Archive | Nova proza

Tags:

Propovednici s periferije

Posted on 29 November 2015 by heroji

Dušan Jovanović

Propovednici s periferije

 

ISIJAVANJE

 

Dan luči bljutav i iscrpljujuć vazduhpun prašine i mutne svetlosti koja pritiska neprestano. Asfalt svakim korakom uzima sve više, ulice pište neprijatno od pomešane buke.

Dve figure isijavaju od dana i odmaraju se u dnevnoj sobi stana u jednoj staroj sivoj betonskoj zgradi. Zgrada povremeno, na trenutke, avetinjski nestaje, trepereći tada poput pokvarene neonske reklame.

 

„Krećeš se mahnito po sobi,tamo-vamo, nepravilnim putanjama. Granice ti postaju mutne, stapaš se s vazduhom kroz koji prolaziš”, reče osoba čija je svetlost isijavala u linijama, koncentričnim krugovima i spiralama i koja je sebe nazvala„1”,osobi koja je jurcala kroz stan i čija je svetlost isijavala u hiljade malih erupcija, strujanja i kovitlanja i koja je dala sebi ime „A”.

 

Osoba „A”se potom zaustavi,prestrojivši time sve svoje kretanje u svoje oči, pogleda naelektrisanim pogledom osobu „1“i odgovori:

„To što isijava iz mene i što ti se prikazuje kao strano i haotično, jeste kuljanje jakih napona.

Ja sam samo snažan provodnik, vrtlog i strujanje unutra vrtloga i strujanja. Neprestano pogađan okolinom, prizorima, gestovima, ponašanjima i rečima koje se survaju daleko u dubinu, ostavljajući za sobom blešteće tragove koji odzvanjaju i rezbare unutrašnjost,a potom se raspršujukao eksplozije. Ali pritom ne zatvaram sigurnosne poklopce, nego pustim da se sve to raširi, razlije i ispogađa svaki delić. Nakon toga, gledišta su neizmerno složenija, raznolikija i stalno se obogaćuju. To je opijenost neiscrpnim bogatstvom svega što postoji i protiče.”

 

Osoba „A”se zagleda kroz prozor u nebo i nastavi:

 

„Nedostaju mi udari gromova…u poslednje vreme u ovom provodniku ništa ne grmi…samo sevaju munje… Sveje ustajalo iako se stalno menja i usložnjava. Sve radi bez većih smetnji, dok se postepeno razgrađuje i fragmentira.

Nedokučivo i svevideće oko i dalje drži sve čvrsto zauzdano pod svojim pogledom iako je mrtvo. Ono se neprimetno provlači svuda, živi svoj mrtvi život gajeći nas na njegovom tlu koje se raspada i crpi nas da bi usporilo svoje truljenje.

Pogledaj! Nebo je izdeljeno geometrijskim linijama koje plavičasto sijaju. Ono naređuje gradu koji kao utvrda stoji čvrsto na zemljanoj kugli. Grad je prelep, prebogat i premoćan, okružen geometrijskom sferom. On je pustiosvoje šipove, cevii kablove duboko u zemlju, razgranao svoje mreže, kamere, antene, satelite, oružja i ušao u skoro sve pore zemljane kugle. Grad se stalno širi zajedno s nebom, postepeno, svuda i uz sjaj.

Nebo je popucalo baš po tim geometrijskim neonskim linijama i nešto drugačije sija iza tih neonskih pukotina.. Nebo  je popucalosvuda po linijama…mada i dalje suvereno vlada gradom.

Svet je raspršen na hiljade snova i priviđenja, oni su se razlili svuda po svetskom koritu, prepliću se, potiru i ulivaju jedan u drugi…Ali je i dalje sve čvrsto povezano protokom koji je konstantan i zatvoren unutar otelovljenih snova svevidećeg nedokučivog oka čiji su naslednicivrhovni ubirači plodova prinudnog radai bistre glave kojima je sve u proračunavanju. Njihovi otelovljeni snovi su neupitno sveprisutni i dominantni. Oni su obložili korito, popločali tlo i podredili sve drugenove, prilagodili ih i utelovili ih u kolektor u koji se ulivaju i izlivaju svitokovi.

Taj moćni kolektor, ubirač ubirača, jednačina svih proračuna, jeste ono u čemu smo, u čemu se krećemo, ono što se uzima kao tlo, kao Jedno naspram mnoštva.

Tlo je razgradivo, ono izigrava večnu postojanost.Jedno nikada nije Jedno.

Temelj je privid koji stoji ukočen pred svojom granicom i ne želi da putuje dalje i dublje.

Ono što zovemo prividom je igra mnoštva, stalna promena, oruđe kojim se krče i grade putevi unutar onoga što smo nazvali haos.

Putevetreba stalno širiti, usložnjavati i umnožavati.

Granica je trenutni predah. Temelj je postao umor, on jepostao grobno mesto stvaralačkihnapona.

Kako da se razgradi to korito, kako razgraditi te velike snoveo večitoj kolevci, o nagradi i kazni, otimanju i podređivanju, o savršenom funkcionisanju.

Ja sam za sada samo provodnik, a želim da strujim u vodama kojeće silovito uleteti u pukotine i urušiti temelj temelja, a takve vode tek treba da nadođu. Za sada samo strujim u vodama koja ulazi u pukotine temelja i razgrađujem ga pomalo. I temelj je takođe tečan onoliko koliko mu je nužno, on stalno motri,cementira i zatvara pukotine ispumpava vodu i preusmerava u cevi.

Zato mi nedostaju udari gromova, vodenih gromova koji se polako sakupljaju u dubinama. Svaki tok preusmeren u cevi potiskuje svoje eksplozivne napone i usmerava ih u dubine. Svi ti naponi se prepliću, sudaraju i umnožavaju.

Udari gromova neće se desiti na jednom mestu. To će biti prodiranje u pukotine sa svih strana i trenutak kada će tokovi teći pukotinama poput lanaca omotanih i prožetih svuda unutar i oko utvrđenog grada i on će se pod pritiskom urušiti.”

 

Osoba „1“se nastavi: „Vidim te kako se uvijaš unutar sebe i zatim izvijaška napolje u prasku rascvetavajući  pri pritsku erupcija,pucajući na nebo poput topovske cevi.

Ponebu se preliva metalno stelt-oko koje je neverovatno brzo i efikasno. Ono se kreće prelivajući se po nebu, a unutar njega su ljudi koji kontrolišu moć utvrđenog grada. Onipažljivo prate šta se dešava dole, apodunutar oka je kao od žive i stopala su im stopljena s podom po kojem se sa lakoćom kreću.

Zrače kao sveci na ikonama, stojeći unutar zenice oka, okruženi njom kao nekom kupolom svetog hrama.

Sanjao sam ih i tako sam se kao nevidljiv špijun ušunjao kod njih posmatrao ih i slušaošta pričaju. Prvo mi je pažnju zaokupio jedan krupančovek, gordog i hladnog izraza.Gledao je u ekran koji je prikazivao zemljanu kuglu i pratio statistike i izveštaje koje su se vrtele po uglovima ekrana. Potom je pročistio grlo, i svi su skrenuli pogled sa ekrana na njega, iščekujući zaključak. On i dalje nije skidao pogled sa statistika i izveštaja, samo je izustio: ,Svi sektori i sfere su pod kontrolom. Tokovi se neprekidno ulivaju u naše kanale. Sve funkcioniše prema planovima, jedinoostaje masa ovih suvišnih i beskorisnih,koji samo troše resurse…’

Pored njega je bio jedan vižljast tip, izlgedao je pomalo setno. On se nastavi na reči prethodnog: ,A negde smo slični mi i oni, mislim, zajedničko nam je da smo ljudi, valjda.Pa hajde, naći ćemo im nekakve minorne funkcije,teće i dobiti koju mrvicu resursa. Kada rešimo problem sa suvišnima i beskorisnima, sve će besprekorno da radi. I ne sme ih više biti, sve se mora uklopiti i višak izlučiti’.

Potom nastade međusobna rasprava između njih.

U sredini te skupine stajao je jedan čovek, kao da je kakav vrhovni sveštenik. Izgledao je dosta staro i oči su mu bile iste kao pod unutar stelt-oka, a rožnjače i zenice su mu sijale sivim svetlom, užareno i hladno. Nije se mešao u raspravu, ćutao je i onda je ubrzo pucnuo prstima toliko glasno kao da je pucao iz pištolja i svi su ućutali i onda je rekao sledeće:

Svet se sve više usložnjava i razlaže u mnoštva priča vodilja.Ali su sve one zavisne i vezane i povezane našim krvotokom.Asimilacija promene je naš ključ. Prisvajanje svih tokova unutar ograđenog vrtloga čija se sila oslobađa kroz transformatore i sakuplja za neprekidni rast Levijatana.

Sjajni zid oko rastućeg vrtloga stalno se dograđuje, širi i raste…a taj vrtlog su Levijatanova usta…ta usta su axis mundi…tolika je moć njegove centripetalne sile…kao icentrifugalne…’

A onda ih je isti taj čovek upitao kako stoje stvari s vetrom koji duva u nekom sektoru zemljane kugle čije ime nisam zapamtio.

To je sve što sam čuo i video dok sam bio u onomoku, posle sam već počeo da se budim, a bilo je i vreme, pošto ih je obuzeo blagi utisak da neko i njih posmatra.“

 

Osoba „A” je slušao sedeći naspram osobe „1”, skoro skamenjen, preko njega su se prelivale senke kao nafta, ozbiljnog lica, oči su mu bleštale i mračile se sa svakom reči. Kada je osoba „1“završila Osoba „A““ je skočila iz stolice zasijala ponovo i rekla:

„Onda moramo da nastavimo da isijavamo duboko u noć dok ne izgorimodo novog dana, pucajući naša isijavanja na nebo ne bi li što više popucalo i pustilo da sijaju nove svetlosti što se zamućeno i prigušeno svetlucaju kroz njega.”

 

VETAR

 

Vetar je prodirao silovito kroz prazne ulice, strugajući ciglu i beton, noseći strugotine zgrada u pustaruizvan grada.

„Da li će ovaj vetar stati?”, pitao se uspešni i ugledni građanin koji se skrivao u podrumu. „Ma mora stati…samo hoće li dotle istrugati celu zgradu i stići do podruma? Vrlo teško…mada…Vetar jepočeo da duva pre ko zna otkada i nije stao. I u početku je duvao jako, ali uobičajeno. Nije stajao ni dan ni noć i polako je počeo da kida ljudima živce. Posle dve nedelje ljudi su počeli da popuštaju i da se predaju huktanju. Prvo je počelo sa sve češćim nervozama u saobraćaju, opijanjem, uličnim nasiljem i nasiljem u porodici. Većina je zbog vetra loše spavala noću. Ubistva i samoubistva su postajala sve češća. Ceo grad je počeo da treperi od isparavanja nervoze i strepnje. A potom se vetar primirio na pet dana i fino pirkao…Ljudi su se malo smirili, ulicama je ponovo bilo lepo hodati. Šestog dana samo je odjednom počeo ponovo jako da duva, ali je ovog puta imao čudnu oštrinu, pošto je sada sa sobom nosio sitne ljuspice metala, oštre kao žilete i skoro neprimetne kao zrnca prašine. Zatim je duvao sve jače tako da su prolaznici prvo dobijali sitne posekotine po celom licu, rukama, i svemu što nije bilo pokriveno, a posle par dana vetar je duvao tako silnoda bi poneo sa sobom svakog ko bi se našao na ulici i oglodao ga do kostiju. Sva drveća su bila sastrugana i nestala u piljevinu, sve živice i parkovi su bili zbrisani. Svi kablovi, antene i predajnici bili su zbrisani. Vetar je remetio sve satelitske i druge signale koji bimogli dopreti do grada ili biti poslati iz njega. Svi su se posakrivali po stanovima i kućama, namakli roletne i čekali da prođe vetar. Međutim vetar nije stajao, ponovo je huktao, a zbog sitnih ljuspica stvarao se metalni zvuk škripe koji se čuo u pozadini huktanja. Mnogi su vremenom popustili i upali u trans slušajući ceo dan huktanje i zujali i pevušili zajedno s njim, a jedan deo ljudi je pobegao u sebe i izgubio se bez povratka. S vremena na vreme, neko bi izašao iz zgrada na čistinu i svojevoljno se prepustio da ga vetar ponese i živog oglođe. I tako se taj običaj neko vreme ustalio; pevušenje i huktanje s vetrom i povremeno samožrtvovanje. Ubrzo su se i huktači ugasili i popadali mrtvi suvih usta.

