Tag Archive | "Nikola Kusovac"

Tags: , , , , , ,

Humanitarna izložba ciklusa „Sazvežđa“ Tamare Kusovac

Posted on 21 September 2016 by heroji

Sazvežđa,, humanitarna izložba slika Tamare Kusovac, biće otvorena 10. oktobra u Galeriji Singidunum, u ulici Kneza Mihaila 40 u 19 časova.

Deo prihoda od prodaje slika namenjen je kampanji dobrotvorne organizacije “BELhospice,, za izgradnju prvog palijativnog stacionara za terminalne bolesnike.

Postoji i mogućnost izrade printa po originalu slike, u dimenzijama koje želite.

“Ako ima istine u shvatanjima koja polaze od ubeđenja da umetničko stvaralaštvo predstavlja ljudski odgovor na traume života, onda bi se za likovno delo i raznorodno delovanje Tamare Kusovac moglo da zaključi kako ono predstavlja svojevrstan melem – blagu travu umetnosti na ljutu ranu života.
Tako i ovom izložbom Tamara Kusovac svedoči da ne beži od egzistencijalnih teskoba naše svakodnevnice, već da im se suprotstavlja neprevaziđenom radošću življenja i, naravno, stvaranja.”

Nikola Kusovac

Izložba je otvorena do 18. oktobra.

Radno vreme Galerije je 10- 21h, subotom 11- 18h.

Dođite po svoje parče neba!

Reč kritike

Pre nekoliko godina, u vremekada je likovna umetnica Tamara Kusovac, koja po pravilu voli da radi u ciklusima, bila zaokupljena svojom večnom temom sova i kada je najavljivala interes za seriju urbanih predela što ih sada izlaže, izneo sam sledeća zapažanja o njoj i njenom stvaralaštvu. Zapravo, tada sam pod naslovom Blaga trava umetnosti na ljutu ranu života napisao sledeće:

092A8558
Sve što je radila i uradila minulih deceniju-dve, pre svega kao slikarka, mlađana i raskošno darovita dizajnerka TAMARA KUSOVAC – ukrašavajući nameštaj u porodičnoj firmi „Dekus”, gde je i konsultant za uređenje enterijera, zatim oslikavajući uskršnja jaja u organizaciji beogradske Galerije „Pero”, a još zapaženije, radeći na likovnom ukrašavanju nameštaja koji se daruje socijalno ugroženim porodicama u popularnoj emisiji „Radna akcija” na TV Prva – neposrednošću izraza, vedrinom kolorističkih harmonija i konstrukcijom čvrstog, tačnog i na bit svedenog crteža, svedoči o njoj kao ličnosti kojoj stvaralaštvo predstavlja igru i radost. na isti način, sa istom merom stvaralačke energije koja snagu crpi iz neiskvarene dečje iskrenosti i neposrednosti, ona slika i svoj omiljeni motiv sove kao čuvarkuće, ali i simbola mudrosti. Nije drukčije niti je ona drugačija u svemu što radi, bilo kao organizator, savetnik i saradnik mnogih ustanova i medija, štampanih i elektronskih, a nadasve kao uspešan autor raznih suvenira, poput onih što ih pravi za Galeriju „Kalemegdanska tvrđava”, kakav je i nagrađeni suvenir Dimitrovgrada.

fg1092A8497

Ukratko, ako ima istine u shvatanjima koja polaze od ubeđenja da umetničko stvaralaštvo predstavlja ljudski odgovor na trauma života, onda bi se za likovno delo i raznorodno delovanje Tamare Kusovac moglo da zaključi kako ono predstavlja svojevrstan melem – „blagu travu umetnosti na ljutu ranu života.“
Tako i ovom izložbom Tamara Kusovac svedoči da ne beži od egzistencijalnih teskoba naše svakodnevnice, već da im se suprotstavlja neprevaziđenom radošću življenja i, naravno, stvaranja. Hrabrost kojom se ona kao slikarka vedrine i optimizma prepušta nabujalim emocijama i čarima lepote, u vreme koje ih se stidi, koje ih izvrgava ruglu i bespoštednoj kritici ili ih se, naprosto plaši, što izlazi na isto, izdvaja je iz mase savremenih umetnika koji pokorno slede diktat estetičkih aktuelnosti. Bolje reći od onih umetnika koji se klone gneva i sukoba sa onom vrstom likovnih kritičara i teoretičara umetnosti koji dajući sebi značaj vrhovnih sudija tako jednostvano objašnjavaju neobjašnjivo i još lakše tumače nepostojeće.
Dakle, ne osvrćući se na osione i najčešće neutemeljene preke sudove aktuelnih kritičara i teoretičara umetnosti koji su se vremenom nametnuli svekolikom likovnom stvaralaštvu, upravo u prkos njima, služeći se proverenim klasičnim i tradicijom utvrđenim likovnim sredstvima Tamara Kusovac se,  najnovijim ciklusom slika koje su nadahnute čarima urbanih predela,  opire svakoj vrsti otuđenosti i svim traumama svakodnevice. Tako ona na svojim platnima predstavlja dekorativno raskošne, emotivno ostrašćene i nadasve ljudski prisne motive čovekom oplemenjenih i uređenih prostora, gradova i predela.  Postiže to izražajnim sredstvima koja se temelje na vrednostima sigurnog i gipkog crteža, na punoj pikturalnoj zasićenosti skladnih bojenih površina, na efektnom korišćenju svetlosti, na ubedljivoj materijalizciji i osećanju za detalj, kojima bez ostatka potvrđuje da je ljubav prema slikarstvu isto što i ljubav prema životu. Na taj način ona svoju intimu stavljenu na stazu stvaralačkih snova čudesnom magijom slike pretače do upečatljivih emotivnih i čisto likovnih vrednosti.


