Categorized | Nova proza

Kratke priče

Posted on 14 May 2013 by heroji

Nemanja Raičević

LETO

Pas je uplašeno stojao pored semafora, nečija spavaćica sušila se na terasi  preko puta, a biciklista s lovačkim šeširom pio je pivo pored kioska na autobuskoj stanici. Leto je konačno stiglo, pomislila je žena koja je čekala autobus br. 9. Trebalo je zapisivati sve to, pojave koje primećuje, koje joj se nekad i priviđaju možda. Mislila je o tome, sanjarila o gomilama svezaka koje će ostaviti iza sebe, o godinama ispunjenim velikim, svetu nepoznatim radom. U toj zanesenosti, hroničarka običnog života, kako je samu sebe ponekad – uz flašu bermeta i Sezariju Evoru – volela da naziva, odluči da kupi cigarete. Ona nije bila jedna od onih koji bi marili što će im autobus otići ispred nosa. Zar nije uzbudljivo, mislila je dok se trudila da izbegne već dobrano pripitog biciklistu koji je ponešto posesivno stajao ispred kioska, zar neće biti uzbudljivo ući u autobus sasvim drugi od očekivanog, sresti sasvim drugačije ljude. I naravno, mislila je dok je zamišljeno palila cigaretu, sasvim neizbežno, i uostalom sasvim logično, tako će jednog dana, možda baš ovakvog, ponovo sresti i njega. A do tada… Ona će zapažati stvari, početi da piše svoje hronike, i uvek davati prednost cigareti nad autobusom.

RAZGLEDNICA IZ  SEN PJERA

Sen Pjer, nekada poznat kao „Mali Pariz” Kariba, osmog maja 1902. potpuno je uništen erupcijom vulkana Mon Pele. Od 30.000 stanovnika, preživeo je samo jedan – čovek pod imenom Silbaris (ili Siparis, podaci nisu pouzdani) koji se u tom trenutku nalazio u zatvorskoj ćeliji na trežnjenju. Sve je trajalo tri minuta, možda i manje. Danas, sve deluje idilično – dok se ne zna da je ta planina sa slike, kojoj se vrh gubi u oblacima, aktivni vulkan koji je već jednom uništio grad. U januaru je ovde leto. Zbilja je lepo, u toj ekspoloziji boja i svelosti. Videćeš i sama. Znam da je teško doći na poziv iz neposlatih razglednica. Ipak, dođi.

JJR_Asile_StPierre

ODLAZAK

Nekoliko nedelja pre bakine smrti, uspeli smo da je nagovorimo da se preseli u iznajmljeni stan bliže našem stanu. Sa sobom je ponela „Pjesme” Sergeja Jesenjina, stari gimnazijski udžbenik francuskog jezika, i knjigu latinskih citata, pažljivo umotanu u starinski beli papir. Niko od nas nije je pitao zašto nije ponela bar nešto od svoje odeće i nakita, koje je godinama kupovala u inostranstvu; i nijedan od svojih raskošnih šešira, s kojima je sve do poslednjih dana, sedala u taksi koji ju je vozio na književne večeri, izložbe, koncerte. U beloj košulji i kostimu od engleskog tvida, držala je čvrsto crnu, malu putnu torbu iz Moskve, i nije se ni okrenula da pogleda svoj stan. Uhvatila me je pod ruku, i ponešto nestrpljivo rekla: „Hoćemo li?” Tek mnogo kasnije, primetio sam da je beli papir, u koji su bili umotani latinski citati ostao začudjujuće čist. I tvrd na dodir.

BELE RUŽE

nije imala sreće mislila je bez gorčine dok je kuvala kafu uostalom kao ni većina ljudi na svetu koji su suviše sentimentalni i puni neke žudnje kao na primer da jednom u napuštenom brodogradilištu sretne tog buntovnika koji se teško naoružanoj nepravdi suprotstavlja samo jednim nožem i svojim mišićima ili da ode u Rim avionom ili da joj sin ne uzima heroin a onda je gledajući po ko zna koji put reklamu za mršavljenje bez vežbanja i polako pijući kafu stresla te misli sa sebe kao mokar i vedar pas i osetila se spremnom da doživi i ovaj dan da ga čak zauzme na juriš ako bude trebalo da postane prijatelj s njim čak i da ga voli neuzvraćeno i kratko i da kad popije kafu i pogleda vesti proveri koliko novca ima u novčaniku možda i ode da kupi ruže bele ruže ili bar jednu belu ružu koje je volela još otkako joj je otac jednom davno za rođendan poklonio čitavo tuce

