[11] Član 12 Ustava koji se na francuskom zove Droit d’obtenir de l’aide dans des situations de détresse.
Stranci koji borave u Švajcarskoj imaju dozvole boravka, koje se svrstavaju u više kategorija: dozvole kratkog boravka, manje od godinu dana (L), dozvole dugog boravka (B) i dozvole neograničenog boravka ili nastanjenja (C). Ove poslednje izdaju se građanima Evropske unije posle pet godina boravka s dozvolom B, a ostalima – posle deset godina, s tim što je mogu dobiti posle pet godina ako su dobro integrisani u švajcarsko društvo (poznaju dobro jedan od službenih jezika, imaju zaposlenje, korektno se vladaju i ne zavise od socijalne pomoći).
Pored te kategorije, postoje dozvole boravka koje se izdaju licima koja traže azil u Švajcarskoj (N – lica koja se nalaze u proceduri azila i F – lica koja su privremeno prihvaćena u Švajcarskoj jer iz nekih razloga nisu mogla da se vrate u svoju zemlju). Pod izvesnim uslovima (pet godina boravka u Švajcarskoj i dobra integracija), dozvola F može biti transformisana u B i onda u C, pod istim uslovima kao i kod ostalih.
Švajcarska naturalizuje veliki broj stranaca to jest daje im državljanstvo. Trenutno su uslovi – dvanaest godina legalnog boravka (sa određenom dozvolom L, N, F, B, C), poznavanje jednog od službenih jezika, dobro vladanje, nezavisnost od socijalne pomoći i tako dalje, ali se u federalnoj skupštini diskutuje o projektu koji zaoštrava uslove rezervišući to samo za lica koja imaju dozvolu C[12] i koji dobro vladaju jednim on nacionalnih jezika (govornim i pisanim).[13]
Službeni jezici su nemački, francuski, italijanski i romanski (na francuskom: allemand, français, italien et romanche). Zato ponekad kažemo Nemačka Švajcarska (svi kantoni u kojima je službeni jezik nemački), Francuska Švajcarska ili Suisse Romande (šest kantona u kojima je službeni jezik francuski: Ženeva,Vo, Vale, Fribur, Nešatel i Jura), te Italijanska Švajcarska (u kojoj je službeni jezik italijanski, kanton Tessin, ili na italijanskom Tičino). Neki nazivaju Germanskom Švajcarskom deo u kome se govori nemački, a Latinskom Švajcarskom onaj u kome se govori francuski i italijanski jezik.[14]
[12] Nacionalni savet (donji dom) predlaže deset godina boravka u Švajcarskoj, a Savet država – osam godina. Pošto dva doma nisu u svemu saglasna u tom projektu, vodiće se jedna „mirovna procedura” – u pitanju je mešovita komisija u kojoj učestvuju predstavnici oba doma, koja će doneti odluku.
[13] Oni koji poznaju nemački jezik, a naročito oni koji razumeju francuski jezik, složiće se da je ta razlika vrlo značajna.
[14] Švajcarski Nemci imaju različite dijalekte, koji se međusobno više razlikuju nego ekavski, ijekavski i ikavski dijalekti kod nas. Dijalektičke razlike između pojedinih kantona jesu ogromne, nešto između srpskog i starovranjanskog govora, što dovodi do toga da se čovek iz ciriškog kantona i čovek iz kantona Vale ne mogu sporazumeti, te moraju pričati na francuskom, engleskom ili nekom drugom jeziku. Kad čuju taj dijalekat (Schwyzertütsch), pravim Nemcima diže se kosa na glavi. Francuski jezik je tu takođe različit od onog koji se govori u Francuskoj, ali ne u tolikoj meri kao Schwyzertütsch i nemački, te se Švajcarci koji se služe francuskim mogu dobro sporazumevati sa Francuzima.
V. Švajcarsko socijalno osiguranje
Švajcarsko socijalno osiguranje sastavljeno je od više grana, na primer – penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, osiguranje za slučaj nezaposlenosti zbog bolesti, osiguranje usled nezgode na poslu ili profesionalne bolesti, od kojih su osiguranja neka obavezna, a druga nisu i imaju svoje specifičnosti.
Svi građani (deca, radnici i penzioneri) moraju imati zadravstveno osiguranje prijednom od mnogobrojnih fondova zdravstvenog osiguranja (na francuskom caisse-maladie), a svi građani između osamnaest i šezdeset pet godina moraju imati starosno-invalidsko osiguranje, bez obzira na to da li su zaposleni ili ne (svi plaćaju doprinos za to osiguranje). Budući da ima dosta razlika u cenama, mnogi građani menjaju kase zdravstvenog osiguranja skoro svake godine.
Starosne penzije (na francuskom AVS) jesu između 1170 švajcarskih franaka, što je minimalna penzija i 2340 švajcarskih franaka – maksimalna penzija, bez obzira na to da li je godišnja plata bila nekoliko hiljada ili nekoliko miliona švajcarskih franaka.[15] Ako penzija nije dovoljna za osnovne životne potrebe – životni minimum, penzioneri i invalidi mogu dobiti dopunsku penziju koja pokriva tu razliku.
Dok je starosna penzija exportable (ona s kojom se može uživati u svim državama bivše Jugoslavije [osim Kosova čije je predsedništvo u pogledu toga sklopilo sporazum sa švajcarskom državom]), dopunska penzija se isplaćuje samo onim licima koja stanuju u Švajcarskoj. Bračni parovi su oštećeni kada je reč o starosnoj penziji. Dok oni koji nisu venčani dobijaju dva puta po 2340 švajcarskih franaka, venčani parovi dobijaju penziju za bračne parove (na francuskom rente du couple), koja iznosi 3510 švajcarskih franaka, što znači da oni koji su venčani dobijaju 1170 švajcarskih franaka manje svakog meseca. Takva situacija navodi mnoge da se razvedu pre odlaska u penziju.
[15] Prof. H. P. Tshudi, koji je predložio projekt AVS-a federalnoj skupštini, rekao je da bogati nemaju potrebu za starosnim penzijama, ali da starosne penzije imaju potrebu za bogatima. Ta tvrdnja izražava potrebu solidarnosti, jer, budući da je iznos penzije limitiran, bogati čija se plata izražava u milionima švajcarskih franaka neće nikada dobiti toliko koliko su uplatili u penzijski fond, ali će njihovi doprinosi (kotizacije) pomoći da oni koji nisu dovoljno kotizirali dobijaju penzije.
VI. Religije
U Švajcarskoj postoje različite religije. Iako je religija odvojena od države i uprkos činjenici da nijedna vera ne može biti proglašena državnom religijom, preambula federalnog ustava iz 1999. godine počinje rečenicom „U ime Boga svemoćnog”, koja pokazuje da je većina stanovništva hrišćanskog porekla. Stoga, skoro svako selo u ovoj zemlji ima crkvu.
