Tag Archive | "Pariz"

Tags: , , , , , , , , ,

Pavle Savić

Posted on 25 October 2016 by heroji

Vasilije Milnović

 

 

Pavle Savić

 

„Svojevremeno sam napustio Saveznu komisiju za nuklearnu energiju jer se nisam slagao ni sa načinom rada Komisije, ni sa planovima razvoja iskorišćavanja nuklearne energije. Sa Univerziteta sam otišao u penziju jer se nisam slagao sa raznim stvarima, a posebno sa radom na udžbenicima. Prihvatio sam da budem predsednik SANU jer želim da se naučno-istraživački rad približi industriji, da ona koristi rezultate tog rada i da naučnici ne moraju stalno da dokazuju da rade nešto korisno. Dosadilo mi je da se svakog dana izvinjavam što se bavim naučnim radom”

Pavle Savić

 

Šta god da je u životu radio, a bio je aktivan u mnogo oblasti, ma koliko se zbog svoje britke inteligencije i naglog temperamenta zamerao moćnicima, akademik Pavle Savić (1909, Solun – 1994, Beograd) je od svih bio uvek smatran velikanom srpske i svetske nauke, čovekom besprekornog integriteta, elementarnog poštenja i velike hrabrosti. Posle ranog detinjstva u Solunu, gde je njegov otac kao veterinar dobio službu u Slobodnoj carinskoj zoni Srbije, Pavle Savić je završio osnovno i srednje obrazovanje u Požarevcu i Beogradu, gde je, nakon mature, upisao Katedru za fizičku hemiju tadašnjeg beogradskog Filozofskog fakulteta. Njegova, kasnije legendarna, osobina da nema dlake na jeziku, već tada je došla do izražaja, kada je prilikom sukoba sa šefom katedre Milojem Stojiljkovićem, dao ostavku na mesto asistenta. Sudbina, koja se još mnogo puta očitovala u životu Pavla Savića, tada se prvi put pokazala. Budući odličan student, brzo je dobio mesto kod profesora Dragoljuba Jovanovića sa Medicinskog fakulteta, koji je bio saradnik Marije Kiri i čuvenog pariskog Instituta za radijum. Upravo će on omogućiti Saviću dobijanje stipendije francuske vlade.

Ono što je trebalo da bude šestomesečna stipendija (1935), na insistiranje Irene Žolio-Kiri, kćerke Marije i Pjera Kirija i same dobitnice Nobelove nagrade, produžilo se na petogodišnji rad na radioaktivnostima koja nastaju bombardovanjem urana neutronima. 1938. godine, Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić objavljuju rezultate svojih istraživanja. Bilo je to otkriće nuklearne reakcije, kasnije poznate kao – fisija. Već naredne godine, čuveni nemački naučnici Oto Han i Fric Štrasman, koji su s početka osporavali ove rezultate, priznaju njihovu ispravnost. Kada je celokupna naučna javnost očekivala da će Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić dobiti Nobelovu nagradu, izbio je rat, tokom koga ova nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. i to samo Oto Hanu, koji je samo empirijski dokazao jednu od Žolio-Kirijevih i Savićevih hipoteza. Francuzi i danas smatraju ovo velikom nepravdom, što dokazuje i natpis na ploči u Palati otkrića u Parizu.

Pavle_savic

U Parizu će započeti i Savićev buran revolucionarni život. On se pre rata priključuje studentskom pokretu, pomaže našim „španskim dobrovoljcima“ i ulazi u francusku ćeliju KPJ. Posle proterivanja iz Francuske, vraća se u Beograd gde dobija mesto profesora na Medicinskom fakultetu. Nakon kapitulacije Jugoslavije, bio je aktivan član Komunističke partije, a dugo je bio jedini šifrant Vrhovnog štaba i tvorac recepta za eksplozive. Ipak, njegov karakter je i tu došao do izražaja.  U Drvaru, jula 1943. godine, zamerio se Titovoj ljubavnici primedbom da psa hrani mesom, a vojnici gladuju. Odmah su mu oduzeta sva zaduženja i udaljen je iz Vrhovnog štaba.

Tu počinju njegovi teški dani, no kao da je bio pod zaštitom dobrog anđela čuvara, uvek je uspevao da izađe iz svih neprilika još jači: i kada je prekomandovan u Sedmu krajišku brigadu, čija je ratna putanja bila najteža; i kada je kao prorektor Beogradskog univerziteta sprečavao čistku „ideološki nepodobnih“ nastavnika; i kada je kasnije vratio partijsku knjižicu. Iz svega toga, Pavle Savić je izašao besprekornog integriteta. Kada je Tito odlučio da pravi Institut za nuklearne nauke, niko drugi nije mogao da ga vodi osim Savića. U vreme njegovog rukovođenja Institutom, Jugoslavija je svrstavana u pet najvećih nuklearnih sila na svetu (uz SAD, SSSR, Englesku i Francusku). Ipak, njegova načela transparentnosti u radu i daljeg razvoja Instituta su došla u sukob sa namerama Vlade, pa se desilo nezamislivo: legenda Instituta i njegov tvorac, dao je neopozivu ostavku. Tada je dao ostavke i na svih svojih drugih 16 funkcija, a zadržao samo najdražu, profesorsku (fizička hemija). Od 1948. je bio redovni član SANU, a od 1971. do 1981. i njen predsednik. Iako bez doktorata (zbog ratnih okolnosti), 1957. je postao počasni doktor Beogradskog univerziteta.

