Erik Sati- belle epoque i međuratno doba u Parizu

Posted on 30 December 2014 by heroji

Siniša I. Kovačević

Erik Sati- belle epoque i međuratno doba u Parizu

 

 

Što svet postaje užasniji umetnost postaje apstraktnija.

Srećan svet stvara umetnost koja slavi ovde i sada.

Pol Kle

 

            Prekretnice koje su se dogodile u umetnosti 19. veka vezane su pre svega za njegovu drugu polovinu – u književnosti to je bilo objavljivanje Bodlerove pesničke knjige „Cveće zla“, a u slikarstvu grupa slikara koja izlaže na tzv. „salonu odbijenih“, među prvima Mane sa svojim „Doručkom na travi“. Na umetničku scenu stupa nova generacija „bez uzora i učitelja“ u ranijoj umetnosti, koja svojim delovanjem razbija dotadašnje šablone i postaje nosilac novog duha koji će obeležiti poslednje decenije 19. veka.

Belle epoque ili srećno doba, nazvana je epoha pred početak Prvog svetskog rata. Veselost i šarenilo pariskih bulevara i varijetea, kakve poznajemo sa platna impresionista, površnom posmatraču daju izgled vedrine i zadovoljstva. Nove ideje i novi momenti se pojavljuju na Zapadu u ovo vreme – 1895. prva projekcija braće Limijer, 1900. Frojdovo delo o tumačenju snova, 1903. let braće Rajt i prvi vestern film, 1905. Ajnštajnova teorija relativiteta i prva kolor fotografija. 1906-1910. Pikaso i Brak kao kubisti u slikarstvu, 1908. Šenbergova atonalna muzika, 1910. Kandinski sa apstraktnim slikarstvom.

U književnosti nastavi Židovi „Podrumi Vatikana“, Prustova „Svanova ljubav“, Apolinerovi „Alkoholi“ i „Kaligrami“, Sandrarova „Proza u transsibirskoj železnici“, Žarijev „Kralj Ibi“. Slično slikarima, pesnici-kubisti raščlanjavaju stvarnost po svojoj volji i potrebama. Uočljiv je zanos za atributima modernog života – velegradom, mašinama, prekookeanskim brodovima, svetlećim reklamama. Apoliner u pesmi „Krug“ iz zbirke „Alkoholi“ ispisuje svoj čuveni stih: „Na kraju ti je dosta tog starog sveta“ koji upućuje na pesnikovu „modernost“ (o tome govore i predmeti koji se u pesmi pominju – automobili, gradska vreva, Ajfelova kula kao „pastirka pod kojim bleji stado mostova“).

Umetnost se odvija u nekoliko centara – Parizu, Minhenu, Berlinu, Moskvi. Umetnici sve više izlaze iz svojih „kula od slonove kosti“, približavajući se masama da bi vodili život „običnih“ ljudi. Književnici su često i novinari, poslovni ljudi, sportisti, putnici, a katkad i pustolovi. Apoliner i Pikaso lansiraju umetnost primitivnih naroda, stvaralaštvo, u kome, kako kažu, instikt i spontanost imaju prednost nad intelektualnošću i veštinom. Sve više  se opisuje novo kosmopolitsko društvo Pariza. Žid svoj internacionalizam podupire podacima iz baštovanskog priručnika gde se „hvali otpornost biljaka koje su promenile zеmljište.“

Erik Sati - portret uradio Pikaso 1920

            Postepeno raste odstojanje prema melodramskoj tematici. Ismeva se tzv. „verterovsko doba“ kada je bilo otmeno biti tuberkulozan i nesrećno zaljubljen. Dolazi do osude preterane česnosti i lažnog stida. Fizička ljubav i seksualni život uopšte, postaju ravnopravni sa ostalim velikim književnim temama. Pisci opisuju novi tip žene kratke kose, bez grudi, oblina, sa strukom ispod pupka (korseti ovoga puta služe da spljošte, a ne da istaknu). Raste interesovanje za građanske pikanterije, metrese ministara, etikecija više nije važna.