A on se na vreme povukao od drugih, izolovao i sačuvao u podrumu. Nije popustio, izdržao je pritisak huktanja i škripe, barem do sada…I zato bi bilo možda bolje što pre pobeći iz ovog vetra i grada…Čekao je previše dugo da vetar stane, a izgleda da neće skoro prestati. U podrumu je pre nekog vremena otkrio podna betonska vrata, prašina ih je bila stopila s podom, a on ih je slučajno pronašaodok je premeštao stvari. Nije ih otvarao, jer je mislio da je to neka vrsta dodatne ostave i vrata su bila veoma teška da bi se olako otvorila. Našao je šipku u jednom od ormara podruma i  uz pomoć nje je vrata na polugu otvorio. Prvo što je ugledao bile su strme stepenice koje su vodile u mrak. Upalio je baterjsku lampu i spustio se niz njih. Dugo je koračao stepenicama.Što se dublje spuštao, sve je glasnije čuo pulsirajuću vibraciju. Mestimično bi uperio lampu oko sebe ne bi li video išta, ali okolo je bila samo tama. Potom je počeo da se pita kada će kraj ovim stepenicama i ubrzo je zagazio u vodu, tj. stepenice su zaranjale u nju. Uperio je baterijsku ispred sebe i ugledao vodu koja se nalazila svuda oko stepenica. Pomislio je da je to možda stari rezervoar ili kolektor. Voda je bila gusta poput ulja i podrhtavala je od pulsirajuće vibracije. Nešto je crvenkasto prigušeno svetlucalo iz nje, a stepenice su vodile ka toj svetosti. Uzeo je daha i zaronio u tom pravcu. Bilo je neočekivano lako roniti u toj vodi, nije čak ni bila tako hladna. Izvor svetlucanja je bio još daleko, a njemu nije ponestajalo vazduha, što je bilo čudno, a potom je uvideo da može nesmetano da diše u vodi. Izvor crvenkastog svetlucanja je bio sve bliži i pulsiranje sve jače, a on je sve više zaboravljao otkud ovde i od čega je pobegao, odakle je i kako mu je ime, samo mu je bilo bitno da dođe to svetlucanja i pulsiranja. Njihov izvor bio je jedan crni kamen jajastog oblika, visok oko dva metra i dosta širok. Bio je crne boje kao oniks, a sitne pukotine na njemu svetlucale su crvenkastom bojom. Čovek mu je prišao i dotakao ga šakom. Prostrujala ga je ta svetlost, a zatim je počeo da kruži oko kamena i ubrzo se rastvorio u vodi kao šumeća tableta. Kamen je nesmetano i neprestano svetlucao i pulsirao.

 

POGLED

 

            „Najzad si se probudio! Zaspao si u jednom trenutku dok smo isijavali. Baš si duboko spavao. Mada dosta nemirno. Bio si se dugo vrteo i otimao u snu i potom si ispario kao vodena para. Posle nekog vremena para je počela da se skuplja okomesta na kom si zaspao, bivala je sve gušća i gušća dok se ponovo nisi našao na istom mestu spavajući mirnim snom. Nisam hteo da te budim.”, reče osoba „1”. „I? Gde si to bio dok si sanjao?”

Osoba „A” se protegnu i odgovori: „Prvo sam se našao s jednom devojkom u jednoj sobi.Uživalismo u međusobnom ulivanju, veče je lagano i opijajućeisparavalo.Međutim, odjednomsu sečuli udarci po metalnim vratima. Nas dvoje smo se nalazili u atomskom skloništu koje je pretvoreno u stan, tako da su udarci su jako odzvanjali. Sjurio sam se do vrata i razlio po njima ne bi li bolje utvrdio šta je to iza. Bio je to neko poznat,tako mi se činilo na osnovu vibracija koje su dopirale, ali nekako kao da je posednut nekim jakim nasilnimnaponom. Otvorio sam klizna vratanca koja su bila umesto špijunke i kroz rešetke sam video moje dve prijateljice.Izgedale su snažno i krvoločno, ali ujedno i smireno. Iako sam osetio da nešto peni i manhita u njima, odlučio sam da ih pustim unutra.

„Zdravo kako si, šta radiš?” rekle su mi skoro istovremeno. „Otkud vi uopšte ovde i ove sate? Da se nije nešto desilo?” Upitao sam ih. „Ma ne, sve je uredu, nego navratile smo onako, bezveze, došle da vidimo šta radiš”, odgovoriše mi i počeše da njuškaju vazduh kao da traže žrtvu. Tad sam shvatio da su nanjušilemiris devojke u drugoj sobi, i da ih moram zamajavati nečim ipolako ih poslati napolje. Njihovo prisustvo je emitovalo nešto izrazitogadno, nekakvo pištanje koje je podsećalo na zvuk frižidera kada odjednom postane glasan. To nisu bile one, to su bile samo njihove ljušture vožene nekakvim naponima koji podstiču krvoločnost, a one su potisnute – jedan deo njih je potisnut na ivice sopstvenih tela i porobljen u svrhe kamuflaže, drugi je udavljen duboko u utrobi, a treći rastvoren unutar jakog ključanja krvi. Odlučio sam zatim da pokušamda komuniciram s tim što se zadržalo na granicama njihovog tela, ne bih li uspeo da ih povratim.Ponudiosam im da sednu u dnevnu sobu i uzmu neko piće, što su one i prihvatile. Pošaosam po piće i usput otišao do devojke i rekao joj da ostane u sobi i da se primiri, zato što su ove dve kao posednute i svako nepoznat ih može razjariti,te želim da ih što pre ispratim iz stana, ali to mora da ide na ovaj način.

Dok sam se vraćao s pićem,jednaod njih dve projurila je pored mene i uletela u sobu. Ja sam potrčao za njom. Kada sam ušao u sobu,prijateljica je držala devojkučvrsto za ruke i bilo je pitanje trenutka kada će ih smrskati. „Pusti je i izlazi napolje iz moje kuće!” viknuo sam.A ona je samo zarežala. Ako bih je napao, sigurno bi me zgromila, bila je demonski snažna. Morao sam i dalje da pokušavam da komuniciram s njihovim ostacima koji su potisnuti na granice tela. „Napusti moju kuću!”Viknuo sam par puta, trudeći se da izgledam kao da me uopšte nije strah. Na sreću je uspelo.Pogodio sam frekvenciju i ona je pustila devojku i besno izletela napolje,aova druga je pošla poslušno za prvom. Ja sam krenuoda ih ispratim da budem siguran da će otići i da neće možda ponovo da se razjare. Svoja strujanja sam usmerio oko njih, trudeći se da ih polako ali sigurno odvedem ka izlazu. Izašle su kao hipnotisane. Brzo sam zatvorio vrata za njima i zaključao, međutim, ova koja je bila napalu devojkukao da se trgla i  munjevito me uvatila za grlo rukom kroz rešetke i prikovala me za vrata i samo zarežala na mene. A onda me je s nekom dozom zadovoljstva i samoutehe pustila. I onda su napokon otišle.

Odahnuo sam i vratio se u sobu.Devojka je stajala uplašena, jako uznemirena i pomalo besna. Pre nego što sam išta mogao da kažem, ona je izjurila napolje kroz sporedna vrata i nestala. Izašao sam za njom da je nađem i smirim. Napolju je duvao jak vetar. Bio je to brdovit kraj, naselje je bilo razbacano po brdima, uglavnom kuće i male zgrade i jaka i silovita reka koja je tekla kao bujica, deleći naselje i brda na dva dela. Nisam je nigde video, pa sam uzeo da je dozivam svim mogućim sredstvima komunikacije kojasam imao i krenuo kejom. Nije se javljala. Nastavio sam da hodam i naišao na tunel kroz koji se mora proći da bi se išlo dalje. Ušao sam u tunel neprestano pokušavajući da je nađem.Unutar tunela se prolazilo kroz belo okrečenu prostoriju koja kao da je prosto nikla ovde. Bio sam začuđen otkud onatu, ali ne previše, jer sam hteo da je nađem.Međutim, dok sam prolazio kroz prostoriju, s desna se nalazio jednostavan pohaban drveni sto postavljen do zida. Pošto sam gledao i ukucavaosimbole na ekranu u ruci, pokušavajući da je nađem, vidokrug mi je bio usmeren samo na hodanje; napred nisam gledao malo dalje od nogu, a oko sebe sam gledao do visine ramena. Potom sam osetio da nešto grozno zrači iz pravca stola. Podigao sam pogled i video da je iznad stola na zidu zalepljen neki stariji čovek odsečenih nogu, u stvari, sve je bilo odsečeno do pupka, a od ruku su bili samo patrljci koji su bili razapeti, to jest zalepljeni krvlju za zid i te rane su bile odavno zarasle. Imao je dužu, pretežno sedu kosu, oštre crte lica, oštar kukast nos, oči su mu bile sklopljene i glava mu je bila malo klonula.Kako sam krenuo da mu prilazim, on je podigao svoju glavu i otvorio oči. Oči su mu bile pomalo izdužene, beonjače žućkaste a rožnjače su mu bile potpuno crne i sijale jako i silovito. Iz tog pogleda su huktali energetski naponi koji su nosili u sebi ushićujuće uživanje nadmoćnog nanošenja patnje žrtvi sa istovremenim saživljavanjem patnje podređenog, koje je davalo još dublju i mračniju slast i prezir prema svemu što živi. On se potom nacerio podrugljivo i hladno i duboko me pogledao u oči. Njegov pogled i cerenje bili su izazivački, kao da je pozivao na takmičenje u gledanju u oči. S delimičnimoklevanjem sam prihvatio izazov. Počeo sam sve dublje i dublje da gledam u njegove oči, osećajući svakim sekudnom ogromne i duboke slojeve straha i prezira prema životu koje su kovitlaju untar njegovih očiju i mešaju u smesu koja se ispoljava kao nasilje, mučenje i porobljavanje prožeto jezivim uživanjem. Tek kada sam duboko zagazio u njegov pogled shvatio sam da su me njegove oči sasvimopkolile, da su se razvukle po zidovima i da samo čekaju da napravim još koji korak dublje pada me pojedu. Odvratio sam brzo pogled i pomislio: „Ne bih ovog puta da zaronim u tvoju čeljust, bojim se da će mi ponestati daha,a ne bih da se ugušim i rastvorim u tvom pogledu.” Kako samnastavio dalje kroz tunel, prostorija i raspeti bogalj su se raspali i rastopili i slili na pod koji je time postao poputživogblatai počeo sam da propadam u njega. Rekao sam sebi: „Ovo nije živo blato u koje propadaš, to je njegov pogled koji te polako guta. Probudi se! Sanjaš na dnu velike zagađene reke i toneš mulj!”

