Categorized | Nova proza

Četiri godišnja doba: Zima

Posted on 24 May 2012 by heroji

Nemanja Raičević

Tu zimu pamtim po Profesoru.

Službenica na šalteru, vesela žena sa crvenim licem, nije imala informacije o tome koliko će vremena voz tačno kasniti. Noć je već stigla, sneg je vejao, i ja sam bio jedina osoba na peronu.

Trebalo je da  ponesem knjigu, pomislio sam, i  da se zavučem u čekaonicu ogoljenog izgleda. Ali, zar ne bi bilo pretenciozno Profesora dočekati s knjigom u ruci. Ionako sam bio u svom najboljem kaputu, kupljenom one zime na rasprodaji u Portu. Posle kupovine, veče sam proveo u lutkarskom pozorištu koje se nalazilo na dalekoj periferiji grada, tamo gde taksisti voze po trećoj tarifi. Leta tamo su umela da budu čudna – i pri tome ne mislim samo na vreme. U lutkarskoj predstavi Petra Pana Kapetan Kuka pojavljivao se u nacističkoj uniformi. Pretpostavljam da je smisao toga bio potcrtavanje razlike izmedju dobra i zla, sna i jave, nevinosti i pokvarenosti. Ali za mene, te stvari nisu bilo toliko jednostavne, kao ni portugalski jezik. Ni do danas ne mogu bez izvesne gorčine da pomislim na dug put do periferije, skupu kartu, previše udobna sedišta, i, što se mene tiče, izvesno oskrvnuće lika Kapetana Kuke, koga sam uvek simpatisao, i prema kome i danas imam izvestan osećaj empatije i čudnog sažaljenja.  Eto, takvo nešto čudno je bilo u tamošnjim letima, životu uopšte. Jer,  nijednom liku iz detinjstva ne pristaje nacistička uniforma, ma koliko on bio u, nestabilnim uostalom, dogovorima s krvoličnim krokodilima, vremenom samim.

Ovde mi ništa nije čudno, samo mi je vrlo hladno. Možda i hladnije nego što je bilo u Moskvi one zime.  Profesor je bio u Moskvi, puno puta, govorio je ruski i bio počasni član Ruske akademije nauka. Napisao je knjigu Ana Karenjina i Ema Bovari emotivni i klasni turizam.  Na jednom snimku na jutjubu, zebeleženom mobilnim telefonom u nekom restoranu u Čikagu, tokom neformalnog druženja intelektualaca, plastičnih hirurga, i antiglobalističkih aktivista, jasno se vidi (i čuje) Profesor kako peva Podmoskovske večeri. Eto početka, pomislih s nekim grozničavim oduševljenjem, pitati Profesora  nonšalantno, sa osmejkom, prihvatajući mu torbu, da li je ova naša zima hladnija od ruske. A ipak, možda bi to ispalo samo trapavo. Dobar dan, Profesore. Kako ste putovali? Da li je ovde hladnije nego u Rusiji? Da li i dalje zastupate stav da je čitava jedna populacija ljudi podobna za geto, možda i istrebljenje?

Treba biti spontan, pomalo nerazuman, prirodan, ne misliti previše o ljudima koje srećemo, i sve će biti OK,  tako mi je često govorio Džon one jeseni dok smo zajedno radili u menjačnici „Che”,  kod Obeliska u Buenos Ajresu. Lako je to reći, odgovarao sam mu, ne mogavši uglavnom da se ne osmehnem njegovoj frizuri, belim zubima, nekom večnom optimizmu. Taj  putnik s rancem na leđima bi znao šta reći osobi poput Profesora, koja će sići na prazan peron iz voza koji kasni. Poslednji put, pisao mi je iz Maroka, najviše o tome kako su neverovatne zvezde dok ih je gledao iz svoje vreće za spavanje, negde u Sahari.