Protestantizam (grana koja se odvojila od katoličke crkve u zapadnoj Evropi u XVI veku) i katoličanstvo jesu dve glavne vere, ali u Švajcarskoj postoje i hrišćanski katolici (na francuskomse ti katolici nazivaju catholiques chrétiens, a „obični katolici” nazivaju se catholiques romains). Ta religija je Švajcarska specificnost, nastala krajem XIX veka, kao odgovor na Prvi vatikanski sabor, poznat pod imenom Vatikan I (održan 1869–1870), koji je proglasio papsku nepogrešivost (na francuskom infaillibilité pontificale, kao naučnik ex cathedra), što označava da je on „neprikosnoveni doktor, ili glavni naučnik crkve”.[16]
Budući da Švajcarska dočekuje mnoge strance i daje im državljanstvo, ima i nehrišćanskih vernika (muslimana, budista, jevreja i drugih). Većina hrišćana su protestanti (na francuskom l’église réformée), zatim dolaze katolici, muslimani i ostali. Kako velik broj migranata dolaze iz katoličkih zemalja (Italije, Španije, Portugalije), njihovo prisustvo u Švajcarskoj ponekad menja većinu. Švajcarci nisu veliki vernici. Nijedna religija ne čini apsolutnu većinu stanovništva, a sve je veći broj ateista i neopredeljenih.[17]
VII. Izborni sistem
[16] U Švajcarskoj je to izazvalo protest naprednih katolika liberalne tendencije, koji su odlučili da stvore najpre jednu asocijaciju liberalnih katolika (1871), a onda i religiju hrišćanskih katolika, koji nisu potčinjeni papi. Religija hrišćanskih katolika bliža je pravoslavnoj crkvi i reformisanoj (protestantskoj) crkvi s kojima ima brojne kontakte (http://www.catholique-chretien.ch/organis_ hist/qui_sommes_nous.php, 28. oktobar 2013).
[17] Prema popisu iz 2010, u Švajcarskoj je bilo 38.82% katolika (romanskih i hrišćanskih), 30.9% protestanata, te 24.33% ateista i neopredeljenih.
U Švajcarskoj se izborni sistem odvija na tri nivoa: federalnom, kantonalnom i komunalnom. Pravo glasa stiče se punoletstvom, s navršenih osamnaest godina, i to pravo se gubi jedino kada se oduzme sudskom odlukom.
Procenat birača nije ograničen. On je ponekad 40% od ukupnog broja glasača, ali je češće oko 30% ili manji. Međutim, kandidat je izabran ako ima više od 50% glasova onih koji su glasali, bez obzira na odziv birača.
Ako je broj kandidata jednak broju sedišta ili je manji, kandidati su izabrani „tacitno”, bez glasanja birača, što je normalno jer nema konkurencije. Ipak, u predizbornoj kampanji, liste se moraju dostaviti u predviđenom roku i izborna komisija mora konstatovati to stanje u zapisniku o izborima.
a) Federalni izbori
Pod federalnim izborima podrazumevaju se izbori za dva doma federalne skupštine. Izborne liste sačinjavaju se na kantonalnom nivou, a bira se broj delegata predviđen zakonom. Tako na primer, kanton Cirih bira trideset četiri delegata u Nacionalni savet (na francuskom Conseil national), a kanton Nešatel bira četiri delegata: dakle, broj kandidata je ograničen brojem sedišta koja pripadaju kantonu. Liste za Veće država (Conseil des Etats) ne može imati više od dva kandidata u kantonima odnosno više od jednog kandidata u polukantonima.
Tako će svaka partija dostaviti liste koje ne prelaze broj sedišta koja pripadaju kantonu. Na primer, u Cirihu će lista za donji dom, Nacionalni savet, imati trideset četiri kandidata, a u Nešatelu četiri kandidata. Međutim, broj lista nije ograničen. Svaka partija, pojedinac, ili grupa pojedinaca koji imaju pravo glasa na federalnom nivou, mogu dostaviti listu za oba doma federalne skupštine. Lista mora sadržati najmanje jedno ime, a maksimum je određen brojem delegata koji pripada kantonu.
b) Kantonalni izbori
Pod kantonalnim izborima podrazumevaju se izbori za kantonalnu skupštinu, koja je jednodomna, te izbori za kantonalnu vladu to jest ministarski savet.
Isti je princip primenjen na kantonalnom i federalnom nivou. Predlaže se najviše onoliko kandidata koliko ima sedišta u skupštini. Tako će u kantonu Nešatel, partije dostaviti liste na kojima se nalazi maksimalno sto petnaest kandidata.
Kako bi se izbegao monopol, naročito jačih partija, izbor kandidata bira se proporcionalno, a birači imaju pravo da precrtaju jednog ili više kandidata na jednoj listi i da dodaju jednog ili više kandidata s jedne ili više drugih lista.[18] Pored toga, birači mogu praviti svoju listu, koristeći nepopunjenu listu na kojoj ima toliko mesta koliko delegata treba izabrati. Birač može staviti jednog ili više kandidata koji figuriraju na drugim listama.
Dakle, građani koji nisu članovi bilo koje partije takođe se mogu staviti na listu, samo su njihove šanse male, jer nemaju ni snage ni sredstava da se uspešno suprotstave kandidatima partija u reklamiranim izbornim kampanjama.
U kantonima narod bira skupštinu ali i vladu to jest ministre. Zato podnose dve posebne liste, kako bi u skupštini bila jedna, a u vladi druga većina. Primera radi, prilikom izbora 2013. godine, u kantonu Nešatel, skupština je imala desničarsku a vlada levičarsku većinu.
Mnogi kantoni i komune su pokušali i dalje pokušavaju da daju pravo glasa stranim građanima koji imaju dozvolu nastanjenja u Švajcarskoj (dozvola C) i koji žive izvesno vreme na njihovoj teritoriji,[19] a neki su uspeli u tome da takva kategorija stranaca može biti birana u određene kantonalne organe.
[18] Male partije stvaraju koalicione liste (više partija dostavlja jednu listu ili se udružuju u jednu listu, čiji će ukupan rezultat glasova koje im daju birači uticati na broj sedišta). U kantonu Nešatel, više malih partija levice pridružuje svoje liste onoj koju je dostavila socijalistička partija.