Otvorio sam oči, napokon, bio sam u sobi, a devojka je čvrsto spavala pored mene. Neko vreme sam ležao budan i dalje osećajući njegov pogled kako me doziva i uvlači nazad u isti san, ali je svakim sekundom bio sve slabiji. Sačekao sam da pogled potpuno ispari i rastvori se u vazduhu do bezopasnosti. „Taj pogled je bio čist koncentrat nasilja i straha ovog našeg sveta, našeg sna. Nasilja i strahoviskupljeni, koncentrisani u jedan pogled i jednog bogalja.On nastaje periodično, skuplja se u vazduhu, taloži u kanalizacijama i smetlištima, sedimentira u vodi, kada utvrđeni grad previše širi zagađenja iz svojih fabrika straha i nasilja.” Rekao sam to sebi, i vratio se da spavam.

I onda sam se ponovo probudio ovde.” : završi time pričuosoba „A” i nastavi: „I sada hoću još jače i silovitije da isijavam i gorim pucajući ka nebu.”

 

SUMNJE

 

Isijavili su i sagorevali dugo u noć. U neko smireno doba noći,osoba „1”zastade i zagleda se u ispucalo nebo i ono muse učini blagonaklono i puno teskobe. Zatim se okrenu prema osobi „A” i reče:

„Levijatanutreba pregovarački zapevati i naricati, ne bi li se sažalio na potrebe pokorenih ljudi, i ne bi li naše pravdoljubive suze i poplašene i prosjačke šetnje koje zovemo protestima njega umilostivileu brižnog kućepazitelja.Mi smo unutar njega, rastemo iz likovakoje nam je on izobrazio, ako uvređeno, milosrdno i plašljivo pevamo u te likove, mnoge sfere unutar njega će postati pitomije, saosećajnije i pravednije. Ipak smo mi njegovi tvorci.”

 

„Ti vidiš samo metež i jezive čeljusti pri klaćenju na odluci da napustiš likove u koje smo uobličeni. To je strah koji struji kroz tvoj krvotok i prikiva ti napone. Strahuješ da ćeš se tako razliti svuda po zemlji i da će te ona upiti,da ćeš isparititako razliven na asfaltu od vreline sunca,da ćeš se takav zamrznuti od hladnoće, da ćeš setako tečan uliti u otvor kanalizacije”,odgovori mu osoba „A“ i nastavi:

„Ti meteži i čeljusti koji ti se otvaraju pod tobom dok se klackaš na odluci usidrenisu u udobnosti i ušuškanosti Levijatanovih grudi.

Pobune nâs koji naslućujemo nove svetlosti iza pukotina neba slabe su i poplašene.Pobunjenima se nudi određena doza komfora i ventila i ta topla uljuljkanost prikiva i mekša. Naše pobune su se povukle u precizne i dosetljivekritike i preselile se u prostore gde se zapljuskuju u prazninu i otiču u nju.

A kada se te prosjačke šetnje zakuvaju u neke smelije ispade, njihov se napon ulije u krvotok Levijatana i time se on privremeno transformiše u jednog brižnijeg gospodara.A ljudi i dalje veruju u stare i ustaljene likove i uloge i osećaju se sigurno i prihvaćeno u njima i stoga se bune samo kada su najugroženiji i onda samo zato da bi se mogli namiriti i nastaviti da se ljuljaju u dresiranim ponašanjima na koje su navikli, unutrašnjim mehanizmima kojiskoro neprimetno i  neprestano rade za svevidećeg mrtvaca.

Oni koji se bune smelo i koji su spremni na samožrtvovanje i dalje veruju u Jedno i u  istinsko staro nebo. Oni su sluge Levijatana iako misle da se bore protiv njega. A mi smo se uplašili jer nam je nebo popucalo i temelj nam se izmakao pod nogama i sada tražimo utočište u ušuškanosti i opskrbljenosti.

Slika - propovednici s periferije

Mada si u pravu.Svevideći je neumoljivo jak i sveprisutan. On ili melje ili asimiluje žestoke pobune. On sjaji iz svake naše reči, misli, osećaja.

Treba još uvek biti podzeman, teći vodama koje urušavaju temelje, skupljati kap po kap, gajiti prezir prema sadašnjim načinima življenja, ali neda se isključujemo iz njih, nego da stalno učestvujemo u njima, takoda se u našem igranju unutar tih okvira skoro nevidljivopodsmehujemo i obesmišljavamota ponavljanjakoja nas postepeno guše i pokoravaju. Na rubovima njihovog prikazivanja sopstvenog funkcionalnog sjaja treba puštati senku iz koje sijaju upitnicikoji kazuju: „Igranje ovih uloga nekadaje imalo smisla, kada se čovek tako morao uokviravati, asada one samo kočemetamorfozečijinaponi stvaraju pukotine i blešte poput munja iz ovihljuštura ustaljenih ponašanja.”

A svevideći mrtvac stalno podmazuje, obnavlja, menja i prilagođavate likove koji nas porobljavaju i zaceljuje pukotine ili smišlja i proizvodi razne gromobrane za ta sevanja.

Stoga ćemo uzimati na sebe šablone življenja, utopiti se u njih i onda tražiti pukotine i rupe i plaviti ih. I iz tih pukotina ćemo se truditi da se naprave što tečniji likovi koje neće gušiti, koji će se stalno transformisati i pratiti stvaralačke napone bezdugih zastoja.

Pitam se da li je ovakvo isijavanje uopšte prenosivo na većinu ljudi ušukanih u masovnosti, ali im zato možemo ponuditi i propovedati tečne šablone življenja kako bi se oni što manjezauzdavali i silovali, a da se pritom ne raspršepotpuno.

Mora doći do još izrazitijegprigrabljanja sluga i sveštenika Levijatana ijoš većeg osiromašenja robova Levijatana, da bi se stvorili udari gromova i svi naponi iz dubina prasnuli na površinu,urušavajući utvrđeni grad.

Mada,u nekim iscrpljujućim danima poput ovog,čini mi se da šarenilo kojim svaki dan hrane ljude njegove sluge, i staložene razumne umirujuće reči njegovih sveštenika,potpuno dave te napone i da će se naše putovanje zatvoriti u igre podređivanja i funkcionisanja. Da su robovi srećni da budu samo robovi ako mogu da se ljuljaju u šarenilu i da ih smerne reči čuvaju da se izgube.

 

„Pogledaj svoje noge! Pretvorile su se u korenje!” Prekide ga osoba osoba „1”.

„Izgleda da mi se porodično stablo uznemirilo” reče osoba „A” i zatim ga korenje usisa.

 

OLTAR

 

Korenje ga je izbacilou porodičnu dnevnu sobu i zatim je počeo da tone u san.

 

„Sine zašto si tako nezadovoljan?”Probudi ga iz snapoznat glas. „Pa vene su ti vezane čvrsto za porodični oltar. Pogledaj kako lepo sijaju ikone, toliko im prijaš. Mi smo zajednica koja je iznad svih. Nije li nam toplo ovako zajedno zauvek?

Sa nama si uvek siguran, ništa loše ti se ne može desiti. Mi ćemo uvek jedni druge čuvati. Zbog toga ne zaboravi kome treba uvek biti veran i gde treba žrtvu prineti.

Mi te spremamo da budeš jednog dana glava ove naše zajednice i stoga stalno motrimo na tebe i pazimo da se samo kupaš i roniš isključivo na obali podzemnih voda i da njihove plodove donosiš u kuću i da ih stavljaš pred ikone da bi se sasušila remetilačka moć plodova.

Te vode mogu da te odnesu daleko od nas i ti plodovi ako se jedu presni, mogu da te otruju. Te podzemne vode teku ka crnim jezerima u čijim ponorima se čovek lako utopi. U tim jezerima prebivaju razne nemani koje te mogu progutati i neobične podzemne sirene koje dozivaju, a od čijeg se pogleda čoveku glava istopi i slije u jezera. Ponori tih jezera vode ka podzemnim morima u koja kada uplivaš nikada nećeš moći da izađeš i zauvek ćeš ostati da lutaš u njima. Stoga smo ti vene vezali za porodični oltar da bi oči ikona mogle stalno da te nadgledaju i čuvaju”, izloži mu majka sve to staloženo kroz zabrinuti poluosmeh.

Osoba „A” joj na to odgovori:

„Carissimos famulos, ovaj svet se preobražava u zatvor…sve se nadgleda i kontroliše…a vi hoćete da ja budem zatvorski stražar, tj. glavešina koja sluša ikone sa oltara, zauvek privezan za porodični žrtvenik. Vi želite da napustim puteve svojih vrcavih energetskih tokova i da ih preusmerim kaporodičnom oltaru ne bih li se uobličio u njihovog čuvara.

Kažete mi da ova naša rodna zajednica čini osnovnu jedinicu svakog zdravog i funkcionalnog društva, a da te male porodične jedinice čine njegovo tkivo i da svaki porodični oltar čini još jedno njegovo oko kojim nas on nadgleda zarad nas samih. I kažete mi da, budući da volim da se igram u podzemnim vodama, kao zamenu za to trebada nađem sebi što bolje mesto unutar njegovog krvotoka.

Međutim, ja ne želim da se zadovoljim time da tečem kanalizacionim i vodovodnim sistemima, u kojima je svaki tok već predviđen i usmeren, i koji poseduje efektivne sigurnosne mehanizme u slučaju zagušenja ili izlivanja.

Ja osećam rafinisano i perfidno nasilje u tom strahovanju i nadziranju. Čujem ga glasno kako sija iza ustaljenih, proverenih, pristojnih i ljubaznih manira i pravila.

Želeli biste da ja potisnem ove moje energetske napone koje nazivamo maštom i slobodom i da ih strpam svoj lični zatvor koji ste mi lepo izgradili za slučaj ovakvih slučajeva.

Mašta i sloboda sijaju i u potpunoj tami. One mi osvetljavaju podzemne hodnike kada plivam i ronim podzemnim vodama, one me štite od ponora crnih jezera, one seku utrobe podzemnih nemani, one upijaju i saniraju poglede ludila, zbog njih se nikada neću izgubiti u podzemnim morima. Tako da se ja krećem u tim tamnim podvodnim dubinama sasvim prirodno.

Vas hvata strah kada ja ovako pričam. Na ta moja strujanja i tokove gledate kao na neki kriminalan aspekt, kao na nešto što treba odstraniti iz mene ili barem zatvoriti ili osakatiti, budući da je to po štetno po mene, tj. štetno po mene kao buduće oko Levijatana.

Iz straha od napona i pražnjenja koji bi da idu dalje, dublje i više i koje vam ruše vaše sive kućice, vi biste da me prijavite nadležnim organima koji se temelje usigurnosti i strahu. Zato ste mi i usadili strahove da pomno motre i usmeravaju moje tokove i strujanja u vodovodne i kanalizacione sisteme.

Vama je kriminalno sve što se opire ustaljenom krvotoku Levijatana i vi biste da me zbog toga potkažete.Dotle je dovela poslušnost iz straha.