Džon je stvari sagledavao iz jednostavnosti nomadske perspektive. Nomadi, ako su pravi, svugde su kao kod kuće i toliko su opušteni prema stvarima, delima i likovima, da to nekad liči na opsednutost .Moja perspektiva je bila turistička, pogled iz hotela u centru grada, kroz prozor taksija koji mili vijugavim uličicama Lisabona. Ja sam svugde bio gost. Gosti uvek žele da ostave dobar utisak. To je bila moja priroda, i nisam imao želje da je menjam. Problem je bio  u tome što sam ja sada trebao da budem domaćin.  I što sam znao dosta toga o Profesoru, a on, apsolutno ništa o meni. Uloga domaćina mi nije odgovarala. Podsećala me je na jedan kratak period kada sam pokušao da živim s nekim koga sam mislio da volim, u jednoj strmoj ulici na Senjaku. Kako razgovarati s čovekom koji ništa ne zna o vama, za početak? Kako dočekivati  na železničkoj stanici nekoga čije te reči svrstavaju u „žalosni talog čovečanstva”? Kako sačuvati posao koji ti je preko potreban – i zbog koga sam, zapravo i stajao ovde, na snegu, na stanici, čekajući voz koji kasni – a ne osećati se kao osoba koja sluša fri džez samo zbog intelektualnog koncepta?

Jedan crtani film, to je ono što bi mi trebalo sada, s ovakvim mislima i pitanjima, pomislio sam i okrenuo se prema čekaonici. Da, Vanda i Sport Bili bi me izvesno oraspoložili.  Nije bilo televizora u čekaonici – nešto nezamislivo za Cirih. Zapravo, već dugo nije bilo ni Vande ni Sport Bilija. To vreme je prošlo. U čekaonici bez televizora, kao ispala iz crno-belih domaćih serija,  sedela  jejedna mala Romkinja s nekom ženom koja je držala u krilu ogromnu plastičnu kesu. Žena je razgovorala mobilnim telefonom, a devojčica je držala karanfile, umotane u novinsku hartiju. Bili su skoro viši od nje, dok je tako sedela, pomalo klateći nogama. Imala je dve različite čarape – sličnih boja, ali bez sumnje, bile su različite. Gde li su našle karanfile zimi? Postoje ljudi koji se uvek nekako snađu, kao i Džon. Bar je bilo dobro u to verovati.

Koliko puta me je Izabel, onog proleća u Parizu, kritikovala zbog moje, kako je govorila, rasipnosti i sklonosti ka potvrđivanju identiteta kroz materijalne stvari. Ona bi i sada to rekla, pomislio sam s nežnošću, pozivajući se na devojčicu s karanfilima i različitim čarapama, očigledno siromaštvo koje je vladalo na stanici, moj kaput iz Porta, Indokinu, decu Svazilenda bolesnu od AIDS-a, i siromašenja sveta za račun korporacija. Nikad joj nisam odgovarao. Ćutao sam i slušao je, i to ju je činilo sretnom. Da je ona rođena u zemlji poput moje i Profesorove, ona bi stvari gledala drugačije, možda slično kao i ja. Ali, naravno, nije, i to je bilo ono što se računa. Ovako, bila je spremna svaki čas da se potrese nad različitim oblicima ljudske tragedije. I ona je, kao i ja, bila turista u svetu  van Trga Konkord, gde je rođena, i to nas je spajalo, iako to ona nije znala. Mi smo oboje bili turisti. Vodila je sa mnom ljubav sa strašću iskrene levičarke. Jednom sam primetio da da ima skup donji veš, brend koji svoju robu iz prošlih kolekcija radije spaljuje, nego daje na rasprodaje. Nikad joj to nisam rekao. Monogram je bio pažljivo skriven s unutrašnje strane gaćica. Ona bi Profesora možda mrzela verujući da i on veruje u pogrešne, ali ideale. Ona ne bi shvatila prljave male ratove čiji su pravi pobednici lanci supermarketa. Ona ne bi razumela Profesorovu nadu da će mu neko podići spomenik, i da će čitavog života imati vozača.

