Tag Archive | "Sava Damjanov"

Tags: , , , , , , , , , ,

Meandri istorije

Posted on 20 October 2016 by heroji

Dragana Bošković

Meandri istorije

 (Prof. dr. Sava Damjanov, Istorija kao apokrif, Agora, Zrenjanin;

Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2008)

 

Da, u početku beše reč. Tada su se priče pričale i po sećanju prenosile. Potom je nastala pisana reč. Onda su priče počele da se zapisuju, a neke opet, po sećanju. Tako nekako je potekla i reka istorije, ona neumitna i bespoštedna bujica civilizacijskih kodova, kulturnih i umetničkih fenomena, političkih hleba i igara, filozofskih ideja, naučnih i tehnoloških napredaka, besomučnih ratova i bezbrojnih revolucija. Silina istorije se oduvek ogledala u njenom neprikosnovenom i neupitnom autoritetu, na kojeg se čovečanstvo uvek pozivalo kao na bespogovornog arbitra. Osnovni tok istorije je ustoličavao i svrgavao lјude i dešavanja sa istorijskih tronova, rangirao i uobličavao istorijska zbivanja shodno svojim strujanjima, i dubio korito istorijskog sećanja na one već pomenute priče, postajući sve tvrdokorniji i silniji u svojim jednosmernim kretanjima.

Međutim, iako su se neki koji su plivali uzvodno brzo zamarali ili jednostavno tonuli i davili se, postojale su struje koje su pružale svoje krake van osnovnog toka i polako, ali sigurno, pravile zavijutke i meandre koji su dalјe samostalno nastavlјali svoj život kroz neka nova bespuća. Vijugave putanje su tražile neke nove prostore za svoja lutanja i prkosile svojom slobodom i gipkošću istorijskom kanonu. Upravo ti meandri su ispisivali nove stranice istorije, upotpunjavali njenu jednoličnu sliku, račvali jednoobličnost istorijske reke i filigranski vezli nova strujanja.

Jedan takav meandar je i knjiga Istorija kao apokrif, koja već svojim naslovom upućuje na svoju ne-kanonsku prirodu, svojevrstan otklon od (postojeće) tradicije i kako to već biva, nudi nova čitanja. Lucidno meandriranje manje istraživanim predelima literarnog stvaralaštva je oduvek bilo osnovna odlika proze Save Damjanova iz čije je jezikotvorno-zamešatelјske postmodernističke laboratorije i proizišla ova svojevrsna para-Istorija. A svoj kritičko-istorijski legitimitet autor kao da potvrđuje stavlјajući po prvi put (!) na korice svoje knjige i svoje akademske titule ispred imena i prezimena. U podnaslovu, međutim, stoji Roman-lakrdija iliti, po prostom, bezobrazne priče koji se nastavlјa na već poznatu poetiku ovog pisca – autora „P(r)ički“, „Glosolalije“ i „Remek-delaca“, zatim „Erosa i Po(r)nosa“ (zbirke eseja, prikaza i mistifikacija) i zbirke ogleda „Novo čitanje tradicije“, te priređivača „Graždanskog erotikona“. Podnaslov se jasno otkriva u klјuču erotsko-smehovne tradicije ovog autora, ali u sadejstvu sa naslovom i titularnim prefiksima najavlјuje i parodijsku vizuru – ne potpunu postmodernističku destrukturalizaciju velikih mitova, već paralelu tih mitova – neku novu tvoračku igru, neko osvetlјeno, do tad tamno mesto u istoriji, možda čak i nepostojeće. Na pozornici istorije se vidi samo ono u šta su svetla uperena, a Damjanov nas vodi iza kulisa tog Cirkusa istorije kako sam kaže, u simultane zamračene kuloare, na generalne probe u kostimima i maskama, u šminkeraje i garderobe glavnih protagonista, u paralelne lične svetove uramlјenih istorijskih likova. Otuda se prožimanje žanrova (roman ili zbirka priča) da protumačiti kao neodvojivost celokupne Istorije od svojih pojedinačnih epizoda – rigidan kontinuitet naspram fleksija (para)životnih priča ponaosob.

istorija kao apokrif

    Iskorak u dosadašnjem proznom stvaralaštvu ovog autora se očituje u zamašnijem opsegu obrađenih tema – po prvi put Damjanov izlazi, ali ne i napušta, polјe delovanja književnosti (teorije, kritike i istorije), i zahvata kulturni, političko-diplomatski, javno-društveni, pa i tehnološki kontekst (Fejsbuk i sajber-svet). Kanon više nije samo književna tradicija (kao npr. u već pominjanim „Remek-delcima“), već svi aspekti društvenog delovanja, koji u stvari čine istoriju jedne civilizacije, jednog doba. Ovim širenjem na sve sfere društvenog komuniciranja intenzivira se i jezičko poigravanje, koji takođe čini sastavni deo Damjanovlјeve poetike.

