju poraz u pokušajima da razumeju smrt voljenih. Na koncu VII pesme, Kostelnik poneseno peva apostrofom:

O, tajno večna! Ti tajno skrivena!

Moć ljudska pred tobom je premalena!

S druge strane, srpski pesnik u slici orkana iz XXI pesme personifikuje božju silu koja naizgled mahnito ruši sve pred sobom, dok se jednom konačno ne umiri i ne obrati čoveku:

Što to činiš – pitali ga,

Kad je klonô, pa se stišô…

„Ko bi čuo moju tajnu,

Taj bi s mesta suma sišô!”

Kada se skloni pogled s formalno-sadržajnih karakteristika, čitaocu se nameće jedno suštinsko opažanje koje nas donekle vraća na uvodna razmatranja i na spontanu potrebu da se iz bezbedne daljine saosećajno posmatraju i analiziraju nečija tragedija i način na koji patnik odgovara na nju. Naročito kada je reč o književnim delima koja jesu objavljena za života pesnika, samim tim i namenjena čitaocima koji su pozvani da podele tugu s pesnikom. Ni ovde se ne može izbeći biografija. Jovan Jovanović Zmaj bio je u građanskom životu doktor medicine, a Gabrijel Kostelnik doktor teologije i sveštenik.Već su njihovi profesionalni pozivi razlog da se iz posebnog ugla sagleda kakav su gubitak imali da istrpe. Prvi je kao lekar nemoćno morao da posmatra kako mu nestaje šestočlana porodica. Nije mogao nikoga da isceli svojim medicinskim znanjem. Drugi je kao sveštenik morao da se pomiri s gubitkom kćeri i nije mogao da joj pomogne ni molitvom ni molbom, niti pretpostavljenim prisnim odnosom sBogom. Imajući ove polazne tačke u vidu, izrazito su zanimljivi različiti načini na koji su dva pesnika reagovala na teške životne gubitke. Naizgled neočekivano, Zmaj nema gneva na Boga, čak daje pitome verske slike u pojedinim pesmama iako se to od jednog prosvetitelja i lekara ne očekuje. Ako je i bilo besa s početka, s godinama se preobrazio i sazreo u postojanu, „prečišćenu i uzvišenu tugu” koja pesniku oplemenjuje dušu i rađa veliku poeziju. Toliko se pesnik sprijateljio s tugom, da se praktično venčao s njom i ne želi da je se odrekne. Njegovi „Đulići uveoci” ispunjeni su gotovo svetačkom ljubavlju i dubokim razumevanjem i rasuđivanjem koje nikoga ne krivi za lični životni usud. Zmaju nasuprot, Kostelnik grmi na Boga i poput starozavetnog Jova dovodi u pitanje „smisao Božjeg uređenja” i „razum Proviđenja”. U velikoj duševnoj buri, on niže primere onih koji bi pre trebalo da umru, starih, bolesnih i obogaljenih koje vidi na svakom koraku i pita se „što jame grobne nisu njih uzele”. Dabome, Kostelnikova rana je još sveža, a Zmaj progovara s celim godinama odmaka od lične nesreće. Takođe, Kostelnikova srdžba na Boga posve je razumljiva budući da je Bog njegov vrhovni normativ od koga očekuje sreću i zaštitu za svoju porodicu, kome se nada i koga voli svim srcem. Bogu se u potpunosti posvetio birajući svešteničku službu. Otuda razočaranje koje od njegove poezije čini potresno svedočanstvo o arhetipskom hrišćanskom padu u sumnju i krajnjem izbavljenju verom. Rusinski pesnik na koncu nalazi kakvu-takvu utehu i delimično pročišćenje u osećanju da je njegova voljena kćer zarad svoje detinje čistote pozvana u nebesa, među anđele, kao čuvar i zastupnik porodice, da je njoj smrt nagrada, dok oni koji su živi ostaju po nedohvatnom Božjem naumu da se muče u ognju i beščašću dvadesetog veka.

Naposletku, oba pesnika transformišu svoju bol u inspirativnu poeziju za pamćenje, a od tuge zbog smrti voljenih bića podižu lične zadužbine svojim naraštajima. Lišeni prisustva najmilijih, obojica daju zavete kolektivu.

Tako Zmaj napočetku „Đulića uvelaka” peva:

Evo venca tužna cveća,

Koj’ sam tebi počô viti,

A venac se šire spleo

Sve vas može zagrliti!