Kao što su se pod uticajem Drajfusove afere iskristalisale dve suprotne grupe – jedni nacionalisti, verni tradiciji i redu, drugi napredni, koji veruju u opšteljudska prava, protivnici fanatizma, tako i u umetnosti uočavamo sličnu podelu – između tradicionalista vernih klasičnoj umetnosti i naprednih koji istupaju protiv „malograđanskih merila, uskogrudosti i zlatne sredine“, zalažući se otvoreno za nove umetničke tendencije.

Jedan od onih koji je ponikao u takvom vremenu, upravo na liniji progresivnih stremljenja bio je i francuski kompozitor Erik Sati. U formiranju njegovog karaktera postojala su dva glavna uticaja. Na prvom mestu njegov ekscentični stric Adrijen sa nadimkom „Morska ptica“ i Vino, orguljaš u crkvi Svete Katarine u Onfleru koji je Eriku davao prve časove klavira. Ovde nam se jasno otkrivaju dva fundamentalna aspekta Satijevog karaktera – njegova ljubav prema muzici i njegovo nezadrživo nepoštovanje konvencionalnog.

U tadašnjoj francuskoj muzici postojala su dva tabora – neovagnerijanci  i anti-vagnerski nastrojeni kompozitori. Sati je podržavao drugu grupu ističući kako je nemačka muzika strana francuskom duhu – „mi bismo trebali da imamo našu sopstvenu muziku, ako je moguće bez kiselog kupusa“, kako su se u Sezan, Tuluz-Lotrek i drugi.“ Tokom godina Sati se družio sa slikarima isto kao i sa muzičarima. Kao što kasnije i sam primećuje da je više o muzici naučio od slikara nego od muzičara.

Čekajući da se njegove vrednosti i zvanično potvrde, on svira kao „drugi pijanista“ u čuvenom kabareu „Chat Noir“. U to vreme je već zreli boem sa Monmatra, koji nosi cilindar i gracioznu kravatu po modelu s kraja 19. veka. Veći deo dana (često i noći) provodi u ovom delu Pariza prihvatajući uticaje mjuzikhola, cirkusa, džeza, regtajma koje u kasnijim godinama ugrađuje u svoje kompozicije.

Verovatno ni jedan drugi muzičar, od strane svojih savremenika, nije toliko ponižavan i ismevan kao Sati, smatrajući ga samo šaljivdžijom, lošim amaterom koji pokušava da sakrije svoju osrednjost. Uprkos oficijelnoj kritici, on uživa poštovanje Debisija, Ravela, Stravinskog, Pikasa, Braka, Koktoa i mnogih drugih istaknutih umetnika. Sati je već četvrt veka govorio drskim muzičkim „žargonom“ sutrašnjice, koji je prihvatila većina naprednih kompozitora tog vremena.

U periodu od 1908. Do Prvog svetskog rata Erik Sati objavljuje komade kojima daje sve grotesknije naslove i redovni prateći komentar sastavljen od dosetki i besmislenih primedbi koje su često imale veći značaj od same muzike. Tako nastaju nazivi – „Istinski mlitavi preludij“, „Tri valcera drage odvratnosti“, „Birokratska sonatina“, „Tri komada u obliku kruške“, „Isušeni embrioni“ i drugi, koji često sadrže parodije i aluzije na popularnu ili klasičnu muziku. Sati stvara naviku da iznad nota ubacuje misteriozna uputstva za izvođača, npr. Svirati „veoma svetlo“, „Sa dna misli“ ili „sa velikim zaboravom na sadašnjost“.

Jedna od najboljih ilustracija Satijevog duha može se naći u njegovim tekstovima objedinjenim pod naslovom „Sećanja obolelog od amnezije“ pisanih 1913. u kojima se nalazi i čuveni „Dan u životu muzičara“. Sati pruža humor oput onog koji srećemo kod Luisa Kerola („Iako je naša netačna, mi ne garantujemo za nju“), i nešto kasnije dadaista i nadrealista. S obzirom da ovaj tekst datira iz 1913., tri godine pre nego što se javio dadaistički pokret, Sati se sasvim sigurno može smatrati dadaistom pre samog dadaizma. Ovo pruža ilustraciju Satijeve neobične sposobnosti predviđanja i kreiranja prototipa gotovo svakog žanra.