[19] Na primer, član 2.Zakona o političkim pravima kantona Nešatela (na francuskom Loi sur les droits politiques) priznaje nastanjenim strancima i apatridima (lica bez državljanstva) pravo da biraju, ako boravena njegovoj teritoriji na jmanje pet godina. Kanton Jura priznaje to pravo nastanjenim strancima koji žive deset godina u Švajcarskoj, od čega najmanje godinu dana u tom kantonu.
a) Opštinski izbori
Kao i kantonalni, opštinski (komunalni) izbori podrazumevaju izbore za opštinsku skupštinu i vladu (na francuskom conseil général i conseil communal).
Liste se formiraju na već opisani način za federalne i kantonalne izbore, a pri izboru se primenjuje načelo proporcianalnosti. Male komune od sto-dvesta stanovnika nemaju stranačke liste, već prave jedinstvenu listu za opštinsku skupštinu. U većini slučajeva broj kandidata ne prelazi broj delegata, pa su svi na listi izabrani „tacitno”, bez izjašnjavanja birača. Potrebno je samo da izborna komisija konstatuje tu činjenicu u svom zapisniku.
U Nešatelu, lista za komunalnu skupštinu mora imati najmanje tri kandidata. Nije neophodno da kandidati budu članovi neke partije, ali moraju biti punoletni i imati pravo glasa.
U određenim opštinama ustavom i kantonalnim zakonom određeno je da stranci s dozvolom C mogu birati i biti birani u kantonalnu skupštinu i vladu (kantoni Nešatel, Jura, Vo i Fribur).[20] U drugim kantonima, takođe, kantonalnim zakonom određeno je da mogu da biraju, ali ne da budu birani (npr. kanton Ženeva), a neki kantoni ustavom ovlašćuju komune da priznaju ili da ne priznaju pravo glasa strancima, npr. kanton Grison (nemački – Graubinden) i polukantoni Apencel Auseroden (d’Appenzell Rhodes-Extérieures) i provincija Bazel (Bâlle-Ville).
b) Narodne inicijative i referendumi
Pravo poludirektne demokratije priznato je na svim nivoima (federalnom, kantonalnom i opštinskom) i predstavlja ponos švajcarskih građana koji tim putem mogu kontrolisati zakonodavne organe (podvrgnuti jedan usvojeni akt – ustav, zakon i drugo – referendumu, ili ih obavezati da usvoje određeni akt ili odredbu, kao npr. član ustava, zakona ili drugog akta).[21]
Narodna inicijativa predviđena je federalnim ustavom Švajcarske od 1848. godine, a federalna vlada ovlašćena je da napravi kontraprojekt. Oba teksta (inicijativa i kontraprojekt) umetnuti su glasačima koji se opredeljuju za jedan od dva predloga.
[20] U Nešatelu, na ponos kantonu, to pravo postoji od 1949. godine.
[21] Neki, naročito federalni političari, nazivaju to direktnom demokratijom, ali činjenica da treba pribaviti hiljade glasova za ideju za koju se neko bori ide u prilog izrazu poludirektne demokratije.
Na federalnom nivou postoje narodne inicijative kojim se može tražiti modifikacija federalnog ustava. Da bi inicijativa bila prihvaćena, inicijator ili inicijatori u roku od osamnaest meseci moraju prikupiti sto hiljada potpisa građana koji imaju pravo glasa. Ako ne uspeju u tom roku da prikupe potpise, inicijativa propada.[22]
Kao što je već rečeno, na kantonalnom i opštinskom nivou, takođe, postoje narodne inicijative, koje mogu da se odnose na modifikaciju ustava, zakona, pravilnika ili drugog akta ili na usvajanje jednog takvog akta. Naravno da je broj potpisa manji nego na federalnom nivou i da je srazmeran broju stanovnika kantona, polukantona ili opštine. U kantonu Nešatel za lansiranje narodne inicijative na kantonalnom nivou potrebno je šest hiljada potpisa, a na opštinskom nivou potpisi od najmanje 10% ukupnog broja birača u opštini.
Ako narodna inicijativa uspe, federalna, kantonalna ili opštinska vlada mora je podvrgnuti narodnom referendumu. Da bi se inicijativa usvojila na nivou Švajcarske, potrebna je dvostruka većina glasača (kantona ili polukantona i građana).[23] Na kantonalnom i opštinskom nivou, inicijativa je usvojena ako za nju glasa više od 50% glasača koji su izašli na glasanje.
Treba reći da su švajcarski građani prezasićeni inicijativama, što utiče na slab odziv birača na referendumima (manje od 30 %), od kojih samo manji broj zaslužuje širu pažnju. Nažalost, u Švajcarskoj ne postoji ustavni sud koji bi cenio ustavnost inicijativa, a budući da se narod smatra suverenim, federalna vlada nema druge mogućnosti nego da reaguje kontraprojektom. Ipak, ima situacija gde objektu inicijative nije nemoguće suprotstaviti kontraprojekt. U takvim slučajevima, vlada, ponekad zajedno s parlamentom, apeluje na glasače, putem sredstava javnog informisanja, da glasaju protiv inicijative.
[22] Narodna inicijativa je predviđena federalnim ustavom od 1848, a inicijatori koji predlažu delimičnu promenu ustava mogu je predložiti u generalnom smislu – precizirati – u vidu projekta.
[23] Novembra 24, 2013. godine, glasali smo za tri narodne inicijative: Prva inicijativa je „1:12”, kojoj je cilj da odnos najviše i najniže plate ne bude viši od 1:12. Inicijativu su lansirali Mladi socijalisti. Druga je „Inicijativa za porodice”, čiji je cilj da nezaposleni roditelji imaju iste poreske olakšice za čuvanje dece kao oni što su zaposleni. Inicijativu je lansirala UDC (ekstremna desnica). Najzad, treća inicijativa podrazumeva povećanje cene „vinjeta”, nalepnice koja se plaća godišnje za korišćenje autoputeva u Švajcarskoj, sa četrdeset na sto švajcarskih franaka. Inicijativu je sprovela federalna vlada, a više političkih partija i organizacija sakupilo je pedeset hiljada potpisa i zahtevalo je referendum. Narod i kantoni odbili su sve inicijative.
VIII. Međunarodna pozicija Švajcarske
Međunarodna pozicija ove zemlje je značajna. Pored toga što je u Ženevi bilo sedište Lige naroda (1919–1946), taj grad je danas drugo sedište Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN) u kome su predstavništva određenog broja međunarodnih organizacija – Međunarodna organizacija rada, Svetska trgovinska organizacija, Svetska organizacija zdravlja, Visoki komesarijat UN za izbeglice, Visoki komesarijat UN za ljudska prava, Internacionalna unija telekomunikacija, Svetska organizacija meteorologa i druge.
