Categorized | Nova proza

Kljovaš

Posted on 11 June 2013 by heroji

Slobodan Škerović

 

O kretanju duše…

 

Moj otac sam ja. Evo kako. Moj otac je imao dve žene-šamanke. Bile su veoma mlade, a on je već bio prestareo da bi mogao da se kočoperi i zavodi.

Nešto drugo je tu bilo na snazi.

Mog oca su zvali Smrzli jer je došao iz severnih predela, umotan u kožu belog kita, s rogom narvala umesto koplja, ogrlicom od kljova belog medveda i punom torbom kljova morž-svinja, zbog čega su ga još zvali i Kljovaš – a to je više odgovaralo njegovom karakteru opsednutom dugim, belim i šiljatim stvarima. No, neko ga je pri prvom susretu nazvao Smrzlim i tako je to ostalo.

Zbog ožiljaka na licu, ostataka promrzlina.

„Kao on, kao on”, govorili su, poredeći me s ocem. A ja sam se pitao, „Kako, kako? Pa on je umro pre nego što sam se rodio!”

Zaista, kako?

Uostalom, on nije bio pravi šaman, bio je pre svega lovac, voleo je borbu s moćnim zverima. Ja uopšte nemam takvu želju. Zablenut jesam, no nisu li mnogi isto tako zablenuti? Međutim, moja majka je uporno tvrdila da sam isti on, ali nije ništa umela da objasni. Ili nije htela.

Ali sada, kada sam zagazio u šamansku onostazu, počele su da mi se otkrivaju neke stvari, pre svega kao nagoveštaj. Nagoveštaj je kao oštar njuh, on ne greši, ide pravo k cilju. Nešto jesam dobio u nasledstvo od Smrzlog, a uskoro ću znati i zbog čega i šta.

Ludilo? No, ludilo je najčešće od šume. Drveće je zagledano, šumsko zverinje služi šumi, a ljudi, ako nisu Jaki, još gore polude. Izgleda da je moj otac previše bio usamljen u divljini, a i ja volim da budem sam. Jesam li po tome sličan?

Moja majka ga je kratko poznavala, bila je slaba šamanka, samo mu je poslužila da mene rodi.

Druga žena je otišla nedugo posle njegove smrti. Ubili su ga iz zasede, a njih dve su ga čuvale mrtvog izvesno vreme.

Šaman-nosorogaš je tvrdio da ga nije dobro poznavao. I ostali su izbegavali da govore o njemu. Na kraju sam pitao Kiša. On je bio iznenađen time koliko malo znam. „Kriju od mene”, rekao sam mu.

„Kriju jer misle da se šegačiš!”

Ovo me je još više zbunilo. „Ne šegačim se, zaista ne znam!”

Kiš me je oštro proučavao pogledom. „Moguće je da ne znaš, rano je. Nije ti se otkrilo.”

Ništa. Moraću sve sam da saznam. Ali kako, ne mogu da se poredim s nekim koga nema?

Hladna šuma. Smrznuto ludilo. Led u očima.

Pokušavam da zamislim njegov svet. Svetlost koju nosi vetar, oštra kao zub…

Zašto su ga čuvale posle smrti?

Kad smrt nastupi iznenada, drugi, ukoliko su prisutni, pomognu da se Jaki što pre udalji i usmeri ka Zborištu. Ili barem dok se ne odluči za novi život, ukoliko je preslab za konačni odlazak. Ali predugo su ga čuvale, za takav slučaj još nisam bio čuo. Čuvale su ga u stanju podvojenosti.

A ja sam baš tada bio u utrobi njegove žene, slabe šamanke!

Razmišljajući ovako, uputio sam se k brdu tražeći šamana-nosorogaša. Toliko sam se bio zaneo da sam nepažnjom naleteo na njega – pravo u naručje! „No, kud si sunuo, Munjo?” Podigao sam pogled, iznenađen. Nikad mi se nije obraćao nadimkom, a kamo li ovakvim imenom. Ja sam zbog svoje tvrdoglavosti verovao da su imena ipak samo prigodni nadimci i da im se ionako pridaje preveliki značaj. Okarinaš, to bi bilo moje prigodno ime, a Munja, pa to uopšte i nije ime, već zamena: umesto mene – munja. A ja nisam munja.

„Jesam li ja moj otac?”, iznebuha ga upitah.

Kao moj otac?”, dodao sam brzo.

Kratko je ćutao, a onda rekao: „Ne.”

„Zašto su ga žene toliko dugo čuvale?”, nastavljao sam s pitanjima.

