Prethodnici vremena

Posted on 12 June 2014 by heroji

Ratomir Rale Damjanović

 

Prethodnici vremena

 

„Jedno je nesumnjivo istina: da čestiti čovek čini mnogo za svoje prijatelje, i za svoju otadžbinu, pa, ako treba, daje i svoj život.”

(Aristotel – „Nikomahova etika”, glava IX)

Ima mnogo priča koje ilustruju ljudsku poslušnost i onih koje uče da je u ćutanju sigurnost. One na svoj sintetičan način razmatraju, kroz vekove, odnos pojedinca i vlasti, slobodoumnog mišljenja i mnogobrojnih zabrana, sistem krivice i kazne.

Malo je ljudi koje nisu upozorili: „Pazi šta pričaš, da ne prođeš kao petao koji je rano pevao.”

Poznate su priče o carevom novom odelu, o kozjim ušima cara Trojana, o razgovoru između hrasta i trske… Narod u zgodnim prilikama poteže neku od njih, a često svu njihovu mudrost i literarnu lepotu svede na kratko upozorenje: NE PIŠAJ UZ VETAR! Ova je izreka draga i onima koji drže govore sa grbače naroda i kroje zakone čiji se ukupni smisao može svesti na pomenutu pretnju. Taj vetar duva čas u ovom, čas u onom pravcu. Malo je onih koji se na te vremenske promene ne obaziru uopšte, ali još manje ima onih koji mogu da izdrže nalete vetra, oluja i otpišavanja. Većina se povija i savija kako vetar duva. Srećom, poneki čovek ostaje uspravan, iako, po pravilu, otpor plaća prskanjem i lomljenjem, kao što stoji u priči „Hrast i trska”:

Hrast se začudi kako vrlo tanka i slaba trska nije pala, dok je on, toliko drvo, iščupan iz korena. Trska mu mudro rekne: Nemoj se čuditi. Ti si se borio s vetrovima i bio pobeđen, a mi smo popustljive i savijamo se ma kako tihi povetarac pokreće naše vrhove.”

I veliki La Fonten, u svega pet stihova, opisao je sudbinu ljudi koja odgovara tragičnoj i uzvišenoj sudbini hrasta:

 

Vetar riknu gnevom i udvoji tresom

i najzad iščupan beše posred gliba,

salomljenih grana i pobeđen besom

džin, čija se glava beše neba takla,

a noge prodrle u dubinu pakla.

 

Upravo ova slika, zahvatanja i neba i pakla, simbolizuje raspolućenost i uzvišenost hrastovih ljudi i iskušenja na koja ih stavlja vreme.

Mihailo-Djuric

Hrast oličava čvrstoću, moć, uzvišenost, mudrost i snagu, dugovečnost, visinu i u duhovnom i u materijalnom smislu. Njegov usud potpuno odgovara usudu onih koji su imali snage, vidovitosti i mudrosti da se suprotstave svom vremenu, uprkos zabranama i pretnjama režima i moćnika. Oni imaju dovoljno hrabrosti i časti da kažu kakvo je i uistinu carevo novo odelo. Oni govore i o krojačima, o onima koji svojim laskanjima i poltronstvom kroje narodu odelo sa samarom. Oni, umesto u zemlju, u lice caru saspu: U cara Trojana kozje uši.

Reč je o ljudima koje bismo mogli nazvati prethodnicima vremena. Vreme će upisati njihova imena među pokretače napretka i temelja društva.

Prošle nedelje dočekali smo povratak jednog takvog prethodnika vremena. Profesor dr Mihajlo Đurić održao je na Pravnom fakultetu u Beogradu svoje neodržano predavanje od pre sedamnaest godina: ARISTOTELOVA PRAKTIČKA FILOSOFIJA.

ARISTOTEL, DAKLE!