Iako sa ogromnim naučnim ugledom u svetu, o čemu svedoče dva Ordena Legije časti, Medalja Raderforda i Zlatna medalja Lomonosova, njegova borba za veći uticaj vrhunskih naučnih radnika na školske planove i programe (bio je najžešći kritičar „usmerenog obrazovanja“, nazivajući to „osvetom bivših ponavljača“), bio je bezuspešan.

Do poslednjeg dana aktivan, okružen porodicom i brojnim saradnicima, umro je u svojoj kući u Beogradu u dubokoj starosti. Na lični zahtev nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana, nego u porodičnoj grobnici.

Comments (4)

Tags: , , , , , , , , , , ,

Kauboj američkog teatra

Posted on 21 June 2015 by heroji

 Siniša I. Kovačević

Kauboj američkog teatra

Sem Šepard, ZAPISI IZ MOTELA (preveo sa engleskog Đorđe Trajković), “Klio”, Beograd

 

 

Izbor strane proze koju smo u prilici da čitamo u našem prevodu često je uslovljen mogućnostima izdavača, ali i ukusom i senzibilitetom urednika koji bira naslove. Neki su skloniji suptilnom, rafiniranom sadržaju, drugi nastoje da prate trendove, a treći forsiraju urbanost i “rokerski“ stil. Ipak je najviše onih koji svaštare i, okrećući se ne preterano zahtevnom čitalaštvu, knjige biraju prema uspehu na Amazonovim listama prodavanosti. Ovakve prilike u našem izdavaštvu umnogome razuverava beogradska kuća “Klio”, koja vođena dobrom uredničkom politikom svoje programe temelji isključivo na objavljivanju studija iz istorije i teorije medija, kao i pozorišne i filmske publicistike.

Sem Separd - omot

     Među ovim izdanjima posebno se izdvajaju biografije i autobiografski zapisi poznatih sineasta i velikana teatarske scene. Tako je u ediciji “Klepsidra”, izdavačka kuća “Klio” objavila novo izdanje dela Sema Šeparda, pod nazivom “Zapisi iz motela” (prevod Đorđe Trajković). Prvi put objavljeni 1982. u izdanju “City Lightsa” (San Francisko), Šepardovi “Motel chronicles” su tri godine kasnije dobili prvo evropsko izdanje (“Faber”, London 1985). Na srpskom jeziku, rukopis je najpre objavljen u tri dela (Letopis Matice srpske, okt, nov. i dec. 1987), da bi u istom prevodu (Branislav Kovačević) knjiga “Motelske hronike” izašla u celini (“Prometej”, Novi Sad 1995).

Knjiga obuhvata autobiografske zapise (prozne minijature, neka vrsta putnog dnevnika), koje je Šepard zabeležio tokom boravka u Teksasu (Šajner, Plejnz), Nju Meksiku (Santa Fe), Juti, Vajomingu (Džekson, Kodi), Nevadi, Kaliforniji (Houmsted Veli, Los Anđeles, San Francisko) i državi Vašington (Sijetl). Ove priče, međutim, dočaravaju prizore sasvim drugačije od prepoznatljivih urbanih centara ili uređenih gradskih predgrađa Sjedinjenih Država. Kombinacijom ogolele scenografije i poetskog realizma, autor daje opori egzistencijalistički prikaz “motelske Amerike” sa elementima apsurda.

Delujući kao zbirka kratkih, tek nabačenih literarnih krokija, Šepardovi zapisi postaju iskazi jedne “on the road” filozofije, u kojoj odredišta postaju imaginarne tačke “prema kojima se ide i od kojih se kreće dalje”. Realno putovanje postaje temelj brojnim imaginarnim putovanjima, kojima je zajedničko pokušaj određivanja vlastitog identiteta. Kako “na putu” ništa nije stalno, ovo traženje će se odvijati jedino u protoku autorovih zapažanja, usputnih događaja, slučajnih utisaka i sećanja. Izbegavajući tačna određenja, autor briše prepreke između stvarnog i izmišljenog, gde brojni likovi iz mašte (američki idoli) kao i stvarne osobe iz Šepardovog života koegzistiraju na stranicama “Zapisa”.