Švajcarska drži mnogo do svoje neutralnosti i to je jedan od glavnih razloga što je tako kasno pristupila Organizaciji Ujedinjenih nacija – tek 2002. godine. Ta duga neutralnost i danas doprinosti poverenju stranih država u švajcarsku diplomatiju, što se pokazalo u sirijskoj krizi i pregovorima Sjedinjenih Država i Rusije u Ženevi septembra 2013, koji su rezultirali uništenjem sirijskog arsenala hemijskog oružja, konferencija o iranskom nuklearnom potencijalu, u novembru 2013. godine i tako dalje.
IX. Kantoni
Prema federalnom ustavu Švajcarske, kantoni se smatraju državama i kao takve sačinjavaju federalnu državu. Oni su u principu samostalni, ali član 51. Ustava Švajcarske predviđa da svaki kanton mora imati jedan demokratski ustav koji narod prihvata i koji je revidiran, ako većina glasača kantona to zahteva. Ipak, zbog sigurnosti pravnog federalnog poretka, kantonalni ustav ili njegova revizija moraju biti „garantovani”, ili bolje reći „potvrđeni” od federalne države. Švajcarski kantoni su de facto republike,[24] poput republika u bivšoj SFRJ.
Svaki kanton i polukanton ima svoj ustav, skupštinu, vladu, administraciju, sudstvo i druge organe. Za razliku od savezne skupštine, kantoni imaju jednodomnu skupštinu (Veliki savet), ministarski savet, u većini slučajeva od pet, ili sedam ministara, od kojih svake godine jedan od njih ispunjava ulogu predsednika kantona.[25]
[24] Tako je u čl. 1. ustava kantona Nešatela iz 2000. i ustava kantona Vo iz 2003. određeno da je kanton jedna demokratska republika.
[25] Ipak, i tu ima izuzetaka. Neki kantoni su usvojili duži mandat. Primerice, kanton Vo je odlučio da jedan član vlade presedava tokom čitavog mandata od četiri godine.
Za razliku od saveznih ministara koje bira federalna skupština, kantonalne ministre bira narod, u isto vreme kad i delegati kantonalne skupštine (videti tačku IX). Svaki ministar je šef svoga resora,departmana ili ministarstva, a ministarski savet donosi, većinom glasova, važne odluke za kanton.
X. Opštine (komune)
Optšine (komune) osnovne su ćelije administrativno-političke podele kantona. Trenutno ih u Švajcarskoj ima oko 2400. Neke opštine su grupisane u okruge – distrikte, što je neophodno budući da ima komuna od nekoliko stotina stanovnika – dvesta, a ponekad i manje. Postojanje tako malih opština moguće je jer građani plaćaju porez u mestu stanovanja to jest u komuni gde stanuju. Dovoljno je da opština ima nekoliko poreskih obveznika koji imaju dobre plate i to im omogućuje opstanak. Ipak, u zadnje vreme država (konfederacija i kantoni) nameće opštinama mnoge obaveze koje ih primoravaju da se udruže. Neki građani nisu pristalice udruživanja opština jer gube određene privilegije – da ne čekaju na šalterima, da dobijaju usluge vrlo brzo i tako dalje. Pojedine male opštine Nemačke Švajcarske praktikuju direktnu demokratiju. Svi građani koji imaju pravo glasa nađu se na jednom mestu i donose odluke većinom glasova. Takva skupština građana na nemačkom se zove gemeinde.
Opštine imaju svoju skupštinu, vladu (ministarski savet, ili na francuskom conseil municipal), čiji broj varira – u većini slučajeva radi se o tri, pet ili sedam članova, kao i administraciju. Članove vlade, u nekim opštinama, bira skupština opštine, a u drugim komunama – narod, u isto vreme kao i delegate skupštine, s tim što se za njih glasa na odvojenim listama, kao i za kantonalne ministre.
Društveni život u opštinama vrlo je razvijen. Skoro da nema sela koje nema lokalnih društava koja okupljaju mesno stanovništvo, a mnoga i stanovnike drugih sela i komuna. Ta društva omogućavaju građanima da ostvare različite ciljeve: humanitarne delatnosti, zaštita prirode, alpinizam, muzika, pozorište i brojne druge.[26]
[26] Pisac ovih redova član je nekoliko lokalnih, nacionalnih i internacionalnih nevladinih organizacija i društava, a u periodu od 2000. do 2004, bio je ministar finansija u svojoj opštini.
XI. Obrazovanje
Obrazovanje je u Švajcarskoj na visokom nivou, bilo da je u pitanju srednje obrazovanje – gimnazije, strukovne škole raznih zanimanja, bilo da su to univerziteti ili druge naučne institucije. Obrazovanje u ovoj zemlji u nadležnosti je kantona.
Kada je reč o obaveznom obrazovanju (devet godina školovanja, do šesnaest godina starosti učenika), kantoni su nezavisni pri njegovoj organizaciji. Ipak, kako bi se izbeglo postojanje dvadeset šest različitih sistema obaveznog obrazovanja zbog dvadeset šest kantona i polukantona, kantoni ne samo što nisu dali tu nadležnost opštinama, već pokušavaju da obrazovanje harmonizuju na nivou Švajcarske.[27]
Više obrazovanje odvija se na visokim školama i univerzitetima. Univerziteti su u nadležnosti kantona, kao i većina visokih škola, ali konfederacija upravlja nadaleko čuvenim federalnim politehničkim školama (na francuskom Ecole polytechnique fédérale) u Cirihu (EPFZ) i Lozani (EPFL).[28] Te dve škole imaju dvanaest hiljada saradnika i dvadeset hiljada studenata, a do sada su dvadeset dva naučnika koji su se školovali u toj školi dobili Nobelovu nagradu u različitim domenima kao što su inženjering i prirodne nauke.[29]
U jesen 2013. godine Evropska unija je finansirala jedan Human Brain Project koji je omogućio EPFL-u i njegovim partnerima da dobiju subvenciju od milijardu švajcarskih franaka. Tim novcem kupili su jednu zgradu u Ženevi, bivšu fabriku Merck Serono. Cilj projekta je vrlo ambiciozan: simulacija ljudskog mozga na jednom superkompjuteru, upotrebom naučnih dostignuća iz domena neuroloških nauka i informatike.[30] Stručnjaci se nadaju da će ta istraživanja pomoći u borbi protiv Alchajmerove bolesti, kao i protiv mnogih drugih bolesti ljudskog mozga.
[27] Septembra 26, 2010, ministri obrazovanja u petnaest kantona prihvatili su projekat pod nazivom HarmoS, program koji daje iste osnove obrazovanja, a ostali kantoni i polukantoni će ga prihvatiti kasnije. Čim taj program bude prihvatilo osamnaest kantona, federalna država ima pravo da ga nametne ostalim kantonima i polukantonima.