Jezički kalambur kao osnovno sredstvo karnevalskog osećanja sveta, ili u ovom slučaju – osećanja istorije, naglašava lakrdijsku intenciju autora, odnosno poigravanja sa semantičkim potencijalom reči i sintagmi (Cirkus Istorije, Pozorište-Bludilište, tibingeška gimnazija „Desanka Šakić“, Akiro kuroSava, Maćaš Gulaš Pičkaši, mek Donalds, zatim dve najveće pesničke lјubavne muze – Laura Rokoko-Klozet i Beatriče Bidermajer-WC,  pa npr. „pričala sam TiTo“ ili „u vajatu je Erp“). Takođe, ostajući veran svojoj jezikotvornoj praksi, autor po principu sinonimije niže svoje kovanice ili neobične izvedenice (vaginilizam, romologija, princeza Punakite, glagol intermecao, satiričar koji satire vinjak, lord Dunhill se puši, i sl.) ili pak, stvara svoje miteme-aktere pišući ih početnim velikim slovom, iako su u pitanju apsktraktne imenice, a ne puke metonimije (Deseterački Ep, Govno Grbavo, Haos, Novogodišnje Prase, itd). Dodatna apokrifnost značenja se maskira smenjivanjem oba pisma: Kete Hamburger und Coca Cola, lingua-cunnilingua, variatio-grupatio, coitus, „pošo Gethe da se šethe“ i još mnogi drugi primeri. Dalјe, specifična onomastička kombinatorika doprinosi lingvističkom zamešatelјstvu likova koji se uvode i smenjuju munjevitom brzinom – Turci DOSMANLIJE koji redak kasnije otkrivaju se kao Turci DOS MANLIJE, intonirajući ditirambski ritam, karnevalsku svetkovinu u preterivanju, onaj sveopšti haos gde su svi jednaki.

No, ritmičnost se ostvaruje na još jednom fonu, po prvi put u prozi Save Damjanova, pomoću rime.

„Neka mi sam Bog oprosti ako velim da je puki privid i mit prečasna gospa Istorija: time nikako ne želim da uvredim Nјegovog dostojanstva štit, niti bogougodno mu delo što opet nad čitavim otečestvom našim sija, mada kineska zmija (a ne gorepominjani kineski zmaj!) pokušava da zatamni taj hristolјubivi sjaj. Možda su prečasna gospa Istorija i dovitlјiva gospa Sreća u tajnoj bračnoj vezi, potvrđenoj potpisom malecke kara-Joke kojoj ne smetaju Kinezi?! Kako bilo da bilo, krećemo opet Jovo-nanovo, da sričemo red po red, stranicu po stranicu, godinu za godinom, prastaro Istorijsko slovo …“

Str. 130

Izabrani citat predstavlјa ujedno i ilustraciju osnovnih poetičkih ishodišta Istorije kao apokrifa, odnosno pitanje da li se istorija uistinu ponavlјa, i da li onda kao takva zaista i jeste Učitelјica života. Otuda i prethodno pominjani dualitet žanrovske odrednice u podnaslovu, jer Sava Damjanov kroz preplitanje svojih priča stvara recepcijski eho poput istorije koja se ponavlјa. Tačnije, ovo preplitanje bi se pre moglo nazvati preklapanjem, odnosno preslikavanjem, kako to obično biva u para-literarnim, para-istorijskim ili bilo kojim drugim vidovima para-tvorevina. Tako ulančane, odnosno preslikane (Oda Tibingenškoj filozofiji naspram Oda Tibingenškoj filozofiji kao refren, Memoari i Memoari kao rimovani akordi, te Ekloga i Ekloga kao lajtmotiv) priče, koje se ne slučajno nalaze na kraju, odnosno na početku sledećeg odelјka, stvaraju utisak povezanosti ili pak onog pomenutog neumitnog toka istorije. Jedna kratka ilustracija kako izgledaju te priče u ogledalu.