Odrastanje u vremenu prelamanja SAD i preplitanja starih i novih vrednosti, snažno su obeležili Šepardovo stvaralaštvo. Kontrast prošlosti i sadašnjosti uočljiv je u piščevom dramskom opusu, ali i u drugim formama u koje spadaju “Zapisi iz motela” (tradicionalna i moderna Amerika, romantika i brutalnost, provincijalac koji tumara po preriji). U Šepardovom fokusu su pejzaži, male varoši, ali i dragstori, benzinske pumpe, jeftini restorani, skromni moteli podignuti uz puteve duž srednjeg zapada i pacifičke obale. Ovaj dnevnik-putopis pokazuje autorovo umeće pretvaranja haotičnog vrtloga ideja, ljudi i ambijenata u jedan živopisan i profinjen zapis o onovremenoj Americi, od koje danas, osim legende, gotovo ništa nije ostalo.

Sem Šepard je jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u savremenoj istoriji američkog pozorišta, a u filmskom svetu važi kao ugledni scenarista i akter nezaboravnih rola (“Dani raja”, “Put u kosmos”, “Putnik”,…). Miljenik publike i ljubimac kritike, Šepard je smatran za najznačajnijeg američkog dramatičara nakon Judžina O’Nila i Artura Milera. Omiljeni “kauboj američkog teatra”, je 70-ih godina prošlog veka radio u pozorištu kao glumac i scenarista. Karijeru dramskog pisca započeo je pišući za kultne pozorišne trupe Off-Brodveja i Off-Off Brodveja, od kojih su najpoznatiji “Open Theater” Džozefa Čajkina i “La MaMa” legendarne Elen Stjuart.

Sem Separd - foto

Pre svoje tridesete imao je više izvedenih drama, danas ih broji gotovo 50, od kojih je 11 osvojilo Obija, uticajno američko pozorišno priznanje. Među njegove najpoznatije komade ubrajaju se – “Nevidljiva ruka” (1969), “Prokletstvo izgladnele klase” (1977), “Pogreb deteta” (1978, za koji je dobio Pulicerovu nagradu), “Ludi od ljubavi” (1983), “Stanje šoka” (1991), “Bog pakla” (2004) i drugi. Radeći za film potpisao je nekoliko zanimljivih scenarija, od kojih se izdvajaju – “Kota Zabriski” (rež. Mikelanđelo Antonioni), “Pariz, Teksas” (rež. Vim Venders, film je 1984. osvojio Zlatnu palmu u Kanu), “Ludi od ljubavi” (rež. Robert Altman), “Kad prošlost zakuca” (rež. Vim Venders, sa ovim filmom Venders je 2006. bio gost FEST-a).

Čuvena Šepardova dela igrana su na scenama naših pozorišta, a pojedina su objavljena u književnoj periodici ili pregledima savremene američke drame. U dobrom sećanju je komad “Ludi od ljubavi” (prevod David Albahari), koji je na sceni SNP-a pre dve i po decenije postavio Egon Savin. Drama “Prokletstvo izgladnele klase” je 1997. objavljena u prevodu Borivoja Gerzića, dok je u časopisu “Mostovi” br. 118 (januar-jun 1999) izašao komad “Stanje šoka” (prevod Olivere Milićević). U knjizi “Pre i posle ‘Kose’ – savremena američka drama” (izbor i predgovor Jovan Ćirilov, Beograd 2002), pored Vilijamsa, Olbija i drugih autora, objavljena je i drama Sema Šeparda “Nevidljiva ruka”. Možda najsvežiji primer kada smo na našim scenama imali “jednog Šeparda”, je komad “Bog pakla” koji je u Ateljeu 212 imao premijeru juna 2008 (rež. Svetlana Dimčović).

Manje je poznato da je Šepard objavio nekoliko zapaženih knjiga pesama, poetskih priča i dnevničkih beleški. Čitanjem ovih dela postaje jasno da je njihova forma ono što je drugačije, jer su autorove preokupacije jednake i kada su u pitanju prozno-poetski zapisi i njegove drame. Uz gotovo deceniju stariju knjigu “Mesec jastreba” (“Hawk moon”, 1973), “Zapisi iz motela” su često bili u senci autorovih dramskih dela i filmskih scenarija, mada obe spadaju u red Šepardovih najsnažnijih i najprovokativnijih tekstova. Delovi ove knjige čine osnovu njegovog pozorišnog komada “Predrasude”, kao i predložak na kome je baziran scenario za kultni film “Pariz, Teksas”.

Urednik “Kliovog” izdanja “Zapisa” je Zoran Paunović, dok recenziju potpisuje Ivana Đurić Paunović, oboje vrsni prevodioci i poznavaoci savremene engleske i američke književnosti. Poseban utisak knjige imaju dokumentarističke fotografije Džonija Darka, tako je uz tekst čitalac u prilici da prati pojedine prizore i ljude koje Šepard sreće tokom svojih putovanja.

Comments (7)