[28] EPFZ (Cirih) otvorena je 1955. godine, a EPFL (Lozana) 1969. godine Te dve škole imaju dobru reputaciju na međunarodnom planu. Tako je u 2008, EPFZ bila na petnaestom mestu u domenu prirodnih nauka i matematike, a EPFL na osamnaestom mestu u domenu inženjeringa i informatike.
[29] EPFL je mesto svetske razmene kadrova. Trenutno u Lozani ima studenta iz 125 različitih država, a 50% profesora dolazi iz inostranstva. Lozanski kampus (velelepna zgrada EPFL-a) jedna je od najkosmopolitskijih školskih institucija u svetu.
[30] Videti sajt http://www.drgoulu.com/2013/03/11/combien-de-processeurs-pour-un-cerveau/.
U Švajcarskoj postoji dvanaest univerziteta. Jedan on najstarijih je onaj u Bazelu – Medicinski fakultet, otvoren 1460. godine, a jedan od najvećih je ciriški, koji ima oko dvadeset pet hiljada studenata.
Osim tih institucija, blizu Ženeve postoji CERN (sagrađen na švajcarsko-francuskoj granici, teritorija opštine Majrin, na francuskom: Meyrin) kojim rukovodi Evropski savet za nuklearna istraživanja,[31] a koji daje izuzetno dobre rezultate u toj oblasti – među njima je i pronalazak nove čestice 4. jula 2012. godine.
XII. Ekonomija
Švajcarska ekonomija trenutno je jedna od najefikasnijih u svetu. Budući da ima mali broj nezaposlenih (3%), a da nacionalni dohodak po stanovniku iznosi 79052 dolara,[32] švajcarska ekonomija bazira se na malim i srednjim firmama – do petsto zaposlenih. Švajcarska ekonomija orijentisana je prema izvozu.
Od svog postanka, federalna država posvećivala je veliku pažnju ekonomiji. Industrija se razvijala od malih porodičnih firmi, od kojih su neke postale velike, čak i multinacionalne.
Trenutno je u Švajcarskoj razvijen saobraćaj, naročito železnički i drumski, kao i mnoge usluge, od kojih su najznačajnije bankarske usluge, telekomunikacije, hidro-energija i tako dalje, a izvoze se farmaceutski proizvodi, industrijske mašine, jaka je i proizvodnja satova, potom elektronika, prerađevine od drveta, poljoprivredni proizvodi i drugi artikli.
Budući da je u jednom tekstu nemoguće objasniti sve specifičnosti švajcarske ekonomije, pozabaviću se ovde industrijom, bankarstvom i poljoprivredom, navodeći samo najvažnije delatnosti i proizvode.
[31] CERN je najveća svetska institucija te vrste u svetu. Angažuje oko 2500 saradnika na puno radno vreme i sarađuje sa oko 6500 naučnika iz petsto univerziteta iz više od osamdeset država. SFRJ je bila članica CERN-a do 1961. godine, a Srbija je kandidat za članstvo i učestvuje u nekim programima te institucije.
[32] Podaci za 2012. godinu koje je objavila Međunarodna banka za obnovu i razvoj.
Oko 25% komercijalnih transakcija primarnih sirovina (npr. nafta, žito, pirinač, zlato) odvija se na švajcarskom tlu gde sedište imaju velike multinacionalne kompanije kao što su Glencore, Vitol, Trafigura, Mercuria Energie Trading, Cargill, Gunvor, Xstrata ili Vale. Iz finansijskih razloga (mali porezi), ove kompanije imaju sedište u Ženevi, Cugu, kantonu Vo i Tičinu. Te kompanije bezdušno eksploatišu prirodna bogatstva i radnu snagu pojedinih zemalja, a neke od njih zagađuju okolinu i izazivaju razne bolesti.[33]
Treba reći da švajcarska ekonomija ima potrebu za jednom četvrtinom radne snage iz inostranstva, a angažovanje stranih radnika predstavlja višestruku korist za švajcarsku privredu. Nekvalifikovana radna snaga je dobrodošla jer obavlja teške poslove, za koje nema dovoljno radne snage, a kvalifikovana radna snaga je izuzetno dobrodošla, jer Švajcarska nije ništa uložila u njeno obrazovanje, a iz nje izvlači dobar profit. Iako na osnovu ugovora o slobodnoj cirkulaciji, Švajcarska lako regrutuje radnu snagu iz starih članica Evropske unije, ima ozbiljnih prepreka za one koje su ušle kasnije u ovu uniju (2004,[34] 2007.[35] i 2013.[36] godine).
[33] Godine 2011, jedna nevladina organizacija (na francuskom: organisation nougouvernement ali ili skraćeno ONG) koja se zove „Bernska deklaracija” (na francuskom: Déclaration de Berne) objavila je knjigu pod nazivom Swiss Trading SA la Suisse, le Negoce et la Malédiction des Matièresu kojoj opisuje strahote i silne profite koje izvlače te multinacionalne firme (nezakonito poslovanje, poslovanje s „krvavim” režimima i diktatorima, poreske utaje, finansijske spekulacije, itd.) i predlaže da se taj domen što pre pravno reguliše.
[34] Juna 21, 1999. godine, u Luksemburgu, Švajcarska i Evropska unija zaključile su bilateralni ugovor o slobodnom cirkulisanju lica, na francuskom Accord bilatéral sur la lib re circulation des personnes, skraćeno ALCP. Cilj tog ugovora jeste, s jedne strane, uvođenje slobodnog cirkulisanja aktivnih lica (radnici i nezavisna zanimanja) i neaktivnih lica (studenti, penzioneri i druga lica bez radnog odnosa), i, s druge strane, postepena liberalizacija usluga. Taj bilateralni međunarodni ugovor prihvatio je švajcarski narod na referendumu 2000. godine, a stupio je na snagu 1. juna 2002. godine. Njegovu ekstenziju na nove članice Evropske unije, koje su to postale 2004. godine, takođe je potvrdio narod na referendumu 2005. godine i primenjuje se od 1. aprila 2006. godine. Isto je učinjeno s dve nove članice Evropske unije (Bugarskom i Rumunijom) na referendumu u februaru 2009. godine. Za te dve zemlje, slobodno cirkulisanje lica trebalo je biti primenjeno od 1. juna 2009. godine, ali je kompletna primena ALCAP-a prolongirana za 2011. godinu. Prema tom sporazumu, dovoljno je da se građanin ovih zemalja pojavi sa ugovorom o radu i svojim pasošem i nadležni državni organ mora mu izdati odgovarajuću dozvolu boravka. Videćemo kasnije da tu ima ozbiljnih restrikcija.
[35] Za Bugarsku i Rumuniju, koje su ušle u Evropsku uniju 2007. godine, slobodna cirkulacija lica predviđena je od 1. juna 2016, ali se zaštitne mere (contingent) mogu produžiti na te dve članice do 31. maja 2019. godine.