Tokom godina, i s prestankom ratova, Profesor je ostario, osiromašio, i njegov glas se sve slabije čuo. Došlo je vreme u kome njegove reči nisu više imale tolikog odjeka, jer su ih izgovarali mnogi koji nisu imali doktorate i uglede nacionalnih intelektualaca. Osim toga, vreme kreditnih kartica i banaka je ljude, čak i ovde, okrenulo od mržnje, ka konzumaciji. Pravljene su šale na njegov račun, čak su ga i navijači, koji su nekad nosili njegove slike, izgleda zaboravili. Isključen je sa sedam glasova protiv iz Akademije (domaće, ne i ruske). Oduzeta su mu tri stana koja je, svojevremeno, dobio od same države. Zabranjen mu je ulazak u Francusku. Slikali su ga, kako izmučenog izraza lica, sa svojom mačkom, u kućnoj haljini, pokušava da spreči zaplenu automobila koji je dobio na korišćenje od jedne skupštinske većine. Za neki sitan novac, isplaćivan u domaćoj valuti, ne devizama, pozivan je od strane provincijskih klubova pisaca, gde se ljubav prema zemlji i dalje smatrala važnijim od pesničkog dara, da drži predavanja. Putni troškovi su imali da budu kompenzovani tek po okončanju predavanja, a smeštaj je imao da bude u gradskom hotelu, koji već godinama nema kategorizaciju, ali ima kazino. To sve znam, jer ja sam živeo te zime u jednom gradu u provinciji, gde je postojao jedan takav klub pisaca, i jedan takav hotel, za koji sam tada radio kao recepcionar i PR menadžer, istovremeno. Ovo drugo zvanje mogao sam da upotrebljavam kada komuniciram s važnim gostima, kao što su oni koji za ljubavnice iznajmljuju apartman s džakuzi  kadom, profesionalni kockari, lokalni političari. I eto, sada i Profesor.

Trebalo je da izdržim još pola godine u tom gradu, u tom hotelu, kako bih skupio dovoljno novca da po ko zna koji put odem iz svoje zemlje. Cilj čija bi se smislenost mogla dovesti u pitanje, ali koji je trenutno izgledao najbolji. Otići, da bih se opet vratio. I sad sam bio tu, u svom najboljem kaputu, čekajući Profesora, i sam skoro zavejan, nepomičan na praznom peronu.

Odmah sam prepoznao glas žene s crvenim licem. Postoje stvari koje nisam zaboravljao, a da ni sam ne znam zašto.

– Obaveštavamo putnike da će putnički voz iz B. kasniti tri sata i četrdeset minuta. Obaveštamo sve putnike da će putnički voz iz B. za N. i V. kasniti tri sata i četrdeset minuta.

Bilo je osam časova – moja smena se završavala u deset. Čudno, ali nisam osetio nikakvo olakšanje. Zapravo, osećao sam se tako da sam poželeo da dam nešto malo  novca devojčici iz čekaonice, ma gde on završio kasnije. Nje i žene pored nje, više nije bilo u čekaonici. Otišle su nekad, svojim putem, kakav god on bio. Svi ga mi imamo, pomislio sam ponešto veselo.

Trebalo je da predam smenu, i izvestim vlasnika hotela o kašnjenju voza. Trebalo je obavestiti i klub pisaca, ako im se Profesor već nije javio, što me ne bi čudilo. Zamislio sam ga, na trenutak, kako usamljeno stoji na peronu stanice grada koji ga je nekoć slavio i voleo, razmišljajući o Ani Karenjinoj, i o drugim žrtvama, o kojima je pisao, kojima se radovao, a koje nikad nije video. Postoje stvari koje mogu da zamislim, čak iako se nisu dogodile, niti će se ikad dogoditi.

Okrenuo sam se i pošao, mrzeći tu svoju osobinu. Glavna vrata su bila zaključana, pa sam morao da pođem okolo. Ali sneg, sneg još uvek niko nije počeo da čisti – sve je bilo belo, i tamno, i izgledalo je, pretpostavljam, slično kao i na toliko drugih mesta na svetu, gde trenutno pada sneg…

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Judžin Says:

    Jedan od najboljih pripovedača u svojoj generaciji…nedovoljno zapažen, dabome. Prvu knjigu štampala mu je Matica srpska, napisao je tamo antologijsku prozu…

  2. Vesela Says:

    Druga zbirka je objavljena u novosadskom Prometeju. Raičević je izvrstan! Ove priče nema u njegovim knjigama…

Ostavi komentar