„Mislim da mu se to izjalovilo.” Očigledno, šaman-nosorogaš je izbegavao da o tome govori.

„A da li je moguće da je on hteo da preuzme moje telo?”, bio sam uporan, dopala mi se ta zamisao.

„Da”. Njegov odgovor me je sada iznenadio.

„On je svakako želeo da to isproba na licu mesta, kada je već ostao bez tela i bio u bezizlaznoj situaciji.”

„Ali zašto kažu da sam isti kao on? Možda je ipak ostao uz mene?”

„Nije. Tvoja majka ima poseban razlog što tako govori, ali samo ona zna tačno šta je to. Idi kod nje, neka ti ona objasni.”

To je bio kraj razgovora.

Otišao sam do majke. Solnčala se naga, žmurila je.

„Smrzli je dugo živeo sam”, rekao sam, nadajući se da ću je isprovocirati da nešto kaže o ocu.

„Kljovaš je voleo da se dodiruje.”

Šta joj sad pa to znači?

„Šta se desilo s njegovom zbirkom kljova?”, iznenada sam upitao.

„Ja sam ih zakopala.”

Bi li se mogla napraviti okarina od kljove morža-svinje, sinulo mi je?

„Naučio me je da dodir vode osećam kao dodir Solnca”, nastavila je ona.

Ništa nisam razumeo.

„Kako to?”

„Živeći u večitom ledu, što ga je umalo koštalo života, na kraju se dovio kako da se ugreje”, glasno se nasmejala. „vratio se na jug, i nabasao  na mene. Čim sam ga videla, znala sam da će on biti otac mog deteta.”

Dvoumio sam se jesam li dovoljno radoznao da njenu priču saslušam do kraja. Nije mi se baš dopadalo da slušam o njihovim intimnim doživljajima. Ali, kako, Solnce kao voda?

„Solnce je vatra”, gnjavim je ja.

78349_124653407597543_229309_o

„Ja sam volela žestoko dodirivanje, to je kao kada Solnce prži”, nastavila je ona. „On je čekao da se iscrpim, da se pretvorim u vodu. Dodirivao me je vlažnu, i to me je grejalo. Vraćalo mi je snagu.” Onda je ućutala, kao da je nekud odlutala, protezala se na Solnčevim zracima. „Opipavao me je mnoštvom lakih dodira. Nije dozvoljavao da se pomeram. Od toga bih se pretvorila u duh. A on me je već čekao, tamo.”

„Njegov Podvojeni je čekao da dođe tvoja Podvojena?”

„Ti to tako nazivaš?” Bila je iznenađena.

„Pa onda znaš, tako smo ga ja i druga žena čuvale mnogo dana. Nas troje zajedno i naizmenično. Nije hteo da nas napusti.”

„Pa to ne može večno da traje!”, prasnuo sam.

Bio sam ubeđen da i dalje nešto krije od mene.

„Hteo je da se spojen sa mnom vrati u moje telo, jer svoje više nije imao. Ja sam se više puta vraćala, ali bi on ostajao s drugom u podvojenosti.

To ipak nije bilo moguće ostvariti. Ali, druga je bila izdržljivija i upornija od mene. Otišli su, ostavili su me s tobom. Ne znam kako se to završilo. Možda je još uvek s njom, možda su našli još nekog da pripomogne. Neku zver, ili drvo, ili stvar. Ne znam. Mnogo toga mi pada na pamet.”

„Ma ti ništa ne znaš!”, povikao sam na nju.

„On je hteo da mene izbaci i ostane u telu bebe!”

Majka je samo kikotavo zamumlala i nastavila da se izležava.

Kakva glupača! Otac je sigurno zarobio nekog Grabljivca i ovaj ga je savetovao, kao što inače savetuje Mršavce, da poveruje u glupavu zamisao i da ga tako hrani i izdržava. Baš je ona našla ko da mi bude otac!

Sad barem znam otkud moje zanimanje za Grabljivce.

Ponovo pođoh kod šamana-nosorogaša.

„Saznao sam kakva je budala Kljovaš bio”, rekoh mu i izložih svoju pretpostavku.

„Ako je imao svog Grabljivca-slugu, moguće je da je opstao do današnjeg dana. Hm, da vidimo.

Nemoj samo odmah da pojuriš da ga tražiš.”