Ne mogu ga u vis bacit’ —

Pa nek stoji iza svega

Međ Srbima kao spomen

Mog života i vašega.

A na kraju zbirke, on razvija istu ideju sveljudske ljubavi kao smisla svog daljeg života, pri čemu naročito apostrofira decu:

Sad često u snu čujem

Dečice moje glas:

„Gde god je Srpče koje,

Ljubi ga, radi nas!”

I čitav vrt se stvori,

U njemu cveća šar, —

I ja po vrtu hodim

I berem cveće, star.

Pa vijući umrlim

U spomen neven splet,

Čini mi s’ kâ da grlim

Ceo budući svet.

Na drugoj strani, Kostelnik, u epilogu pesme „Umrloj ćerkici”, ispisuje ovo obećanje svom rodu:

Oh, vidim, opet moram biti zvono

što gorom, dolom širiće svoj glas

kroz pesme daleko zvoniće ono,

u svakom domu će, u pravi čas,

brisati suze svim ljudima…

Tako zvono utehu daje svima,

a sebe razbija svojim zvucima.

I doista, Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik živeli su posle ličnih tragedija poput misionara, svaki na svoj način, predani narodu kao što su bili posvećeni porodici. Zmaj je među Srbima postao sinonim nacionalnog pesnika i dečjeg saveznika, rodonačelnik poezije za decu kao samostalnog književnog žanra, bezmalo svakom detetu roditelj, vaspitatelj i podrška, a Kostelnik utemeljitelj i reformator jezika i književnosti vojvođanskih Rusina, autor prve zbirke pesama, prve drame i prve gramatike rusinskog jezika, duhovni i nacionalni vodič. Razapet između dve konfesionalnosti i dve crkvene orijentacije, Kostelnik je imao da doživi još jedan, konačan udes, ali o tome ovde neće biti reči.

Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik bili su kulturni gorostasi, svako u svom dobu, u svojoj sredini i u svom narodu. Obojica su proživela punu meru životnog tragizma, obojica uzrasla do univerzalnih književnih veličina. Dakako, o srpskom pesniku zna se neuporedivo više jer je on odavno postao široko prihvaćena vrednost srpske i južnoslovenske književnosti. S Kostelnikom je drugačije, ne samo zato što je njegova kontroverzna verska angažovanost i danas predmet spora između Rusa i Ukrajinaca. Kostelnikovi tekstovi, književni koliko i teološki, tek imaju da se pročitaju i tek treba da budu adekvatno vrednovani. Rečju Julijana Tamaša, vreme radi za njega.

Neka ova skromna paralela između dva pesnika bude mali prilog tom vremenu.

 

 

Literatura:

Dr Gabrijel Kostelnik: Poezija i proza, Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu, Novi Sad, 2013 (prevod pesme „Umrloj ćerkici” na srpski: Julijan Ramač)

Jovan Jovanović Zmaj: Đulići i Đulići uveoci, Matica srpska, Novi Sad, 1965.

Aleksandar Lešić, Marko Bumbaširević: Jovan Jovanović Zmaj, pesnik i lekar, sto godina nakon smrti, „Srpski arhiv za celokupno lekarstvo”, Srpsko lekarsko društvo, 2004, vol. 132, br. 7‒8.str. 277‒280.

Havrijil Kosteljnik: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:havrijil-kostelnik

Julijan Tamaš: Najlepše je biti Rusin u Bačkoj, intervju za Radio Slobodnu Evropu, http://www.slobodnaevropa.org/content/transcript/824841.html

Summary

The article deals with the comparison between the famous book of poetry „Đulići uveoci”, written by Jovan Jovanovic Zmaj and the poem „Umrloj ćerkici”, written by Gabriel Kostelnik. In addition to the same formal and content-wise characteristics, the emphasis is on the elements of tragic lives of both poets, as an incentive for the creation of significant works of literature. Jovan Jovanović Zmaj and Gabriel Kostelnik were major figures in Serbian and Ruthenian-Ukrainian literature, completely devoted to the cultural and educational work after suffering great losses in their families. Therefore, this article elaborates the common experience of translating their personal tragedies into their missionary work dedicated to the nation and national culture.