 Nikola Kusovac

„Ono što smo od naših očeva nasledili, neotuđivo je.“ (J. W. Goethe)

Odraslo dete u umetničkoj igri, strpljivi monah u minucioznom slikanju što spaja sate, dane i noći; duhovna princeza koja oko sebe seje lepotu, onu lepotu što je izdvaja iz mnoštva, uzdiže izvan profanog, onu kreaciju koja potpisuje život jer je ona lice njenog duha i dodir njenog prsta. Takva je TAMARA KUSOVAC, slikar urbane fantazije koja smisleno, mudro i sistematično, svojstvenim likovnim jezikom prenosi lepotu sunca, meseca i plavog neba, koja ume da svetlošću i nevinim očima ispiše kuće, zgrade, krovove, mora, ptice, velike lopte što isijavaju u bajkama, gradove iz naših duša i njihove stanare. Maštom iscrtana, nežnim ženskim dodirom usavršena, istrajnim radom u slikama ciklusa „Sazvežđa“ otelotvorena, umetnost Tamare Kusovac je obasjana svetlošću jedne zvezde – oca  DEJANA KUSOVCA, kojem posvećuje izložbu slika iz ovog ciklusa, a deo prihoda, uz „Belhospice“, namenjuje u humanitarne svrhe, izgradnji palijativnog odeljenja za terminalne bolesnike. Tamarina izložba je tačka preseka života, umetničkog stvaralaštva i neponovljive energije; postavka slika inspirisanih kosmičkim pulsiranjem je opipljiva veza i neraskidiva spona između onoga ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo, jer ona kroz umetnost voli život i uvek mu pruža više nego što od njega uzima. Lepota i dobrota su njen zalog za budućnost.

fsbop092A0330 (1)

Snaga koja  se obnavlja stvaralaštvom, lepota koja se uvećava likovnim prenosom poruka, muzika tananih emocija, arhitektura plemenitih misli i umetnost kao tajna krila njenog bića neotuđivo su nasledstvo Tamare Kusovac.

Ivana Martić,

gl. i odg. Urednik  magazina “Moj stan,,

Comments (2)

Tags: , , , , , , ,

Ljubici-Cuci Sokić

Posted on 28 October 2014 by heroji

Nikola Kusovac

 

Ljubici-Cuci Sokić

 

Umesto čestitki za rođendan i Novu 2009. godinu

 

Novu 1945. godinu ratom razarani i razoreni Beograd, koji su četiri godine jednako nemilice i bezdušno kažnjavali i Nemci i vajni saveznici, dočekivao je sav u nezaceljenim ranama, sa sovjetskim tenkovima na trgovima i ulicama, sa Oznom koja je kažnjavala izdajnike, stvarne petokolonaše i kolaborante, ali i mnoge čestite neistomišljenike sa kojima se po svaku cenu trebalo obračubnati, ostaviti ih bez imovine i građanske časti, kako bi se na taj način pripremilo čvrsto tlo novoj vlasti i nastupajućem jednoumlju. I, dok su pobednici, kako im priliči, slavili po dvorovima i od buržoazije, najčešće od uglednih fabrikanata, bankara, trgovaca, profesora univerziteta, visokih oficira, političkih prvaka, itd,. Konfiskovanim vilama, kućama i domovima, snabdevajući se iz svojih diplomatskih i drugih magacina, dotle se onaj ratom ojađen i zbunjen najmnogoljudniji deo Beograda, prepušten na milost i nemilost ratnih profitera i bezdušnih crnoberzijanaca, okupljao oko svojih polupraznih trpeza i hladnih peći, da se uz škiljavo svetlo sveća i kandila priseti netom minulih ratnih nedaća, da se pomoli za svoje postradale, u nadi da će se stariji vratiti iz zarobljeništva, a da će njihovi naslednici preživeti strahote Sremskog fronta.

Kratko rečeno, Nova 1945. godina stigla je u raspolućeni Beograd. Na jednoj strani našli su se pretežno došljaci i pobednici, a na drugoj strani ratom izmrcvareni Beograđani. Ali, bez obzira na razlike, očito je da ni jedan ni drugi nisu odustajali od dobrog starog običaja da se Nova godina dočeka u krugi najbližih, zatim prijatelja i svih onih kojima bi uz ponoćni zagrljaj i poljubac trebalo poželeti bolju i vedriju sutrašnjicu.

