Fatalni krugovi disfunkcionalnosti

Posted on 30 June 2017 by heroji

Ilija Bakić

 

Fatalni krugovi disfunkcionalnosti

Povodom romana „Jaz“ Darka Tuševljakovića; izdavač „Arhipelag“ 2016.

 

 

Roman „Jaz“ Darka Tuševljakovića (1978), odskora ovenčan Evropskom nagradom za književnost, umnogome je apartna pojava u savremenoj nam stvarnosnoj prozi koja se bavi vremenom sadašnjim ili bliskoprošlim. Mada su lomovi iz poslednje decenije XX veka imali brojne, manje ili više uspešne odraze u literarnoj stvarnosti, čini se da je post-sankcijsko-građansko-ratna realnost podlegla šablonizovanoj književnoj vizuri kojoj nedostaje i živosti i uverljivosti potisnute stradalničkim patosom ili lakonskom fascinacijom bizarnošću  sistema vrednosti novonastalih država i njenih podanika (posebni onih mladih). „Jaz“ se u takvom okruženju izdvaja po svom odmaku-posrednosti (od problematskih događanja) i po širini zahvata u panoramu svakodnevice. U tom kontekstu funkcioniše i cepanje priče u segmente koji se mogu posmatrati kao uzrok i njegova logična posledice ali i kao dublje razaranje esencije društvenog tkiva. Prvi deo nominalno prati bračni konflikt koji ima inicijalno-temeljne uzroke kako u vojničkoj (de)konstrukciji psihe penzionisanog oficira tako i u svesno pasivnoj ulozi supruge ali je, posle faze latentnog tinjanja, nedvosmisleno otvaranje sukoba posledica koliko spoljnih okolnosti (rata i posleratne bede) toliko i porodično-generacijske konfrontacije oca i sina. Sticaj ovih okolnosti neminovno će dovesti do raspada zajednice uprkos naporima (istina mlakim) aktera da izbegnu sukob; u vremenima mira, blagostanja i veće tolerancije (veće učmalosti i robovanja konformizmu?) porodici bi, vrlo verovatno, uspelo da opstane u koliko-toliko formalnim okvirima – ali ta su (srećna?) vremena bespovratno prošla. Doba u kome su se uloge igrale po svaku cenu nestalo je, osećaju/znaju to i Bogdan i Radica ali, još uvek nošeni rutinom naučenom u prošlim decenijama, pokušavaju da sačuvaju privid braka kao znaka normalnosti. Stoga je odlazak na letovanje obrazac-ritual i novi pokušaj da se i sebi i okruženju izgleda-deluje prosečno (dakle normalno). No, sve na tom putu ispostaviće se kao potvrda da se obrazina cepa i raspada: od smeštaja koji nije adekvatan reklami-ponudi (uz žal domaćina za bogatim zapadnjacima koji više ne dolaze), pojave drugog bračnog para čija je namera da deluje uspešno očigledno neuspešna, do trivijalnih dešavanja, koja prerastaju u afektivne incidente, i neuklapanja naravi-ponašanja mlađih i starijih turista-stanovnika pansiona. Gomilanje nesporazuma koji se više ne mogu prevazići ni ćutanjem ni famoznim terapijsko-katarzičnim razgovorima razbiće (napokon) okoštalu formu ali, kako će se ispostaviti, ni oslobođenje od bračne prinude ne donosi značajno olakšanje jer je otisak terora i dalje na telima i dušama supružnika. U trpljenju izgubljeno vreme neće se vratiti dok su ličnosti, upravo zbog konstantnog pritiska, bespovratno deformisane i oštećene. „Najgore je kad ti život tako prođe“ kazuje majka svom jedincu kada je poseti u pauzi svojih bekstava i traganja.

Darko-Tusevljakovic-Jaz

            Da li je na Damirova pleća za uvek navaljen teret takozvane tipične „disfunkcionalne porodice“ (autoritativni otac – zaštitnička majka – dete koje izneverava očekivanja oca i preterano se oslanja na majčinsku pomoć), porodice koja se, ipak, u vremenu zaoštrene socijalne situacije, raspala? Da li se „zla kob“ prenosi s generacije na generaciju? Isprava se čini da nije tako: nesnalaženje u stvarnosti koje će mladića oterati na studije u manji grad nastavlja se i u novoj sredini (što svakako nije nimalo netipično), u zadesno-pogrešnim izborima prijatelja i simpatija (što se, takođe, može desiti svakome). Damirovo se življenje vrti u jalovom krugu iz koga on ne ume da nađe izlaz (ili barem ne dok mu život ne prođe), baš kao što to nisu znali-umeli-smeli ni njegovi roditelji (pa ni njega tome nisu naučili). Ali, onda, u nekom neodređenom trenu sve te iznova i iznova ponavljane pogreške dobijaju senku koja vodi u nelagodnost kakva se rađa pred nepoznatim. Jer, nad trivijalije se nadvija slutnja začudnosti koja će eksplodirati u spoznaju – čuda. „Desilo se čudo, Damire, zar ne shvataš?“ reći će nesuđena ljubav Katarina. Ali, naravno, čuda se ne mogu shvatiti i objasniti jer su, suštinski, eksces koji poništava sva ranija iskustva i znanja. Kako se odrediti prema gubitku prijatelja (jednako voljenog i omraženog) a kako prema njegovoj (meta)fizičkoj žrtvi – pisac na ta pitanja ne daje odgovor već ih prepušta čitaocu i njegovom osećaju za svakodnevno i kontrapunktirano izuzetno.

„Jaz“ lako izbegava prečesto ponavljane teze o raspadu države, posrnuću nacionalnog bića u ratnim vremenima; jednako tako on ne postavlja teze čiju istinitost, potom, ustrajno dokazuje. Njegova priča prati unutrašnju logiku koju će znatiželjni čitalac ili prepoznati ili će mu ona ostati skrivena do kraja knjige. Ispisane situacije-scene imaju značenja koja jasno podupiru ključne linije zapleta romana ali mogu biti i sasvim nezavisne od osnovnog pripovednog toka. Time se očekivana jednosmerna funkcionalnost zapleta remeti zarad (dobrodošlog) produbljavanja i problematizovanja prizora koji grade tkivo ove proze.

Stoga, u konačnom sagledavanju, „Jaz“ se otkriva kao višestruko zanimljiva knjiga kojoj treba pokloniti punu čitalačku pažnju.

(„Dnevnik“, 2017.)

Related posts:

3 Comments For This Post

  1. Oprenar Says:

    Ako se po jutru dan poznaje, Tuševljaković je biti jedno od literarnih osveženja na našoj književnoj sceni…

  2. Stalker Says:

    Odličan roman… i naravno, provereni prikaz velikog Bakića.

  3. Opsenar Says:

    Svakako, uz napomenu da gospodin Tuševljaković ima nove, objavljene priče

Ostavi komentar