Šaman-nosorogaš me je zabrinuto odmeravao, ali se i smejuljio. Možda je hteo da baš tako i učinim? Lukavstvo, lukavstvo…

„Moram o svemu dobro da razmislim”, odvratih. Nameravao sam da se posavetujem s Kišem, dojadio mi je ovaj šaman-nosorogaš sa svojom preteranom odmerenošću koja nije ništa bolja od oklevanja. Unervozio sam se. Ipak, dok sam tražio Kiša, znao sam da ne treba da prenagljujem. Treba da se smirim, osamim, sačekam da mine uzbuđenost. Promenih nameru i uputih se Nemirnoj.

Mogućnosti, mogućnosti…

Ukoliko je po svaku cenu želeo novo telo, znači: imao je nešto toliko vredno što ga je sprečavalo da se preseli u Zborište ili makar ponovo rodi. Šta bi to moglo da bude? Šta?

Ludo, ludo… Da li se zapravo stopio s Grabljivcem? Telo Grabljivca je dugovečnije od tela Jakih. Smenjivao je Podvojenog Grabljivca za Podvojenu ženu, otišao kod Mršavaca gde ima dosta Grabljivaca i naučio ih kako da u pokretu održavaju podvojeno stanje u zajednici Mršavaca?

Ne, nisam mogao da poverujem u to. Zbog čega nije hteo da napusti ovaj svet i telesno obličje?

Uplašio sam se. Otrov se širio mojim telom.

Ponovo sam goreo. Uporno sam želeo da saznam nešto što je najverovatnije bilo potpuno nevažno, sumanuto – grabljivski opsesivno i, samim tim – opasno i bolesno.

Nemirnu nisam našao. Otišla je. Sada sam ja postao neodlučan. Mogao sam da je čekam, ali to bi moglo da potraje.

Vratio sam se majci.

„Ispričaj mi sve što znaš o Kljovašu”, navaljivao sam. Nije uopšte morala da me posluša, ali Solnce ju je omekšalo, odobrovoljilo.

„Kljovaš je na severu, u oblasti večnog leda, lovio s Mršavcima ribu i kitove. Jedna Mršavica je rodila dvoje dece zaredom s njim, ali ona nisu dugo poživela. Napustio je te Mršavce, oterali su ga. Pobegao je. Dugo se smucao, i dalje po severu, usamljen ili s jelenašima, ali se klonio njihovih žena. Nije mi mnogo pričao o tom vremenu, ali ja sam u podvojenosti s njim saznala dosta toga. Među Mršavcima-severnjacima ima malo Grabljivaca, i zbog toga su prilično osetljivi na njihove napade. Mogu teško da se razbole jer nisu odmalena navikli na tu napast. Kljovaš je ispočetka pokušavao da otera Grabljivce, ali su se ovi snalazili i brzo prelazili s jednog Mršavca na drugog. Na kraju mu je dojadilo da se s njima preganja i prizvao je jednog Grabljivca sebi. Jedno vreme je živeo s njim a zatim ga je ubio. Ubio ga je iznenadnim, snažnim udarom osećanja čežnje. U Kljovaša je to osećanje bilo razvijeno zbog dugog usamljeničkog života. Grabljivca je u početku hranio upravo snagom tog osećanja, drugih osećanja nije ni imao, ali je pri metio da je Grabljivac počeo da slabi. Kada je Grabljivac i sam to shvatio, nastojao je da pobegne, ali ga je Kljovaš zaustavio pustivši svoje osećanje da se razmahne. Grabljivac nije imao snage da se odvoji od njega. Neko vreme se poigravao s njim i na kraju je prizvao čežnju svom snagom, a Grabljivac je umro.”

„Ja sam ubio nekoliko Grabljivaca”, ne znam ni sam zašto sam to rekao.

Majka kao da je prečula moju upadicu. Nastavila je svoju priču: „Posle smrti zarobljenog Grabljivca iza njega je ostala samo nekakva kristalna prašina i sitnež. Kod živog Grabljivca ti su kristali u razređenom stanju, ne mogu se opipati a i skoro da su nevidljivi. Kljovaš je otkrio da se telo Grabljivaca odziva na određene titraje. Sporiji titraji im više prijaju, dugotrajna i uporna osećanja slabije jačine im naročito pogoduju, a snažni izlivi ih uznemire i mogu da izazovu suprotne postupke u njih – istovremenu želju da se hrane, da rastu ili da pobegnu, jer ih previše oslobođene sile može ubiti, rastočiti. A osećanje čežnje može da postigne veoma veliku snagu. Od njega mogu da umru i Mršavci, pa i Jaki, ukoliko mu se u potpunosti prepuste. Naravno, Grabljivci nisu glupi i u Mršavaca izazivaju sva druga osećanja, kojima se bezbedno hrane, dok čežnju ili tugu naročito izbegavaju.