 

Novo doba

 

            Po Herbertu Ridu (i Marku Ristiću) 19. vek je trajao do 1914. godine. „Stara nacionalistička Francuska, Morisa Baresa“, ustupila je posle 1918. svoje mesto „Židovoj demokratskoj Francuskoj“. Za prve godine rata, Romen Rolan kaže da je „Posle prvog oduševljenja čovečanstvo otišlo samo za petnaest dana petnaest vekova unazad…“ U ratnim godinama grupa majstora kulture umrla je u kratkom razmaku – Anatol Frans, Pjer Loti, Ogist Roden, Klod Debisi. Stara umetnost ostala je nedorečena pred događajima koji su usledili na istorijskoj sceni. Odbacuju se ideali koji su u ratu pokazali svu svoju dotrajalost.

Za epohu između dva rata književna dela dobijaju veliku vrednost jer su mnogi tradicionalni izvori, memoari, novine i dokumenti počeli da gube ugled. Kao što je to uvek slučaj nakon kataklizmi, javlja se neobuzdana želja za razonodom, uživanjem i pustolovinom. Pol Elijar 1918. objavljuje svoje pesme kao program doba mira: „hoću da budem srećan“. Motiv o ljubavi i sreći postaje dominantan. U Pariz dolaze umetnici iz celog sveta – Majakovski, Erenburg, Babaelj, Ficdžerald, Hemingvej, Henri Miler. Džojs se doseljava u Pariz kao „dobrovoljni emigrant“. S druge strane, deo umetnika, da bi pobegao od sterilne Evrope, putuje na Istok.

Dadaistički zamah, potekao još 1916. iz ciriškog kabarea „Voltaire“ zapljusnuo je i Francusku i počinje svoj pariski život. Dadaizam je negovao lapsus kao poetsku figuru, koji se uklapao od ustale elemente dadaističkog izraza: humor, parodiju i skandal. Ubrzo dolazi do razlaza sa pokretom. Od tog vremena nadrealizam počinje da stvara osnovne boje epohe. Neologizam „nadrealistički“ stvorio najpre Apoliner da bi odredio karakter svoje drame „Tiresijine dojke“(po duhu bliske Žarijevom „Kralju Ibiju“), napisane s namerom da bi se narugalo „pseudorealizmu bulevarske scene“. Nadrealizam prihvataju mladi buntovnici, pesnici, slikari, medijumi i sanjari, kosmopolitskog opredeljenja i provinijencije – Andre Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Filip Supo, Maks Ernest, Huan Miro, Man Rej, Salvador Dali, Rene Margit i sineast Luis Bunjuel.

Frojdova psihoanalitička teorija izvršila je značajan uticaj proučavajući pored svesnog, nesvesno i podsvesno. Nadrealisti organizuju seanse automatskog govorenja i budnih snova. Eksperiment je otvoren, svi su pozvani da u njemu učestvuju, kako su govorili, pod uslovom „da zaborave svoju ličnost, svoj genije i talenat“. Veliki i značajan domen istraživanju biće tajanstveni svet snova (Farg u jednom trenutku izjavljuje: „Toliko sam sanjao, toliko sanjao, da više nisam odavde…“). Nadrealizam se zalagao za dovođenje „mašte na prestolje“. Cilj je desakralizacija i svođenje umetnosti na ulicu svakodnevnog života.

Naročito interesovanje izazivaju mesta poput kino sala, buvlje pijace, javnog parka ili pasaža opere. U Koktoovoj drami „Orfej“ on je prikazan kao anđeo u obliku stakloresca, čije ime autor nalazi na tablici u jednom liftu. Pesnik postaje, kako kaže Reverdi, „peć za sagorevanje stvarnosti“. Žid izaziva skandal svojim autobiografskim romanom „Koridon“ iz 1927. u kome priznaje svoje homoseksualne sklonosti. Te je sklonosti imao i Prust, ali je Prust 1897. išao na dvoboj kada ga je neko za to napao.U to vreme engleska carina strogo pazi da iz Pariza ne dođe neka subverzivna literatura. Na njenom spisku pod „A“ nalazi se Aristotel.