 

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje suštinskih vrednosti Istorije: obogotvorene Prirode, Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, hedonističkog smisla ovozemalјskog Života i t.d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele polјskim radovima i lovu, slave dolazak proleća i let Kupidonovih strela, pevaju ode jednostavnosti i blaženom neznanju (a ne – poput inkriminisanog profesora – „tibingenškoj filozofiji“!), dok ih Hor u kolu prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i subdine glavnih junaka…“

Ekloga, str. 110

 

 

 

„Arkadijski ambijent ekloge pokazao se podesnim za definisanje su-štinskih vrednosti Istorije (čiji lajtmotiv glasi: variatio-grupatio!): deflorisane Prirode, sodomističke Ljubavi kao pokretačke sile Univerzuma, onanističkog smisla ovozemalјskog Života i t.d, i t. sl. Epohalne ličnosti prerušene u pastire i pastirice ovde se vesele koitusu i lovu na genitalije, slave boginju proleća Pizdu i božanske strele Letećeg Kurca, pevaju ode satirijazi i blaženoj androginiji (a ne – poput inkriminisanog pro-fesora – „tibingenškoj filozofi-ji“!), dok ih Dioniz-svinger prati komentarišući svojom pesmom zbivanja i subdine glavnih junaka…“

Ekloga kao lajtmotiv (opet to, malo drukčije) , str. 133

 

 

Poslednji deo romana ili zbirke priča je objedinjen pod naslovom Index citatnosti iliti po serbskom: MAJSTORSKI SO(m)NET, koji predstavlјa niz kraćih pesama, atipične vrste za literarni manir Damjanova. Međutim, u duhu smehovne i šalјive tradicije, kratak stih i muška rima prizivaju u svest karnevalski ritam. A da bi svojstveno ovom autoru, hedonističko „zadovolјstvo u tekstu“ bilo potpuno, svako pevanije je obogaćeno sa po jednim komplementarnim vizuelnim elementom – slikom, kolažom, fotomontažom, stripom ili crtežom. Za nekoga ko piše da je „književnost blistava igra“, a „Tekst predstavlјa super-žurku“ poigrati se sa velikom pričom ili izazvati na dvoboj Učitelјicu života, nije ništa manje do sanjati, zamisliti, maštati, lutati nepreglednim bespućima Umetnosti.

Na kraju, umesto preporuke, a ujedno i kao odgovor na jedan tekst Save Damjanova iz jedne druge knjige[1]: možda srpska književnost nema Rablea, niti bi trebalo da ga ima, ali je sa Istorijom kao apokrif dobila novu erotsko-smehovnu tradiciju.

 

 


[1] Reč je o zbirci književnih eseja i studija Apokrifna istorija srpske (post)moderne, takođe objavlјenoj ove godine u izdanju Službenog glasnika, esej Zašto srpska književnost nema Rablea?, str. 47-53.

 

 

Comments (3)

Tags: , , , , , ,

O dubini i raskoši korena

Posted on 18 October 2015 by heroji

O dubini i raskoši korena

Povod za razgovor sa profesorom Savom Damjanovim bila je njegova knjiga ’’Itika jeropilitika’’- a priča nas  vodi, na nekoliko veoma širokih frontova- na prvom mestu govorimo o identitetu, poznavanju korena  i sposobnosti da u sopstvenu priču interpoliramo druge…recimo… O Vuku i Mehmed paši Sokoloviću…. jeziku…  o Koderu, Crnjanskom, Paviću…. uz pravu dozu fantazmagorije, naravno….

 

 

 

1. Vaš odnos prema Vuku – koji u ovom romanu nije samo stvarna ličnost već i simbol.

Čitav roman je i fikcionalan i faktografski, dakle: Vuk je i fantazmagorična i  istorijska  ličnost. To je  biografija srpske kulture, priča o našem Identitetu, ali pre svega biografija mog najintimnijeg bića.. Vuk je jedno od božanstava stare srpske religije osim toga on je muški arhetip (kao što je romaneskna Destino ženski!). Ako govorimo o istorijskom Vuku želeo sam da jednu tako kontroverznu ličnost  vidim mimo ustaljenih klišea, jer obično su odnosi prema njemu ili negativni ili apologetski: pokušao sam da vidim ne samo šta je u njegovoj  misiji bilo destruktivno – književno ali i najšire civilizacijski!- nego i koje kontinuitete ta misija kreira i eventualno ih prenosi u  budućnosti. Za mene on je isto toliko kopča prema budućnosti i prema prošlosti, koliko je i presek, svojevrsna ograda prema njima. Paradoksalno, ali samo takve ličnosti ostavljaju dublji trag… Priča  se da je 70tih godina prošlog veka jedan profesor Univerziteta bio krivično gonjen ( i naposletku kažnjen!) zato što je svoje studente pitao: da li su umetnički  intspirativniji likovi četnici ili partizani? Odgovor je glasio: četnici, naravno, jer su protivurečni i – tragični …a partizani su „dobri momci“, pretežno jednosmerni. Slična kontraverza (nikako jednosmeran fenomen!) jeste i Vuk Karadžić, dok je njegovo vučje ime univerzalna totemska šifra . Smatram da se puno stvari – kako vidljivih tako i nevidljivih! – vezanih za kompletnu istoriju Srba prelama upravo kroz njega, zato mi je podsticajan i kao stvarna ličnost i kao simbol.