Carissimos famulos, kriminalci iza rešetaka su samo mi u podzemnom ogledalu. Onisu žrtve silovanja ovog našeg Levijatana, našeg pastira. Taj naš pastir je samo nekoliko puta podviknuo na vas, pa ste zbog toga fine, odgovorneipitome jednike koje se stapaju s ostalima, i pomno motrena sebe i druge.

Te žrtve silovanja i odbačenosti haraju i van zatvorskih ustanova, pretvorene u čopore zveri da bi širilli strah,nasilje i gramzivost,a na njih motre savršeno proračunati stražari i tamničari, sjajne oči Levijatana.

Stoga, ja stalno bežim od tih oltarskih pogleda i stalno gledam kako da im uteknemi onda slobodno i silno tečem i strujim.

Carissimos famulos,na svakom porodičnom oltaru, postoje razne ikone, razne uloge i ljušture koje nam Levijatan nudi.Zar ne vidite da na svakom porodičnom oltaru barem pomalo sija ikona logorskih batinaša i baca svoj sjaj na sve ostale ikone?

Vi mi kažete da preterujem, da takve reči naprasno kuljaju iz mene zato što sam se previše igrao i razlio po podzemnim vodama.Za vas je porodični oltar centar iz kog sija i zrači nesebična ljubav.

Ta ljubav o kojoj vi pričate teče unutar sistema straha i sav taj napon kontrolisano klizi kroz slavine i hrani deo krvotoka koji pripada najmoćnijim očima Levijatana,koje nazivamo i elita, koja plete i usložnjava mreže nadziranja i porobljavanja.

Ta ljubav histerično pritiska svoju decu na grudi ne bi li ih primirila, navodno time ih zaštitila i postepeno ceo život gušila i cedila.

Carissimos famulos, kriminalcima želim da uspešno pobegnu iz straha i nasilja u kojem su se sazdali.

Carissimos famulos, vi biste da ja budem nekakva sjana skupocena slavina. A ja želim da tečem i strujim svuda, da rušim, odnosim, nanosim i gradim, da se ulivam u mora i okeane tihbožanskihnapona koje struje svuda i koje smo mi zatvorili, usporili i zaustavili ne bismo li se zaštitili od talasa haosa, ne bismo li mogli da napravimo jedan horizont.

A sada se taj horizont skamenio i mi tonemo s njim. Sada smo dovoljno snažni i bogati da taj kamen sahranimo u dubinama i nastavimo da plivamo i ronimo.

Vas plaši napon ljubavi i haosa, igre i stvaranja, tresu vam se od toga vaši prestrašeni stabilni sivi životi i onda vas hvata strah od onog što struji u svakome i svačemu, a to sustalnii neiscrpnitokovi svega, koji nisuustaljeni kao vi.

Tokovinosesve dalje, a tu je vaš rascep.Vi hoćete da se stalno vrtite u mestu u nekakvom trzanju i kidanju,grčevito se držeći za stenu sigurnosti.

Želiteda tečem unutar telesine Levijatana koji se i sam kida i raspada unutar sebe i kome membrane pucaju i krvotok se izliva svuda po tkivu i širi se sepsa, kao što se dešava sa svim organizmima koji bi da se okamene.

Tok sprati i očistiti i počistiti sve što bi da ga zauzda i zatvori.

Carissimos famulos, to što mi vi nudite je jedna ustajala kanalizacija, a ja stalno strujim i tečem i preuske su mi vaše perspektive štala.

Stalno strujim i tečem i stoga stalno dajem i dobijam. U tu ustajalu baru navraćam samo kada me tok tako navede, budući da mi je ljuštura još uvek vezana za taj porodični oltar a nisam potpuno tečno biće i potrebno mi je da se ponekad vratim u tu ljušturu.

Naučio sam da svoju ljušturu hranim kako treba i da je činim elastičnijom i da je stalno oblikujem kako hoću, budući da ljušture kada se okamene pucaju pod jakim pritiskom napona. Njena elastičnost mi omogućava da se provlačim kroz pukotine i skrivam ne bi li mogao da nesmetano i bez nadzora tečem i strujim podzemnim tokovima, a kada navraćam nazad u ljušturu napunjen tim zračenjima i strujanjima pokušavam da barem malo razgrađujem ovo septično tkivo natapajući njegove pukotine podzemnim vodama.

Carissimos famulos, ovaj naš svet je počeo histerično da se budi iz sna o nasilju i želi da se umlati ne bi li se ponovo uspavao.

Moramo nastojati da se ovaj histerični Levijatan uruši od podzemnih voda koje su utekle njegovom histerično-kontrolišućem pogledu.

Moramo sprati sepsu koju nazivamo nasilje iz straha, da bismo mogli da nesmetano strujimo, da slobodno sanjamo i igramo se, gradeći i stvarajući na osnovu nacrta iz tečnih snova i priviđenja.”

Završi time osoba „A” i rastopi se i izli nazad u podzemne vode.

 

PODLEŽEĆE

 

Osoba „1” ležalaje na kauču i slušala muziku i pitala se šta se desilo saоsobom „A”. Nije ju videla otkako ju je progutalo korenje. U neko vreme primeti da iz jedne pukotine u gornjem levom uglu zida izbija polutečna pojava. Pod pritiskom pukotina počela je da se širi i da se uobličuje u čvršćioblik. Osoba „1“ prepozna lice i ruke osobe A”, koja se sada rukama izvlačila iz pukotine.

„O, pa to si ti!” reče osoba „1” razveseljeno. „Gde si ti dosad? Baš se dosađujem bez tebe, i uz to još preko sredstava komunikacije javljaju da je u onom sektoru o kom sam ti pričao počeo da duva neki neobičan vetar i ne liči baš da je pogodno po ljude, pa me je brinulo da nisi slučajno tamo”.

„Progutala me je čeljust porodičnog zagrljaja, imali smo neke nesuglasice, ali samrazrešio to.” Odgovori joj Osoba „A” blago zadovoljno i malo odsutno.Nastade kraće obostrano ćutanje.

„A što se tiče ovog vetra…nastavi osoba „A”; „…Levijatan ima napade razarajućeg ludilakojes vremena na vreme ispušta putem vazduha i onda traži prinos žrtava.

Proticao sampovršinskim podzemnim vodama u blizini tog sektora i osetio sam neke vibracije, preusmerio se na njihov izvor i naišao sam na jednopovršinsko podzemnojezero. Osetio sam da pulsiranje iz centra tog jezera. Kako sam zaronio u njega,osetio sam da je voda jezera puna sitnih nevidljivih pipaka.Ti majušni pipci su ušli u mene preko nozdrva i počeli odmah da traže moje središte. Shvatio sam da oni to rade ne bi li se zakačiliza njega i krenulida me vuku ka centru jezera. Međutim,to za šta su se zakačili nije središte budući da sam ga ja svojevoljno rastopio, a kao središte sam ostavio samo ljušturu. Bio sam rešen da istražim šta je to što pulsira, i prepustio sam im se da me vode zakačeni za moju ljušturu. Pipci su me dovukli do velikog kamena jajastog oblika, koji je crvenkasto svetlucao i pulsirao. Prišao sam mu i dotakao ga, odmah zatim je moja ljuštura zasvetlela, odvojila se od mene i počela da kruži oko kamena i onda se rastvorila u iste te nevidljive pipke i pridružila tako roju. I potom kao da sam i ja postao nevidljiv za pipke i kamen.

Shvatio sam gde se nalazim. To mesto je središte Levijatana, srž svevidećeg oka, gde se sve svodi na Jedno, temelj svakog temelja, podležeći svih podležećih. Pred Njim se svakom čoveku rastvori njegovo središte, njegovo podležeće i pokori se usled moći velikog sijanja i spoji s velikim sveznajućimcentrom,budući da se ljudi čvrsto vezuju za svoje središte i u ulivajusvoje snage u njega. To središte u koje imaju toliko poverenja jeste odraz i oponašanje temelja i centra koji nastoji da kontroliše sve tokove.

A taj krajnji temelj, taj centar jeste uprkos svim raznovrsnostima koje obitavaju na njemu i obigravaju oko njega, samo ono što peni na površini u odnosu na igru mnoštva. On je proizvod mnoštvakoje stalno strujii stvara i razgrađujerazne mogućnosti i središta.

Ta naša utemeljenja jesu samo uokviravanje napona prilikom igre mnoštva unutar nas.

Temelj je stvoren kao brana od udara mnoštva. Temelj je bio potreban ljudima i bez njega ne bismo stigli ovde gde smo sada. On je proizvod dubinskih napona i strujanja kojise prepliću i potiru, izmišljen da bi čoveka osposobio da se snađe i centrira u onome što nazivamo haosom.

Podležeće je podredilo ta strujanja i napone koji su ga stvorili i napravilo predviđene kanale za njihova izlivanja. Ono je oruđe koje teži da gospodari i podređuje. Zbog toga ono zabija svuda centar i pravi temelj gde može, ne bi li usidrilo i pokorilo što više tokova.

Svevideće oko želi i dalje da nas zadrži u tim ukroćenim likovima koji rotiraju oko središta – oko podležećeg kao nedeljivog, poslednjeg i sveprisutnog.

Podležećeje inadležeće čoveka. Ono je granica koja deli haos na dva sveta, unutrašnji i spoljašnji.

Ta granica je osvojila ogromne teritorijeunutrašnjeg i spoljašnjeg sveta crpela i izoblikovala njihova plodna mnogostruka strujanja. Ona se širi u oba sveta,razgranatau oba smera, sija božanstvenim sjajem kao drvo sveta koje jemaštom stvaranou strahu, nasilju i borbi protiv nemani haosa,pokretano ljubavlju prema postojanju.

To drvo se širilo u oba smera tražeći temelj svih temelja, izvesnost nad izvesnostima, potpunu sigurnost, a nailazilo je samo na bestemeljnost, nepredvidivost, haotičnost. Gledalo je duboko u središte tražeći tu temelj i videlo da ono nije centar nego isparavanje sudara dva sveta.

Zbog toga se sve nadgleda i kontroliše. Strah od onoga što smo nazvali haos, strah od neiscrpnih neizbrojivih tokova koji sve nose sa sobom. Temelj se morarastvoriti, da bi se sva ta razgranatost mogla povijati s tokovima, putovati i stalno preoblikovati se s njima, upijajući njihova strujanja, da bi cvetali i rasli novi horizonti”, reče osoba „A”.

 

„Da li se možemo u potpunosti osloboditi podležećeg? Razumem kuda vode tvoja strujanja. To podležeće bi trebalo da bude što tečnije, da bismo mi mogli što bolje da ispoljavamo stvaralačka strujanja i igramo mnoštvom i bestemeljnošću. Grčevito držanje za temelj jeste samo strah usled gubljenja u mnoštvu, a gubljenje u dubinama mnoštva jeste samo otvaranje prema novim i neotkrivenim tokovima i strujanjima”,reče оsoba „1” i upita оsobu „A”:

„Ali zar baš tu ne leži opasnost da se takav čovek koji putuje po mnoštvu bez sidra i temelja potpuno rasprši, razlije i bespovratno izgubi?” I zar ta raspršenost ne ide na ruku Levijatanu koje sve te raspršene likove i snove uliva u svetskokorito koje ga stalno obogaćuje ičini jačim.