 

Key words: Jovan Jovanovic Zmaj, Gabriel Kostelnik, familly loss, poetry

Comments (2)

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904)

Posted on 07 June 2015 by heroji

Tatjana Brzulović Stanisavljević

 

Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904)

Jovan_Jovanovic_Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj rođen je novembra 1833, da li 24. ili 27. novembra, u ulici Zlatna Greda u Novom Sadu, ulici srpske inteligencije u kojoj je rođen i Đuro Daničić.[1] Malog Jocu,  očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija proročki je 1839. godine blagoslovio rečima: „Dabogda pesnik bio!“[2]  U rodnom gradu završio je osnovnu školu, gimnaziju u Halašu i Požunu, studirao je prava u Pešti, Pragu i Beču. Po završetku prava otišao je 1863. godine za nadzornika Tekelijanuma u Pešti gde je upisao i studije medicine. Vratio se u Novi Sad 1870. godine i kao lekar radio i živeo u mnogim mestima u Pančevu, Karlovcima, Beču, Beogradu, Kamenici, Futogu i Zagrebu. Neko vreme proveo je u Beogradu radeći kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Uređivao je mnoge književne, dečje i satirične časopise[3]. Za Neven, dečji časopis  koji je počeo da izlazio 1880. godine Zmaj je rekao da mu je mezimče idealnog života na zemljištu praktičnog iskustva. Časopis Zmaj doneo mu je nadasve poznato umetničko ime i to kroz igru reči – spoj grafeme broja i naziva meseca – 3. maj, a misli se na 1848. godinu i datum kada su Srbi u Sremskim Karlovcima formulisali svoj nacionalni program i krenuli u pravcu stvaranja nacionalne samouprave u okviru Austrijskog carstva.

Kako predstaviti čoveka koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Njegovo stvaralaštvo oduvek je izazivalo oprečne reakcije od onih koji su ga veličali ali i onih koji su ga  kritikovali.[4] Neosporno je da Zmaj zauzima povlašćen položaj među liričarima srpskog romantizma 19. veka svojim bogatim književnim opusom. Stvarao je sa podjednakim žarom lirsku poeziju, dečje pesmice, rodoljubive, satirične i šaljive pesme. Osim toga bio je urednik i pokretač nekoliko književnih i dečjih časopisa, prevodilac, dramaturg i lekar. Čovek sa puno zanimanja i mnogo dela za sobom. Kritikovan i uvažan u svojoj sredini, ali ono u čemu se gotovo svi slažu pa i najoštriji njegovi kritičari to je da je sasvim sigurno Zmaj naš najveći dečji pisac čiju su poeziju čitala i na njoj odrastala mnoge generacije dece i još uvek odrastaju.

 


[1] Stajić, Vasa. Jovan Jovanović-Zmaj. Novi Sad: izdanje knjižare „Slavija“, 1933. str. 6

[2] Isto, str. 10.

[3] 1862. Javor u Novom Sadu; od 1864-1871. Zmaj po kome je i ime dobio; od 1871-1874. u Pančevu Žižu; 1877-1878. Ilustrovanu ratnu kroniku u Novom Sadu; 1878. krenuo je u Novom Sadu satirični list Starmali, kome je bio duša do 1889; 1880. počeo je da izdaje u Novom Sadu dečji list Neven, koji je izlazio neko vreme i u Beogradu i u Zagrebu, preko dvadeset godina je izlazio i na njemu je radio do same smrti.

[4] Poznato je da je Ljubomir Nenadić otvoreno odbacivao Zmaja kao velikog pesnika, a negativno su ga doživljavali i Bogdan Popović i Milan Kašanin. Najpoznatiji je primer analize Zmajeve poezije od strane Laze Kostića u kome ima pohvala Zmajevom pesništvu ali i ozbiljnih zamerki njegovoj poeziji. Videti: Kostić, Laza, O Jovanu Jovanoviću Zmaju: (Zmajovi), prir. Dragiša Živković, Matica srpska, Novi Sad, 1989. Pozitivna percepcija Zmajevog pesništva ogleda se kod Skerlića koji Zmajevu poeziju svrstava u veliku preko Veljka Petrovića i drugih književnika koji mu priznaju ogroman značaj u celokupnom stvaralaštvu poput Mihiza i Dragiše Živkovića.

 

Poeziju je počeo da piše još u srednjoj školi u Požunu 1848. godine potpisujući se sa „Osijan.“ Stvarao je pod velikim uticajem učitelja Branka Radičevića, reformatorskih ideja Vuka Karadžića, mađarskog pesnika Aleksandra Petefija i mladih romantičara Nemačke, Getea i drugih.