Itika-Jeropolitika

 

2. ’’Jezik je biotop istorije’’- kažete na jednom mestu. Jezik se, svakako,  kroz istoriju menja kao svako živo biće, s obzirom na okolnosti.

To je veoma važno, jer pre nego što su postojali savremeni mediji tipa fotografije, filma ili interneta, jezik je bio jedini čuvar našeg individualnog i kolektivnog sećanja. Jezičko pamćenje prenosilo se sa generacije na generaciju, kroz prostor i vreme, još efikasnije od pojave pisma (jednog od najvećih otkrića u istoriji ljudskog duha!).  Jezik je bio glavna riznica i čuvar arhetipskog, kulturološkog, istorijskog i svakog drugog iskustva, znanja i tradicije. Naravno, jezik se menjao, ali je memorisao (i svesno i nesvesno!) puno minulih civilizacijskih slojeva,uključiv i tragove najizvrsnijih individua: u tom smislu zahvaljujući reformi kakvu je Vuk izveo, obogaćeni smo za narodni jezik koji dotle nije bio integralni deo naše visoke (oficijelne) kulture iako je upravo tu bilo „arhivirano“  obilje relevantnih slojeva naše baštine- na primer neke ključne mitologeme vezane za srpsku srednjevekovnu istoriju, koje će se raeaktualizovati uvek kada se nacionalni identitet ponovo budio (najmoćnije 1804, kada otpočinje Srpska revolucija). Kažem mitologeme a ne istorijsku istinu, jer ova druga prippada nauci dok je književnost umetnost jezika. Sa druge strane ista ta reforma gurnula je u zaborav druge jezičke slojeve, predvukovske i one formirane mimo vukovske norme u 19.i 20. veku: međutim, oni su takođe čuvali i nadograđivala neka druga naša individualna i kolektivna sećanja. Podsetiću da je – recimo – stari srpskoslovenski jezik nastao prevodom hrišććanskih svetih spisa, i uopšte metafizičke literature, te da je stoga sadržao bogat apstraktni vokabular čiji značenjski koreni sežu do Antike, pa i dalje-do drevnog Egipta. Tako se desilo da smo mi  čitav kontinuitet filozofske i refleksivne tradicije u  jezičkom sećanju  zanemarili, kako bi ga  tek stotinu godina kasnije vratili u sopstveni kulturološki korpus –  zahvaljujući najoriginalnijim piscima i književnim istoričarima ( koji su „otkrivali“ domaći srednji vek, barok, klasicizam ili nevukovski romantizam). Jedan Francuz  pamti i Vijona i Rablea i Molijera i de Sada isto kao i romantičarske pesnike -sve je to njegova kolektivna i individualna tradicija ako je čitalac, a ako je pisac to su biti njegovi predhodnici, njegovi literarni preci… . A mi smo, slikovito govoreći, dugo imali samo  epsku i lirsku narodnu poeziju kao  tradiciju, odnosno romantizam i realizam koji se oslanjaju na nju. Srpski pisac nije se mogao osloniti na sve prethodnike koje je zaista imao, niti je čitalac mogao da neguje svoj ukus u tako širokoj perspektivi! Iz duhovno-genaloškog stabla suštinski su bili izbrisani Domentijan, Dimitrija Kantakuzin, Venclović, slavenoserbski spisatelji, Koder i ini..

Pitanje je svesti o dubini i raskoši korena.

Naši korenu su čvrsti i duboki, mi stoga jesmo – od ulaska u vizantijski kulturni krug pre više od milenijuma! – veoma stari evropski narod i ne moramo da dokazujemo evropski identitet. Mi smo se ulaskom u taj krug uključili u vodeće tokove evropske civilizacije isto kao što smo krajem 20-tog veka zahvaljujući našim piscima – Andriću, Popi, Kišu, Paviću  bili autentični deo svetskog kulturnog konteksta.