Zar se ceo svet sa svim svojim raznolikostima ne uliva u Jedno koje se zove tržište, koje podrazumeva konkurenciju i nevidljivu ruku kojadrži sve pod kontrolom?

I zar ta raspršenost nije samo onda penušanje oko jednog jedinog vrtlogau koji se ulivaju ljudi izstraha zbog opstankai gladizakomforom i profitom? Izar ta penušanja nisu samo ulepšavanjai kratki isprekidani ali skoro neprekidni zaboravi onoga oko čega se svet vrti?”

 

„Sve stoji što si rekao”,odgovori joj osoba„A” i nastavi: „Ali ono što čoveka iz putovanja u mnoštvu treba da sakupi nazad iz raspršenosti novom sebi – a nikako starom, jeste ljubav prema postojanju i upijanje punoće i mnogostrukosti svakog trenutka, prihvatanje sebe kao jednog od mogućih uobličenja koje treba da je u stalnoj promeni i obogaćivanju novim mogućnostimakoje prevazilaze stare postavke i igre, stalno ispitivanje i istraživanje, stalno stvaranje i razgrađivanje centara, nasuprot strahu od prolaznosti i težnji ka utemeljenju.

Vraćanje uvek novom sopstvu usled mnoštvenosti koja stalno širi i preoblikuje središte kojeserastačeusled bogaćenja raznih zakržljalih napona malih središtaunutar njega i snaženje zakržljalih napona raznih središta tih manjih centara i tako u beskraj.

To podležeće bi trebalo da bude poput veziva, da drži na promenljivom okupuovonaše postojanje koje je samo jedno od igara mnoštva unutar neiscrpnih tokova postojanja. A na okupu drži ljubav ka sopstvenoj trenutačnosti prepunoj mogućnosti i horizonata unutar igrivih, mnogostrukih, neiscrpnih tokova.”

 

„I mi smo mnoštvo našeg glavnog podležećeg, svaki naš izliv ga tvori i bogati. On nas porobljava, oblikuje i prilagođavanaša strujanja za njegove potrebe, dok mi činimo njegovo telo.A on bi trebalo da bude samo vezivo,a ne gospodar.On bi trebalo da se rastvori u oruđa koja bi nam pomagala i olakšavala da se stalnoi nesmetanopreoblikujemo i stvaramo, a neda bude svevideće oko koje bi da usmerava naše tokove i da nas čvrsto drži zauzdane” rečeosoba „1”.

 

„Slažem se”:reče osoba „A” i nastavi:

„Da bi se dospelodotle, potrebno je ljubavi prema neiscrpnim mogućnostima postojanja i hrabrosti da se žrtvuje i goriza tu težnju za stalnim oslobađanjem i stvaranjem, nasuprot grčevitom držanju za ustaljene i proverene oblike življenjautemeljene u podrazumevanom pokoravanju jednomutočištu i izvoru.”

 

„Slušaj! Neko probija vrata!”, reče osoba „1”.

 

„Levijatan nas je čuo kako hulimo glasno protiv njega čitavu noć…”reče mirno i pomalo potištenoosoba „A”.

 

Vrata su počela da pucaju, zidovi da se tresu, kao da ih je nešto bušilo i stvorilo se puno rupa i iz njih je ulazilo nešto poput paukove mreže sačinjeno od tkiva, žica isintetičkih materijala, koncentrično se šireći i opkolilo ih. Mreža je bila puna objektiva, kamera,ljudskih očiju, skenera, sonda i metalnihi organskih pipaka i okružila ih je sa svih strana. Vrata je probila pesnica sačinjena od pripadnika organa reda i mira, svaki prst bio je jedan pripadnik. Pesnica se raširila u otvorenu šaku i zgrabila ovo dvoje i smrskala ih zgužvala ih loptu. Mreža se obavila oko te zgužvane gomile i napravila dve druge osobe i dvoje dece. Potom je stan preuređen i ta nova osnovna jedinica je manje-više mirno i uredno živela svoj ustaljeni tok. Zgrada je prestala sa svojim mestimičnim avetinjskim treperenjem.

 

PERIFERIJE

 

„Gde smo mi to sada?” upita osoba „1A”osobu „A1”.

„Na perifeririji ovih ljudi, tako smo i preživeli. Da smo ostali u centru kada su nas smrskali i zgužvali sigurno bi nestali. Ovako smo se razlili po periferiji, sakrili u pukotine, kamuflirali u zabačenim delovima.“ Reče osoba „A1” osobi „1A”.

„Aha, sada ćemo čekamo pogodno vreme da krenemo da ih razgrađujemo”, reče osoba „1A”.

„Ne”, odgovori joj osoba „A1” i nastavi.:

„Ovo dvoje odraslih su već oblikovani, sasušenii ukalupljeni.Ono na šta ćemo da se usmerimo jesu ovo dvoje malih. Oni se još nisu skorili. Oni mogu naučiti da se rastačui stalno preoblikuju. I onda kada ih podučimo, mi ćemo se rastvoriti u njima i zaboraviti sebe, a ono što će od nas ostati u njima jeste ljubav prema mnogostrukosti i neiscrpnosoti postojanja, i otkrivanju, krčenju i građenju puteva stalnog samoprevazilaženja, stalnog stvaranja.”

 

„Onda smo, dakle, propovednici s periferije”, reče osoba „1A”.

 

„Tako je”, reče osoba „A1” i nastavi:

 

„Sve što će biti tečno i mnogostruko daleko je od centara.

Većina ljudi  je na periferijama, daleko od toplote i udobnosti moći središta. I onda oni teže ka tom središtu kao temelju i smislu postojanja.

Na periferiji, čovek je dobrim delom prepušten sam sebi igurnutu na rub bede i haosa.

Na periferiji, mnogi ljudipostaju poput zveri, mrzeći sve što nije bedno kao oni, istovremeno mrzeći svoju bedu.

I na periferiji postojeputevi grčevitog,mukotrpnog i ponižavajućeg dospevanjauzagrljaj tog centra, koji uglavnom rađaju sluge pune prerušene osvetoljubivosti i zavisti ili ljude site a gladne, ili bahate usled toga što su samo ljušture i ništa više…i ko zna šta još siromašno i bedno.

Međutim, u toj odbačenosti i izbačenosti iz vrtloga centra spavaju i neslućene mogućnosti i putevi novih samostvaranja.

Na rubu haosa, čovek je na obalama plodnih okeana. Stoga treba biti dobar plivač, ronilac i biti što tečniji.

Ako bi ljudi na periferiji ponornu ljubav prema neiscrpnim strujanjima i mogućnostima postojanja uzeli za svoju vodilju,raskomadali bi Levijatana i rastvorili njegovu moć stalnog obnavljanja straha, nasilja i poslušnosti.

A za to će biti spremna deca s perifjerija koja tek treba da dođu i koja će rasti u toj ponornoj ljubavi i rasturiti taj vrtlog centra u plodne reke za tečnija zajedništva.”

Comments (3)

Tags:

Napravili smo decu od pruća

Posted on 21 September 2015 by heroji

Nemanja Raičević

NAPRAVILI SMO DECU OD PRUĆA

 

Kako se sve to dogodilo? Razlike u odgovorima bile su još uvek netaknute poređenjima, metaforama i knjigama sa novinskih kioska. Ali, svakako bi sve podlegalo pesničkoj slobodi kao i ekonomskoj krizi. Moje sećanje odavno nije bilo sasvim stvarno. I nije prestajalo, jer je uvek nekuda putovalo.

Tamo iza, u ogledalu kod biblioteke, poklonu predsednika MMF-a, mogla sam da vidim njene slike. Predele, „Šuma u magli detinjstva“, decu, „Pioniri Havane“, seksualne zavisnike na internetu, „Privatni 21. vek“, CEO farmaceutskih kompanija, „Portret Harpagona u starosti“, pokajničku decu koja nude ostarelim roditeljima komadić čokolade, „Ljubav“, inteligentne i ukusne oktopode, „Spas u moru“, ljude koji i dalje troše novac da bi kupovali knjige koje će početi da čitaju čim dođu kući, „Vernici“, umorne negovateljice neprijatnih i tužnih starica koje su ne kad bile lepe, „Nove ćerke“, vojnike koji su odbijali naredbe da pucaju, „Kragujevac“, Hermana Melvila, „Novembarski sanduk“, Leontinu Kraus, „Beograđanka“, umorne ljubavnike, „Počnimo ljubav iz početka“, nakupce dijamanata iz Afrike, „Trgovci kamenjem“, snove srednje klase o dizajnerskoj garderobi, „Autlet“, iluzije o veličini, „Autoportret“.

Sve su to bile majčine slike. Neke su ostale zaključane u kući u planini koja joj je oduzeta posle Pada, i ja ih nikad nisam videla. Pričala je ponekad o njima, sa gorčinom i setom. Ove su tu, ispred mene, i sada kada im okrećem leđa; čudnovati galimatijas majčinog stvaralaštva, siluete boja, vremena i razmišljanja, onoga što nas tek čeka kada ona, kako je volela da kaže, konačno stane na pravu scenu. Izazov bi bio pred publikom anđela i demona, sa Svedenborgom kao šaptačem, i samim počasnim gostima, Bogom i Satanom, izvesti „Tramvaj zvani želja“. Blanš Diboa bi bila svrgnuta vladarka. O tome je kovala planove, jedne noći kada je trpela bolove zbog kojih sam opet morala da joj dam morfijum.

Majka je bila amaterska glumica, profesionalna političarka, i strastvena slikarka. To je bio, vrlo skraćeno, njen životni put. Kroz glumu je otkrila život, sa politikom ga je prezrela, a sa slikarstvom bez previše talenta, pokušala je da bude i tužilac i branilac. To su njene reči, u skraćenom intervjuu novinaru koji je bio najpoznatiji kao nekadašnji učesnik, a zatim i voditelj veoma popularnog riality šou programa. Dobar deo nacije sličan meni ostajao bi nekad budan po čitavu noć hipnotisan beskrajnim intrigama oko hrane i neprestanim navalama emocija, koje je voditelj razumevao i razotkrivao u isto vreme. Sasvim je prikladno, rekla je majka, da svoj poslednji intervju dam njemu. Uostalom on i jeste (što sam i ja potvrdila, donoseći joj, krišom od lekara, šampanjac) neko kome nacija veruje i koga voli. U toj veri i ljubavi nalazi se ključ razumevanja, filozofirala je majka uz čašu šampanjca, i nastavljala da objašnjava. On takođe voli parče dobrog bifteka, i vreme je da priznamo da smo svi samo ljudi, zajedno u svemu ovome, zajedno na procesu. Jer, ne postoje starački domovi za propale političare i za zaboravljene učesnike rijaliti šou programa.

