Pavle Savić

Posted on 25 October 2016 by heroji

Vasilije Milnović

 

 

Pavle Savić

 

„Svojevremeno sam napustio Saveznu komisiju za nuklearnu energiju jer se nisam slagao ni sa načinom rada Komisije, ni sa planovima razvoja iskorišćavanja nuklearne energije. Sa Univerziteta sam otišao u penziju jer se nisam slagao sa raznim stvarima, a posebno sa radom na udžbenicima. Prihvatio sam da budem predsednik SANU jer želim da se naučno-istraživački rad približi industriji, da ona koristi rezultate tog rada i da naučnici ne moraju stalno da dokazuju da rade nešto korisno. Dosadilo mi je da se svakog dana izvinjavam što se bavim naučnim radom”

Pavle Savić

 

Šta god da je u životu radio, a bio je aktivan u mnogo oblasti, ma koliko se zbog svoje britke inteligencije i naglog temperamenta zamerao moćnicima, akademik Pavle Savić (1909, Solun – 1994, Beograd) je od svih bio uvek smatran velikanom srpske i svetske nauke, čovekom besprekornog integriteta, elementarnog poštenja i velike hrabrosti. Posle ranog detinjstva u Solunu, gde je njegov otac kao veterinar dobio službu u Slobodnoj carinskoj zoni Srbije, Pavle Savić je završio osnovno i srednje obrazovanje u Požarevcu i Beogradu, gde je, nakon mature, upisao Katedru za fizičku hemiju tadašnjeg beogradskog Filozofskog fakulteta. Njegova, kasnije legendarna, osobina da nema dlake na jeziku, već tada je došla do izražaja, kada je prilikom sukoba sa šefom katedre Milojem Stojiljkovićem, dao ostavku na mesto asistenta. Sudbina, koja se još mnogo puta očitovala u životu Pavla Savića, tada se prvi put pokazala. Budući odličan student, brzo je dobio mesto kod profesora Dragoljuba Jovanovića sa Medicinskog fakulteta, koji je bio saradnik Marije Kiri i čuvenog pariskog Instituta za radijum. Upravo će on omogućiti Saviću dobijanje stipendije francuske vlade.

Ono što je trebalo da bude šestomesečna stipendija (1935), na insistiranje Irene Žolio-Kiri, kćerke Marije i Pjera Kirija i same dobitnice Nobelove nagrade, produžilo se na petogodišnji rad na radioaktivnostima koja nastaju bombardovanjem urana neutronima. 1938. godine, Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić objavljuju rezultate svojih istraživanja. Bilo je to otkriće nuklearne reakcije, kasnije poznate kao – fisija. Već naredne godine, čuveni nemački naučnici Oto Han i Fric Štrasman, koji su s početka osporavali ove rezultate, priznaju njihovu ispravnost. Kada je celokupna naučna javnost očekivala da će Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić dobiti Nobelovu nagradu, izbio je rat, tokom koga ova nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. i to samo Oto Hanu, koji je samo empirijski dokazao jednu od Žolio-Kirijevih i Savićevih hipoteza. Francuzi i danas smatraju ovo velikom nepravdom, što dokazuje i natpis na ploči u Palati otkrića u Parizu.

Pavle_savic

U Parizu će započeti i Savićev buran revolucionarni život. On se pre rata priključuje studentskom pokretu, pomaže našim „španskim dobrovoljcima“ i ulazi u francusku ćeliju KPJ. Posle proterivanja iz Francuske, vraća se u Beograd gde dobija mesto profesora na Medicinskom fakultetu. Nakon kapitulacije Jugoslavije, bio je aktivan član Komunističke partije, a dugo je bio jedini šifrant Vrhovnog štaba i tvorac recepta za eksplozive. Ipak, njegov karakter je i tu došao do izražaja.  U Drvaru, jula 1943. godine, zamerio se Titovoj ljubavnici primedbom da psa hrani mesom, a vojnici gladuju. Odmah su mu oduzeta sva zaduženja i udaljen je iz Vrhovnog štaba.

Tu počinju njegovi teški dani, no kao da je bio pod zaštitom dobrog anđela čuvara, uvek je uspevao da izađe iz svih neprilika još jači: i kada je prekomandovan u Sedmu krajišku brigadu, čija je ratna putanja bila najteža; i kada je kao prorektor Beogradskog univerziteta sprečavao čistku „ideološki nepodobnih“ nastavnika; i kada je kasnije vratio partijsku knjižicu. Iz svega toga, Pavle Savić je izašao besprekornog integriteta. Kada je Tito odlučio da pravi Institut za nuklearne nauke, niko drugi nije mogao da ga vodi osim Savića. U vreme njegovog rukovođenja Institutom, Jugoslavija je svrstavana u pet najvećih nuklearnih sila na svetu (uz SAD, SSSR, Englesku i Francusku). Ipak, njegova načela transparentnosti u radu i daljeg razvoja Instituta su došla u sukob sa namerama Vlade, pa se desilo nezamislivo: legenda Instituta i njegov tvorac, dao je neopozivu ostavku. Tada je dao ostavke i na svih svojih drugih 16 funkcija, a zadržao samo najdražu, profesorsku (fizička hemija). Od 1948. je bio redovni član SANU, a od 1971. do 1981. i njen predsednik. Iako bez doktorata (zbog ratnih okolnosti), 1957. je postao počasni doktor Beogradskog univerziteta.

Iako sa ogromnim naučnim ugledom u svetu, o čemu svedoče dva Ordena Legije časti, Medalja Raderforda i Zlatna medalja Lomonosova, njegova borba za veći uticaj vrhunskih naučnih radnika na školske planove i programe (bio je najžešći kritičar „usmerenog obrazovanja“, nazivajući to „osvetom bivših ponavljača“), bio je bezuspešan.

Do poslednjeg dana aktivan, okružen porodicom i brojnim saradnicima, umro je u svojoj kući u Beogradu u dubokoj starosti. Na lični zahtev nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana, nego u porodičnoj grobnici.

Related posts:

4 Comments For This Post

  1. shaka zulu(f) Says:

    Kakav čovek. Malo je takvih ljudi bivalo. Neopravdano se ne priča više o ovom velikanu svetske nauke, koji bi – u nekoj drugoj konstelaciji stvari – verovatno bio laureat Nobelove nagrade…

  2. Pink Frojd Says:

    Citat sa početka teksta je naprosto briljantan. Prof. Savić je, dakle, već u to vreme jasno video koliko je važno da se nauka i privreda približe. A imam utisak da naše vladajuće strukture (svih boja i oblika) nisu ni danas svesne te potrebe. U razvijenim i uređenim državama, kakva je primera radi Austrija, postoji ministarstvo nauke i privrede. Toliko.

  3. Aisha Says:

    Postojanje ovakvih ljudi, odnosno podsecanje na iste vraca veru da ima zrno nade za covecanstvo, ali i dokazuje da svetom vladaju “bivsi ponavljaci”. Danas imaju monopol.

  4. Šepseskaf Says:

    Još jedan nesuđeni srpski nobelovac.

Ostavi komentar