Knjiga na izvestan način, po mom doživljaju, predstavlja i vaše razgovore sa autorima žitija i usmene književnosti, Koderom, Crnjanskim, Pavićem i drugim piscima. Kako ste napravili tu konstrukciju? Šta mislite kako bi oni gledali na vaše dijaloge sa njima?

Nadam se da bi se radovali! Reč je o piscima koji su presudno uticali na mene, i ja se ponosim TAKVIM svojim duhovnim učiteljima. Nadam se da bi oni podržali moj put jer su i sami kroz drugačije moduse bili bliži sličnim opredeljenjima (a ne nekim jednostavnijim!). Nije to bila neka posebna konstrukcija, neki unapred smišljen plan: ovaj roman je najspontanije i najnepredvidljivije od svih mojih dela. Krenuo sam sa izvesnom  idejom pre dve godine, potom nastavio putem kojim nisam ni slutio da ću ići i jako sam radostan zbog toga: to mi je donelo kreativnu sreću, srazmernu melanholiji koja je nastupila kada sam završio roman – jer tako se okončao i moj užitak u lavirintima pisanja. Roman je, dakle, stvaran kao u transu- Stari bi rekli u božanskom nadahnuću?!- brže nego što sam i jednu svoju knjigu napisao. Stoga je napisan kao celina, „u jednom komadu“, a dijalozi sa pomenutim i nepomenutim piscima predstavljaju zapravo dijaloge sa određenim kulturno-istorijskim slojevima, njihovima  stilskim i žanrovskim obrascima, njihovim idejama: izbor može delovati proizvoljno, ali je istinit pošto se događao na nivou nesvesnog.  Kako sam u takvom kontekstu ulazio u sintaksu srpskog srednjevekovnog jezika, ili u predvukovski rečnik (na primer)?  To nisam radio racionalno: tri i po decenije bavim se istorijom srpske književnosti i bio bih krajnje netalentovan da nisam dubinski usvojio šifre svih njenih jezika! Naše raznovrsne književne matrice utisnule su se u moje biće tokom tog perioda i ja im nisam mogao odoleti. One su moje Muze, kao i Destino u ovom romanu: sa njima sam u ljubavi možda i duže od tri i po decenije, ODUVEK…

Sam naslov romana je dosta značajan- kao što je Vuk višeznačan simbol, a ne samo stvarna ličnost, isto tako i Itika jeropolitika nije samo knjiga, religiozno-filozofski spis nastao u 18-tom veku.

To je i knjiga emblema, koje imaju metafizički, eshatološki i etički smisao. Ona je, pre svega, vizuelno lepa i značenjski moćna: zato poglavlja mog romana i počinju tim emblemima.. Ova  knjiga je i simbol , a ima još knjiga koje bi mogle biti simbol naših kulturnih kontinuiteta i diskontinuiteta. Kad govorim o kontinuitetu insistiram i na budućnosti i na prošlosti, jer je minoran kontinuitet ako je vezan samo za prošlost ili anticipacija koja nema tradiciju. Itika jeropolitika je i delo perfekta i delo futura i barokni esejistički emblemarijum. U originalu, njen naslov je Etika hijeroglifika - etika hijeroglifa, pri čemu je pojam „etika“ tad podrazumevao širi filozofski i ontološki smisao od današnjeg. Kao što je Vuk narodnu tradiciju vrednosno kanonizovao i  podario je budućnosti,  barokne knjige sažimale su srednjovekovnu tradiciju i otvarale joj vrata budućnosti…

Novi Sad 28.09.2001. Prof. Dr Damjanov Sava Foto: B. Lucic

U knjizi beležite da su Mehmed paša Sokolović i Vuk dva lica iste sudbine. Zašto?