[36] Kada je u pitanju Hrvatska, odluka o slobodnoj cirkulaciji između Švajcarske i te nove članice još nije doneta, ali se već najavljuju restrikcije kao za zemlje koje su ušle u Evropsku uniju 2004. godine (Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka, Slovenija i Češka). Iako je u principu, od 2011. godine slobodna cirkulacija važila za sve članice, ona je limitirana za ove nove. Prema merama zaštite iz 2011, pravi se posebna lista za radnu snagu koja se može godišnje angažovati iz ovih zemalja (u skladu s potrebama švajcarske ekonomije, na francuskom contingent). Te mere kritikovala je Evropska unija, ali su još uvek na snazi. Čak ih je federalna vlada potvrdila u aprilu 2013. godine.
Međutim, iako su građani ovih zemalja ograničeni, a oni iz ostalih zemalja sveta u principu isključeni, jedan vrhunski stručnjak (npr. hirurg, inženjer ali isto tako i vrhunski fudbaler, ili hokejaš koji može doneti dobre novce) jeste prihvatljiv.
Pored radnika koji se angažuju uglavnom na godinu dana, ima i pograničnih radnika, koji rade u Švacarskoj a stanuju u graničnim zonama zemalja koje se graniče s njom (Italija, Francuska, Nemačka, Austrija). Ti radnici imaju specijalne dozvole (G). Problem predstavlja to što i građani drugih zemalja Evropske unije mogu uživati ista prava ako se nastane u graničnom pojasu jedne od ovih zemalja. Tako se na primer jedan Portugalac ili Grk mogu nastaniti u graničnom pojasu Italije i raditi u Švajcarskoj. To stanje izaziva revolt švajcarskih građana jer ti G–radnici (graničari) ne troše ništa u Švajcarskoj (čak donose sa sobom hranu i piće), a troše punu švajcarsku platu u svojoj zemlji, što izaziva i revolt njihovih sugrađana od kojih zarađuju tri do četiri puta više.
a) Industrija
Švajcarska industrija je čuvena po preciznim mašinama, alatima, kao i satnoj industriji, u kojoj su poznati i satovi nazvani haute gamme, unikati koji se proizvode po naružbi za bogate pojedince iz različitih zemalja sveta.
Hemijska i farmaceutska industrija zauzima jedno od prvih mesta u ekonomiji Švajcarske. Pored velikih firmi kao što su Novartis i Hoffmann-La Roche, postoji još najmanje 330 malih i srednjih firmi aktivnih u toj oblasti.
Mašinska industrija proizvodi kancelarijske mašine, informatičku opremu, električne aparate, medicinske instrumente i opremu, optičke instrumente, proizvode automobilske industrije i drugo. Industrija satova (na francuskom horlogerie) vrlo je razvijena u Švajcarskoj. Poznate su marke satova Breitling, Chopard, Patek Philippe, Rolex, Swatch ou Vacheron Constantin i druge. Ti proizvodi se najviše izvoze u azijske zemlje (44%), u prvom redu u Kinu, 34% u Evropu, 20% u Ameriku, a prema vrednosti proizvoda, ova zemlja isporučuje oko 50% svetske produkcije. Najvažnije područje proizvodnje satova nalazi se upravo u sredini u kojoj ja živim (Bienne, Granges, Le Locle i La Chaux-de-Fonds).
a) Bankarstvo
Švajcarsko bankarstvo je vrlo razvijeno i ima dugu tradiciju. Šezdesetih godina XX veka Švajcarska postaje jedno od najvažnijih mesta svetskih finansija.
Jedan sektor bankarstva naročito se razvio u švajcarskim bankama. Radi se o upravljanju bogatstvom (na francuskom gestion de fortune). Kada se tome doda bankarska tajna, koja je doskora bila neprikosnovena, odatle objašnjenje zašto su pojedini diktatori poveravali orgomne novčane svote švajcarskim bankama.
Neke od švajcarskih banaka među najvećim su u svetu (UBS i Crédit Suisse). Posle spasavanja banke UBS novcem poreskih obveznika (šezdeset milijardi švajcarskih franaka dato je za spasavanje te banke od stečaja koji bi zbog njene veličine i značaja za nacionalnu ekonomiju imalo katastrofalne posledice), progresivne snage su počele da zahtevaju svođenje banaka na razumnu meru.[37] Takve banke raspolažu kolosalnim sredstvima od nekoliko hiljada milijardi dolara, što je više od budžeta malih i srednjih država, i predstavljaju realnu opasnost jer imaju sredstava s kojim mogu da izazovu veštačke nestašice nekih artikala i utiču na povećanje cena, izazivanje gladi, i slično.[38] Ne zaboravimo da je bankarski sistem prouzrokovao svetsku ekonomsku krizu 2007–2008. godine.[39]
[37] Među njima je i naš „Apel iz Sentobana” iz 2010, kojim zahtevamo ukidanje bankarske tajne i veću kontrolu svih bankarskih institucija, a koji ćete naći na ovom sajtu.
[38] Žan Cigler, bivši specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za pravo na ishranu, dobro je to objasnio u svojoj knjizi Destruction masive (masivno uništavanje), objavljenoj u Parizu 2011. godine.
[39] U našem „Apelu iz Sentobana”, konstatovali smo da je bankarski sistem prouzrokovao svetsku ekonomsku krizu aferama kojima nije bio cilj da stvaraju ekonomske vrednosti, već spekulacije (hedž fond), što je kao posledicu imalo otimanje novca klijentima, među kojima se nalazi i jedan broj država; određene banke su bez oklevanja bile fuzionisane i tako su stvoreni finansijski mamuti, pregolemi da bi bili likvidirani u stečajnom postupku (too big to fail), čiji monopol u određenim oblastima stvara paniku; takve banke imaju finansijske kapacitete mnogo zamašnije nego većina država i utiču na cene sirovina, uključujući prehrambene i druge proizvode važne za ishranu ljudi i životinja, što stvara permanentnu opasnost za svetsku populaciju; nažalost, pojedine države su upletene u takve afere.