Kada je izbio Prvi svetski rat Sati postaje poznat u muzičkim krugovima Pariza. Izvođači njegovih dela su sada prvoklasni pijanisti i dirigenti, a kritika je znatno tolerantnija prema kompozitorovom opusu. Ratne godine ga dovode u vezu sa svetski poznatim umetnicima. Upoznaje se sa Žanom Koktoom, pesnikom, dramskim piscem i predvodnikom književne avangarde. Za Koktoa uvek privrženog novom, ponekad se nije znalo da li sam stvara modu ili ide za njom. Skromno, on bi za sebe govorio da je „uvek samo bio prvi među onima koji ponavljaju već rečeno.“ Naredne godine, pošto je čuo i bio veoma polaskan delom „Tri komada u obliku kruške“, Kokto poziva Satija da sarađuje sa njim i Pikasom na baletu koji je po narudžbini pisao za Sergeja Djangijeva i njegovu trupu. Dok su Kokto kao scenarisata i Pikaso kao dizajner dekoracija i kostima, zajedno sa Ruskim baletom radili u Rimu, Sati je pisao svoju partituru u Parizu, koja je po Koktoovim rečima“trebalo da pruži muzičku pozadinu sugestivnoj buci koju proizvode sirene, pisaće mašine, avioni i generatori.“

Ono što je kompozitor trebalo da uradi je da napiše muziku za scenario koji je predstavljao tezgu na vašaru u kome su glavni likovi Kinez žongler, par aktobata, jedna Amerikanka i tri šuomena (menadžera). Radnja se događa ispred šatora gde glumci izvode svoje ludorije da bi pozvali publiku da uđe unutra i vidi predstavu. Odatle i naslov „Parada“ (prema Seraovoj slici koja pokazuje sličnu scenu ispred cirkuske šatre). Ipak, balet je bio suviše „neprikladan“ za parisku publiku u vreme rata (izveden 1917) i naišao na izrazito neprijateljski prijem. Tom prilikom u pariskoj štampi Sati, Kokto i Pikaso bivaju obeleženi kao „Švabe“. Sati je bio zadovoljan što je sa svojim umetničkim prijateljima bio uključen u jedan umetnički skandal, laskalo mu je da misli da je bio centar kontroverze koja je podelila umetnički svet Pariza.

Poslednjih pet godina života za Satija su, na neki način, najburnije. Od tada on je sve više zauzet pozorištem, komponujući još dva baleta, koji su stvorili isto tako veliku gužvu kao oko „Parade“. U to vreme lansira svoju čuvenu „Muziku nameštaja“, kao i „Tri mala rastuća komada“ kojim ilustruje detinjstvo Rableovog Pantagruela. „Muzika nameštaja“ vodi poreklo iz rečenice Matisa koji je izjavio da „sanja o umetnosti bez ikakve teme koja odvraća pažnju, što se može uporediti sa foteljom“. Muzika pod ovim nazivom predstavljena je prilikom jedne izložbe slika u „Galerie Baubazanges“. Protiv kompozitorovih očekivanja, publika je ćutala dok je dok je muzika interpretirana, što je izazvalo veliku ljutnju Satija koji je išao unaokolo terajući ljude da razgovaraju i prave buku. Muzika koja se sastojala od fragmenata popularnih refrena koji su se ponavljali, kao „uzorak na tapetu“, i nije trebalo da na bilo koji način privlači pažnju.

Erik Sati - omot ploce Branke Parlic

            Iako potpuno svestan svih pokreta koji su se odvijali u to vreme (kojima je možda nesvesno doprinosio kroz čitavu svoju karijeru), Sati nije pripadao ni jednom od njih. Ovim je na neki način bio nalik Pikasu i Stravinskom koji nikada nisu sebi dopustili da ih svrstavaju. Stoga nije ni čudno što su mu nakon „Merkura“ prišli njegovi prijatelji nadrealisti i pozvali ga da sarađuje sa njima. Satija, koji je tada imao 58 godina privukli su novina i nekonvencionalnost Pikabijinog scenarija za balet „Relache“ („Godišnji odmor“) i odlučio je da komponuje muziku za njega. Upravo kada je pomodna publika na toliko najavljivanu premijeru, zatekla je pozorište u mraku i zatvorena vrata. Na ulazu su bili plakati sa naslovom komada „Godišnji odmor“, što je izgledalo kao obaveštenje o razlogu zatvaranja pozorišta. Autori su time postigli svoj prvi uspeh, Ipak, tri dana kasnije, predstava je izvedena, svakako zabavna i groteskna, kao i obično u potpunosti različita od bilo čega ikada ranije viđenog na pariskoj pozornici.