U bogatoj arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazi se nekoliko originalnih Zmajevih rukopisa. Tu su tri pesme (pesme su od dve, tri i četiri strofe sa po četiri stiha) u rukopisu, ilustrovane i potpisane sa Č.Zm. Na svim pesmama je oznaka Garmond[5]  što ukazuje na činjenicu da su pesme bile pripremljene za objavljivanje i da su najverovatnije objavljene u nekom dečjem časopisu poput Nevena. Uz pesme su i Zmajevi komentari: Pesma sa slikom ili Slika na sredini kolumne. Slede pesme Komendija za groš, Na putu života i Zgodno mesto.[6]

Komendija_za_gros_Zmaj

 

 

Komendija za groš

Gledali ste majmuna,

Kome nema para,

Slušali ste svirku

Velikih veštara.

Gledala su deca,

Gledala i mati,-

A sada dabome,

Treba i da s’plati.

 


[5]  Garmon ili Garamond (fr. Garmond) vrsta štamparskih slova srednje veličine (od deset tačaka) iz kojih se obično slažu knjige (naziv po francuskom pečatorescu Claude Garamond).

[6] U okviru proslave nacionalnog Dana knjige koji se u Srbiji proslavlja 28. februara 2014.  Univerzitetska biblioteka je predstavila digitalizovane Zmajeve rukopise. Dostupno na: http://arhiva.unilib.rs/

 

Na_putu_zivota_Zmaj

Na putu života

Oko nas je mnogo trnja,

Oko nas su oštre stene, -

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta skrene!

Ovde zija provalija,

Onde druga, sve su crne,

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta svrne!

Ovde zmija glavu diže

Evo druge, eno treće,

Kuku onom, lele onom,

Ko sa prava puta skreće!

Blago onom kog na putu,

Celog veka anđo prati

I nad njime ruke širi,

Taj će srećno živovati.

A svakoga anđo prati,

Ko se uvek seća Boga,

A uz to se i sam čuva,

Iskušenja lukavoga.

Zgodno_mesto_Zmaj_Jova 

Zgodno mesto

Izabrali zgodno mesto

Slatki mališani

Sigraju se, vesele se,

Niko im ne brani.

Među njima nema svađe,

To Cigani rade;

Al’ se često pesma čuje

Svako pevat’ znade.

Tako, tako deco draga,

Nek vas sloga spaja

Da u srpskom rodu bude

Manje uzdisaja!

 

 

Osim toga u zbirci se nalaze i četiri prozna teksta. To su kraće ilustrovane priče: Lija u kokošinjaku, Oblak, Brkajlije i Dauv, tigrokonj. Istražujući gde bi mogli biti objavljeni ovi Zmajevi rukopisi utvrdili smo pouzdano gde je objavljen samo jedan rukopis Oblak. Ova kratka priča objavljena je u publikaciji: Jovan Jovanović Zmaj, Proza, Odabrana dela I-X, knj. IX, prir. B. Kovaček, Matica srpska, Novi Sad 1983. Sasvim je moguće da je i druge rukopise Zmaj pripremio za štampu, ali ga je smrt sprečila da ih doradi i objavi.

 zmaj

Lija u kokošinjaku

Evo, kako to biva. A biva obično pod jesen. Teta lija se zaželi živinskoga mesa, pa hajde u koji kokošinjak u pohode. Al’ to ne radi danju, već pričeka obično ponoć, kad ne samo domaćica već i svi u kući spavaju. Prvo se došunja u baštu, sve obzirući se. Kad ne čuje nikog budnog, onda pomisli u sebi׃ Dobro je, i šarov spava! Pa odatle kao da na prstima ide, sve je bliže kokošinjaku, pa uđe i u njega, pa upilji oči u spavaću živinu. Jako se ozlovolji ako se živina posadila tako visoko, da je ne može domašiti. E, onda lukavstvo mora da pomaže. Cikne ti prepredena zverka, što igda može; na to se kokoške trgnu, pa u prvoj zabuni razlete se kud koja. A lija tu priliku ne propusti, već što zaklopi, to je njeno.

Omastivši tako brkove, vraća se svojoj jazbini, al’ ako na putu naiđe na kakva razapeta gvožđa i to će biti njeno.

Lija_u_kokošinjaku_Zmaj_Jova

 

 

Oblak

           Jednog toplog letnjeg dana izvi se jedan oblačak iz mora, pak se krenuo nekud lako i veselo po vedroj, plavoj visini uputio se nekom kraju, gde je suša i omara nanela mnogo muke i štete.

