Nikola Kusovac

 

Ljubici-Cuci Sokić

 

Umesto čestitki za rođendan i Novu 2009. godinu

 

Novu 1945. godinu ratom razarani i razoreni Beograd, koji su četiri godine jednako nemilice i bezdušno kažnjavali i Nemci i vajni saveznici, dočekivao je sav u nezaceljenim ranama, sa sovjetskim tenkovima na trgovima i ulicama, sa Oznom koja je kažnjavala izdajnike, stvarne petokolonaše i kolaborante, ali i mnoge čestite neistomišljenike sa kojima se po svaku cenu trebalo obračubnati, ostaviti ih bez imovine i građanske časti, kako bi se na taj način pripremilo čvrsto tlo novoj vlasti i nastupajućem jednoumlju. I, dok su pobednici, kako im priliči, slavili po dvorovima i od buržoazije, najčešće od uglednih fabrikanata, bankara, trgovaca, profesora univerziteta, visokih oficira, političkih prvaka, itd,. Konfiskovanim vilama, kućama i domovima, snabdevajući se iz svojih diplomatskih i drugih magacina, dotle se onaj ratom ojađen i zbunjen najmnogoljudniji deo Beograda, prepušten na milost i nemilost ratnih profitera i bezdušnih crnoberzijanaca, okupljao oko svojih polupraznih trpeza i hladnih peći, da se uz škiljavo svetlo sveća i kandila priseti netom minulih ratnih nedaća, da se pomoli za svoje postradale, u nadi da će se stariji vratiti iz zarobljeništva, a da će njihovi naslednici preživeti strahote Sremskog fronta.

Kratko rečeno, Nova 1945. godina stigla je u raspolućeni Beograd. Na jednoj strani našli su se pretežno došljaci i pobednici, a na drugoj strani ratom izmrcvareni Beograđani. Ali, bez obzira na razlike, očito je da ni jedan ni drugi nisu odustajali od dobrog starog običaja da se Nova godina dočeka u krugi najbližih, zatim prijatelja i svih onih kojima bi uz ponoćni zagrljaj i poljubac trebalo poželeti bolju i vedriju sutrašnjicu.

Doduše, nisam siguran da bi arhitekta i slikar Milan Minić, neimar i vlasnik hotela Mažestik, smeo i mogao pored netom useljenih i veselih čelnika i naročito čuvara nove vlasti, oteran sa sinom i naslednikom Oliveromu potkrovlje, da okupi svoje bliske prijatelje poput Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića, Zore Petrović, izbeglice Stojana Aralice i tako redom. Pre će biti da se on pridružio njima, da okupljeni negde na Senjaku, možda u mirnom ateljeu ostarelog i bolesnog Tome Rosandića i njegove supruge, jedni drugima požele sve najbolje.

Međutim, pouzdano znam da se nedaleko od od Mažestika, na Obilićevom vencu, u stanu i ateljeu slikara Petra Lubarde našla jedna malena ali odabrana družina. Vidim ih i čujem kako živahno raspravljaju o sudbini umetnosti u novim prilikama, o tome kako da se preživi nemaština i počne obnova, zatim kako da se obezbede obećane tačkice bez kojih se ne mogu rešiti nasušne potrebe životne a gde slikarske potrepštine.