Ali, oni su na severu malobrojni i nemaju dovoljno uticaja, a ni izbora. Zbog toga ih je Kljovaš, kada je to razotkrio, imao u svojoj vlasti.

Imao je naročit razlog da ih odmah sve ne uništi.”

Zastala je s pričom, kao da se umorila. Ali se predomislila.

„Plašim se da ti ovo ispričam jer si suviše nalik Kljovašu, a meni nije do kraja jasna njegova namera da se združi s Grabljivcima. Ne bih volela da se i ti upetljaš s njima. Znam da voliš da istražuješ i da ne umeš da se zaustaviš onda

kada je neophodno da sačuvaš prisebnost.” Ponovo je zaćutala.

Sada bi trebalo da je razuverim.

„Bolje je da mi sve kažeš nego da gubim vreme otkrivajući ponovo ono što se već zna”, rekoh, pokušavajući da zvučim razborito.

„Da bi sve shvatio kako valja, a tu ima dosta pojedinosti, moraćeš da se sa mnom zaputiš onostrano, jer neke stvari moram da ti pokažem pošto se rečima ne mogu iskazati. Sada još nisi spreman.”

65729_124614187601465_788990_n

Znao sam da više ništa neće reći, a ipak sam bio zadovoljan. Imao sam oko čega da razbijam glavu, a izgleda da je bilo dovoljno vremena za to – dok ne budem spreman, zaključio sam zajedljivo razgovor sa samim sobom.

„I dalje ne razumem zbog čega kažeš sam isti kao on. reci mi.” Bio je to poslednji pokušaj.

„Pa to, s dodirivanjem. Tvoji prsti su tako lagani, kao i njegovi. I svirka koju njima stvaraš proizvodi slično dejstvo. Po tome si isti kao on.”

I pored sve te silne priče, sve se svelo na to, na dodir! Odjednom sam splasnuo.

Više nisam imao želju ni s kim da razgovaram. Sklonio sam se u šumu i tiho zasvirao.

Osećanje tuge i čežnje bilo mi je skoro potpuno nepoznato. Ili ne? Kao da je ne što nedostajalo u mom shvatanju osećanja. Naravno, nikada nisam naučio da osećajno reagujem, još od kada sam savladao svoje prve, a zatim i kasnije strahove. Jednostavno, nedostatak osećanja brinuo je brigu kako valja i nije mi se dešavalo da se nađem u situaciji koju, iako ne razumem, ne umem da razrešim, strpljivo, hladnokrvno ili nepredvidivo – na kraju krajeva i munjevito.

Kada su me zarobljavali, nisam pokušavao da pobegnem. Kada su me progonili, stizala je pomoć onostrano. Nije bilo mesta za osećanja. I sada, ukoliko bih hteo da proučim osećanja, trebalo je da ih nađem u nekom drugom i da ih tako, posredno, razmotrim. Nisam bio siguran da će to moći tako.

A i prezao sam od toga, bilo bi to preveliko upuštanje i prepuštanje nekontrolisanim silama koje su od čoveka lako činile razjarenu zver ili otupelu budaletinu. I već sam znao, moja zanesenost je prevladala. Neka bude šta bude. uzdao sam se u svoju snagu koja me je do sada vodila tom neobičnom putanjom ukrštanja i dodira s Mršavcima i Grabljivcima. I toj opasnoj zanesenosti  jednom će doći kraj. Želeo sam da obiđem i upoznam opasna područja i mislio sam da je to moguće učiniti bez ozbiljnih posledica.

A onda, misli su mi skrenule k nečem drugom.

Kako je to neobično moja majka objasnila! Već sam o sebi razmišljao kao o šamanu-dodirašu!

Bila je to sasvim nova i obećavajuća zamisao.

Ples prstiju po okarini, ples prstiju po telu, po prirodi, po svemu. Po zamislima, po osećanjima.

Po Grabljivcima! Dodir života i istovremeno – smrti! Kakva bi to bila veština pokretanja duha!

Polagano sam se uputio k naselju naših suseda košaraša, jer njima sam ostavio Soni posle suočavanja s Baobabašima i njihovim glavešinom Kork-Barapom. A ako je neko bio opterećen i razdiran osećanjima, onda je to bila Soni, posle svega što je pretrpela.