Plivajući po visokoj pučini gledao je oblačak dole, kako jadni ljudi u znoju svoga lica poslove svoje otaljavaju, dok on gore samo tenani i uživa, nošen na krilima jedva osetnog povetarca

 

„Oh, pomisli on, ” ala bih voleo da mogu pomoći tim bednim ljudima, da im mogu trude olakšati, brigu razagnati, da mogu gladne nahraniti, žedne napojiti.

I čas je prolazio za časom, a oblačak je dolazio sve veći, pa rastući tako rasla je i njemu želja, da može ljudima koristiti.

Al’ dole na zemlji osećala se sve veća žega, sunce je peklo u teme sa svom žestinom; ljudi su hukali od muke – a sve badava, raditi se moralo, sirotinja ne može živeti bez rada. I oni molećivo digoše oči k nebu, kao da vikahu׃ „Ne daj nam da propadnemo.”

„Hoću, hoću, – ja ću vam pomoći,”- reče oblak, pak se počne spuštati sa svoje visine.

Al’ u isti mah seti se, šta je čuo, kad je još bio u morskom zavičaju svom, – čuo je, da oblake smrt uništi, kada se zemlji približe.

I on se malo poljulja, pa ga misao uskomeša, – no brzo zastade, pak se na jedno odluči: „Pomoći nevoljnicima, a sa mnom šta bilo da bilo.”

Ta ga je namera napravila ogromno velikim i jakim. On pre nije pomišljao da u sebi nosi toliko moći kao neki Božiji izaslanik lebdjaše nad ovim krajem, šireći sa pouzdanjem krila svoja nad njim. Njegova veličanstvenost bila je taka, da zastrepiše i ljudi i životinje, i travke, pa i najveća drveta sagibahu se pred njim, – al’ ipak osećahu svi, da im on može biti dobrotvor.

„ Ja ću im pomoći! ”- ponavljaše oblak gotov sam i umreti za sreću tolikih ljudi.

Čvrsta ga je volja svega prostrujala. Ozarila ga je neka viša svetlost. U njemu se trzali gromovi, munje al’ još silnije razvi se u njemu neka beskrajna ljubav i požrtvovanje, – i blagodelna dažda izli se iz bića njegova.

Ta je dažda bila njegovo delo, zadatak njegova života, njegova smrt, koju je rado dočekao.

Nad celim krajem koji je sad daždu posisao i novim životom živnuo rasprostre se sjajna duga od najkrasnijih boja; – to je bio poslednji pozdrav nesebične, požrtvovne ljubavi.

Naskoro, pak se i duga izgubi, al’ blagodet današnjeg dana ostade dugo, blagosiljana cele godine.

Oblak_Zmaj_Jova

 

Brkajlije

 

Posle dugog sigranja, deca sela ne znajući šta da rade.

Mati im nije kod kuće, – sad je cela kuća njihova; mogli bi raditi, što im je god volja , – pa ipak ne mogu da se sete, čime bi da se pozabave.

Al’ međ njima je i brat Petko, koga su inače zvali domišljanom. On ti se za čas domisli, što nikom drugom ne bi palo napamet! On se i sad samo osvrnu pa opazi u jednom lončiću malo crne boje, pa odmah kliknu:

-           Znate li šta ćemo?

-           Šta? – povikaše sva deca u glas.

-           Svima ću vam napraviti lepe, velike brkove; kad se mati vrati, ala će da se uplaši!

-           Pa hajde! Odobriše sva deca, samo se Smiljka, jedina devojčica među njima, malko namrgodi, i povuče se u stranu.

Što je naumio to je i učinio, i evo, na slici vidite, kako izgledaju mala deca sa velikim brkovima. Naposletku je napravio i sebi brkove, ali mađarske, tanke, pa zakovrčene.

Taman oni obrkatili a evo i matere kući. Nije se uplašila ni najmanje, – al’ nije se baš ni smejala!

Mati reče:

Evo sam baš donela lepe alve. Al’ pošto brkajlije ne mare za alvu dobiće je samo Smiljka.

A drugi put će i brkajlije dobiti nešto, – ali ne alve, nešto sasvim drugo nešto.

Brkajlije_Zmaj_Jova

 

Dauv, tigrokonj

 

U južnoj polovini Afrike žive neki divlji konji koji se veoma jako razlikuju od divljih konja u drugim svetskim krajevima, razlikuju se i po spoljašnjem izgledu i po načinu života. Za te se konje znalo još u vreme starih Rimljana, jer je jedan tadašnji pisac pribeležio, da je Karakala god ?? po Hristu svojeručno ubio jednog tigrokonja (:Hippotigris:), koji je doveden iz Afrike sa nekim drugim ondašnjim životinjama. A to je morala biti ili zebra ili gvaga, ili ova ovde naslikana životinja, koju inače zovu i dauv, – jer te tri rođake nose opšte ime tigrokonj, a čine neki prelaz od konja ka magarcu.