Vidim rano ostarelog Petra kako, zanoseći po ljubotinjski, šaljivo dobacuje prijatelju doktoru Dušanu Kusovcu da za njega i njegovu sudbinu ne brine, ginekolozima vazda nešto pretekne. S druge strane čujem otmenog i uzdržanog Eduarda Stepančića kako jadikuje nad sve većim nedostatkom elementarnog slikarskog pribora, nema platna, boja, terpentina, nema četkica, lanenog ulja, sikativa, lakova. Dok istovremeno njegova supruga natalija sa Jelenom Petra Lubarde razmenjuje, uz recepte jeftinih jela, imena snabdevača i nezaobilaznih crnoberzijanaca. Na drugom kraju stola sede jedno naspram drugog Miloš Višković i Ljubica-Cuca Sokić, koja je samo dve tri-nedelje ranije napunila trideset godina. Nagluvi Miloš, bivši artiljerac, ne ispušta olovku iz ruke i na komadićima izgužvanog papira neumorno crta karikature prisutnih. Cuca mu je okrenula profil i u jednom magnovenju, za ciglo minut-dva, nastaje karikatura koju Vušković potpisuje navodeći „Nova godina 1945“. Za to vreme Cuca sa Aleksom Čelebonovićem, koji inače stanuje u obližnjoj Čubrinoj ulici, lamentira nad zlom sudbinom njihove generacije. Pominju tragičnu smrt Bogdana Šuputa, ali i starijeg Save Šumanovića, prisećaju se stradanja Bore Baruha, Jurice Ribara, Dušana Vlajića, nagađaju šta je sa ostalima, gde je i šta radi Mića Nikolajević, kao i njgov cimer iz školskih dana Branko-Lale Stanković. Gledaju fotografiju Aleksinog starijeg brata Marka u partizanskoj uniformi i dive se njegovom učešću u francuskom pokretu otpora. Pridružuje im se u razgovoru čestiti scenograf, izbeglica iz carske Rusije, brižni i pomalo uplašeni Ananije Verbicki. U rukama drži skicen-blok i pokazuje crteže što ih je upravo dolazeći, onako usput, zabeležio na ulicama i trgovima razorenog Beograda. Priča kako je sa balkona Narodnog pozorišta napravio studije za buduću sliku srušene zgrade Uprave fondova, zapravo Hipotekarne banke, u koju će četiri-pet godina kasnije, zahvaljujući slikaru i revolucionaru Moši Pijade, biti preseljen iz zgrade Berze (sada Etnografskog muzeja) i potom otvoren Narodni muzej.

Na šporetu koji je založen ostacima starih slepih ramova i iz ruševina napabirčenim delovima zdrobljenog nameštaja ili parčićima krovnih greda i ragastova što su odoleli požarima, kuva se kafa – cikorija i u tiganju spravlja alva od uprženog pšeničnog brašna zaslađenog dragocenim šećerom. Čaše su prazne, napuniće se jeftinim vinom ili brljom, pred ponoć, ponoćnu zdravicu, ponoćne prijateljske zagrljaje, čestitke i želje da sutra bude bolje.

Da li je bilo baš tako kako sam „video i čuo“, kako sam se našao pred Vuškovićevom karikaturom Ljubice-Cuce Sokić, može da posvedoči samo ona, potonji omiljeni likovni pedagog, cenjeni član Srpske akademije nauka i umetnosti, slikar bez čijeg se dela i delovanja ne može zamisliti istorija srpske umetnosti. Drugih više nema među nama, otišli su ili u istoriju ili na zasluženi večni počinak.

 

Nikola Cvetković

 

Danica Jovanović

 

 

Rođena je 1886. godine u sremskom selu Beška, na Dunavu, a austrougarski vojnici su je sa još petoricom Beščana streljali 11. oktobra 1914. godine pod Petrovaradinskom tvrđavom. Odrasla je u decom bogatoj kući siromašnog ratara, i dok je bila još đak, u selu se pričalo o njoj kao čudu koje na svakoj hartiji koju nađe, nešto nacrta, kuću ili kuče, svejedno. Kada su 1904. godine poznati slikari, otac Dušan i sin Stevan Aleksić, još student Bečke akademije, došli da obnove životopis u beščanskoj crkvi, uzeli su iz komšiluka vižljasto devojče da ih sluša, donosi i odnosi sve što treba… Bio je to sudbonosni trenutak za Danicu Jovanović. Očarana svetom boje u kojem se našla, odlučila je da mu se posveti.

Njeni su roditelji skoro tri godine štedeli novac da bi joj omogućili upis u Višu devojačku školu u Novom Sadu gde je bio odmah uočen njen slikarski talenat i istrajna marljivost. Upravitelj škole, Arkadije Varađanin i nastavnica crtanja Aleksandra Sandić, vođeni prosvetiteljskim duhom, odmah su postali njeni zaštitnici. Zahvaljujući njima i plemenitim dobrotvorkama, Dani Jovanović iz Kikinde i Olgi Jovanović iz Budimpešte, nastavila je školovanje 1907. godine u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, koju je vodio poznati umetnik Dragutin Inkiostri. Bila je to najuglednija ustanova ovog roda u Srbiji.