Zvuči bedno, znam, jer možda više i nije na njima, ali Mršavci su izgleda zamišljeni da budu hrana jednom obliku života koji ne potiče s našeg sveta i koji nije najbolje usklađen s titrajima naše planete. Jesu li Mršavci bili stvoreni, kao i Jaki, s dovoljno snage da se oslone na sopstveno iskustvo, to još uvek nisam znao. Ali, barem što se mene tiče, odnosno te moje zaokupljenosti istraživanjem, smatrao sam da vredi pokušati i razjasniti uzrok njihove slabosti. Voleo sam da to pokušam.

Šta sam znao o Grabljivcima? Oni gospodare tuđim telima, ali ne tako što ih obuzimaju svojim duhom, već njima posredno upravljaju. Kao što muflonaši čuvaju muflone, ili kozari svoje koze. Sve se svodi na uslovljeno ponašanje. Sve ono što Jaki ne čine i čemu se čitavog života suprotstavljaju, kod Mršavaca je glavno. Mršavci skoro sve rade naopako i pogrešno. Svoju decu ne uče da stanu i razmisle pre nego što nešto urade, već ih teraju da podražavaju i delaju bez razmišljanja. Imaju svoja predanja i svoje načine i ponosni su na sebe ukoliko sve čine prema zadatom obrascu. Kod Jakih nije tako. Barem ne kod mojih, ali poznato je da neki drugi Jaki čine baš glupe stvari. To se dešava kada se prekine veza s duhom i onostranim. Tada jaki postanu slabi. A Grabljivci su tu uskočili, u taj prekid, i samo je trebalo da ga održavaju, a zatim da se naslađuju.

Postoji nešto što je suprotstavljeno nastojanju da se duh, posle iskušavanja života, vrati sebi. Radoznalost duha, njegova želja da istražuje, nije uzrokovana telesnim postojanjem – radoznali duh ne odlazi od sebe, on nije duh-begunac.

Duh se ne upušta u život zarad poricanja sebe. A ipak, činilo se da postoji neka sila koja upravo to želi – da razdvoji duh od sebe, da ga uništi, raspe, da od sebe stvori takvo postojanje iz kojeg taj obezduhovljen život ne bi morao da na kraju propadne i vrati se u onostrano, u svoj prvobitni oblik – da na neki način ostane u sopstvenoj oblasti. Duh inicira život, a zatim ga napušta – život nastavlja svoje postojanje bez duha.

To se zove Grabljivac, a moj otac, Kljovaš, ukoliko je zaista želeo da ostane u ovom životu, morao je slično da postupi. Samo, da bi mu to uspelo, morao je da ima telo, jer upravo je telo ta sila koja troši duh da bi se održala. A tela umiru – cilj bi, stoga, bio besmrtno telo. Trošenje, uništenje duha – to je telo.

Ovakvo razmišljanje  u meni je probudilo teskobu. Ta teskoba  imala je poznat miris – strah!

Preda mnom je lagano počeo da se ocrtava obris bića kojem je suština strah od gubitka različitosti. Telo koje se beskrajno preoblikuje da bi ostvarilo svoju svrhu, kojem smrt ne predstavlja nepremostivu prepreku. Beskonačni crv, beskonačno ponavljanje života, umiranja, rađanja, umiranja, rađanja, umiranja… Neprekidni život, kao vetar koji se oslanja na talase – on postojan a oni prolazni…

Poći ću od toga da je strah osnovno osećanje, ili osnov svakog osećanja. Bez straha nema želje za životom. Iako sam bez straha, i živ sam, znam da se smrću ništa ne prekida. Ovo znanje, koje je moje iskustvo, suprotstavljeno je strahu, postoji na mestu straha.

Objasniću.

Iskustvo je moje telo.

 

 

 

Poglavlje iz knjige Slobodana Škerovića: Šamanijada „Znak Sagite”, knjiga 59, „Everest Media”, Beograd 2012. Ovde je dato uz dozvolu autora.

3 Comments For This Post

  1. Pink Frojd Says:

    Vidim, nakon prikaza knjige i autor lično. Svaka čast “Heroji”. Odlomak iz prvog srpskog paleolitskog romana/epa:)

  2. shaka zulu(f) Says:

    Hm, zanimljivo… Kao da čitam nekog slovenskog Kastanedu… a opet, podseća i na budizam…

  3. Pink Frojd Says:

    Upućujem zainteresovane na sjajne eseje ovog autora, od kojih se naročito ističe izuzetno bitan tekst: “Himera ili Borg”. Shaka zuluf – kada malo bolje pogledaš – Kastaneda jeste budizam;)

Ostavi komentar