Ifgenija na Tavridi

Intervjuisana je ove zime. Bio je to dan kada je ćerka jedine sobarice koja je ostala posle Pada napravila Sneška Belića ispred kuće. Sobarica je bila žena koja je majku obožavala i još uvek je oslovljavala sa „Predsednice“. Ja verujem u pravdu, ja verujem u Predsednicu, ona nije mogla naručiti ničije ubistvo, rekla je zbunjeno mašući krpom u jednom intervjuu za stranu televiziju. Gledali smo taj prilog, sa podnaslovom „Housekeeper defends Mrs. Monster“. Majka se kikotala i zatim, kao i uvek, zadremala, držeći za ruku sobaricinu ćerku. Bila je to bolešljiva devojčica koja je uglavnom bila nesvesna sebe i ostalih, sa bledim osmehom deteta koje ne razumeju. Liči na Smrt, šapunula mi je jednom majka dok je bila u bunilu. Kada je videla Sneška, majka je počela da lupa u prozorska okna. Naredila je da je odmah odnesemo u vrt. Hoću da se slikam sa Sneškom, hoću nazad moje detinjstvo! Vikala je, i mogla sam da je zamislim kako je istim tonom naređivala dok je bila predsednica. Kakav generalni sekretar Ujedinjenih nacija, od- mahnula je rukom, ovo je fotografija koja mi treba. Tada je bila već veoma slaba i pala je naprežući da mu stavi metlu u kratke snežne ruke. Srušila je Sneška Belića, očajnički pokušavajući da sačuva bar nešto od njegovog snežnog tela; čvrsto je držala sneg koji joj se topio u rukama. Fotograf, koji je postao svetski poznat posle snimaka pijanke pirata sa Crvenog mora, u kojoj je i sam uzeo učešća, pokušao je da taj trenutak uhvati kamerom. Poluluda starica, bivša i iznad svega kontroverzna Predsednica, u haute couture haljini, sa divljim sjajem u očima, verovatno od morfijuma i iščekivanja kamera i smrti, na fotografiji u kojoj drži metlu za Sneška Belića, na koga pada, sa rukama kao da će zaroniti, bila bi to jedna od fotografija moje karijere. Tako je rekao kasnije, u jednoj od emisija posvećenoj majčinom životu. Imala sam utisak da su isekli deo njegovih reči. Na fotografiji koje su prikazali majka izgleda kao da brani Sneška, u ljubičastoj haljini iz Pariza, sa metlom u ruci, mršava, savijena, sama.

Kasnije je došao i voditelj, nasmejan i u bundi od vuka. Bio je servilan i brbljiv, mnogo manji nego na televiziji, i neprestano je ponavljao majci kako je najbitnije da kaže ko se iz sadašnje vlasti nekada primao novac od njenih službi. Razočarano sam, ispod majčinog „Autopotreta“, ostavila hartiju koju sam spremila za njegov autogram. Uprkos savetu lekara, i stalnom škljocanju fotografovog aparata, majka je odlučila da ne otkaže intervju. Nije reč o televiziji, već o istini, rekla je zagonetno, i zatražila da joj stavim ogrlicu sa brazilskim akvamarinima.

Fotograf i voditelj su ustali kada je majka ušla. Sobarica i ja smo je pridržavali (i da li se uopšte dobro sećam njene hladne, male ruke koja se drži za mene čvrsto, poput kandže, i nežno poput onih tihih, životom izmučenih žena, koje rukom dodirnu nečije rame kad hoće da izađu iz autobusa). Sedite, rekla im je majka zapovedno, i oni je poslušaše. Počnimo odmah. Mene čeka umiranje, vas gledaoci, i nijedno od njih nije previše milosrdno. Voditelj se hrapavo nasmejao (bio je toliko iskreniji u rijaliti programu, pomislila sam tužno) dok je fotograf škljocao aparatom. Zatim je dat znak skoro nevidljivim kamermanima. Svetla kamere su obasjala biblioteku, majčine slike, akvamarine, i nju samu.

Mene optužuju za ratne zločine, rekla je majka pošto je kratko odbila da odgovara na bilo kakva pitanja, i ja sam spremna da, ako me rak pre toga ne ubije, stanem ili sednem pred moje sudije, od kojih su mi neki svojevremeno donosili Tom Collins koktele. Neka požure samo. Odmah im mogu reći da se osećam krivom kao Klitemnestra. Naredila sam bombardovanje grada bez odbrane, ali u tom gradu besmisle- no su žrtvovane Ifigenije. Uklanjala sam političke neis- tomišljenike, ali oni su me trovali sa Kasandrama. I na kraju, dokusuriće me sopstvena deca. Prihvatam svoju sudbinu, bar sada na televiziji, i zagovornik sam novog viđenja tragedije, u kojoj je jedina prava žrtva istina. Možda ću stići na napišem rad na tu temu. Jesu li ljudske žrtve važne ? Kao svaki lažljivac – svi znamo da je to deo politike, čak i na nivou predsedništva nekog društva lečenih alkoholičara – i kao svaki pravi zločinac, na pitanje odgovaram pitanjem. Pitam vaše gledaoce, od kojih je većina nekad glasala za mene – da li su čitali Hanu Arent, da li su sasvim sigurni da bi njihova savest mogla biti mirna da imaju mogućnost izbora za neograničeni šoping u boljem supermarketu, ili tajne seksualne usluge iz snova? To je hor koji bih ja volela da vidim kao naratora. Uzvisiti se iznad najnižih nagona, biti Antigona iz vremena bozona, ja sam čitav život imala to na umu, i ponašala se upravo suprotno. Kako su se dogodile sve te stvari ? To je prostačko pitanje. Ipak, uticalo je na život i smrt miliona ljudi. Ja u odgovorima vidim jedini smisao, ne u pitanjima bez kojih oni navodno ne bi ne postojali. To nije komplikovano kao što zvuči, ali izmiče savesti i pameti starice koja bi najradije brbljala o svom slikarstvu. Vladavina je trajala previše dugo. To je bio, verujte mi, najbliži dodir sa beskonačnošću koji sam imala. Ja sam zalutala u grandioznost zbog neravnopravnog sukoba sa vremenom koje sam pokušala da učinim smrtnim. Uviđala sam da je uprkos promenama, sve zapravo isto. Zar nismo ukopani u pesak vremena, sposobni da mrzimo, željni da volimo. Razumela sam Beketa. Bolje bih odigrala Vladimira nego što sam igrala ulogu Vrhovnog komandanta. Bilo je neozbiljnosti u svemu tome, i ja ponekad nisam mogla da verujem da me ljudi ozbiljno shvataju. Uostalom, šta će bilo kojoj civilizovanoj zemlji vojska ? O kakvoj vrsti humanzima smemo govoriti dok je ljudima i dalje nužna dozvola za kretanje po planeti koja pripada svima nama, i možda Bogu? To su ozbiljna pitanja za neozbiljan svet. Svima mi nam dobro došla po jedna atomska bomba, to sam rekla direktoru CIA-e, i on se smejao. Da, da, smejao, i ljubio mi ruke. Pili smo viski i mislila sam da samo zbog njega samog vredi što sam postala majka nacije. Koliko vas me je zamislilo u toaletu? Mene ljudi nisu prepoznavali na ulici. Zato što me tamo nisu očekivali. Da jesu, možda bismo bili svi srećniji. Jer, i ja sam kao i svi, glumim, snevam, bežim. Pošto je prirodna ljudska potreba da uvek opravdava sebe, ja sam se videla kakvom su drugi želeli da budem. Najposle sam kriva i zbog toga. Budućnost naše zemlje, usuđujem se da kažem i čovečanstva, biće u ljudima koji mogu da popiju prvu jutarnju kafu ne želeći već ono što nemaju. Recite me, da li je Euripid pogrešio kada je napisao da dobri i mudri ljudi žive tihim životima? Slikati u miru, odigrati nešto od Judžina O’Nila i gledati na život sa umerenim pesimizmom, to je sve što sam zaista želela od života u jednom trenutku. Možda sam svojim generalima klimala glavom dok su mi pokazivali tačke na kartama koje je trebalo bombardovati (iskreno, na većini tih mesta nikada nisam bila) ali ja sam uvek iskreno volela Antona Pavloviča. Ja nisam imala svog ujka -Vanju, i sve je krenulo stranputicom koja nije ništa novo za čovečanstvo. Kao i svi krivci, ja počinjem svaku rečenicu sa „ja“. Pokušavala sam da govorim o svetu, a govorila sam o sebi. To je, uostalom, sudbina čoveka pred kamerama. Ja ne znam. Pokušala sam da slikanjem možda dam odgovor. Slikala sam svoje heroje i antiheroje, sećanja, društvene fenomene. I kao netalentovan slikar bila sam uspešnija nego kao talentovan političar. Pogledajte moje slike. Imena su neinspirativna, slikanje u najmanju ruku prosečno. Ali, ona su tu zbog neke vrste pokušaja ljubavi prema istini. Grozničavo sam pokušavala da osudim i opravdam život, znajući da umirem. Van Gog je rekao da najviše želite slikati, onda kada čujete unutrašnji glas koji vam govori da ne slikate. Zato sam se verovatno i setila nečega što sam davno zaboravila. Nema razloga da to ne kažem pred kamerama. Ja znam da vašim gledaocima već dosađujem svojim brbljanjem.

Majka sam. Govorila sam previše, i vi me niste prekidali, što me podsetilo na stare, dobre dane vlasti. Istina je da ne mogu biti sigurna u gotovo ništa od onog što sam rekla. Zar nisam ja jedna lažljiva morfinistkinja? Ali, sasvim sam sigurna da se ništa od ovog ne bi desilo, da smo svi mislili na našu decu. Da sam toga setila, ne bih ih pravila od pruća. Jer, gde god ona bila, na grobljima, u kancelarijama, bolnicama, ili na aerodromima, ja ih molim da mi, sa gorčinom i tugom, nikada ne oproste.

Rekavši to, majka je zaćutala pred foteljom u kojoj već dugo nije sedeo voditelj, i kamerama koje su davno bilo ugašene i iznešene. Sobarica je, frenetično počela da aplaudira. Majka je, verujem po navici, podigla ruku onako kako je nekad pozdravljala svoje glasače. Mislim da sam se u toj polutami biblioteke osmehnula kao krivac. Sada, kada majke više nema, dok pokušavam da ne mislim o tome kako se to sve dogodilo, isuviše redovno pijem jutarnju kafu i odbijam ponude upornih aukcijskih kuća koje žele da kupe njene slike.