 

Teška vrata ženske slikarske akademije u Minhenu otvorila su se pred Danicom Jovanović 1. decembra 1910. godine i ona se tako našla u grupi od dvadesetak mladih srpskih umetnika: Stojana Aralice, Vase Pomorišca, Milice Čađević i drugih. Od Imovinske općine u Sremskoj Mitrovici dobila je 800 kruna godišnje stipendije, suviše malo za iole uredan život. Ipak, već prve godine studija našla se među najboljima. Uspela je da se uključi u grupu kopista čuvene Minhenske pinakoteke (između ostalih, kopirala je i Rubensovu kompoziciju „Otmica Leukipovih kćeri”), počela je i da svoje radove iz vežbaonice prodaje na minhenskom likovnom tržištu, što je uspevalo samo najuspešnijim i najdarovitijim studentima. Dobila je nekoliko nagrada na godišnjim izložbama nekih likovnih udruženja…

Nije se Danica Jovanović držala samo olovke i kičice. Stupila je u patriotsko udruženje srpskih studenata u Minhenu i bila jedina član njegove uprave. Na njenoj poslednjoj sednici, pred Prvi svetski rat, pohvaljena je za „energični rad”. U jesen 1913. godine obišla je, sama, „novooslobođene krajeve”, slikala tamošnje ljude, crkve i mostove…

Mnogo toga odneo je vihor ratova i drugih nedaća. Jedno od malobrojnih do sada nađenih dela Danice Jovanović jeste ulje na platnu „Cigančica”, sedeća figura prosjakinje, koja, kako su ocenili likovni kritičari, izražava veličinu ljudske patnje, ali i istrajnosti.

Krajem marta 1914. godine, Danica je dobila zvanje „akademske slikarke” i pravo da radi kao „nastavnica crtanja i malanja”. Primljena je u „Žensko umetničko udruženje”, učestvovala u njegovim zvaničnim izložbama i radu slikarskih kolonija u Dahauu, Brandenburu i drugim mestima.

Ali, izbio je Prvi svetski rat između Austrougarske i sila Antante. Rat je odmah postao svetski, i Danica  se već 2. avgusta 1914. godine vratila u rodno selo.

 

 

Ubrzo, krajem avgusta, srpska vojska je na Ceru do nogu potukla brojčano i oružjem nadmoćnu austrougarsku armadu, a nekoliko njenih jedinica prešlo je na teritoriju Austrougarske. Obezbeđivale su srpska granična utvrđenja, na srpskoj, desnoj obali reke. Srpski živalj u Sremu, nekim delovima Banata i Bosne, silno se obradovao i ponadao svom konačnom oslobađanju od tuđinske vlasti. Generalštab Dvojne monarhije je dobro znao da srpska strana nema snage da ozbiljnije ugrozi njenu teritoriju. Međutim, u strahu su velike oči, pa su silnici theli da na vreme pokažu svoju silu. Po sremskim selima u kojima se „mnogo veselilo dolasku Srbijanaca”, uhapšeni su ugledniji ljudi i suđeni zbog „veleizdaje” da bi potom, iz svakog sela posebno, odvođeni u Petrovaradin na streljanje. S njima je, pod stražom, moralo da ide još po pedeset do stotinu meštana da bi se videlo i naravno, zatim i pričalo kako „država kažnjava izdajice cara”. Počelo se najmanjom grupom, Beščanima. Uz zid Petrovaradinske tvrđave postrojeno je i streljano pet seljana, šesta je bila Danica Jovanović, jedina žena među mučenicima.

Posle tri godine u Novom Sadu je suđeno trojici Nemaca iz Beške za koje se govorilo da su ugarskoj policiji dali spisak „nepodobnih građana” i u kojem su posebno istakli Danicu. Optuženi su bili oslobođeni zbog nedostatka dokaza. A posle oslobođenja, 1944. godine, na Petrovaradinu je pronađena arhiva ugarske policije u kojoj je bio dopis nemačke carske policije iz Minhena, upućen policijskoj centrali u Pešti. U njemu je bio izveštaj o ponašanju srpskih studenata u Minhenu, i navedeno je da je Danica Jovanović „opasna Srpkinja”. Tako je njoj još tada određena smrtna kazna.