Sati posle ovog više neće komponovati. Do tada do svoje smrti (1925), izuzev kratke turneje predavanja po Belgiji, više se nije pojavljivao u javnosti. Francuska tog vremena umorna od pesimizma, skepticizma, kritike i razočarenja od vojničkih poraza, nije mogla da podnese onu herojsku borbenost i gromko oduševljenje romantizma. Vreme u kojem je delovao Sati, svakako je zahtevalo prispitivanje dotadašnje umetnosti i nalaženje novog izraza kao odgovora na tadašnje društvene prilike. Preobražaj koji predvode simbolisti u poeziji i impresionisti u slikarstvu, nastavljaju, na svoj osoben način, kompozitori prvih godina 20. veka. U Satiju su ležale klice nove muzike, i dok je Debisi sumirao svoju sopstvenu epohu, Sati je predvideo narednu (kako je za sebe imao običaj da kaže: „Premda rođen kratkovid po sklonosti sam dalekovid“).

Izuzetna originalnost i visok stepen inventivnosti umetnika tog vremena nagovestili su ukuse i stilove koji će uslediti i ostaviti dubok trag kao epoha kojoj 20. vek do samog svog kraja nije pronašao dostojnog konkurenta.

Related posts:

5 Comments For This Post

  1. Opsenar Says:

    Više puta sam slušao Branku Parlić na koncertima “Satiju u čast”…

  2. singe 021 Says:

    Ove godine se obeležava 90 godina od smrti Erika Satija (1866-1925). Očigledno nije moguće na pravi način sagledati značaj ovog kompozitora, bez preseka epohe u kojoj je delovao. Tekst Siniše I. Kovačevića ilustrovan je “Portretom Erika Satija“ koji je 1920. uradio Pablo Pikaso i omotom LP-ja Branke Parlić “Inities“ koji je osmislio novosadski slikar Bora Popržan.
    Inače, Branka je uvrštena na svetsku listu značajnih izvođača Satijeve klavirske muzike, na kojoj se nalaze – Aldo Čikolini, Paskal Rože, Gabriel Takino, An Kefelek, Rejnbert de Leu, Žan-Iv Tibode i drugi. Većina pomenutih izvođača nastupala je kod nas. Sa još troje pijanista, An Kefelek je 1996. svirala Bahove koncerte za klavir u beogradskom Sava centru. Aldo Čikolini je 2004. imao koncert u Kolarčevoj zadužbini, a Žan-Iv Tibode je sa Beogradskom filharmonijom 2007. održao koncert u okviru 39. BEMUS-a.

  3. bibliofil Says:

    Sjajne tekstove piše ovaj autor. I sjajne ličnosti bira kao temu… Uživao sam.

  4. Opsenar Says:

    Upravo me je kvalitet ovog teksta Kovačevićevog podstakao da prešlušam Satijevu muziku u interpretaciji Branke Parlić.

  5. singe 021 Says:

    U mnogim filmovima korišćena je Satijeva muzika, u originalnom izvođenju ili preradama. S druge strane, pojedini autori komponovali su u duhu Satija. Možda najbliže njegovom stilu izdvajaju se kompozicije Vladimira Cosme “Promenade sentimentale“ (iz filma “Diva“ Žan-Žaka Beneksa) i Yanna Tiersena “La Valse d’Amelie (Piano)“ (iz filma “Čudesna sudbina Amelije Pulen“).

    Vladimir Cosma “Promenade sentimentale“
    https://www.youtube.com/watch?v=97bWyr3eClI

    Yann Tiersen “La Valse d’Amelie (Piano)“
    https://www.youtube.com/watch?v=Dyo4tNwNIvQ

Ostavi komentar