To je  važno pitanje koje se pred nas kao narod, ali i pred izuzetne pojedince postavljalo tokom burne i komplikovane istorije. Pomenutu priču sam uporedio sa trenucima kada rimska civilizacija nestaje pod najezdom varvara, tačnije novih naroda koji prihvataju jedan novi civilizacijski obrazac – hrišćanski. Taj period na razmeđi  4-tog i 5-tog veka N.E  za mene je izazovan i uzbudljiv. Postoji jedna karakteristična (istorijski ISTINITA!) scena gde predstavnik poslednjih Rimljana koji žive u sopstvenoj kulturološkoj matrici odbija pozive svoga sina (hrišćanskog biskupa!) da i sam promeni veru, jer će tako spasiti i porodični ugled  i stare civilizacijske vrednosti. Spasiće ih prilagođene hrišćanskim kodovima – poučava ga sin. Otac odgovara da će se do smrti klanjati ssvojim bogovima i čitati svoje knjige mimo hrišćanske interpretacije…. iako zna da će nova matrica pobediti! Mi smo često imali sličnu istorijsku dilemu: da li ćemo (metaforično govoreći) paliti žrtve svojim starim bogovima, starim vrednostima koje su respektabilne i koje će postojati u muzejima –  ili ćemo pokušati da se uključimo u nove tokove (poput Rimljanina-sina) , čuvajući i kroz njih svoju autohtonu tradiciju. Mehmed paša Sokolović  svoj odgovor smelo je definisao prilagođavajući se tadašnjim promenama na Balkanu, ali držeči se kolikogod je mogao sopstvenih korena: gradeći briljantnu karijeru u Otomanskom carstvu, ponovo je izgradio i Pećku patrijaršiju i niz zadužbina po zavičaju. Nema tu patetike već elementarnog realizma. Recimo, pokoravajući vojno banatske Srbe, negdašnji Bajo Sokolović piše im proglase na srpskom jeziku i tako šalje manje-više skrivenu poruku: sledite moj primer, pa ćemo sačuvati neke NAŠE vrednosti; u suprotnom, turska će nas sila zbrisati sa lica zemlje!

Kao što je i Vuk prihvatio tadašnje evropske kulturološke standarde?

 Više je no štetan mit  da je naša narodna kultura bila veličanstvena sama po sebi! Ko bi primetio njene vrhove da nije promovisana na talasu rusoizma , herderizma i uopšte evropskog romantizma?! Zato su se i Puškin i Gete i braća Grim zainteresovali za nju. U tom smislu Vuk je naučio skrivenu Mehmed-pašinu lekciju. A upravo tu je sadržano ključno pitanje naše istorije (i kolektivne i lične): kako sačuvati sopstveni identitet, a ne bitii lokalan i marginalan, tj. biti deo univerzalnog obrasca.?!Briljantan odgovor na to našao je još princ Rastko Nemanjić (potonji Sveti Sava), povezavši srpsku kulturu sa vizantijskom: dobro je razumeo najprogresivniji tok tadašnje civilizacije. Vizantija je čuvala antičko i staroegipatsko nasleđe hiljadu godina, sve do zapadnoevropskog humanizma i renesanse. Vukov zaokret, dakle, nije ni prvi ni poslednji takve vrste kod nas…

 

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Comments (4)

Tags: , , , , ,

Plovidba u Penelopinim kutijama

Posted on 28 February 2015 by heroji

Jelena Maričević

Plovidba u Penelopinim kutijama

 

(Kroz priču P, Save Damjanova i pesmu Penelopina politika, Vojislava Despotova)

“Ja lično ubuduće ću smišljati isključivo ‘remek-delca’
i nadahnjivaću njima odabrane isce, onajpre one
kurčevite, one koji u književnosti
(ali i izvan nje!) imaju muda”
(Sava Damjanov, P)