Mi ćemo ovde sada govoriti samo o dauvu, – a kako izgleda to najbolje vidite na slici. On je najplemenitiji od svih tigrokonja, pa i najvećma liči konju. Telo mu je okruglo, vrat zdravo u vis sveden. Ima snažne noge a griva mu je 13 centima dugačka; i u vis ispravljena; i rep mu je jako dlakav. Uši su mu uzane i srednje veličine. Koža mu je meka, i dlaka po njoj kao zaglađena. Boja mu je po leđima kulašasta, a prema trbuhu prelazi u beličastu. Po glavi, po vratu i po trbuhu ima lepe crne i mrke redovito poređane pruge, mrke se gdegde i račvaju, pak se i po tim šarama razlikuje od zebre i od gvage. Na nogama nema tih pega, one su čisto kulašaste, ili sigave.

Dauvi žive u povećim čoporima, biva i po njih stotinu zajedno. Manji čopori nekad se združe sa šarenim gnuovima a združe se kašto i sa nojevima, jer i dauvi su kao i nojevi, plašljivi i oprezni, brzo opaze opasnost, pak se odma beganjem spasavaju. Trk mu je većma brz i istrajan. Jahač na najbližem našem paritu ne bi mogao stići dauva. Mnoga plemena u unutrašnjosti jedu meso ove životinje, ali se ne zna da li ih gde i jahaju.

Dauv,tigrokonj_Zmaj_Jova

 

Naposletku, u zbirci je i Zmajevo pismo od 25. aprila 1896. godine Đorđu Nikolajeviću, mitropolitu. U pismu ga Zmaj izveštava o bolesti sinovca Lazara Nikolajevića i o tome kako je  lečen. Potanko mu opisuje bolest i objašnjava da je „bolovao od influjence” a da se potom bolest nastavila bolovima u nogama i krstima, usled čega je Lazar bio sprečen da radi, što je neminovno dovelo do oskudice u kući. Zmaj se izvinjava mitropolitu na slobodi da mu se obraća na takav način, ali je mišljenja da bi mitropolit sada trebalo da pomogne sinovcu kada mu je pomoć preko potrebna: „Uveren sam da mi nećete to zameriti, nego da će Vam još i povoljno biti, što ćete, po ovom mome uverenju sinovcu svome moći u pomoć priteći, sada, kada mu je pomoć preko i žurno potrebna.”

Donosimo prepis Zmajevog pisma׃

„Vaše Visokopreosveštenstvo!

Vaš sinovac Lazar Nikolajević koji u Beogradu živi boluje već od dve nedelje dana. Ja ga lečim. On je prvo ležao od influjence, od koje se bolesti sad oporavlja; ali su mu iza toga ostali nesnosni bolovi (: sa primesom starog revmatizma: ) u nogama i krstinama. On se otima da ide na rad, jer veli bez rada ne može se živeti, a ja navaljujem da ostane kod kuće radi sigurnijega uspeha lečenju, i tako se svaki dan koškamo i prepiremo.

Ja vidim da bez njegove zarade, ma da mu je žena vredna, štedljiva i uopšte visprena, u kući im oskudica nastaje, pa ga češće pitam da li je Vama pisao. A on veli da nije, boji se da Vas ne uvredi, da Vam ne bude dosadan, a veli, možda mu nećete ni verovati da je zaista bolestan.

Zato sam se odlučio da Vam pišem, da Vas o njegovom stanju izvestim. Uveren sam da mi nećete to zameriti, nego da će Vam još i povoljno biti, što ćete, po ovom mome uverenju sinovcu svome moći u pomoć priteći, sada, kada mu je pomoć preko i žurno potrebna.

Celujući Vašu desnicu

molim da primite uverenje moga svagdašnjeg dubokog poštovanja

Dr J. Jovanović „Zmaj“

pismo_Đorđu_Nikolajevicu_Zmaj_Jova

 

 

  • Rad je deo doktorata pod nazivom “Arhivska građa u privatnim zbirkama Univerzitetske biblioteke ’Svetozar Marković’ u Beogradu׃ kulturološki, kulturnoistorijski i informaciono-dokumentacioni aspekt”

 

 

Comments (5)