Švajcarska se smatra jednim od najvećih „fiskalnih rajeva” na svetu (na francuskom: paradis fiscal). U 2013, prema procenama nevladine organizacije Boston Consulting Group, Švajcarska zauzima prvo mesto kao finansijski centar u svetu koji upravlja kapitalom od 1600 milijardi evra inostranog porekla.[40]
Nacionalna banka Švajcarske ima dva sedišta – u Bernu i Cirihu. Ta banka je stvorena 1909, kao akcionarsko društvo u kome su akcionari svi kantoni, sve kantonalne banke i građani (1/3). Federalna vlada zadužila je Nacionalnu banku da vodi monetarnu politiku zemlje – emitovanje novčanica, moneterna stabilnost, monetarne rezerve deviza, upravljanje računom konfederacije namenjenim za platni promet, davanje kredita konfederaciji kao i saveta za plasiranje novca.[41]
U početku, u svakom kantonu i polukantonu postojala je jedna kantonalna banka. Od 2005, postoje dvadeset četiri kantonalne banke koje imaju oko 16000 zaposlenih, opslužuju oko 30% švajcarskog tržišta i imaju 814 filijala i ekspozitura.[42]
Između kantonalnih banaka ne postoji velika razlika. Iako su neke od njih, kao npr. Ženeva, Vo, Sentgalen – akcionarska društva, a druge kao nešatelska, šafhauzerska, bazelska i druge – institucije nezavisne od kantona, njihov zadatak je uopšte uzev da pomažu ekonomski razvoj svojih kantona nudeći različite bankarske usluge kantonu, opštinama, preduzećima i građanima. Te banke uživaju neograničene garancije kantona za svoje poslovanje, što će reći – za finansijska sredstva koja su im poverili klijenti (fizička i pravna lica). Zbog toga država (kanton) ima u savetu banke svoga predstavnika i kontroliše njeno poslovanje. Neke od njih su postale tako velike (npr. ciriška kantonalna banka) da predstavljaju opasnost za švajcarsku privredu, poput nezavisnih banaka kao što su UBS i Crédit Suisse.
[40] http://www.lepoint.fr/politique/des-associations-militent-contre-les-paradis-fiscaux-11-04-2013-1654074_20.php.
[41] Godine 2012, Nacionalna banka Švajcarske imala je rezerve evra koje su odgovarale polovini rezervi sedamnaest centralnih banaka Evropske monetarne unije. Kada je reč o deviznim rezervama (dolar, evro, rublja, funta sterling, juan, jen i druge), Švajcarska zauzima peto mesto (posle Kine, Japana, SaudijskeArabije i Rusije).
[42] Do devedesetih godina XX veka, svi kantoni i polukantoni posedovali su svoju (kantonalnu) banku. Polovinom devedesetih godina, dve kantonalne banke su ugašene zbog lošeg poslovanja (Apencel-Auseroden i Zoloturn).
c) Zemljoradnja
U Švajcarskoj je zemljoradnja (na francuskom agriculture) od Drugog svetskog rata proglašena strateškom granom nacionalne ekonomije. Pored stimulisanja poljoprivrednih proizvoda i zaštite pejzaža i životne okoline,[43] farma, koja podrazumeva zemljoradnju, stočarstvo i druge poljoprivredne delatnosti, ima poseban status „agrokulturnog preduzeća”. Ako lice koje je eksploatisalo farmu umre, njegovi naslednici mogu nastaviti obradu, ili prodati svoj deo jednom od naslednika ili drugom licu, koje mora imati za to određenu kvalifikaciju (poljoprivredna škola s diplomom). Tako se čuva kvantitet (obradiva površina obradive zemlje) i kvalitet (zemljoradnjom se bave kvalifikovana lica).
Na federelnom nivou postoje federalni organi agrokulture i na kantonalnom nivou – kantonalni organi agrokulture (na francuskom office fédéral de l’agriculture i office cantonal de l’agriculture), koji se bave planiranjem poljoprivrede, stočarstva, vinarstva i drugim oblastima te važne ekonomske grane privrede. Oni stoje na raspolaganju građanima i državnim organima za sva pitanja iz tog domena, izuzev onih pitanja koja se tiču političkih organa (skupština, predsedništvo, departman).
Pojedini vinarski kantoni,[44] takođe imaju organe vinogradarstva, koji se bave planiranjem proizvodnje i plasmanom proizvedenih vina. Švajcarska ima dobrih vina, od kojih mnoga dobijaju medalje na švajcarskim evropskim i svetskim izložbama vina. Mali proizvođači, vlasnici vinograda, grupisani su u kooperative, koje otkupljuju grožđe, proizvode i prodaju vina i na kraju godine dele dobit ali i gubitke, a veliki vlasnici imaju svoju sopstvenu proizvodnju vina i prodaju proizvode direktno ili posredsvom trgovaca na veliko i malo.
[43] Član 104 švajcarskog ustava iz 1999. godine daje ovoj privrednoj grani poseban tretman. Taj član predviđa da konfederacija preduzima neophodne mere kako bi se zemljoradnja razvijala i osigurala snabdevanje građana i stoke neophodnim artiklima (žito, meso, sir i ostali neophodni proizvodi), ali istovremeno zaštitio pejzaž i životna sredina. Država stimuliše zemljoradnike da obrađuju zemlju ali i da štite životnu sredinu i daje im za to određene subvencije.
[44] Vinogradi se prostiru na nekih 150 km2 i obuhvataju površinu zemljišta u iznosu do petnaest hiljada hektara, koja sa nalazi na zapadnom i južnom delu Švajcarske (kantoni Ženeva, Nešatel, Tičino, Vale i Vo).
XIII. Zaštita životne sredine
U Švajcarskoj se životnoj sredini posvećuje velika pažnja. Pored brojnih propisa koji regulišu taj domen, ponašanje građana takođe doprinosi da se životna okolina poštuje i štiti.
Za realizovanje svakog većeg projekta – npr. hidrocentralе, žičarе, vetrenjačе, auto-puta, investitor mora sačiniti jednu studiju koja se bavi uticajem takvog projekta na prirodu to jest životnu sredinu. Postoje različite organizacije za zaštitu prirode na nacionalnom nivou, sa filijalama u kantonima i polukantonima, koje imaju pravo da ulože žalbu sudu protiv realizacije projekta.
Federalna država – konfederacija, kantoni, polukantoni i opštine imaju svoj plan za zaštitu životne sredine, koji moraju biti usklađeni – kantonalni sa federalnim, komunalni s kantonalnim. Šume, vode i zajednička dobra su pod posebnom zaštitom zakona. Tako na primer, da bi se za prolaz dalekovoda, auto-puta, žičare ili drugih projekata iskrčilo više od pet hiljada kvadratnih metara šume, potrebna je saglasnost federalne države.
Švajcarska kao mala zemlja ima ustavni i zakonski princip umerenog korišćenja zemljišta (na francuskom utilisation mesuré du sol).[45] Zato je u opštinama zemlja podeljena na zone – urbane, agrokulturne, vinogradarske, zajedničke, zone pod zaštitom, rezervne zone, zone retkog nastanjivanja i tako dalje, a klasifikacija iz jedne zone u drugu vrlo je složen posao i zahteva mnogo objašnjenja, pregovaranja, ponekad i referendum. U martu 2012, narod i kantoni su prihvatili narodnu inicijativu Franca Vebera i asocijacije Helvetia nostra kojom se broj sekundarnog boravka, de facto stanova ili vikendica za odmor ograničava na 20% od ukupnog broja stambene površine stanova ili kuća u svim opštinama Švajcarske. Ta narodna volja upisana je u federalni ustav (čl. 75b).