Comments (3)

Tags: ,

Poternica za dobrim

Posted on 12 July 2015 by heroji

Jovana Nastasijević

 

Poternica za dobrim

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su sretni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano. Visoki predstavnici Nebitnih

Mrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Izgubljen crtez(1)

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim. Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Comments (3)

Tags: ,

Zabela

Posted on 15 March 2015 by heroji

 

Dragoslav Čupić

Zabela

 

Ćelija

Nisam govorio tada da bih bio više, i mnogo više tada odrečen gneva, ne da bih se pretvarao da znam mnogo više, već više da budem, da bih bio samo kao vuk, tada, u zadnjoj klupi, crtajući po klupama nešto potpuno banalno i stisnuto u zglobovima, kao besramni otisak grča u klupu utisnut… Kakav stid! Život, ljubavi, nešto… što čak i ne znam da je bila mladost, dok nisam bio saznao da je to bila moja mladost, dok ti neko ko može biti ti, ali donekle neraspoznatljiv ti, skoro do potpunog neraspoznavanja, ne kaže ono što može biti gore nego kad popiješ tuđ metak, ne izgovori ti ono što uvek nekako dolazi kao zakasnelo saznanje, koje ne može da raščini ni jednu jedinu stavku iz čitavog repertoara vrsnih oskrnavljenja, da ne može ni jedan krvavi zarez na onom devičanskom predelu da izbriše gumicom, i da ga povrati u početno stanje odmerene i tvrde neinertnosti dečaštva, da, On ti kaže, ne suparnik tvoj ili bližnji tvoj brat po krvi ili kamenu, ni drug ni roditelj, On, ne isti čovek obučen u drugu kožu s redom dugmadi na leđima, pa onda kad hoćeš biti ovaj ili onaj, a ti uzmeš malo soli pa na rep tom Đavolu, ili pod sako, pa sad si ovaj ili onaj, već On, baš zato što jesi ti to bio zajedno s njim u istom mesu, i što je na tvoju nosinu paru izdisao kao samu vatru iz besa, vrelinu snažnu kao ugriz čistog alkohola na jeziku, On će ti reći: Pljuni sad! Pljuj, sisu mu jebem! U lice! Znaš li kako samo smrdi seme iz tuđih usta na tvojoj koži? Pljuni ako možeš pljunuti da opoganiš mladost, jednom se to radi ako imaš mene, i ako imaš sebe, onda ćeš znati kako, i umeti znaćeš kako se dečaštvo smešta u inertnost, kad jedna gruba reč pet krivica zahteva, a druga reč drugih deset. Znaćeš, a da ne pitaš nikog kako se to radi, k’o da znanje, k’o malo prljavog pod noktom, što nosio si ga od onda kad si se počešao iza uha u nekoj bezazlenoj igri, nije bilo ništa drugo nego tvoja, samo tvoja, neotuđiva i intimna veština, koju si sa blatom i mlekom posisao, kao kad se siše u slast koštana srž iz raskuvanih kostiju, pa da se onda, kada još nisi znao da je to bila mladost, kada ti niko još nije u usta stavio gorčinu da bi lepše primio metak, srušio si se onda u svoja usta, a najveći je pad kada se čovek razbije o ponor svoga jezika. Kao da nam sam bog sveti oduzima pravo da iskorenimo tugu iz srca… i ne mislim pri tom bog: tri četvrt straha, jedna četvrt nade, nego bog razočaranja, bog stida, i bog uvežbane, čuvene i poslovične negostoljubivosti: učitelj bog, i tvoj kolegijalni razredni bog, i uzvišeni bog nerazumevanja, i bog roditeljstva. Svi oni govorahu… Svi pod jednim nimbusom zaptiveni, kao u objedinjujućoj kući Strašnog suda, razdeljujući među sobom istu škrtost, u istoj trajektoriji s osnovama probitka, štedljivosti i manjkom skrupula potrošačkog subjekta u mikrokosmosu ekonomskih načela. Samo digni pogled, i gde je tu mladost unižena, dve trećine vremena sediš na tvrdim stolicama, čekaš da ti neko gurne komad vetra u leđa, ili šta ti ja znam šta, kao da si mogao verovati da ukoliko ne bi postojala pretpostavka i sam čovek bio bi poništen kao zakonski vlasnik prava na sopstvenu zabludu ili istinu, kao da bi pokret već jednom morao biti prevaziđen u svom nedostižnom dostizavanju, ili bi se strela pomaknula iz nepodnošljivog mirovanja izvan granica svoga paradoksa, i Ahilej bi morao preteći kornjaču, i strela upoznati svoj cilj, ne da bi opovrgli samu pretpostavku kontraargumentom, već da bi je ustoličili i potvrdili na takav način da možete reći svojim govorenjem da Zenon, čovek Zenon, nije postojao jer jeste bio, jednom jeste bio ustoličen u vremenu i prostoru. Bar si toliko verovao. Bio si ubeđen. Zapravo, u prostodušnosti nisi imao ni toliko vere i ubeđenosti koliko bi bilo potrebno čoveku da bi znao da niko, pa čak ni onaj, benevolentan čistom, neprerađenom dečaštvu, nije darovan imunitetom na posledice, a biti ubeđen u nešto znači bar napola ostvariti svoju glupost, sa minimalnim ulaganjima. I onda je on rekao, i onda je ona rekla, oh, kako je samo to divno rekla, a onda se partija čaja završila, i svi su podigli visoko, visoko svoje cigarete, a onda je ipak još neko nešto rekao, što je bilo sasvim izlišno, i narušilo je koncepciju njihovog malog uzvišenog matinea. Jer tada jednostavno nisi bio dovoljno ugrožen, da bi imao istu onu potrebu govorenja, potrebu potvrđivanja, javnog prikazivanja ambicija i aspiracija i odbrane. Ići čak protiv sebe, ulaziti u tišinu infinitezimalnog poricanja sebe, do granica tišine koja čeka kao životinja puna otrova. Odande zapeva on…[1] Znaš li kako je tvrda i nepropustljiva ta ćutljivost, kao mešina od debele teleće kože što drži vino, koje nikad ne postane krv, ne postane laka i dražesna svetlost, samo teško pijanstvo i mučnina, koje ne možeš izlučiti, ni jednim odbijanjem izlučiti iz mesa kao težak san, kao potmulo razgorevanje tame. Male zavisti, sitne ljubomore i zajedljivosti, i pakosti koje neće posegnuti dalje od prve prospavane noći. Još uvek nosim između dva prstna zglavka mali ćelavi komad kože. Da l’ zbog kakve neprikladne reči il’ ne znam čega, tek jedan je čovek trag svog trenutnog besa utisnuo drugome. (Izvesni Toma – gle onomastičkog čuda i ironije! – prijatelj, iz vremena kada sam još živeo u Krnjevu, potpuni nevernik u dečjem smislu, kažiprstom i palcem potpisuje se u afektu na papirusu moje kože, kao kakav nepismeni Miloš u ime visokog poslanstva svoje uvređenosti.) Kada smo bili deca taj bes nestajao je kao topao prolećni vetar kada ti pređe preko obraza, i izgubi se u širini iza tvog koraka. Pa ipak, kad uštineš mladu kožu ostane ti žig, kao parče sprženog mesa; to zakržljalo parče mladosti što ne troše ni so ni starost. Gde si bio ti kada je došlo proleće, sa pregnantnom ali obuzdavanom surovošću? Majka je posadila raznoga cveća gore u vrtu. Perunike krupnih cvasti, polegle su po zemlji. One se nameću oblikom. Noćna frajla, pak, stidljiva u formi, otvara svoj miris u večerima, i to je kao pijanstvo koje ne možeš izlučiti iz sebe u dugim šetnjama, i ono ti govori otiđi i budi blizak i lud i zaboravan. I narcisi su cvetali, i bilje je u ustrajnom, tihom i sabijenom ritmu teralo svoje klijanje iz semenki; odmatalo je svoje bujanje iz klupka lukovica, kao iz uvijene žile mesnatog jezika; ljuštilo je svoje epiderme, krčeći put ka svojoj nadzemnoj i tihoj prisutnosti, kroz nabijenu, suvu zemlju. To je govorilo nešto mlado iz tebe, i u isto vreme spremljeno za smrt. Bili smo još deca što se igraju u travi, visokoj i zelenoj kao neprikosnoveni zamak našeg neokaljanog lutanja.

Crvendatj u kavezu

Da li je iko premašio svoje trajanje? Bili smo, mi smo bili, šepurili smo se, drčni i razgoropađeni, nudili smo ono što imamo da damo, ako smo i imali ičega za davanje, izlazili smo bez zazora pred snažan vetar što podiže talas, uskakali smo u oluju, ako se u oluju i može uskočiti, i jurišali smo golim pesnicama na njih desetoricu, dvadesetoricu, a kad bismo šake razbili o njihove kosti, lomili smo stolove i stolice o njihova leđa, i smejali smo se histerično u vetar, koračali tvrdim i sigurnim korakom, našim korakom, pred svaku porotu i svaki konačni sud, i bilo je dovoljno dati, u svom trajanju dar sreće dati, bilo šta dati od onoga čega smo imali previše: u obliku, boji, il’ mirisu.

 

 

 

 


[1] Formula kojom pevači (α̉οιδοί), na nečiji zahtev, otvaraju pevanje posebne pesme u većoj priči.

 

Pismo

22. maj 2009.

Tek sada uviđam blagorodni značaj predrasuda koje čovek izgradi tokom svog srednjoškolskog obrazovanja prema određenoj grupi ljudi. Njihov uzvišen, blagonaklon i tutorski odnos prema meni, i potcenjivanje iz kojeg je takav odnos i proistekao. Sve se to svodi sada na jedan kratak i konstruktivan zbir glasova, zbijenih u podloj, i taman toliko koliko je potrebno, dovoljnoj kurtoaziji, što daje formu zidovima i posledicama našeg (međusobnog) nerazumevanja. Jer mora da je dobro znamenje zrelosti umeće da uobličiš međusobni antagonizam u formu jezičke pristojnosti.

Da l’ bi se mogla zaslađivati tako prizemnom utehom?

Ono međusobnog, mogla si možda primetiti, stavljam kao dobar predznak svoje skromnosti i istinoljubivosti. To je prava mala izvidnica moje izdašne objektivnosti. I sada se možeš slatko nasmejati, kako samo umeš: histerično, oslobođena svakog kanona i obzirnosti prema ovakvim lažovima kakav sam ja.

Gaj Mucije, prozvan Scaevola ili “Levoruki”, pred Porsenom, etrurskim kraljem, metnuo je svoju desnu ruku u vatru, ne bi li svojim tvrdnjama o hrabrosti i izdržljivosti rimskog vojnika dao potpunu potvrdu legitimnosti, opravdao ih je. Ja nisam sposoban da uzvišeno krivotvorim stvarnost, čak ni sa saznanjem da to činim bez bilo kakvih posledica po mene, dobrih ili loših, a naročito loših. Uzgred, interesantna je takva vrsta skromnosti (potpuno nepoznata ovom podneblju gordih, indiskretnih hvalisavaca), kod koje čovek biva prozvan, ne prema svojoj žrtvi koju je učinio u odbrani časti, već po onome što je ostalo od njega. Ili se samo radi o sklonosti ka asocijativnom mišljenju?! Ovde ti je dozvoljen još jedan blaži i diskretniji osmeh jer, ipak, moja nesigurnost (da ne kažem muškost!) iziskuje, potrebuje malu nagradu za ovaj polovičan i diletantski pokušaj humora.

 

p.s.

Svuda oko sebe vidim groblje: istoriju moje (ne “svoje” – što mora da znači da sam opet preko potrebe i svake mere kritičan?) odvratne mladosti, i neke velike žene u kojima sam otkrio toliko tuge. Valjda sam isuviše tužan da bih bio običan klovn. “Nisu one bile velike; njihov egoizam i sebičnost bili su preveliki. Tebe je iskvarila dobrota. Tebe je svet istrošio. Razboleo si se od ljudi”, rekla je. To je bila sušta istina.

A onda je ona rekla, onim osnovnoškolskim francuskim, kojim se ne bi sporazumeo nijedan čovek, čak ni sa francuskim vrabcima: Tu est le sauvage, comme les âutres, mais le meilleur sauvage des tout les sauvages!

To sam bar bio razumeo.

 

Sećanje

Sećaš li se one noći u Požarevcu. Bilo je to u vrtu nekog hotela. I sve je bilo optočeno ledom. Slapovi vode iz fontane bili su zaustavljeni u padu, i sve je izgledalo kao laž i čudesna imitacija života, a mi smo bili trapavi, i gazili smo meko po klizavom mermeru, kao džinovi u kristalnom dvorcu; i noć je bila hladna, zvonka i svečana kao kristalna čaša, i mogao si čuti kočije kako pristaju uz glavni ulaz u foaje, samo, svetla su odavno bila pogašena, i nije bilo ni konja ni praporaca.