Doduše, nisam siguran da bi arhitekta i slikar Milan Minić, neimar i vlasnik hotela Mažestik, smeo i mogao pored netom useljenih i veselih čelnika i naročito čuvara nove vlasti, oteran sa sinom i naslednikom Oliveromu potkrovlje, da okupi svoje bliske prijatelje poput Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića, Zore Petrović, izbeglice Stojana Aralice i tako redom. Pre će biti da se on pridružio njima, da okupljeni negde na Senjaku, možda u mirnom ateljeu ostarelog i bolesnog Tome Rosandića i njegove supruge, jedni drugima požele sve najbolje.

Ljubica_Sokić

Međutim, pouzdano znam da se nedaleko od od Mažestika, na Obilićevom vencu, u stanu i ateljeu slikara Petra Lubarde našla jedna malena ali odabrana družina. Vidim ih i čujem kako živahno raspravljaju o sudbini umetnosti u novim prilikama, o tome kako da se preživi nemaština i počne obnova, zatim kako da se obezbede obećane tačkice bez kojih se ne mogu rešiti nasušne potrebe životne a gde slikarske potrepštine.

Vidim rano ostarelog Petra kako, zanoseći po ljubotinjski, šaljivo dobacuje prijatelju doktoru Dušanu Kusovcu da za njega i njegovu sudbinu ne brine, ginekolozima vazda nešto pretekne. S druge strane čujem otmenog i uzdržanog Eduarda Stepančića kako jadikuje nad sve većim nedostatkom elementarnog slikarskog pribora, nema platna, boja, terpentina, nema četkica, lanenog ulja, sikativa, lakova. Dok istovremeno njegova supruga natalija sa Jelenom Petra Lubarde razmenjuje, uz recepte jeftinih jela, imena snabdevača i nezaobilaznih crnoberzijanaca. Na drugom kraju stola sede jedno naspram drugog Miloš Višković i Ljubica-Cuca Sokić, koja je samo dve tri-nedelje ranije napunila trideset godina. Nagluvi Miloš, bivši artiljerac, ne ispušta olovku iz ruke i na komadićima izgužvanog papira neumorno crta karikature prisutnih. Cuca mu je okrenula profil i u jednom magnovenju, za ciglo minut-dva, nastaje karikatura koju Vušković potpisuje navodeći „Nova godina 1945“. Za to vreme Cuca sa Aleksom Čelebonovićem, koji inače stanuje u obližnjoj Čubrinoj ulici, lamentira nad zlom sudbinom njihove generacije. Pominju tragičnu smrt Bogdana Šuputa, ali i starijeg Save Šumanovića, prisećaju se stradanja Bore Baruha, Jurice Ribara, Dušana Vlajića, nagađaju šta je sa ostalima, gde je i šta radi Mića Nikolajević, kao i njgov cimer iz školskih dana Branko-Lale Stanković. Gledaju fotografiju Aleksinog starijeg brata Marka u partizanskoj uniformi i dive se njegovom učešću u francuskom pokretu otpora. Pridružuje im se u razgovoru čestiti scenograf, izbeglica iz carske Rusije, brižni i pomalo uplašeni Ananije Verbicki. U rukama drži skicen-blok i pokazuje crteže što ih je upravo dolazeći, onako usput, zabeležio na ulicama i trgovima razorenog Beograda. Priča kako je sa balkona Narodnog pozorišta napravio studije za buduću sliku srušene zgrade Uprave fondova, zapravo Hipotekarne banke, u koju će četiri-pet godina kasnije, zahvaljujući slikaru i revolucionaru Moši Pijade, biti preseljen iz zgrade Berze (sada Etnografskog muzeja) i potom otvoren Narodni muzej.

Na šporetu koji je založen ostacima starih slepih ramova i iz ruševina napabirčenim delovima zdrobljenog nameštaja ili parčićima krovnih greda i ragastova što su odoleli požarima, kuva se kafa – cikorija i u tiganju spravlja alva od uprženog pšeničnog brašna zaslađenog dragocenim šećerom. Čaše su prazne, napuniće se jeftinim vinom ili brljom, pred ponoć, ponoćnu zdravicu, ponoćne prijateljske zagrljaje, čestitke i želje da sutra bude bolje.

Da li je bilo baš tako kako sam „video i čuo“, kako sam se našao pred Vuškovićevom karikaturom Ljubice-Cuce Sokić, može da posvedoči samo ona, potonji omiljeni likovni pedagog, cenjeni član Srpske akademije nauka i umetnosti, slikar bez čijeg se dela i delovanja ne može zamisliti istorija srpske umetnosti. Drugih više nema među nama, otišli su ili u istoriju ili na zasluženi večni počinak.

 

Comments (3)