Sastavljajući Antologiju srpskog pesništva (XI-XX vek), Miodrag Pavlović je iz pesničkog opusa Laze Kostića uvrstio četiri pesme: Među javom i med snom, Na ponosnoj lađi, Pevačku himnu Jovanu Damaskinu i Santa Maria della Salute. Nama su u ovom trenutku važne prve dve pesme, kojima je Pavlović omogućio korespondenciju, postavivši ih posredstvom antologije, jednu do druge. U pesmi Među javom i med snom, pratimo pletisankin (Penelopin) vez iščekivanja onog koji je “na ponosnoj lađi / lađi ljubavi” krenuo da je pronađe, ali “u uzdisaj se slego / nametnut poljubac” (Kirke).
No, u šta ovim kazivanjem želimo da vas uvedemo? Pokušajmo za trenutak da budemo antologičar, da sugestivno razmišljamo kao Miodrag Pavlović. Pokušajmo od ovog teksta da načinimo komentar o neka druga dva teksta koja su se našla u liniji dodira neke zamišljene, još nesastavljene antologije. Pokušajmo i da ta dva teksta budu komplementarna s pesmama Među javom i med snom i Na ponosnoj lađi. Mislite da je to moguće? O kojim bi se tekstovima moglo raditi?
Naša pretpostavljena antologija baštini rafinirana saglasja između pesme Penelopina politika, Vojislava Despotova i priče P, Save Damjanova. Njen “antologičar” ukazao nam je na stazu koju mi, (pod)s(a)vesno moramo istražiti. Dok Odisej kod Despotova traga za izgubljenom P., Damjanov nam potanko ispreda životnu priču, “odiseju”, “gospođice Ičke”, nekakvog mogućeg alter ega gospođici “P.” iz Penelopine politike. Saznajemo, dakle, čime se bavi i šta “plete” “gospođica Ička” dok joj nema Odiseja. U tom smislu, mogli bismo Despotovljevoj pesmi dati radni nadimak Na ponosnoj lađi, a Damjanovljevoj priči pridodati prezime Među javom i med snom, ujedno omogućivši prodor novih asocijacija u naše konotativno polje.
Linija dodira između ova naša dva teksta, račva se u nekoliko rukavaca. Zaplovimo prvim od njih. Suočimo se s prvom opasnošću, krenimo za mitološkim likom naše dvosmislene junakinje i ka sastavljanju njenog obezglavljenog imena, čiji je jedan deo vaskrsao u Despotovljevoj pesmi, a drugi u Damjanovljevoj priči. Penelopina politika naslovom nam imenuje Penelopu, Odisejevu ženu, ali se u pesmi samo jednom imenuje: “Stidljiva je skritost politikina Penelopa”. Sve vreme Penelopa je prisutna u višeznačnom “P”. Brojne reminescencije na Kiklopicu, sirene, Kirku, tj. Odisejeva lutanja, sugerišu nam mitsko poreklo naše junakinje. S druge strane, “I eriod (od rođenja do groba)” iz priče P, ukazuje da je ovo doba kada je “formiran njen [Ičkin] realno-mitološki lik”. Tekstualno, ne samo posredstvom čitaočevog lakog domišljanja, sklopili smo dva delića: Despotovljevo “P” stopilo se s Damjanovljevim “Ička”. Tako smo izlečili Ičkinu “govornu manu zvanu ‘gubljenje P na očetku reči’”, melemom Penelopinog “P”. Kako smo to uspeli? Povodeći se pričom P, upućeni smo u smrt gospođice Ičke, koja je “umrla a otom vaskrsla, odnosno orodila se o ko zna koji ut osle svoje fizičke smrti i to u nekom remek-delcu”. Poučeni tajnama staroegipatske magije, odlučili smo da vaskrsnemo Ičku u ovom tekstu, tj. “remek-delcu” i to na sledeći način: pronašli smo deo koji joj nedostaje – P, ispevali smo mantru – Penelopina politika, i vaskrsli je, kao što je Izida oživela raskomadanog Ozirisa.