Izgubljen crtez

Otac je odležao pet godina zbog pronevere državnog novca. (Dok su krupne ribe, oznojane i zadrigle, mastile svoje brke prasetinom na poslovnim ručkovima po kafančugama u tranzitu.) I sada je bio tu, nakon pet godina koje su se zgrčile i zgusnule u jednom trenutku, i ostavile samo odnos prema tom vremenu, samo osećanje i gorčinu nedostatka, i uvređenost zbog neiskupljivosti vremena, i tu intelektualnu uvredu kada trenutak pokušava da nadvlada poimanje vremena u svesti, da zatre sitnim darovima, kao u nekakvoj obrnutoj proporciji, mučaljivo otezanje večnosti i patnje. Njegove čvrste grudi, tamne i rutave kao u nekog Arapina, bile su duboko ispod zimskog kaputa, i nadimale su se, i čuvale neko srce u kojem nisam znao (a bio sam dete) da li je bilo ljubavi, ili očinske ljubavi. Samo sam znao da ispred mene je rutava i čvrsta snaga koja se zove Otac. Bog Otac, Otac nedostajanja, Otac Majčin plač. Otac ćutljivo sporazumevanje pogleda. Ne plači pred decom svojom, ženo! Jer suze su za slabe i unesrećene. Hoćeš li deca tvoja da postanu slaba i unesrećena? Čemu nas je Srp i Čekić naučio?! Gnev ćemo u steni isklesati! Mišice ćemo dletom lomiti u znoju i krvi! Da izvučemo nacrt sopstvene titanske hrabrosti iz kamena. Ne slane i sramne suze, kamenu piljevinu na oči da isplačemo.

A ja sam stajao tu, dete kao dete što poklonima nikad ne prebira po zubalu, već darove uzima iz svačije ruke, ne uzimajući u zbir nikakve posledice, ne anticipirajući platu koju plaćaš – ti, sluga svoga gospodara – darovima koje prihvataš, rečima koje ne umeš da čuješ, ljubavima koje odbijaš od sebe kao neosnovane i preuranjene. Stao sam naspram (ne pored, već sučelice!) tog Oca, onako kako samo čovek upre svim silama nogama o zemlju, suprotstavljajući se sopstvenoj veri, stao sam ili stajao, bez razlike, kao da se onaj trenutak izjednačio s trajanjem, u samoj nemerljivoj i neomeđenoj supstanci vremena, odularenog, divljeg i nevinog dečjeg srca, stajao sam negde između straha i voljenja, kao da sam samo izmirenjem ekstrema mogao pronaći stabilnost, sigurnost, identitet, odbijao sam da bi mi ruke prihvatale, voleo sam da bih okasnelo mogao zamrzeti, odvojio sam se u buntovnom trzaju i grču da bih Sebe-čoveka jednom mogao izjednačiti sa Tobom-čovekom, i da bi bratski mogli podeliti nazore, i isto tako pljunuti na njih s odvratnošću, u jednoj podjednako zakasneloj kritici, ili samokritici.

I mi smo se izjednačili, tako mi svega, postali smo istost. I Ja sam bio Dete starije od svoga Oca; bio sam Otac svoga Oca; bio sam Askurđel svog Askurđela, i bio sam Otac sopstvenom Detetu, i dar i uzdarje u jednu su se tačku slili, i opravdali u tom sažetku svu paklenu doktrinu novca, škrtarenja, lakomosti, i štedljivosti koja je dolazila odatle. I ta istost mesa zabolela je u čoveku. Upekla je k’o zvezda, pa kad je pričvrljiš na meso, a ono sve smrdi na ljudskost… na pogan… na…

Ironija se otkriva naknadno. Sve zaboli, zapravo, tek mnogo kasnije. Hoćeš da je iskidaš noktima, da je iščupaš iz kože, tu zvezdu. Poreklo nade, početak kraja. Ne da je besprimerno razglabati stvari što se ne mogu raščiniti, preturati po razrešenim pitanjima, starostavnim odgovorima, dobrano se napinjati i trošiti, otkidati od samog sebe sada, komad po komad, parče po parče, jesti svoje meso mesto mesa bližnjeg svog, kost i koža dok ne postaneš, da te nema, dok seme svoje ne zatreš… (nastavak rečenice: …nego je čak i vrlo poželjno!)

Ono što mi je dao, tada, u ambijentu promrzlom i zamrzlom, među granama krutim od hladnoće i zaustavljenim u njihanju – u onoj noći svečanoj kao kristalna čaša, i bezličnoj! – , među vodom skorelom od mraza, kao da je samo vreme bilo zaustavilo svoje kretanje i pripremilo teren za interludij (Galaktičku međuigru), vakuum, hram u kojem će dete proći kroz inicijastički ritual, i primiti celokupan kompleks načela, plan jedne neutažive gladi i pohote; ono što mi je dao tada, dajući mi to širokim lučnim

tamnim pokretom ruke, što je išla sve od iza leđa, preko visina naših glava, pa do mog srca, zagrljaja ili krila, bila je kutija, obična kartonska kutija, na kojoj je pisalo:

PLASTIČNI SET NOVCA

(IGRAČKA ZA DECU)

zabranjeno za uzrast ispod 3 godine

 

 

* * * * * * * * *

Sad živim u kući na obroncima Fruške gore, sa svojih pet mačaka. S početka maja dozrevaju rane trešnje. To je jednostavna kuća, i čovek ima dovoljno stvari, ne previše, ne premalo, ali dovoljno stvari da bude zadovoljan. Nekad sam imao devojku i govorio sam joj: Ti i ja brali smo trešnje danas. A onda sam izašao predveče i prodavao ih. Osećam se tako srećan i čist. Mi smo brali plodove zemlje, i onda sam ih iznosio pred ljude. Pušio sam duvan koji sam sâm zavijao, mirisao vetar koji je dolazio sa severa, i gledao u tamne oblake kako nadolaze. Donosili su kišu, i divnu oluju mladog leta. Sedeo sam pod krošnjom drveta, i izvirivao na nebo. Vetar je povijao grane drveta, i mislio sam o zdravom i divnom umoru mišića, i Moja devojčica je spavala, i bila je srećna, a ja sam se smejao u sebi u dubokoj zahvalnosti. Suze su mi navirale na oči; al’ ona nije mogla da izađe na kraj sa mojim besom.

Prazni elementi 24

I dobru baštu imam, ovde gore. Ni preusku, ni preširoku. Bašta taman tolika da čovek bude zadovoljan. I ona dobro rađa, i trpeza mi je dobra. Malo je ko dobrodošao ovde gore. Znaš li da matore devojke mirišu na prezrele višnje? Pesnike ne primam u svoj dom. Dosadni su, i uopšte ne poznaju život. I samo bi da pričaju o književnosti (u najgorem slučaju, i po pravilu, o svojoj književnosti), kao da nema lepih stvari na ovom svetu o kojima bi pričali s ljudima. I takvi pesnici su, po nekom nužnom zakonu i nepisanoj odredbi, loši pesnici. A ono što je trebalo biti ljudsko u njima – zakržljalo je i bedno.

 

Jesen je vreme kad spremam svoje veliko ćutanje. Mesto žezla, u ruci držim šišarku, i krećem u dugačke šetnje po gaju. O, prijatelju, kol’ko tuge i radosti i meke, prijatne tišine u tim časovima ima u mom srcu. I štap za šetnju imam. Odran je i ukrašen mojim džepnim nožićem. U šipragu i travi belasa se kao kost mastodonta. Njime podbadam zemlju, i prevrćem sumnjivo kamenje. Korak mi olakša, sa tim štapom, po prisojnim i osojnim strminama, po senovitim stazama i zatravljenim puteljcima i besputicama u brežju kad zabasam.

Grozdovi otežaju s jeseni, a bumbar, stari znanac, podnabuli poljski harambaša što je svoje leglo u panju načinio preko leta, s prvim hladnoćama zaspaće svoj zimski san[2].

Pretačem svoje vino, prijatelju moj, uz bistrinu poslednjih sunčanih dana. Sve je ovde pesma! Prituljena i blaga pesma, kao večeri mističnog arpeggia, što od svojeg vrhunca ka dubini svojoj stremi. A kad komina bude prevrela u kaci, komšija (gornjim putem, na sat vremena zviždukanja od moje kuće!), starčić od sedamdeset godina, žilav kao pritka, kao pruće, i prezrele žute kose, doteraće svoju pecaru, pa ćemo podlagati šaš u

 


[2] Ovakva konstrukcija, u kojoj glagol zaspati zahteva objekat u Akuzativu, potpuno je namerna, i načinjena je analoški prema Zapevati – takvu i takvu – pesmu! I prema tome pokazuje srodnost, preuzima od toga deo značenja.

 

vatru, i teraćemo kvrgavim suvarkom varnice ka tamnom nebu i visokim zvezdama. Uostalom, ono što i čini naš odnos jeste dobro ćutanje. I lica nam budu crvena od žari i mlade rakije (ne od stida!) kao u Indijanaca. Takvo nam je i ćutanje. Pravo indijansko, panonsko. Mi uvežbavamo tišinu kao nekakvi mudraci. A ko je čovek, da sme da se tuži?[3] Pogotovu kad su nam opredeljenja tako jasna i jednostavna.

Sedam godina je prošlo otkad je nisam video, prijatelju moj! Možda je i deset godina prošlo od kad je njeno lice – a njena je lepota imala onih strogih latinskih crta, i pristojne i istančane uzdržanosti (Takvog je rafinmana bila!) – dakle, otkad je njena svudapreovlađujuća lepota, kao tiha i nezadrživa plima, utonula u tamne i zagonetne nabore sećanja. No, to više i nije ni mnogo važno, i nema puno od onog zemaljskog smisla, jer vreme ovde ne zbraja ni dane ni sate ni nedelje, ni mesece ni godine. Pred spavanje  uzmem sa police knjigu, da iščitam po neku stranicu, od mesta gde sam se bio zaustavio. Kažem sebi: Isuviše je reči do sad izgovoreno. Kako li se čovek ne umori od tih silnih reči. Od te mogile reči, od te furije! A reči su slama. Sve je to luk i voda! Luk i voda, prijatelju moj. A sutra ću ja, ti, bilo ko od nas rečitih, glagoljivih, poželeti opet da izgovori tu istu reč. I tako u krug.

Ili prosto osluškujem kroz otvoren prozor pesmu zrikavaca što, kroz blagu i bistru pomrčinu, nadire u moju poljsku sobu. Kažem ti, vreme nam ovde kruni tela i brusi ih kao graver odabrani i voljeni komad srebra, s onom minucioznošću i s dostatnom pažnjom i blagonaklono kao da je svako ponaosob njegovo odabrano čedo. Vreme nam stvarno ovde ne stvara nikakvih neprijatnosti. Starost nam ona grosteskna lica stavlja lagano i oprezno da ne bi od naglog iznenađenja umrli od smeha.

A one dve ptice, dugačkih šarenih repova, što su se letos po krošnjama drveća ganjale kao hirovita deca (Jedna mora da je bila koka, druga mužjak!), ni njih nema više da preleću preko mog dvorišta. Došla je zima. Sećam se. Pre nekoliko meseci bio mi je došao jedan čovek u posetu iz grada. Pitao me je: “Koje su to ptice što preleću preko tvog dvorišta, i što se vijaju po krošnjama drveća kao hirovita deca?”

 

Ime im ne znam.

 

 

 


[3] Jadi mladog Vertera, Gete.

Comments (3)