„Čovek, dalje, treba da radi ono što osigurava sreću ili neki njezin deo, ili ono što je uvećava, umesto da je umanjuje, a da se ne prihvata onoga što je zatire, sputava ili joj protivreči.” (Aristotel – „Retorika”)

Vratio se profesor koji je „narod savetovao na opšte dobro”, kao što veli Aristotel o dužnosti besednika. Ušao je u peticu i svi su ustali. Čovek koji je prethodio vremenu, koji je u ustavnim raspravama 1971. i 1972. godine, zajedno s drugim profesorima Pravnog fakulteta u Beogradu (Andrija Gams, Stevan Đorđević, Kosta Čavoški, Radoslav Stojanović, Stevan Vračar, Vojislav Simonović, Budimir Košutić, Branislava Jojić i drugi), jasno, kao na dlanu, pokazao današnju apokalipsu, raspad zemlje na države i državice, tragičnu sudbinu Srbije.

Od šire javnosti skrili su dobar ugled profesorov:

„Dobar ugled jeste opšte uverenje da je neko častan čovek, ili je to posedovanje nečega što svi, ili većina, ili čestiti, ili razboriti ljudi priželjkuju.”

(Aristotel – „Retorika”)

Profesor je izgnan sa nastave… Osuđen na dve godine zatvora. Proveo u Požarevcu devet meseci… Oni koji su pisali peticiju za njegovo oslobođenje, doživeli su nemile dane…

Vratio se profesor. Kad su mnogi ćutali, on je govorio. Nije sad hteo da govori mnogo, sad kad svi govore, opredelio se za ćutanje i predavanje iz školske 1972/73. godine.

Valjalo bi objaviti knjigu – zbornik o sudbinama ljudi koji su se uhvatili u koštac sa svojim vremenom. Može li iko opisati sva iskušenja uma, sve lične drame, sva iskušenja, lomljavu glave, odnos sredine i zajednice prema ekskomuniciranom članu koji se ogrešio o vladajući (ne)moral, vladajuću ideologiju, vladajuću grupu. Ni njih ne zaboravlja Aristotel, kao ni one koji su savijajući kičmu išli naruku moćnicima:

„Posebno smatraju da mogu vršiti nepravedna dela ukoliko samo pripadaju nekoj od navedenih klasa ljudi, a, ako ne, ukoliko imaju takve prijatelje, sluge i ortake, jer im baš to omogućuje vršenje nepravde, a da pri tome ne budu otkriveni i kažnjeni.”

Analiza njihovih sudbina biće svojevrsna anatomija društva, svedočanstvo o ljudima koji su ostali verni najuzvišenijim ljudskim idealima, uprkos svim zamkama, zaverama i kafkijanskim procesima. Našavši se u jednom trenutku u praznom prostoru, suočeni s nevidljivim totalitarnim mehanizmom koji je na slobodnu misao pokretao mehanizam progona, uzviknuli su poput Kafke:

Udavićemo se u prljavštini;

Na laži se gradi poredak u svetu.

Zbog toga bi trebalo štampati takav zbornik. I citirani Franc Kafka, čini se, navodi dovoljno ubedljive razloge za tako nešto:

„Ono što se meni desilo… to je samo pojedinačan slučaj, a on i kao takav nije toliko važan, pošto ga ja ne primam suviše k srcu. No, on je ogledalo postupka koji se protiv mnogih primenjuje. Za njih se ja ovde zalažem, a ne za sebe… Ono što ja želim to jeste da javno pretresemo jedno javno zlo.”

Ta knjiga će biti najbolji udžbenik mladim generacijama. Ona će svedočiti i o silnicima i njihovim postupcima. Ne bi im trebalo dozvoliti da ODU nekažnjeni, u zabludi da su samo žrtve promene politike, uljuljkivani idejom da su radili prema zahtevima vremena. Treba otkriti njihovo nedelo. Treba pljusnuti istinu u lice onima koji:

„Nepravedno postupaju kad smatraju da se takvo delo može izvršiti i da ga oni mogu izvršiti, potom verujući da se takvo delo neće otkriti, ili, ako se i otkrije, da će ostati nekažnjeno ili, na kraju, ako i budu zbog takvoga dela kažnjeni, da će kazna biti manja od dobiti što će je iz toga izvući, za sebe ili za svoje bližnje.”