the-odyssey-4
Zbog čega je naša junakinja bila obezglavljena? Zbog čega je “dobijala razne vulgarne titule”, pa je “njeno rafinirano biće sve češće i češće krvarilo, umesto da drhti i vlaži?” Jer je “P. centar sveta”, oko kojeg se vrti falusno Odisejevo srce, kako kaže Despotov? Doplovismo do sledećeg rukavca. Nalazimo se između Scile i Haribde, suočavamo se s Odisejem i Đokom Drkajlovićem “Mačkicom”. Ko je Odisej iz Penelopine politike? Neko ko traži i usredsređuje sve na P., neko kome su osećanja “falusna”, čija se suština života svodi na etimološko poigravanje s njegovim imenom: “tu odi! tu sej! tu odi! tu sej!” Nasuprot Odiseju, Đoka Drkajlović stoji kao Ičkina “Robija-Ideologija”, što je odvodi u smrt, “III eriod njenih aktivnosti, tj. Ičkin metafizički Roces”, koji otpočinje upravo “književni(m) i književnoteorijski(m) kalamburi(ma) gospođice Ičke”. Despotovljev Odisej i Damjanovljev Đoka, u izvesnom smislu mogu se poistovetiti. Kroz njih se ocrtava i priroda (P)Ičkinih politika. U Penelopinoj politici oseća se apsolutna (apsolutistička?) vlast i sveprisustvo P., koja “klopara malenim rumenim ustima” i naređuje: “tu odi! tu sej!”. Zadnja dva stiha čine kulminativnu tačku: “Sve dok iz blizine ne zine cev Odisej-topa / stidljiva je skritost politikina Penelopa”. Top nas, naime, upućuje na rat (ne samo na falus), dok poslednje dve reči predstavljaju inverziju naslova, a samim tim usložnjavaju smisao. Penelopa sada figurira ne samo kao aluzija i subjekt, već može da simbolizuje polni organ (objekt) personifikovane politike, koja se hrani oružjem, ratom, pa i smrću. Uzgred, a propo ovakve vrste ratovanja, setimo se i Damjanovljevog Rata u međunožju iz Porno liturgije arhiepiskopa Save, no zadržimo se, ipak, na P. “A sutilne usne [gospođice Ičke] večno su bile oluotvorene: ovaj otvor služio je kao baza raznovrsnih ilegalnih aktivnosti, mesto gde se slivao konsirativni materijal i gde su utočište nalazili rogonjeni Ičkini drugovi”, dok se “nije ulela u Drkajlovićeve mreže” i “očela da radi za njega”. Ičkina politika u Damjanovljevoj priči svodi se, ne na apsolutnu vlast, već je usmerena “ka osvajanju beskrajne slobode, ali utem koji je odsećao na rostvo (…) ristuao joj je rostački-okrutno, no i atrijarhalno nežno (…) ucao je vešto iz svih oružja gosodin ‘Mačkica’, baš kao što to biva u jednom ravom remek- delcu”. Dok je Damjanovljeva Ička spas svoje “tanane duše” pronašla nakon smrti i vaskrsenja u raju “remek-delca”, što joj je dalo “svetačku auru”, “politikina Penelopa” svela se najposle na puki objekt sejanja – života? smrti? Još jedna razlika između Despotovljeve P. i Damjanovljeve Ičke ogledala bi se u tome što Ička voli Đoku i živi za njega, ona prelazi “odiseju”, a P. “uvek Odiseja čeka”. Može li ova obezglavljena (P)Ička, kako smo je nazvali, da ima P. kao glavu, racio, telo, a Ičku kao dušu? Ipak, Damjanovljeva Ička preživljava i ljubav i “metafizički Roces”.
Najposle i nismo bili previše proizvoljni kada smo još na početku našeg teksta rekli: Penelopina politika zvana Na ponosnoj lađi, i P – Među javom i med snom. Suština Penelopine politike bila bi da sačeka da se nađe na Odisejevoj ponosnoj lađi, ona je pasivna, stidljiva i skrivena sve dok je on ne pronađe. P se sasvim lako nadovezalo na Među javom i med snom, prevashodno zbog ljubavi, “srca” koje sudeluje u stvaralačkoj samosvesti prilikom građenja pesme/priče. Kod Kostića je srce (odakle dolazi pesma) – samohrano, ludo, kivno; kod Damjanova, Ička je piščeva inspiracija – njemu je “uravo ona odarila božanski dar – ‘gubljenje P na očetku reči’. Zbog toga ću, a i zarad Insiracije, na svom radnom stolu zauvek držati ikonu s njenim likom: ko bi joj živ mogao odoleti?!…” I Penelopina politika i P, artificijalni su primeri inspirativnih dovijanja na temu – kako se izboriti sa “vulgarnim titulama” naše junakinje.
Naravno da je nebrojano “remek-delaca” koji se veselo i sugestivno poigravaju s ovom problematikom. Ona se verovatno već nalaze u zamišljenoj antologiji sa početka teksta. Takva bi bila i jedna od pesama iz pesmarice Avrama Miletića, s početnim stihom: “U Tamišu su ribe je, je, jedljive”, a za nas značajnim odlomkom: “Druga rekla: ‘Vi, vi, višnjice / da slatke su pi, pi, / pizma na nas tolika, / jer, je u nas velika / udica, udica!’ // Treća rekla: ‘Bre, bre, breščić, / raščešla pi, pi, / pila mleko surutku, / punu drži u ruku / puščica, puščica!’”. Autor priče P, i sam je sastavio jednu antologiju, srodnu našoj zamišljenoj. Radi se, naravno, o Graždanskom erotikonu (Erotskim stranicama srpske književnosti XVIII i početka XIX veka). Nova antologijska zamisao, koja je odveć realizovana u budućnosti, otkriva nam se deo po deo, dok jednom ne budemo držali u rukama taj “cvetnik” umetničkih igrarija s našom “svetom” junakinjom, u vidu: imenovanja prvog slova naše junakinje, brisanja prvog slova u imenu, izneverenog horizonta očekivanja, čitalačkih dopisivanja, raznobojnih parafraza, prefinjenih aluzija itd.

Comments (7)