Pored toga, osigurava se dovoljna količina obradive zemlje, štiti se pejzaž i vodi se računa da se nove konstrukcije uklapaju u pejzaž, da se osigura pristup građanima u pogledu šuma, reka, jezera, da se osiguraju pešačke i biciklističke staze, staze za šetnju i tako dalje.
[45] Primerice, čl. 1. federalnog Zakona o korišćenju teritorije od 22. juna 1979. godine; čl. 1 nešatelskog Zakona o korišćenju teritorije od 2.oktobra 1991. godine.
Kada je reč o urbanim zonama, postoje planovi četvrti, specijalni planovi predviđeni za gradnju objekata od zajedničkog interesa – škola, bolnica, staračkih domova, muzeja, a dozvola za gradnju koju izdaje opštinska vlada mora biti takođe odobrena od kantonalne vlade. Time se osigurava zaštita prirode i životne okoline, kao i poštovanje zakona.
Recimo još da opština mora da osigura svakoj parceli za izgradnju kuće, stambene zdrade ili drugog objekta koji služi građanima, struju, vodu, kanalizaciju i put. Bez takvog opremanja (na francuskom equipement), dozvola za gradnju neće dobiti saglasnost kantonalne vlade.
XIV. Kontradikcije
Pored brojnih dobrih stvari koje karakterišu švajcarsku državu i koje su gotovo postale deo folklora (borove šume, jezera, banke, čokolade), treba reći nekoliko stvari i o određenim kontradiktornostima, koje su rezultat raznih faktora. Budući da je Švajcarska jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, čija ekonomija se dobro nosi sa svetskom ekonomskom krizom, te kontradiktornosti su veće nego u nekoj siromašnoj zemlji koja ne nalazi izlaz iz krize. Kontradiktornosti su brojne, ali ću pokušati da vam naznačim one koje su, po meni, najznačajnije.
Iako se Švajcarska smatra „bogatom državom” (79.052 švajcarskih franaka po glavi stanovnika), posledice svetske ekonomske krize i neravnopravne raspodele bogatstva i te kako se osećaju. Navešću nekoliko razloga za to.
Švajcarska je zemlja jednog „tvrdog kapitalizma” usled čega je oko 95% nacionalnog bogatstva koncentrisano u rukama manjine (oko 5% stanovništva). To dovodi do ogromnog društvenog raslojavanja. Postoji nekoliko stotina milijardera, ali i nekoliko stotina hiljada ljudi koji se nalaze u mizernom stanju.
Uprkos tom dobrom prosečnom nacionalnom dohotku,[46] oko šeststo hiljada lica nema životni minimum.[47] Radi se najviše o nezaposlenima, bolesnima, o licima sa slabim kvalifikacijama, o samohranim majkama i očevima, razvedenima kao i o žrtvama ekonomske krize. Najtragičnija je sudbina onih ljudi koji rade puno radno vreme, a njihova plata im ne osigurava životni minimum, pa su prinuđeni da traže socijalnu pomoć.
[46] Taj „prosečan” godišnji dohodak („sarma”) podrazumeva „meso” (dohodak od više miliona švajcarskih franaka) i „pirinač” (dohodak od nekoliko hiljada švajcarskihfranaka, nedovoljan za životne potrebe).
[47] Navedeno prema http://www.caritas-pauvrete.ch (sajt posećen 28. oktobra 2013).
Poslodavci lako otpuštaju radnike, bez objašnjenja, poštujući relativno kratke rokove otpusta,[48] a kazne za „nezakonito” otpuštanje radnika su relativno blage, naročito za jake firme (do šest mesečnih plata, bez obaveze da se otpušteni radnik vrati na posao). To stanje, kao i poreske olakšice, privlače mnoge strane firme koje konstituišu svoje sedište u ovoj zemlji.
Slobodna zanimanja poput advokata i lekara, nisu u rukama korporacija kao u Srbiji. Na primer, advokati dobijaju dozvolu da se bave advokatskom delatnošću od advokatske komore. U kantonu Nešatel, advokati i lekari dobijaju tu dozvolu od vlade. Odgovornost advokata je takođe stvar države koja nadzire zakonitost njihovog rada. Nadležni državni organ rešava sporove klijenata i advokata i izriče disciplinske mere koje mogu ići do zabrane aktivnosti i brisanja iz liste advokata.
Većina švajcaraca iznajmljuje stan. Oko 38,3% domaćinstava poseduje svoj stan, što Švajcarskoj daje jedno od poslednjih mesta u Evropi, iza Nemačke (43%), Francuske (55%), Austrije (56%), Italije (73%), Španije (83%).[49] Onaj ko želi kupiti stan, mora uložiti 20% od njegove vrednosti, a takva obaveza ne postoji u drugim zemljama. Osim toga, cene nekretnina su visoke, naročito u nekim regionima kao u Ženevi, Cirihu, Bazelu i drugim centrima. Jedan broj građana gradi zgrade s više stanova, ponekad s više desetina stanova, ili više takvih zgrada, i od toga žive. Ponekad se udružuju u razna društva odnosno preduzeća koja upravljaju takvim stanovima.[50]
Najzad, davanje utočišta mnogim multinacionalnim kompanijama koje bezdušno eksploatišu pojedine zemlje i čitave narode, gde čak ne plaćaju nikakav porez; potom prihvatanje bogatih stranaca koji u Švajcarskoj plaćaju porez „iz malog džepa” a izbegavaju ga u svojoj zemlji –sve to stvara nezadovoljstvo, revolt onih koji su eksplotisani i oštećeni, među kojima su i švajcarski građani. Novac se nalazi kod bogatih koji neplaćaju dovoljno poreza, siromašni dobijaju pomoć, a srednja klasa plaća za sve i plaća mnogo.
[48] Mesec dana – ako je radnik proveo godinu dana na poslu, dva meseca – ako je proveo više od tri godine, tri meseca – ako je proveo više od devet godina.
[49] http://magazine.immostreet.ch/fr/2011/05/la-suisse-encore-et-toujours-un-pays-de-locataires/ (sajt posećen 29. oktobra 2013).
[50] Radio sam u jednoj firmi u Ženevi, u vlasništvu dva lica, koja je upravljala sa četrdeset hiljada stanova i zgrada više hiljada vlasnika, od kojih je ta firma vlasnik nekoliko desetina zgrada s više stotina stanova.