(Aristotel – „Retorika”)

Svako vreme ima svoje prethodnike.

Nasuprot njima, silna je armija slugu koja i dan-danas proganja, ućutkuje, skriva i guši upravo njih – prethodnike vremena.

Hrast je ostao uspravan.

Oluja se slomila.

BORCA DVA KAO ZAJEDNO IDU…

(Homer – „Ilijada”)

3 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Gorostasi filofske misli, Aristotel i Kafka, citirani su, u tekstu gospodina Damjanovića sa idejom da se potakne razmišljanje o zločinu i kazni, krivici, grehu i iskupljenju.
    Sudbina našeg cenjenog profesora Mihajla Đurića govori nam u prilog tezi da je, često mnogo lakše reći nego prećutati neke istine. Nesalomivog duha i moralnog integriteta, ostao je uspravan u vremenu “kad su cvetale tikve”…
    Hvala vrsnom esejisti i polemičaru Raletu Damjanoviću na ovom tekstu koji nas vraća temeljnim pitanjima naše i Nikomahove etike, morala pojedinca i društva koje je Mihajlo Đurić u svojim tekstovima i javnim nastupima iskazivao.
    Skrećem pažnju na izvrsne tekstove Nikole Miloševića povodom knjige Česlava Miloša “Zarobljeni um” koji ispituje teme koje tretira i Damjanović. O ketmanstvu i ketmanima je pisao i Milošević, ali i Marinko Arsić Ivkov koji je dokumentima dokazao kako “slepa snaga udvorištva” može da bude pogubna za sve članove društvene zajednice…

  2. Šerman Says:

    Sudeći po pomenu Mihajla Đurića i njegovog predavanja sedamnaest godina nakon profesorovog progona početkom sedamdesetih, ovaj tekst mora biti da je pisan krajem osamdesetih. Niste nigde naznačili vreme. Kako bilo, tekst je odličan i nažalost – veoma aktuelan. Veoma.

  3. Stalker Says:

    Izuzetno svedočanstvo nepromenjenosti naše svakodnevice. I dalje ovom zemljom haraju klanovi, veze, politička nameštenija i sve u svemu – svedoče o kapitalnom procesu negativne selekcije koji je ovde i sada postao standard. Južna Koreja je relativno nedavno načinila istorijski obrt, uspostavljajući novi sistem pozitivne selekcije, koji je od nje načinio ono što je ta zemlja danas – privredna supersila. Obrt nije izveo državni aparat, nego jedan vojnik, koji je 1000 najboljih ljudi poslao na prestižna učena mesta. Svih 1000 se vratilo kući i pokrenulo Koreju. Japan je taj obrt učinio još ranije. Ima na ovom sajtu jedan sjajan i objektivan tekst o švajcarskom modelu, a o Skandinaviji da i ne pričamo. Oni su još uvek Marsovci za sve. Srbija je, s druge strane, jedna od paradigmi negativne selekcije savremenog sveta. O tome na ubedljiv način svedoči jedan drugi Raletov tekst na ovom sajtu – “Gust splet laži”. Dok se oni koji vide pitaju da li ima ikakve nade za nas, mnogi među “prethodnicima vremena” se odlučuju za odlazak! A igra sujeta lokalnih smešnih moćnika još uvek divlja… “Svako vreme ima svoje prethodnike”, kazuje autor, a došlo je vreme da oni danas moraju biti ratnički raspoloženi i spremni za borbu, ukoliko žele izmenu paradigme u kojoj se savremeno društvo kreće…

Ostavi komentar