PORED REKE

Ja sada izgledam kao i svaki slabašan starac koji rezbari kućice za ptice. Moja ćerka mi kaže da sam opterećen teorijama zavere, ali kažite mi sami: zar Evian, kada se čita unazad, kao sasvim slučajno znači „naive”? Nije važno šta sam bio pre ovog života pored reke, ali tačno je da sam bio pukovnik. To menja sve. Ne, ne toliko zbog mene, ili onoga što sam video i u čemu sam (nekada i bez moje volje) učestvovao. Zbog knjige koja govori o meni. Jer, ja sada sve više mislim da su upravo knjige ona izmišljena stvarnost, nedodirljiva za bilo kakve zavere, farse, i zločine. „Pukovniku nema ko da piše”, da, mogli ste i da pretpostavite, to je ta knjiga.

Joaquin Sorolla Bastida - Aim of Ibiza

Znate li onaj deo kada žena kaže pukovniku: „Ne možeš jesti nadu?” Oh, a njegov odgovor. A njegov odgovor! Ili, mogu slobodno da kažem, moj odgovor. Ja sam (po dužnosti, i po zakonu) bio prinuđen da izdajem izvesna naređenja, o kojima ni sada ne mogu da govorim (nikad se ne zna ko snima razgovore!). Ali, nikada u svom životu, nisam osetio takvo prepoznavanje, takvu uzbuđenost, takvu veru, kao kad sam pročitao tu knjigu. Sloboda, da, mogu to da nazovem slobodom. Mnogi su je osvajali, retko ko ju je osvojio. Ja sam se, na primer, trudio da joj služim čitavog svog života. Ali, sve sam skloniji mišljenju da ju je moguće ostvariti samo onda kada neko drugi napiše knjigu o vama. A da to niste tražili, ni znali. U ovom životu pored reke imam svoje uspone, i padove, ali sam sve bliži tome da porodici vojnika M.D. konačno pošaljem pismo u kome ću reći šta ja mislim o njegovoj pogibiji.

IGRA

– Rekla mi je da sam debela, i da imam malu glavu!

– A šta si ti njoj pre toga rekla?

– Da joj je muž biseksualac i da je godinama vara s prodavcem sira.

– A šta je onda tebi pre toga rekla?

– Da joj se čini da je videla moj karirani kombinezon u sekondhendu.

– Pa šta si ti njoj rekla pre toga?

– Pitala sam je jesu li to pravi biseri, jer su mi delovali kao plastični!

– Da li je ona tebe nešto pitala pre toga?

– Pitala me je hoćemo li popiti kafu, ali onda je morala da doda da je ona donela pravu brazilsku.

– Brazilsku? A zašto mene niste zvale na kafu?

– Verovatno si tada već bila sa svojim novim drugaricama, onima koje prodaju kozmetiku u originalnim pakovanjima.

– Imam kupca sada, navratite obe kasnije, pa da popijemo kafu.

– Oko tri smo tu. Moram i ja da idem, ostavila sam je samu, a ne može bez mene ni minuta.

2 Comments For This Post

  1. shaka zulu(f) Says:

    Kako dobar pisac ovaj Nemanja Raičević… Vidim da ga KH konstantno promoviše. S razlogom, nema šta…

  2. poluks Says:

    Prozne bravure Nemanje Raičevića koji iza sebe ima knjigu priča u renomiranoj ediciji Prva knjiga Matice srpske… Ovoga se puta predstavlja koncentrovanom literarnom formom, već na osnovu nekoliko rečenica imam sliku u glavi, vrtim film, ne bi bilo loše, da autor koji ima iskustva i u dramskoj formi, traga za nekim scenariom kojim bi dodatno uobličio ove blistave prozne fragmente…

    Svaka čast i uredništvu KH na odabranim fotografijama, ilustracijama…

Ostavi komentar